Odabrala sam sedmoro. Mladi, talentovani, već sa značajnim iskustvima i u off i u main stream projektima, neki vrlo poznati, i sa priznanjima. Oni su u ovom razgovoru iz još jednog važnog razloga - znaju da razgovaraju. I tokom rada na predstavi, i posle odgledanih predstava, i uz kafu, i noću telefonom kad nas muče kreativne muke. Znaju da slušaju, ali uvek imaju svoj stav.
Pitala sam ih šta misle o svojoj ulozi u pozorištu, tretmanu koji imaju, načinu saradnje sa domaćim rediteljima, stvarima koje im u poslu nedostaju.
Mislim da je važno ponekad otvoriti plišane zavese starinske pozorišne hijerarhije po kojoj se reditelj izjednačava s Bogom, podići prašnjave tepihe sujete i videti šta je ispod. Bude uvek đubreta s kojim nam se baš ne suočava, ali desi se ponekad i neka izgubljena biserna minđuša...

Lične karte sagovornika

Marija Kalabić, arhitektica i scenografkinja
Rođena 1972. u Beogradu.
Naznačajnije predstave: Hadersfild (U. Šajtinac, r. A. Čizholm, JDP); Svinjski otac (A. Popović, r. Egon Savin, Kruševačko pozorište); Pokondirena tikva (J. St. Popović, r. Ksenija Krnajski, SNP); Opsada crkve Sv. Spasa (G. Petrović-K. Mladenović, r. Kokan Mladenović, NP Sombor); Torkvato Taso (Gete, red. Dušan Petrović, SNP); Paraziti (Majenburg, r. Anja Suša, Beton hala); balet Pipi Duga Čarapa (koreograf Iko Otrin, SNP) i mnoge druge.
Nagrade:
2002: Sterijina i nagrada JUSTAT-a za scenografiju u predstavi Opsada crkve Svetog Spasa 2004: Ardalion u Užicu za Svinjskog oca i nagrada JUSTAT-a za celokupno stvaralaštvo u scenskom dizajnu 2005: nagrade za najbolju scenografiju u predstavi Svinjski otac na festivalima "Dani komedije" u Jagodini i "Joakim Vujić" u Kragujevcu i Ardalion u Užicu za Hadersfild.

Zorana Petrov, scenografkinja
Rođena 1976. u Beogradu. Diplomirala na Fakultetu primenjene umetnosti, odsek scenografija, 2003.
Pozorište: Antonije i Kleopatra (Šekspir, r. Anja Suša, BELEF 2004); Petar Pan (Beri, M. Stojanović; r. K. Mladenović, MP "Duško Radović"); Deco, deco (D. Radović, r. A. Suša, "Pinokio")
TV emisije: Beograde, dobro jutro (Studio B), U susret (Studio B)
Film: Karta u jednom pravcu (r. Robert Petrović)

Siniša Ilić, slikar i scenograf
Rođen 1977. u Beogradu. Diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, trenutno na magistarskim studijama slikarstva na istom fakultetu. Jedan od osnivača i članova TkH (Teorija koja hoda), platforme za istraživanje teorije i prakse savremenih izvođačkih umetnosti. Izlaže u zemlji i inostranstvu. Bavi se performans-artom i pozorišnom scenografijom. Umetnički rezidens na akademiji Šlos Solitud (Akademie Schloss Solitude)
Predstave: No name: Snežana (po motivima R. Valsera, r. Bojan Đorđev, Večernja scena "Radović"); Poslednja smrt Frenkija Suzice (S. Vujanović, r. B. Đorđev, Večernja scena
"Radović"); Zmijin svlak (S. Šnajder, r. B. Đorđev, CZKD Beograd)
Performansi: učestvuje kao jedan od autora tekstova, koncepta i izvođač.
Operrrra je ženskog roda (r. B. Đorđev, Belef 2005); Actress (Work) In Progress (sa S. Đorović i B. Đorđevom, Akademija Schloss Solitude, Štutgart, Scena studio JDP, Filodramatiko, Rijeka); SnowWhite Session (S. Đorović i B. Đorđev, Akademija Schloss Solitude, Štutgart, SKC, Beograd, KC Vooruit, Gent); FRIDA KAHLO - una pierna y tres corazones (sa S. Đorović i B. Đorđevom, Muzej savremene umetnosti Beograd); DreamOpera (TkH, Tartini Teatar, Piran)
Nagrada za scenografiju na Međunarodnom bijanalu scenskog dizajna, Beograd, 2004.

