Mesto radnje - Dubrovnik. Ivo Vejvoda u ulozi domaćina pozvao je nekoliko onih koji su jubilej Dubrovačkih ljetnih igara dočekali zaslužno, i u službi jubileja, a za potrebe televizije - još jednom pokazali svoje lične i profesionalne legitimacije. Među ostalima i Ljuba Tadić. Govori o glumi, o publici, o razlici scene-kutije i otvorenog scenskog prostora i, na kraju, na molbu domaćina - i po očekivanju gledalaca - kazuje jedno parče iz Kralja Lira gde tumači tragičnog oca a kralja jedne porodice princeza.
Trenutak koncentracije, poznati tik okom, rukom ovlaš dodirnut čuperak kose - i Ljuba počinje. Obrastao u bradu za potrebe uloge, podobro sedih vlasi, sasvim liči na starca Lira i stihove izgovara starački otežalo, s pauzama iza svake reči, ponešto derta provejava u tih nekoliko stihova. I onda, kad zamajac glumstva osvoji inscenirani studio u Kneževom dvoru, kad se svi prisutni uključiše u mini pozornicu Lirovog stradanja, Tadićev izkaz dobi onu neophodnu dimenziju dramskog, i tragičkog - i bi Šekspirov junak koliko i očuljeni televizijski sabesednik gledaocu ispred ekrana. Pristajanje neposrednih Tadićevih gledalaca u Kneževom dvoru "na scenu bez scene", na glumu bez kostimografsko-scenografskog rekvizitarija, svu svedenu na glas i mimiku, na samu nutrinu glumstva, bilo je zaloga otkrovenja Šeksipirovih ideja kroz telo glumca koje je postalo i za televizijskog gledaoca virtuelno, pokretno-scensko. Ovo uspostavljanje čulne razmene glumac-publika navelo je i miksera i režisera da se koncentrišu na glavu glumca Tadića iz čijeg je krupnog plana sada proizlazila istovremeno sva dramatičnost: televizija se još jednom potvrdila kao najdelotvorniji prenosilac čulnog proosećanja jedne životne situacije.
Dok su gledaoci sabirali utiske o snazi čulne razmene "čovek na ekranu - čovek pred ekranom", emisija "Gost urednik" privela se kraju. I kao posle svake proživljene katarze, mnogi su okrenuli dugme Prvog programa gde se upravo odvijala repriza epizode iz serije "Goli grad", epizode koja ih je već jednom uzbuđivala. Potreba da se čulno uzbuđenje nastavi, da se proosećanje u televizijskoj komunikaciji imenuje sopstvenim izborom objekta koji potvrđuje personalne senzorne mogućnosti, da se dopre do same kičme ovog čulnog sveta i počinje i završava jednim trzajem tela, prenosila je u značenje akcione drame "Golog grada" sve ono poetsko i umetničko iz "dodira" s Tadićem kao Lirom. Razumljivo, čak su i tipično široki bulevari američkih gradova iz ove epizode dobili nešto više na tajanstvenosti: svaki lik (bio on pozitivac ili negativac u priči), bio je "ogrnut" našim poštovanjem za njegovo nasušno, čulno bivstvovanje. Zaista, informacija o tome da negativac mora stradati po kodifikovanom pravilu "krimića" bila je najmanje važna za gledaoca: bilo je jedino važno kako će stradati taj čovek osuđen na gašenje svojih čula.
Oni kojima na ovo potraživanje nije odgovoreno sa dovoljno motivacije (da bi se opetovao sraz "telo na ekranu - telo ispred ekrana"), nervozno su okrenuli i ono treće, rezervno dugme koje ponekad otvori prozor u televizijski videokrug TV Novog Sada. I kao kad veruješ "s pokrićem", bilo je sreće na vezama: na ekranima se upravo ukazao Kralj Lir, glavom i bradom. A bilo je već 22.00, jedan sat otkad ostavismo Tadića kao Lira u Kneževom dvoru. Da, ovaj Lir govorio je engleski, u prizoru se nazirao tipično scenski mizanscen, siluete nekih glumaca motale su se kroz krupni plan ojađenog Lira - sve je bilo i nije bilo kao druženje s Tadićem. Scene je bilo, i Lira je bilo, no Ljubinih očiju - ne. Lirovo prikazivanje razdelilo se na dva kodifikovana akcenta lika Kralja Lira: na bradu i jad u iskazu. Ono što je taj rascep povezivalo u jedinstvenu televizijsku dramu ove noći bilo je pridodavanje zapamćenog čulnog odraza veštastvenog pogleda glumca Tadića međ' bradu i jad glumca Skofilda. Time je i ovaj Šekspirov lik dobio na tajanstvenosti nedokučivog razrešenja kad glumac postaje kralj, a kad taj isti kralj - čovek.
Poklonici informativane televizije uskliknuli su može biti: "Kakva koincidencija! To je prava televizija - dva Lira istog dana, savršeno za poređenje glume dvojice proslavljenih velikana scene, baš kao poručeno"... No, pred tom srećnom "koincidencijom", nehotičnim informisanjem gledališta o glumačkim dometima dva glumca u tumačenju istog lika istog dana, oni koji televiziju sagledavaju kao medij koji obezbeđuje govor čula (između čoveka uprizorenog pred TV kamerama i onog koji ga takvog prima ispred ekrana, pri čemu zadovoljenje čoveka ispred ekrana proističe iz doživljavanja i osmišljavanja informacijske potke putem čulne vibracije s odrazom mentalnosti čovekovog lika predstavljenog posredstvom TV kamera), ovaj bliski susret dva Lira, dva glumca, dva televizijski očuljena čoveka - bio je susret nad susretima. Prava gozba misli i emocija: dok je Skofild kao Lir nagnut nad Kordelijom izgovarao uplakan "Zašto da pas, konj/I pacov imaju života, a ti/Ni daha?/Ti mi više nikad nećeš doći/Nikad, nikad, nikad, nikad, nikad..." videli smo, čuli i proosetili Lira sedih kosa i brade jednog Skofilda s očima jednog Tadića. Nije to bio Lir za sva vremena: bio je to Lir za ovu noć, sada i ovde, sedmog jula tekuće televizijske godine.
("RTV - teorija i praksa" br. 16, jesen 1979)