Čehov ne prikazuje bilo kakvu svakidašnjicu - a tako i treba da bude da bi mogao da nastane scenski oblik. Iz te svakidašnjice on hvata snažne trenutke, svečane, trenutke često burne. On bira zgusnutu svakidašnjicu: u tim svakodnevnim situacijama vidi ono što je u njima neobično, izuzetno, jedinstveno.
Ne smemo dopustiti da nas zavara to što je skoro uvek (a naročito u drugom činu njegovih komada) u pitanju nešto veoma tanano, što se jedva može opaziti ili je prividno beznačajno. Može se čak steći utisak da je skoro sve što se zbiva samo odblesak namera i želja, duševnih stanja koja se jedva mogu izraziti. Međutim, sve to zaista postoji u ličnostima, slojevito se slaže u njima i gradi čvrsto i bogato tkivo. To su činjenice koje određuju odabrani put. Kao kod Šekspira, kod koga su za akcije, prevashodno spoljašnje, polazna tačka smrti, ubistva, osećanja neugasive mržnje i ljubavi.
Spolja se ništa ne događa - i, odjednom, žestoka eksplozija. Kao da svaki element može da eksplodira ako se na izvestan način dotakne - toliko je Čehovljeva sredina nepostojana, tako lako zapaljiva. Uplašeni smo tim - na to nismo bili pripremljeni. Požari izbijaju bez vidljiva uzroka; samo se niz takvih "nesreća", neočekivanih, sliva u logičnu reku čehovljevske egzistencije.
No, ipak, kod Čehova dosta često nailazimo na gomilanje najraznovrsnijih realnih okolnosti, prividno bez ikakva smisla. Takve situacije liče na pokušaje bekstva u čudnovate predele svakidašnje slučajnosti. Događaj izbije usred vesele ljudske fantazmagorije. Tu nema ničeg pragmatično očiglednog, nema sasvim jasnih ni da ni ne u odnosu na koje ništa drugo ne bi više postojalo.
Čehov nikad nije odrekao istinu, nikad varao, ispravljao, ulepšavao, učinio crnjom. Njegovoj umetnosti tuđ je bilo kakav izraz namere. Čak i one o kojoj sam govorio - rugajući se sebi - one koju mu pripisuju njegovi tumači, one namere od koje se ne mogu odbraniti kad pokušavam da iskažem svoje misli o njemu.
Čehov je strog, nepodmitljiv - on je pisao skalpelom: i to bi trebalo da osvetli odnos glumaca prema njegovim likovima. Kod njega taj odnos nikad nije sentimentalan, uvek je krajnje funkcionalan i nemilosrdno objektivan, tj. uvek veran njegovom istraživanju i njegovim pogledima na život, ljude, svet. Čehov sve gleda sa odstojanja, ispitivački, s ironijom - i sve vidi oštro do srži stvari i bića. Čak i onda kada su u pitanju najozbiljnije stvari, najsvetlije, kad je u pitanju ljudski život, smrt, duhovna klima njegovog doba itd. Pročitajte jednom Paviljon broj 6!
Čehovljev svet nije stabilizovan i izravnan ubacivanjem neke površne ideologije, neke sociološke, socijalne ili etičke konvencije. On svet ne gleda pobožnim pogledom slabića. Čehov nije bio sposoban za tako nemilosrdnu podlost prema životnoj istini.
On nije verovao u postojanje unapred utvrđenih ciljeva umetnosti niti u funkciju tobožnjih velikih ideja, iako su one bile njegova stalna preokupacija. On svoj "drugi nivo" prikazuje na raznovrsne načine, ali nikad ne "iznosi na pazar". On ne ukazuje prstom, on ukazuje činjenicama.
Koliko je Čehov cenio "naprednjačku" društvenu fazu? Kod njega, najveće "istine", najsvetlije istine ne kazuju primerna stvorenja - on, uostalom, nikad nije ni stvorio, niti video takva stvorenja, takvu "istinu". Ako slušam glasove Veršinjina, Medvedenka, Trofimova, i recimo, Jevrejina Salomona (iz pripovetke Stepa), ne mogu se oteti utisku da su nosioci "revolucionarnih" istina jedino fanatici, poluludaci i ludaci, neurotičari ili ljudi van društva koji se uzalud trude da u njega prodru. Čehov nikad nije poverovao verbalnim "podvizima".
U Čehovljevo doba došlo je do mnogih nesporazuma kad mu je trebalo naći mesto. Kakve li ironije! Na vagonu koji je prevozio njegov mrtvački sanduk pisalo je "ostrige"! Nešto slično događa mu se i danas.