Igor Vasiljev, scenograf
Rođen u Puli 1973. Diplomirao na odseku za scenografiju Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Autor više scenografija u različitim oblastima scenske umetnosti (opera, ples, drama, lutkarsko pozorište). Istražuje u oblasti digitalnih medija (net-art, digital art, web design, elektroakustična muzika) i fotografije. Pored scenografije, profesionalno se bavi i grafičkim dizajnom. Izlagao na grupnim i samostalnim izložbama.
Najznačajnije predstave: opera Orfej i Euridika (K. V. Gluk, r. Bojana Cvejić, BEMUS 2005); Kad bi ovo bila predstava (A. Imširević, r. Petar Pejaković, BELEF 2005); Razneseni (S. Kejn, r. Đurđa Tešić, BDP); Igra ludosti (Erazmo/Lojola/Karaklajić, r. G. Lebović, Bitef teatar); Svemirski zmaj (D. Kovačević, r. Predrag Todorović, Hercegnovsko pozorište); Priče iz dvorišta, koreodrama (M. Krtolica/Y. Godder, Cinema Rex/B92); Srećni princ (O. Vajld, r. I. Bulatović, NP Sombor); Pjero mesečar muzičko-scensko delo (r. Irena Popović, Cinema Rex/B92); El retablo de maese Pedro, opera (E. de Falja, r. B. Cvejić/K. Krnajski, Cinema Rex/B92) i dr.
Scenska muzika
Svemirski zmaj, Hercegnovsko pozorište; Reumatični kišobran, Hercegnovsko pozorište
Nagrade/priznanja:
2005: Godišnja nagrada Malog pozorišta "Duško Radović" za scenografije u predstavama Momo (r. Đurđa Tešić) i Trinaest (r. Gordana Lebović)
2002: Nagrada publike za 'Playground' (sa Andrejom Andrićem), Festival kratke elektronske forme, Cinema Rex/B92
1998: Priznanje Drugog bijenala scenskog dizajna za dizajn scene u kategoriji "Dizajn spektakla" - za koreodramu Priče iz dvorišta i operu El Retablo de Maese Pedro

Milica Grbić-Komazec, kostimografkinja
Rođena u Sarajevu 1975. Godine 1999. diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Bogradu, na odseku za scenski kostim. Magistrirala 2004. radom "Kič u scenskom kostimu". Izlagala na grupnim i samostalnim izložbama.
Najznačajnije predstave: Pigmalion (B. Šo, r. Jovica Pavić, NP Banja Luka); Nakaze (B. Španjević, r. Nenad Gvozdenović, NP Banja Luka); Čudo u Šarganu (Lj. Simović, r. Dušan Petrović, NP Banja Luka); Bombardovali smo Nju Hejven (Dž. Heler, r. Olivera Đorđević, Pozorište mladih, Novi Sad); Porša Koklan (M. Kar, r. K. Krnajski, Večernja scena "Radović"); Laki komad (N. Romčević, r. Miloš Jagodić, NP Zrenjanin); Noževi u kokoškama (D. Herover, r. Miroslav Benka, NP Niš); Ljubavnik velikog stila (R. Kuni, r. Vladimir Lazić, Zvezdara teatar); Seks, laži i divlje guske (V. Alen, r. Bojana Lazić, NP Subotica) i mnoge druge.
Nagrada za najbolji kostim na festivalu dečjih pozorišta "Deltić-festić", 2002.
Maja Mirković, kostimografkinja
Rođena 1977. u Šapcu. Diplomirala 2001. na FPU u Beogradu, na odseku Kostim, Atelje scenski kostim, u klasi profesorke Milanke Berberović. Trenutno postdiplomac Interdisciplinarnih magistarskih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu, Grupa za scenski dizajn. Autor i izvođač teorijsko-umetničkih performansa, kao i saradnik časopisa grupe TKH. Izlagala na brojnim grupnim izložbama.
Finalista modnog takmičenja Smirnoff Fashion Awards (1999, 2000, 2001).
Najznačajnije predstave: Ukroćena goropad (Šekpir, r. Kokan Mladenović, NP Zrenjanin); Beograd-Berlin (M. Pelević, r. Ksenija Krnajski, Zvezdara teatar), Jastučko (M. Makdona, r. A. Suša, BDP); Ljuljaška (E. Mazia, r. Stevan Bodroža, Večernja scena "Radović"); Koštana (B. Stanković, r. Jug Radivojević, NP Šabac), Vučjak (Krleža, r. Anđelka Nikolić, NP Kikinda); Snežna kraljica (koreo i rež. Dušan Murić, Malo pozorište "Duško Radović"), Poslednja smrt Frenkija Suzice (S. Vujanović, r. B. Đorđev, Večernja scena "Radović") i mnoge druge.
Film: Šejtanova osveta (r. Stevan Filipović)

