Kažu da se najčešće umire u danima oko rođendana. Stevo Žigon je, samo dvadeset dana nakon što je napunio 79 godina (rođen je 8. decembra 1926, u Ljubljani) izgubio dugu i iscrpljujuću bitku, poslednju od mnogih koje je za života vodio.
A živeo je voleći "život strasno i beskompromisno, kao ljubavnik voljenu ženu", kako to reče Nikita Mihalkov. Voleo je život onako kako može da ga voli neko ko je sa sedamnaest godina, kao broj 61185, doživeo pakao Dahaua, egzaltirano, kao da je svako jutro nakon izlaska iz tog užasa dobio na poklon, kao praznik, s davanjem bez ostatka.
Samo mesec dana pre konačnog odlaska, Stevo Žigon je u Narodnom pozorištu, u kojem inače nikada nije igrao ali jeste režirao, proslavio šezdeset godina rada i deset godina otkako je na scenu postavio predstavu Idiot. Za izlazak na scenu pripremio se u garderobi koju mu je ustupila kćerka Ivana. Novinski izveštaji govore o pozorištu "prepunom do plafona" te večeri, o posebnoj atmosferi u kojoj slavljenik, naravno u off-u, izjavljuje: "Glava mi radi, ali sam, znate, vrlo iscrpljen". Slavilo se te večeri i njegovih 60 uloga, 56 pozorišnih režija, 30 TV glavnih rola i još - 14 u TV serijama, 16 u filmovima... i bezbroj nagrada koje je, kako je sam govorio, dobijao uglavnom sa zakašnjenjem, posle dugog čekanja. Neke su ga mimoišle, a među njima i ona koju je toliko želeo: Oktobarska.
Mada je uvek govorio kako misli da mu je život dao i više no što zaslužuje, i kako su mu sve želje uglavnom ispunjene, ostao je zauvek prikraćen za dve: da ima sopstvenu klasu na akademiji i da na scenu beogradskog Narodnog pozorišta postavi U agoniji Miroslava Krleže. Da, bio je srećan čovek i to je priznavao.
Njegova posebnost, ne samo u pozorištu, njegova ekstravagancija, njegov nemir, njegova "buka i bes" (koje sam u nekoliko navrata, posle negativnih kritika o nekim njegovim predstavama, osetila i na sopstvenoj koži i u tom iskustvu nisam bila usamljena), njegovi ditirampski nastupi, opet ne samo u pozorištu, bili su večita provokacija ovoj našoj javnosti, poziv na opredeljivanje koje je bilo sinhrono samo u jednom stavu - onom spram njegove glume. U pravu je Branka Krilović kada piše da će "Bez Žigona u našem pozorištu biti - nepodnošljivo mirnije!"
- Nikada nisam imao dlake na jeziku, ali sam uradio više nego što sam naumio. Uvek sam zazirao od ljudi okruženih mnoštvom prijatelja, ne verujem da čovek kome je dato da kaže nešto originalno u umetnosti ima mnogo poznanika, a kamoli prijatelja. Svaki misleći čovek mora da se oseća usamljenim, što povlači za sobom egocentrizam i narcizam. I to je prihvatljivo, samo ne uobraženost... - govorio je.
Dahau, Rusija, Bojan Stupica, to su bitne koordinate njegovog života, njegovog Pozorišta.
Studije glume započeo je u Ljubljani, gotovo odmah nakon što je, pešice iz oslobođenog Dahaua stigao u rodni grad (i potom, unajmljenim fijakerom se odvezao do kuće svog oca), nastavio ih je u Lenjingradu (i tamo zauvek "oboleo" od "ruske bolesti"), a diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.
Već septembra 1948, Bojan Stupica ga poziva u Jugoslovensko dramsko pozorište, čiji je član ostao do prevremene penzije (boračke). U tom teatru je i diplomirao 1952. ulogom Marčbenksa u Kandidi Džordža Bernarda Šoa.
Od velikog broja uloga ostvarenih na matičnoj sceni izdvajaju se: Franc (Kralj Betajnove I. Cankara), Hemon (Antigona Sofokla), Marčbenks (Kandida B. Šoa), Hipolit (Fedra Rasina), Don Jere (Glorija R. Marinkovića), Tužilac (Braća Karamazovi F. M. Dostojevskog), Fokland (Suparnici Šeridana), Gospar Miho, Marko pl. Tudizip (Dubrovačka trilogija I. Vojnovića), Franc (Zatočenici iz Altone Ž. P. Sartra), Toant (Ifigenija na Tauridi V. Getea), Robespjer (Dantova smrt G. Bihnera), Don Kihot (Maskerata M. Krleže), Križovec (U agoniji M. Krleže), Ivanov (Ivanov A. Čehova), Petar Ivanovič (Obična priča Gončarova), Henri Higins (Pigmalion B. Šoa), Hamlet (Hamlet V. Šekspira), Berkutov (Vuci i ovce A. Ostrovskog), Jago (Otelo V. Šekspira).
Slovenac po rođenju, imao je "srpsku" strast za politiku i istoriju, ali je i ona često morala da ustukne suočena sa većom i neprolaznom - pozorištem.
Imao je nekoliko domovina, ne samo zato što su im se imena menjala: Jugoslaviju (u njoj - i bez nje - Sloveniju i Srbiju) i - Rusiju.
I imao je bar dve vere: pozorište i komunizam.
Otišao je uz zvuke Internacionale, ispraćen tugom i zahvalnošću (i) svojih ruskih prijatelja i poštovalaca; ruska publika ga je poštovala, pozdravljala na nogama njegove Galeba i Idiota, kritika davala značajna priznanja. A Nikita Mihalkov je, na vest o njegovoj smrti, napisao: "… kada je nacionalni teatar iz Srbije igrao njegovu predstavu Idiot, bio je to jedan od mnogih pozorišnih praznika za čitavu Moskvu koje nam je darovao Stevo Žigon".