Navikli smo, kad je on u pitanju, da neprimetno povezujemo pisca i likove. Pisac se ne upliće vidljivo: kao da pušta svoju ličnost da slobodno dela. Delanja, želje, osećanja i mašta Čehovljevih ličnosti komplikovani su, strogo spojeni i s pravom i s fiktivnom realnošću. Njihovo spoljašnje je u složenom i indirektnom odnosu s unutrašnjim motivacijama, kao da Čehov, u svojim komadima, održava bezgraničnu širinu svakodnevnih ljudskih odnosa, navika i iskustva. On sam ostaje u pozadini, njegove ličnosti govore umesto njega. I mada je u svakoj od njih on prisutan, čovek ne može da otkrije određen pogled na stvari kroz toliko posebnih stanovišta.
Skoro da i nema dramatičnih konflikata u onom uobičajenom smislu. Njegovi komadi nisu izgrađeni na otvorenom sukobu suprotnih namera. Utoliko je snažniji naboj individualnih konfliktnih situacija koje se kristališu u željama ličnosti, neostvarenim ili neostvarljivim.
Želja svih njegovih ličnosti za nečim boljim i višim, polazna je tačka njihovog nezadovoljstva. Otuda uzrujanost tih ljudi, njihove kolebljive bojazni - iz kojih izvire i njihova ne mala unutrašnja aktivnost. I baš iz te aktivnosti, iz njene pune unutrašnje slike, rađaju se karakteri likova: glumac ne može da ih kreira u drugom smislu teškim dodavanjem spoljnih elemenata karakterizacije.
Neostvarive želje i lažne iluzije Čehovljevih likova upravo su ona snaga koja ih vezuje i čvrsto održava zajedno u gledanju na budućnost. Kad psihička izo-bličenost postane likovima nepodnošljiva, kad se rasprsnu, onda se otvaraju do srži. Posle takvog sloma, kad prikraćena duša traži neko utočište, kad bol brizne bez kompleksa, potrebno je da se glumac poda potpuno, do kraja. Čehovljevi likovi nisu marionete sopstvenog nezadovoljstva, one sebe ne kude, ne raspravljaju naprazno o sebi. To su energične, koherentne ličnosti. Trenutak sloma deluje kao prirodna katastrofa. Kao prirodna, takoreći mirna katastrofa.
Čehovljevi lilkovi često podstiču na sentimentalni, nebulozni, tj. idealizovani rasplet. Kao da ona snaga, koja obično razdire dušu, predstavlja globalni podstrek koji je u stanju da utiče i na stvaralaštvo kroz igru.
Likove ne treba već od prve shvatiti kao "čehovljevske", već kao individue koje su u životu doživele brodolom, kao individue posvećene iluzijama koje su se srušile, kao ljude nerazrešivih sudbina, osuđene na tragična osećanja. Bilo na početku ili na kraju, oni veruju da će sve biti dobro; nisu skloni očajanju, ne hrle ka patnji kao leptirice ka svetlosti, trude se da je izbegnu. Do te mere, na primer, da u Galebu niko ne veruje u revolverski hitac koji odjekne. Glumci bi morali brižljivo da sačuvaju to osećanje životne aktivnosti pune nadanja.
Svaki lik doživi bar jedan trenutak kad brizne u plač. Te suze su nešto čudno, strašno, kao zdravo tkivo razoreno u čednosti... Nije to isto što i ženske suze "koje one liju" kao da hoće da kažu: "Čekaj, videćeš šta ja umem"! Sam Čehov daje zanimljive izjave o suzama i plačevnom tonu svojih likova.
Čak i najjača unutrašnja egzaltacija i najpotresniji događaji uklapaju se u sivilo života i zbivaju se kao da su njegov sastavni deo. Kako je moć normalnog života nepokolebljiva za Čehovljeve likove, kako se oni njome naoružavaju jedni protiv drugih, kako se kriju iza nje, kako u njoj nalaze neophodno olakšanje i solidarnost!... I kako su veliki duševni pokreti nemoćni da promene najjače želje, kako svi likovi, uprkos svemu i dalje sprovode svoju volju!... Kako one sve mogu da se savladaju, koliko je njihova volja jaka kad treba da stigne na vreme na stanicu!...
U Čehovljevim komadima postoji naročita sadržina: oni su bogatiji sadržinom nego rečima. Ne mogu da "pokažem" te reči, a kad to moram da učinim, uvek sam doveden u nepriliku grubošću na koju nailazim, nepravdom koju nanosim životu koji komad predstavlja.