Dragica Pavlović, kostimografkinja
Rođena 1973. u Aranđelovcu. Diplomirala FPU u Beogradu 1999, odsek scenski kostim u klasi prof. Milanke Berberović.
Najznačajnije predstave: Majstor i Margarita (Bulgakov, r. K. Mladenović, NP Sombor); Heda Gabler (H. Ibzen, r. Dušan Petrović, NP Subotica); Malograđani (M. Gorki, r. Radoslav Milenković, BDP); Rekviziter (U. Šajtinac, r. Đorđe Marjanović, BDP); Bogojavljenska noć (Šekspir, r. Zoran Ratković, NP Sombor); Dan DŽ (F. Vujošević, r. Milan Karadžić, BDP), Budite lejdi na jedan dan (M. Pelević, r. K. Krnajski, Bitef teatar) i mnoge druge.
Nagrade:
2002: nagrada JUSTAT-a za dizajn kostima u predstai Torkvato Taso (Gete, r. D. Petrović, SNP); Nagrada za najbolji kostim na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru za predstavu Sestre po metli (Pračet, r. K. Mladenović, Malo pozorište "Duško Radović")

Koliki značaj u kvalitetu saradnje ima tvoje "kačenje" na tekst koji se radi, u odnosu na rediteljsku harizmu ili želju reditelja da radi baš to, baš u tom trenutku, baš sa tobom?
Vasiljev: Zanimljivo je da koristiš izraz kačenje. Podseća na Bartov pojam punktum, odnosno određena tačka, mesto (u širem smislu) koje nas silinom uboda ili udarca vodi do značenja slike. Nasuprot punktumu, studium označava analitički pristup. Ako dalje sledimo analogiju, razvijanju scenografsko-rediteljskog koncepta uvek prethodi opsežan studium tokom kojeg se formira zajedničko polje rada. To je etapa u kojoj još uvek postoji mnoštvo mogućih scenskih rešenja, ili nijedno. U nekom trenutku zaista se zakačiš za određeno rešenje ili pravac razmišljanja. Šta je to što uspostavlja taj punktum, zavisi od niza okolnosti. Tekst je često polazište, ali ne mora da bude i osnova koncepta. Postoje i projekti u kojima tekst nastaje paralelno sa scenografijom i ostalim elementima predstave.
Ilić: Radim samo kada mi se potpuno dopadnu i tekst, i rediteljski koncept (koji smatram da je često još značajniji od samog teksta), i njegovi/njeni stavovi i/ili statementi, i kada sasvim mogu da stanem uz ili iza njih.
Pavlović: Dešava se i to da se "ukačim" na tekst, ali ne i s ekipom s kojom sarađujem, ili pak - ne leži mi tekst, ali poverenje u one s kojima radim, donese dobar rezultat. Moguće je, navodno, postaviti se krajnje profesionalno i isključiti lično, ali mislim da ovo nije profesija u kojoj vredi ne predavati se do kraja.
Petrov: Nema dobre saradnje ukoliko rediteljska harizma nije ni blizu harizme scenografa. Kada su harizme složne, složiće se i nesuglasice.
Kalabić: I kada se ne "ukačim" na sam tekst, trudim se da nađem nešto što me zanima, da upotrebim neki drugi materijal, neku drugu formu, neku foricu...
Grbić: Da, kad mi se tekst ne dopada, uvek pokušavam da se "zakačim" za nešto što mi je zanimljivo, bilo da je to epoha, podneblje... da pronađem neki detalj koji može da se vizualizuje na meni interesantan način. Ali, kada me tekst zaista privlači, to je jedan od najjačih motiva zašto prihvatam rad na nekom projektu!
Mirković: Sam poziv od reditelja uvek je kompliment. Neophodno mi je postalo da o čoveku s kojim radim mislim najbolje, i cenim njegov način i trud, prirodu i invenciju. Svaki me "kupi" nečim drugim. Volim potentan i slojevit pozorišni tekst, ali smatram da je u pozorištu to početni predložak. Njegov novi, scenski život, promenjenog toka, "narušenog" našim brojnim intervencijama, jeste nešto što pre svega zavisi od persona koje su se s njim uhvatile u koštac. Zato: čovek, pa tekst.

