Čehov je već za sobom imao 120 napisanih novela, kad je 1884. (u 24. godini) počeo da piše PLATONOVA. Komad u prvobitnoj formi namenio je gospođi Jermolovoj iz Malog teatra u Moskvi. Čehov je tada bio nepoznat u pozorišnim krugovima. Komad je odbijen i on je nastavio da ga dorađuje. Zatim ga je ostavio po strani da bi napisao IVANOVA, koji je prvi put igran 1887, a zatim 1889. Nakon što ga je gospođa Jermolova odbila, Čehov je ponovo napisao ceo komad. Njegov brat Mihail Pavlovič rukom ga je prepisao u dva primerka, žaleći se da je to bio veoma dugotrajan posao (pogledati njihovu prepisku). Ispravljena verzija i dalje je predugačka. Do smrti, opterećen svakodnevnim brigama pisca, Čehov nikad nije dovršio to delo, iako je već bilo napisano. Odložio ga je u fioku i do kraja života unosio je u njega izmene. PLATONOV, dakle, za Čehovljevog života ostaje u ladici, zatim, nakon njegove smrti, završava u Centralnom arhivu Moskve do 1923, kad Arhiv objavljuje jednu verziju pronađenu u Melikovu, njegovoj seoskoj kući udaljenoj jedan sat od Moskve.
Posle Drugog svetskog rata, Državna edicija lepe književnosti odlučuje da izda Čehovljeva celokupna dela u 20 tomova, s prepiskom, pismima s objašnjenjima, raznim varijantama tekstova i komentarima. Tomovi su izlazili u periodu od 1944. do 1951. U sveskama iz 1949. pojavljuje se i ovaj komad sa svim napomenama i objašnjenjima koja pokazuju kako je Čehov na njemu radio. Te sveske bile su posebno izdate za sovjetske studente dramske umetnosti. Tu se nalaze sve Čehovljeve teme: gubitak imovine, period pre revolucije, konflikti u kojima su sve žene jake i odlučne, a muškarci slabi i neodlučni, uloga zelenaša i nepokretne imovine, tragične budalaštine provincijskog života, strah i prezir prema religioznim temama (Čehov je bio agnostik).
Piščev glavni zaključak: karakter određuje sudbinu. To, međutim, ne znači, kao kod naših klasika, da svi likovi imaju karakter. Čehov je jednom na tu temu rekao: "Zašto bih zasnovao svoje likove na jednom jedinom osećanju, kad je život složen i kad je jedna ista ličnost istovremeno uzvišena i niska, hrabra i kukavica itd." Tema: Bolna i smešna sudbina onoga kog žene ne mogu da ne vole. Platonov kaže: "Bolje da sam ih ubio u naletu strasti, na španski način, nego da ih uništavam malo-pomalo, na ruski." Platonov je skromni provincijski učitelj. Komad se završava tragično. Smrt Platonova. Pa, ipak, ton predstave je smešan, živahan i humorističan.