Kod Čehova, ispod teksta postoji jedna nepoznata, neograničena realnost. Iz teksta može samo da se nasluti tajna. Ako na sceni treba da nastane slika ljudskog govora, potrebno je rendgenski snimiti tekst, kako u ravni odnosa s realnim svetom tako i u ravni mistifikacije kojoj likovi pribegavaju. Ovde je svaka rečenica ključ za nešto, a to nešto umnogome prevazilazi likove čak i kad oni "samo" ćaskaju. Jedna jedina reč, ponovljeni uzvik mogu imati ogromno zračenje. I u govoru koji je sačinjen od pauza, ćutanja, prekinutih rečenica, aluzija, ima tog zračenja. Često ima "rupa", i neretko se baš tu odvija ono bitno. Monolog-bujica u govoru stvara efekat kontrasta, potiskuje lik još dalje od stvarnosti s kojom je hteo da uspostavi kontakt, ne donosi ni olakšanje, niti veće razumevanje, niti jedinstvo koje je toliko želeo. Štaviše, stvara još dublji jaz. Izgleda skoro da je govor tu samo zato da se ljudi ne bi mogli da razumeju. Zato Čehovljev dijalog ponekad zvuči kao bojažljivi govor golubova, kao krici bez odjeka u pustom predelu. Svako ide svojim putem, i baš u tom energičnom traganju za nekakvim saglasjem izbija još dublja duševna iscrpljenost.
Kad o sebi govore, likovi nisu u stanju da svoje želje iskažu kako valja rečima, mada ulažu mnogo truda. Kad govore o sebi, a to je često, jedva da iskažu neku konstataciju (a to niukoliko nije indirektno obaveštenje o sebi koje kazuju gledaocu): najčešće je u pitanju borba, ili polemika sa samim sobom, želja koju smatraju stvarnošću. Stoga retko kad vredi tražiti neposredno značenje onog što govore: reči obično kriju nešto više ili nešto drugo u odnosu na izrečeno. Ako likovi imaju nešto na duši, oni to saopštavaju zaobilaznim putem, izražavaju tako da izgleda kako nema nikakve veze između govora i onog što ga je izazvalo. Pravi poticaj za govor, njegova prava sadržina, prava namera i prava želja likova ne ulaze neposredno u govor, već samo prerušene. "Laganje" Čehovljevih likova. To, međutim, ne znači da prava sadržina nestaje, da se gubi ono što lik hoće zaista da saopšti, da se predstavljanjem pretvara u čistu neistinu. Naprotiv, govor Čehovljevih likova potpuno je sličan skrivenim, udešenim elementarnim poticajima koji ga izazivaju, njegovim pravim sadržinama, namerama i željama. Iz njega izbija, bez sumnje, onaj čuveni Čehovljev poluton toliko zloupotrebljavan. U stvari, u pitanju su često raskriljenost govora, dvosmislenost, dvoznačnost. Željeni smisao ne sadrži se neposredno u izrazu, ne ulazi smesta, bez kontrole. Manipulisanje stvara sadržine, čini izraz zapletenim, nesigurnim, kolebljivim kao da mu je oduzeta potpuna boja. Umesto boja, trebalo bi da kažemo: boja koja odgovara.
Pesnik kakav je Čehov, tako rezervisan i tako veran životu, prisiljava i reditelja i glumce na što je moguće objektivnije posmatranje. Šta se u GALEBU dogodilo Trepljevu između njegove prve ispovesti i njegovog samoubistva na kraju komada? I šta se u Trima sestrama dogodilo između Veršinjinovog "volim, volim" i njegovog bekstva na čelu puka? Između "novog početka" Ivanova i njegovog samoubistva? Ništa se nije "dogodilo" - samo to da su likovi ostali ono što su, i verni onome što hoće i što žele. Samo su iznikle prostodušne klice, samo je "to" sazrelo.
Pisac je nagomilao toliko istine da skoro onemogućuje bilo kakvu analizu. Možemo li se osloniti na neku melodramu skalpelom isečenu u živom tkivu, možemo li se osloniti na vodviljske sekvence tretirane s bolom, sumnjom i stidom, ili pak na montiranje jednoličnih osećanja? Za glumca bi to bila veoma opasna pomoć u radu: glumac mora da neposredno uhvati celinu tkiva, on nema prava da pokaže naličje koje otkriva kako je tkanina izatkana i ušivena.