Kako usaglašavate "intimne trenutke" (termin namerno pozajmljujem iz metode Mihaila Čehova, a mislim na lično čitanje komada, misli o tome kako on treba da izgleda na sceni, šta je on za vas lično, u datom trenutku) sa ostatkom ekipe (reditelj, kostimograf/scenograf, glumci)?
Petrov: Kroz razgovor i materijal koji donosim kako bih bolje opisala sopstvene doživljaje. Kroz pametne sugestije, koje otvaraju nova vrata. Nekad lako, nekad teže, nekad nikako. Opet zavisi od kompatibilnosti duha.
Vasiljev: U osnovi tog procesa je neka vrsta zamagljivanja granice između ličnog i zajedničkog. Često dolazi i do iznenadnih poklapanja između intimnih uvida saradnika. Kada su glumci u pitanju, važno mi je da se u prostoru scene, koliko je to moguće, osećaju kao kod kuće. Naravno, uvek će neka platforma biti preuska, stepenište suviše strmo itd. ali tako je i sa navikavanjem na nove cipele. U početku malo žuljaju, pogotovo one kvalitetnije.
Grbić: Svaka priča asocira me na određenu boju, epohu, ili materijal, i taj utisak iz prvog kontakta s tekstom uglavnom ostaje prisutan čak i ako se koncepcija promeni. Zato je najbitnije da svoje prve utiske podelim sa scenografom i rediteljem što pre!
Ilić: Hi, hi, kad se naleti na različito čitanje, to je kao mala nagazna mina, onda se o tome priča dugo, dugo, i dođe se do najboljih rešenja. Divno. Nije li to i cilj svakog timskog rada?
Mirković: Svi se dobro osećaju kad se dogodi da su svi "na istom tragu". U suprotnom, kreće druga vrsta razmene i "borbe", i to je najuzbudljivija mukotrpnost. Pobednik nije ličnost, već rešenje koje se formira upravo tom konfrontacijom ideja. Najvažnije je pratiti tok rada, a ne biti uveren da smo se baš sve dogovorili unapred.

Šta vam najviše znači u razgovorima i dogovorima s rediteljem?
Petrov: Osećaj da smo se razumeli, da pričamo o istoj stvari. Kad se do toga dođe, onda je i sloboda tu (negde).
Pavlović: Mnogo mi znače otvoreni razgovori. Ne volim kad su reditelji šturi, sebični i zatvoreni. Volim da čujem koncepciju, da vidim boje, osetim atmosferu... Tražim da unapred znam kakvu predstavu pravimo, zbog priče koju kostim treba da iznese i zbog njegove funkcionalnosti.
Ilić: Volim kad reditelj razmišlja konceptualno i koncentrisano. Znači mi da je dosledan u izabranom umetničkom jeziku i da u svakom trenutku zna o čemu govori.
Grbić: Doslednost u dogovorima, to cenim. Užasno je teško baviti se materijalizovanjem stvari u situaciji kada se rediteljska koncepcija menja u toku rada.
Ilić: Takođe mi je važno da njegovi/njeni umetničko-politički (govorim i o ideologiji, i o politici umetničkog jezika) stavovi budu jasni i hrabri, i da se poklapaju s mojim.
Kalabić: Najviše mi znači kada imam osećaj da zajedno dolazimo do rešenja - scenografija sama po sebi i za sebe ne znači ništa, ako ne radi za predstavu, ako nije deo iste, ako rediteljski nije iskorišćena.
Mirković: Zajedničko vreme, nalaženje istih imenitelja, repera u savremenoj kulturi, istoriji, književnosti, vizuelnim umetnostima. Ključna mesta prepoznavanja, što međusobnog, što vezanih za likove i okolnosti, jesu baza. Ta će baza omogućiti postizanje jedinstvenog jezika svih koji govore predstavom, i onoga što će komunicirati predstavu od jezgrovitog "unutra" ka prepoznatljivom "van".