Kako mladi danas shvataju Čehova? Da li i oni čine istu grešku kao mi nekad? Da li čitajući dela Antona Pavloviča uživaju u sumornosti njegovih likova? Čehov, baš kao i naš Molijer, i u kratkim i u dugim komedijama, u stvari je veliki šaljivdžija. Njegovi likovi su, ipak, smešni i u najbolnijim časovima svojih malih sudbina pripadaju, ma šta da su i ma šta da kažu, čak i dok uzaludno čekaju da im se ostvari život, svetu ironije. Čehov nije Labiš beznađa. Znam, tu je Trepljev, tu je Nina, Ivanov i drugi. Ali, svojom genijalnošću i sklonošću ka suštinskom, Čehov, dobar satiričar kakav je bio, uveo je u komediju smrt i samoubistvo, a da to uopšte ne izgleda neobično. Po profesiji lekar, i sam bolestan, on suviše dobro poznaje psihologiju da bi uzeo zaozbiljno zanose i razočaranja svojih junaka. Smrt, u ovom pozorištu, deo je pomoćnih komičkih rekvizita, a beznačajnost je sredstvo farse. Ukratko, ja ne vidim nikakvu tugu u svim tim bankrotstvima i neuspesima, u tom iznemoglom svetu. Čak i smrt adolescenta je običan događaj. Daleko smo od Šatertona. Preko svojih "svakodnevnih" likova Čehov, smešeći se, proteruje romantizam iz motiva smrti i propasti. Treba čitati i igrati Čehovljeve komade, prijatelju čitaoče, kao komedije. Oni su smešni. Oni se rugaju. Oni su živi.
(...)
U svitanje 20. veka, 13 godina pre Oktobarske revolucije koja će uznemiriti svet, posebno Rusiju, umire onaj koji je, na daskama, kao da se igra, stvarao surovu sliku tog "odlazećeg" društva, tih nesrećnih duša i dokonih tela. Ne umem i ne mogu da sažaljevam Arkadinu i njenog sina, kao ni ostale likove oko njih. Dobro znam da je Čehov saosećao s onim najnesrećnijim među njima, ali je svedočio o njihovim sudbinama iz ugla živih. Definitivno, ma kako nam to izgledalo prilikom prvog čitanja, ne treba glumiti na tužan i melanholičan način u komadima TRI SESTRE, UJKA VANJA, GALEB... Ne treba tugovati nad njihovom sudbinom. Njih treba preoblikovati u kreacije bez posebnog značaja. Dramatizovati melanholiju, "dušu pod maramom", ili kako mi na Zapadu kažemo, slovensku dušu, značilo bi rugati se Čehovu. Kako su drugi nemilosrdni prema tim likovima, kako ih vode ka propasti, ka beznadežnom kraju nakon nesigurnog i praznog života. To ne znači da je Čehovljevo delo mračno, posebno zbog toga što je osvetljeno ironijom autora, kao i njegovom plemenitošću, posebnom saosećajnošću, ali i ravnodušnošću. On je oštro protestovao protiv takozvanih dolorističkih interpretacija svojih komada. Gorki je o tome svedočio: "O svojim komadima govorio je da su komični i bio je, verujem, iskreno ubeđen da piše komične komade."
(...)
Kratak život, prekratak, u brigama i siromaštvu. Da li se žalio? Ne, samo je malo gunđao. Njegova prepiska svedoči o srdačnosti i dobroti tog čoveka. On ima sposobnost da zavede. I uvek je uz njega neko ko mu je posvećen, ko mu pomaže da sakupi snagu, ko mu prepisuje rukopise, prikuplja podatke, izuzetno se brine za scensko ostvarenje njegovih dela: njegov brat, na primer, a kasnije Dančenko i Stanislavski. I mnogi drugi.
Njegov rad, takođe, izaziva divljenje. Na početku karijere pisao je "kratko". Potreba za praksom? Strah? Umetnička mudrost? Bar u smislu pozorišne umetnosti. Počeo je jednočinkama, farsama, skečevima. Znam da je u 22. godini napisao komad-reku, komad bez naslova, skicu i remek-delo istovremeno. Imam integralni prevod tog komada: nedovršeno delo s napomenama, ponavljanjima, digresijama, lucidnom konstrukcijom. Sve to veoma je lepo, ili skoro veoma lepo, ali, takvo kakvo je, izgleda nemoguće za postavljanje na scenu. Kad se čita ta integralna verzija iz 1882, mora se priznati da je mladi pisac umeo da se nametne, sledeći strog put, da bi dostigao čistotu i dramaturški red u GALEBU ili VIŠNJIKU. Kad pogledamo rukopis PLATONOVA, shvatamo zašto ga je Jer-molova odbila. Razumemo takođe i zašto Anton Pavlovič nije instistirao i zašto je, prema rečima njegovog brata, uništio jednu kopiju tog dela.
Ipak, iste godine kad završava PLATONOVA piše i jednočinku NA VELIKOM PUTU a, tokom narednih godina, više od 200 priča i još jednu jednočinku pod nazivom LABUDOVA PESMA (1886). Najzad, 1887. objavljuje svoj prvi komad u četiri čina u formi i dramaturškoj strukturi koju će od tada koristiti, ali neće nikad napustiti skeč, kratku komediju i monolog - od PLATONOVA i njegovih 500 kucanih strana do monologa na nekoliko stranica O štetnosti duvana. Od PLATONOVA do VIŠNJIKA, nameće se jedna profesionalna teorija: izmišljanje i objavljivanje novih dramaturških formi može, prema njegovom mišljenju, ali i mišljenju većine ostalih pisaca tog vremena, da se ostvari samo preko svakodnevice, govornog jezika i strogo definisane strukture. Proza postaje jedinstveno oružje dramaturgije. Jedno poglavlje istorije pozorišta je završeno: poglavlje 19. veka, Getea, Šilera, Klajsta, Igoa i Rostana. Iz te neizvesne borbe u kojoj se forme i dramska struktura još traže, jedan čovek mudro se povlači. On ima svoj način poimanja, pisanja, svoju filozofiju i stav koji će značajno uticati na sve pozorišne pisce narednih generacija. Sam, nepokolebljiv, daleko od te zapadnjačke Rusije, istočnjački Klodel priprema DEOBU PODNEVA. U svitanje 20. veka nije samo Bog mrtav, nije samo u životu i moralu sve moguće. Aristotelovska koncepcija pozorišta takođe je umrla. Sve može da se ostvari, sve je dozvoljeno, sve je moguće. Ali, Anton Pavlovič Čehov, rođen u Taganrogu 1860, već je umro 2. jula 1904. godine.

Prevela s francuskog Bojana JANJUŠEVIĆ

(iz Vilarovog predgovora za knjigu Anton Čehov, "Višnjik" posle "Galeba", Galimar, 1963)