Čehov svojim likovima daje odgovornost - dopušta im takođe da žive normalnim životom. On im život ne daje samo putem reči, on od njih traži da žive čak i kad ćute. Ako neki glumac smatra tu čudesnu šansu za lik koji tumači kao neprijatnu dužnost, može se dogoditi da jedina rečenica koju izgovori uništi polovinu čina.
Čehovljev dijalog je najčešće svakodnevni, familijaran (on nije "nosilac radnje"). To je dokaz da svaka reč (ali i svako ćutanje) otvaraju ogromne prostore unutrašnjeg života, da govor ne sme da ponese igru, da ličnosti zaista postoje, da moraju biti i posedovati snagu delovanja kroz svoju punu egzistenciju. To znači da je glumac neprekidno podstaknut, da igra u isti mah ćutanjem (pa čak i više) nego govorom, svojim prividno indirektnim učestvovanjem nego tobožnjom aktivnošću.
Čehov jedva podnosi obično "normalno" pozorište, a više nimalo ne podnosi običan rad glumca. Ako je jedino što Trigorin ima da kaže to da ne voli pekmez, znači da to Čehov smatra važnim. Teško glumcu koji ne pronikne takve karakteristike, jer šta je to što kod neke Čehovljeve ličnosti zaslužuje ili ne zaslužuje pažnju.
Tradicija je kod Čehova od pauza napravila rezervoar melanholične atmosfere, znak (ili bolje avet) piščevog metoda, ona je te pauze poetizovala, prekrila likove debelim slojem pekmeza u kome se oni dave kao u baruštini: u pauzi radnje najčešće usporavaju svoje kretanje kao mušice uhvaćene na lepak. Besmislica!... Jedva da nešto preuveličavam kad tvrdim da je Čehovljeva pauza pre sukob, udes, smetenost - naročito u svakodnevnoj aktivnosti likova, njihovim željama i interesima.
U Čehovljevim komadima, svi likovi su svojom suštinom podjednako važni. Suma tekstova i broj situacija u kojima neposredno učestvuju, ništa ne znači za važnost i "lepotu" uloge. Iza svake uloge čeka slika potpune ličnosti, koja ne poštuje nikakve teatralne "tekovine" konvencionalne glume, već smerno i stalno oslobađanje. Čehovljevi likovi ne podležu svakom podsticaju, oni se ne nameću glumčevoj pažnji, ne daju se uhvatiti ni u kakvu klopku.
Čehova ne treba ispravljati ulepšavanjem njegovih likova - namerno ili slučajno. Dramski pisac Čehov umeo je da napiše ono što hoće, na šta se odlučio, i mogao je to da napiše sasvim određeno, prirodno, prepoznatljivo. Ako hoćemo da postavimo na sceni njegove komade, moramo verovati da je sve tako, makar "stvarno" to i ne bilo tako. Tako je to i u našoj stvarnosti.
Kako je bogata i neobična realnost koja ovde postavlja svoje zahteve! Kako se čvrsto i do koje dubine glumci moraju da ukotve u ličnosti i njihov svet da bi mogli prirodno i potpuno da reaguju! Kako celokupna igra mora da bude oprezna i rigorozna.
Čehov je dosledan kad poštuje karaktere i odnose ličnosti: oni malo-pomalo i nenametljivo određuju formu našeg delanja. Karakteru i odnosima on podređuje opštije mogućnosti situacije - često ih ispunjava samim tim što se ličnosti sreću. Nužno je zadovoljiti se akcijama koje je autor odredio. Put istine prolazi kroz komad, a ne mimo njega. Razmišljati o onome što pisac nije napisao, nema nikakvog smisla. Što ima smisla, to je razmišljati o onome što je on napisao.
Do Čehovljevih likova mogu da dosegnu samo ljudi aktivni i živi.
Veliki pisac ostaje velik čak i onda kad analiziramo njegovo delo i sa stanovišta koja nisu umetnička. Ne samo zato što je Čehov na visini svog zadatka već i zbog toga što ima "svoje" da kaže o filozofskim, sociološkim i psihološkim merama i merilima. Epizode koje prikuplja da napravi komad mogu u isti mah da posluže kao primeri uzeti iz udžbenika psihologije. Što ne znači da mi treba tako i da ih igramo. Pored psiholoških data, one sadrže i mnogo drugih informacija - u prvom redu, one su konstitutivni deo snažne umetničke slike koja daleko prelazi psihološke granice.
Čehov lako obuhvata nas, a mi njega jedva.

Prevela s francuskog Jovanka M. ČEMERIKIĆ