Generacijska komunikacija ili autoritativna "šaka o sto" iskusnog reditelja, šta se pokazalo kao bolja varijanta?
Mirković: Generacijska šaka o sto, rekla bih. Šaka "mladim vođama" ponekad zaista dobro dođe. Ne pričam o šaci besmislene strogosti, malog boga koji ne prašta, namćorastog oca koji traži potpunu poslušnost. Govorim o glasu razuma koji najavljuje disciplinu unutar igre. Nema zahtevnijeg zadatka, etički pipavijeg. Imam, istina, i divne saradnje sa svojim vršnjacima na koje sam upravo - ponosna.
Kalabić: Od iskusnog reditelja mogu mnogo da naučim, takođe su i male šanse da scenografija bude "pogrešna" tj. da ne bude deo predstave. Sa mlađim rediteljima može da se desi da ima više lutanja i da nemaju dovoljno iskustva da vide predstavu u celini, pa se i ja tada osećam malo izgubljeno...
Vasiljev: Ako je autoritet utemeljen na znanju i iskustvu (nasuprot utemeljenosti na nesigurnosti ili sujeti) onda mu nije potrebna šaka i tu je onda reč o prenošenju znanja. S druge strane, pridev generacijski ne mora nužno da znači kvalitet u komunikaciji.

Kolika vam je sloboda potrebna da biste se osećali dobro odnosno tačno1? Kako do nje dolazite?
Ilić: Da bih se osećao dobro u radu, treba mi potpuna sloboda.
Petrov: Mislim da apsolutne slobode u ovom poslu nema, a nije ni dobro da je ima...
Pavlović: Sloboda je relativna i kako na crveno ne možeš slobodno da prelaziš, tako i u ovom poslu postoje brojni kompromisi koje činim.
Petrov: Da, svako od nas, i reditelj, i kostimograf, i scenograf, glumac... mora da stavi svoj rad u službu predstave. Ona nas ograničava. Predstava kao jedinstvena celina.
Grbić: Autorsko zadovoljstvo slobodom zavisi od mnogih faktora. Ponekad najmanje od reditelja. Na primer, postoje ograničenja već u samom tekstu, ili žanru, ili ono što je najgore, ali nažalost najčešće, ograničenja u budžetu. Ipak, sloboda najviše zavisi od poverenja između saradnika...
Ilić: Ja se uvek osećam dobro kao jedan od članova umetničkog tima. A inače, mislim da su svi projekti na kojima sam do sada radio bili tačni.
Kalabić: A ja se osećam dobro kada je scenografija tačna - kada prvi pogled na scenu (to je ono što publika vidi prvo) odaje atmosferu, priču cele predstave. Takođe mi je super osećaj kada završena, realizovana scenografija izgleda isto (ili približno) kao na početnoj skici, ali to je već stvar iskustva.
Mirković: Važno je strpljenje, ali i uporno zastupanje sopstvenih uverenja. Pobeđuju ona koja umeju da prežive druge priče.
Kalabić: Volim kada u toku rada, u bilo kojoj fazi, nešto novo naučim, probam i to bude dobro za predstavu u celini. Kada su scena i kostim deo jedne priče. Kada me nešto provocira, kada mi je stalo ne samo do same scenografije već do predstave.
A sloboda... Nije mi neophodna prevelika sloboda, nekad su i ograničenja vrlo inspirativna...
Vasiljev: Sloboda uvek znači znati prepoznati granice, uspostaviti okvir.

Šta vam obezbeđuje ili, ako to nije slučaj, šta bi vam obezbeđivalo autonomiju kreacije? Osećaj da vaša misao i realizacija postoje kao tekovina vas kao AUTORA, a ne izvršilaca radova. Gde su granice...?
Vasiljev: Ne verujem u tako nešto kao što je autonomija kreacije. Barem kada je scenografija u pitanju. Tu je uvek reč o uzajamnosti. Scenografija ne znači ništa bez scenske radnje, makar ona bila i odsustvo radnje. Od trenutka kada se formira, scenografsko rešenje postaje javno dobro i pripada projektu. Utoliko nemam ništa protiv da preuzmem ulogu izvršioca radova.
Mirković: Kostimograf treba da je i naučnik, i crtač, i višestrani umetnik. Po mogućstvu i teoretičar, direktno umrežen u najfinije društvene promene, upoznat sa svim njegovim sojevima i slojevima; svestan političkog trenutka, preciznog stava prema svakodnevnici i životu u ukupnom smislu.
Grbić: Mislim da je svaki kostimograf i autor i izvršilac radova, istovremeno.
Pavlović: Autorstvo... Mislim da imam svoj rukopis, ne toliko u samoj likovnosti koliko u načinu razmišljanja o kostimu. Trudim se da u kostimografiji imam priču, dramaturgiju, politiku... Kostim je živa stvar i živi samo s predstavom i glumcem. Zato se trudim da bude tačan i da ga obrazložim onom ko će ga nositi, jer vera u kostim je isto što i vera u tekst ili vera u lik. Ako toga nema, publika to lako pročita. Granice, naravno da postoje...
Kalabić: Čak i kada postoje određeni opterećujući zahtevi, uvek ima dovoljno prostora za "ostavljanje pečata" u samoj realizaciji - materijali, boje, detalji...
Petrov: Osećaj autorstva obezbeđuje mi kvalitet rada koji nudim, na svim nivoima. I srećna okolnost kad je taj kvalitet pozitivno ocenjen među ostalim autorima. Onda su mi vrata otvorena i tad sam, valjda, autor. A izvršilac radova je onaj ko... Ne znam ko je izvršilac radova. Onaj ko napravi nešto što je neko drugi smislio? Jel' se to dešava? To se možda dešava na filmu. Dođu stranci da prave film i donesu nacrte za izgradnju srednjovekovnog utvrđenja, a naši scenografi organizuju posao i naprave utvrđenje. Ne mislim da je to za potcenjivanje. Naprotiv. Ne može to svako da obavi dobro.
Mirković: Autonomnost autorstva bilo kog sektora u pozorištu je besmislena, jer briše njegovo suštinsko polazište: da smo se svi sreli na istom mestu da pokušamo da, svojim različitostima, kažemo istu stvar. Bilo koja i bilo čija, ideja ili delo, ne pripada (samo) svom stvaraocu. Odlazi u prostor koji dele svi, i tu se umnožava i deli sa zamislima i tumačenjima ostalih. Pozorište je društvena pojava. U njoj ima mesta za pojedinca i ličnost; ne za individualnost kao apartnost, odsečenost. Radost je zajednički rad, borba, zašto da ne. I kao u slikanju: nije dobra slika na kojoj je svaki detalj islikan naročito i drugačije, već ona koja ukupno deluje dobro. Sećamo se predstave kroz atmosfere i slike. Ništa što deluje "dobro" samo za sebe, nije dobro. Predstava je jedno ostrvo, na kom sve treba da liči upravo - na to ostrvo.

Šta vam najviše, a šta najčešće nedostaje dok radite predstavu/film?
Ilić: Nije mi mnogo toga nedostajalo do sada, ali nanjušio sam da je najveći problem koji se dešava nepoverenje među saradnicima, kao i različita shvatanja profesionalizma, a ovo se manje odnosi na umetnike koji sarađuju, više na infrastrukture pozorišta i drugih institucija kulture. Ali, ponavljam, nemam posebno ružna iskustva. Na filmu nikada nisam radio.
Grbić: Veći budžeti i bolje opremljene radionice.
Mirković: Jasan koncept, vreme ostavljeno reditelju da upozna sopstvene, i potencijale svih svojih saradnika, a spram zadatka. Ne govorim o nedostatku koncepta vezanog za konkretnu izvedbu, već onog višeg i sveobuhvatnijeg, koncepta profesionalnog ophođenja prema rediteljskom pristupu radu, rekla bih. Niko ne može, ni najboljom voljom i najvećim trudom, da nadomesti entuzijazam i veru samog reditelja u projekat koji radi.
Pavlović: Vreme. Predstave su počele da se rade u sve kraćem vremenskom roku! Nedostaje mi vreme za dogovor, za realizaciju, za više prisustva na probama i, konačno, za istraživanje tokom procesa rada (što podrazumeva i dodatna sredstva kojih je sve manje).
Petrov: Vreme, novac, vredni ljudi.
Vasiljev: Vreme i novac (za materijal).
Kalabić: Dobar nabavljač, dobar rekviziter.

Uporedite rad i iskustva u većim i manjim institucijama? Stručnost, predusretljivost, ekspeditivnost, svest o "značaju"... Ima li značaja broj ljudi koji ti je na raspolaganju?
Mirković: Ogromna je prednost imati na raspolaganju čitav tim razrađenih uloga unutar krojačkih radionica, kao što je to slučaj sa SNP-om u Novom Sadu, na primer. Upravo zato što znam koji obim posla savladavaju "usamljeni" majstori po manjim radionicama, moje su divljenje i zahvalnost prema njihovoj požrtvovanosti ogromni. Mana manjih radionica nikada nisu bili majstori, već procena vremena njihovih pretpostavljenih oko roka izvršenja zadataka. Od umornih i iscrpljenih, u nekom trenutku moram da prestanem da tražim više. To ima posledice na moj rad: manje ili nimalo vremena za izmene, dorade, ili prostu i neophodnu kontemplaciju nad učinjenim.
Kalabić: Kada radiš u manjem pozorištu, u tom trenutku se radi jedna predstava, pa su svi usredsređeni samo na nju. Imaš tako na raspolaganju i ljude, i prostor, i vreme. U većim institucijama često imam problem s mnogo šefova, pa mi je teško da pohvatam koji je za šta zadužen.
Vasiljev: Između stručnosti i veličine institucije ne postoji uzročno-posledični odnos. Broj ljudi ima manji značaj u odnosu na organizovanost kolektiva, raspodelu odgovornosti i odgovornost pojedinaca.

Prednosti i mane pozorišnih radionica u odnosu na saradnju s majstorima na koje ste navikli.
Kalabić: Nemam tim svojih majstora, uglavnom radim u pozorištima koja imaju svoje, manje-više dobre, radionice. Najviše volim kada se sve radi na jednom mestu, u okviru pozorišta.
Vasiljev: Da, proces izrade je neuporedivo jednostavniji i efikasniji.
Mirković: Kad se dogodi mogućnost da se u posao, osim saradnika u datom pozorištu, uvede "ispomoć", trudim se da to bude neko od mojih najčešćih i najpožrtvovanijih krojača, obućara, vlasuljara. Volim situacije u kojima majstor pronađe neko, svojoj struci svojstveno, rešenje "zadatka". Moja uloga je vrlo često ne samo da dam zadatak i pratim izvođenje radova nego i da bodrim ljude koji ga izvršavaju, pokušam da im posao učinim zanimljivim, dam prostora da stvari naprave takvim da i sami budu ponosni na njih. Zato sam neverovatno puno zahvalna svim onim majstorima koji slično čine za mene. Kostimografija izašla sa papira i prvih dogovora sa autorskim timom, jeste, po mom iskustvu, upravo organizacija i animacija.

Ko su idealni asistenti na projektu? Šta su po zanimanju? S obzirom da se, nažalost, asistenti u pozorištima zaslužuju najčešće i najsigurnije tek sedom kosom, bradom i razbokorenom biografijom (a kakve su finansijske prilike u našim pozorištima, ni to često nije dovoljan argument ZA), koliko vam je njihovo prisustvo značajno, odn. da li ih ponekad osećate kao "kamen oko vrata", onda kada su vam dodeljeni, a niste ih vi birali?
Pavlović: Radim bez asistenta, upravo zbog "kamena oko vrata". Idealan bi mogao da bude samo neko ko razmišlja na isti način kao ja. Teško! Najdragocenija podrška u realizaciji je ona od strane operativnih službi (operativni i tehnički direktor, nabavljač) i, naravno, krojača i vajara. Od njih očekujem inventivnost i kreativnost, kao i volju i veru u to što rade.
Grbić: U zavisnosti od tipa kostima u predstavi, idealan asistent mogao bi biti kostimograf, slikar, ili vajar. Prisustvo asistenta na projektu svakako je od velikog značaja, ali se ne sećam kad sam poslednji put imala tu čast...
Ilić: Ja nikada do sada nisam imao asistenta. Ali, kada razmišljam o tome, rado bih imao. Mislim da je to obostrano korisna saradnja. Po zanimanju, pretpostavljam da bi mogao da bude arhitekta ili organizator.
Mirković: Dvaput sam, od strane pozorišta, kao asistent "dodeljena" starijim koleginicama. Tad sam se suočila s gomilom pitanja: Šta je asistent? Šta su njegova zaduženja? U čemu je, i dokle, njegova kreativnost? Postoji opasnost od prilično nezahvalne pozicije "sunđera" za sve nedostatke. Nekoliko puta sam i sama imala asistentkinje, koleginice koje sam ja pozvala na saradnju. Bez obzira na dozvolu producenta, mislim da moja sve češća praksa postaje da na velike zadatke, na svoj račun, pozovem "drugi par očiju i ruku". Sa bliskim saradnikom iz struke, rad je bliži radosti i kreaciji, jer napetost opada i odgovornost se, ma kako nesrazmerno, ipak deli. Izuzetno mi je važno da kolegu uvedem kao ravnopravnog saradnika u proces rada na projektu, u radionice i u ostatak tima.
Vasiljev: Sarađivao sam s asistentom na izradi video materijala. Pomoć studenta filmske režije bila je dragocena, tako da je asistencija već na sledećem projektu prerasla u koautorstvo.
Kalabić: Ah, treba mi neko s iskustvom nabavke i nadgledanja rada u radionicama...
Petrov: Pa, mladim ljudima je praksa veoma bitna. Mislim, za uvođenje u posao...
SVI: Hi, hi, hiii...

Komunikacija s upravnicima pozorišta/producentima? Na osnovu čega najbrže procenite s kim imate posla?
Ilić: Ovo je dosta oštro pitanje. Sviđa mi se. Najbrže procenjujem s kim imam posla na osnovu profesionalnog CV-a, ponašanja i jezika. Za dobru komunikaciju s upravnicima i producentima najvažnije mi je da im je program jasno definisan i dosledan, da su brzi i ozbiljni, britki, ali ne bezobrazni i, što je najvažnije, da znaju gde i kada žive, šta se dešava oko njih, u pozorištu, u savremenoj umetnosti, i u svetu uopšte.
Grbić: Iskreno, uglavnom nemam dobru komunikaciju s upravnicima pozorišta. Uvek iskrsne neki problem, ili oko budžeta, ili oko visine honorara, ili oko isplate honorara... itd... Najviše od svega pogađa me drskost pojedinih upravnika, da bez obzira na to što nemaju ni elementarno likovno obrazovanje, dozvoljavaju sebi da ocenjuju moje skice i crteže kostima.
Mirković: Istorijsko-političko-društveni trenutak, obeležio me je tako da mi je stvaralački izazov da od malog napravim veliko. Oooo... Stoga me bilo kakvo ometanje po pitanju novca, uvek dovede do pretpostavke da producent nije dovoljno:
- upućen u potrebe proizvodnje "dobra" kome se nada(mo)
- zainteresovan za povoljan ishod rada
- uložio truda za prikupljanje dovoljnih sredstava
Pavlović: Volim kada su razgovori o projektima konkretni i profesionalni, bez onog: "Lako ćemo..."
Petrov: Uh...
Kalabić: Volim kada su zainteresovani za sve faze projekta, a ne mešaju se previše. Cenim ih intuitivno po tretmanu koji imam lično, a ne vezano za značaj reditelja s kojim radim.
Vasiljev: Procenim na osnovu toga da li mi se obraća osoba ili simbolički mandat.

Evo preseka mišljenja jedne generacije, uzorak od sedmoro ljudi koji su imali dovoljne sreće, talenta i pameti da već u drugoj polovini svojih dvadesetih, ili prvoj polovini tridesetih, imaju biografije, koje smo morali da skraćujemo da bi stale u tekst.
Mislim da je prošlo vreme kad se umetnički rad podrazumevao, glumci tretirali kostimografe kao lične šnajdere, a reditelji lomili dekor (a time i srca scenografa) da bi rešili probleme s glumcima. Ako nije prošlo, nadam se da prolazi. Još da prođe vreme u kom upravnici/producenti procenjuju "tržišnu vrednost" ideje dizajnera scene i kostima na osnovu imena reditelja, broja glumaca u produkciji ili, još gore, u odnosu na značaj koji su za predstavu unapred predvideli i, gde će nam biti kraj!

1 Tačno - izraz iz domaćeg pozorišnog žargona; koristi se za slučajeve kad su koncept, čitanje teksta, proces i realizacija projekta usklađeni, tj. dosledni jedan drugome (hvala Siniši Iliću za ovu tačnu definiciju tačnog).