Pored reke Moskve, blizu parka Gorki, smeštena par metara iznad autoputa, stoji, izrezana u prirodnoj veličini, figura čoveka obučenog u poslovno odelo, ispruženih ruku, spremnog da skoči. Ispod figure može se pročitati napis: "Pre nego što skočite, razmislite. Uzmite aparat za merenje stresa."
U našem dobu globalizacije, možda jedina stvar koja zaista povezuje čitav svet, više nego Internet, pop-kultura ili takozvano slobodno tržište, jeste to osećanje propadanja, taj nagon da se skoči. Rusija je vekovima bila potištena; danas, sa terorizmom, krhkom ekonomijom i kulturnim rasulom, Amerika je sustiže.
Moja nova drama, ČETVRTA SESTRA, inspirisana je Čehovljevim komadom TRI SESTRE, ali ona nije ni fikcijski nastavak, ni nova verzija, ali ni pastiš Čehova. To je samo ironična aluzija na Čehovljevu dramu, koja ukazuje na nekoliko obeshrabrujućih koraka koje je svet učinio od vremena kada ga je Čehov posmatrao.
Osnovno ubeđenje Čehovljevih likova bilo je da će, uprkos tome što je njihov sopstveni život ispunjen iskušenjima i patnjama, svet njihove dece biti bolji. Čehovu je bilo lakše da gaji izvesne nade u budućnost na kraju devetnaestog veka, kada su pojmovi istine, časti, odanosti i ljubavi bili shvatani ozbiljno (ponekad suviše ozbiljno, pošto su se ruski oficiri tog vremena upuštali u dvoboje kada bi uvredili jedan drugog, ili pucali sebi u glavu kada bi naišli na odbijanje kod žena).
Ali današnja Moskva ima veoma malo zajedničkog s onom Čehovljevom. Nema više "trojki", a gotovo da i ne postoje uzvišeni snovi. Bio sam u Moskvi pre otprilike četiri godine, kada se Rusija spremala za rat sa Čečenijom. Šetao sam centrom Moskve sa Svetlanom, četrnaestogodišnjom kćerkom vozača iz Ministarstva kulture, koji me je vozio po čitavom gradu. Prolazili smo pored disko kluba "Srp i čekić", prodavnice "Đorđo Armani", restorana "Gore i dole" mafijaškog izgleda, kao i pored avganistanskih veterana koji su prosjačili na trotoarima. Ovi ratni heroji imali su medalje, ali su bili bez nogu; oni su mračno posmatrali kako policajci, koji bi trebalo da gone kriminalce, salutiraju mafijašima koji krstare u dugačkim crnim limuzinama. U dvadeset prvom veku, peta supstanca, novac, trijumfuje nad četiri drevna elementa - vatrom, zemljom, vodom i vazduhom.
Prethodnog dana, u Moskvi je eksplodirala bomba; za eksploziju su optuženi Čečeni. Ali ljudi su šaputali da je to u stvari delo KGB-a, pošto je ta služba htela da opravda predstojeći rat i skrene pažnju sa bednog stanja u kome se zemlja nalazi. Svetlana je drhtala od gneva. Dok je nekoliko vozila hitne pomoći i blindiranih automobila prolazilo pored nas, razjareno mi je ispričala kako je nedavno pročitala da je najveći umetnik dvadesetog veka bio Iv Sen-Loran. A potom je dodala: "Nema šanse! Svako zna da je to bio Versaće!"
Možda je Niče bio u pravu kada je rekao da je humor - epitaf na grobu bolnog pamćenja. Napisao sam ovu dramu iz očajanja - možda je zbog toga tako zabavna. Jedan od tvoraca teatra apsurda, Semjuel Beket, pošto je preživeo dva svetska rata, spoznao je da Godo nikada neće doći i da ništa nije zabavnije od nesreće. Iako je Čehov živeo u devetnaestom veku, ovo osećanje nije mu bilo strano, samo što je njegov smeh uvek bio prožet sažaljenjem.
Za vreme komunističkog režima, dok sam još živeo u Varšavi, ministar kulture je cenzurisao komediju koju sam napisao. Kada sam ga upitao zbog čega, objasnio mi je kako je shvatio da je smeh neophodan i da se on sam smeje najmanje deset minuta svakog dana - sa štopericom u ruci - radi mentalne higijene. Ali nakon toga mi je poverio kako postoje samo dve vrste smeha: konstruktivan (ili prokomunistički) i destruktivan (to jest antikomunistički). Nadam se da ČETVRTA SESTRA spada u treću kategoriju.
U ČETVRTOJ SESTRI, čija premijera predstoji u četvrtak na "of-Brodveju", u pozorištu Vinjard, najčešće izgovarana replika je "Ja sam potišten", naizgled neobična replika za komediju. U stvari, ne mogu pouzdano da kažem da li je moja drama komedija ili tragedija, ali razliku između njih ponekad je vrlo rizično odrediti.
Na primer, jedan od likova u drami, penzionisani general koji se borio u Berlinu i Kabulu, pokušava da nađe posao kao model da bi mogao da plati časove plesa za najmlađu kćerku. Najstarija kćerka je seksualna igračka oženjenog političara koji mrzi Jevreje, premda je i sam napola Jevrejin. Srednja kćerka je završila prava, ali zarađuje za život tako što hrani životinje u cirkusu. Samo nekoliko godina ranije, oni su znali šta mogu da očekuju od života. Sada se osećaju izgubljeni.
Najmlađa kćerka, Tanja, ima bolji plan. Iako brka Dostojevskog sa Versaćeom i Bulgakova sa Britni Spirs, u njenom životu postoji moralna ideja-vodilja: film "Zgodna žena" sa Džulijom Roberts. U staro vreme, prostitutke su glumile da su device. U naše doba, device se pretvaraju da su prostitutke.
Tanja je jedanput posetila muzej i jedino delo koje je privuklo njenu pažnju bila je slika Marka Šagala na kojoj je prikazan dečak s jednom cipelom koji visi naopačke. Možda ju je to podsećalo na nešto. Tanja se ne uzbuđuje mnogo zbog smrti trideset žena i dece, spaljenih u eksploziji automobila-bombe. Ali to ne znači da je ona bezdušna. Ona je verovatno isplakala sve svoje suze, plačući pet dana, zajedno sa čitavom planetom, zbog smrti Princeze Di. Pročitao sam u novinama da je jedanaesti septembar potresao srca Evropljana gotovo isto tako duboko kao i smrt Princeze. U ČETVRTOJ SESTRI, naturalizam se meša s nadrealizmom, a razliku između njih postaje gotovo nemoguće utvrditi.
Čehova su mučile sumnje o tome da li ima moralno pravo da piše, pošto nije mogao da odgovori čak ni na osnovno pitanje: "Kako treba živeti?"
U mojoj drami, penzionisani ruski general postavlja mnogo jednostavnija pitanja: "Ko ovde vlada? Gde je novac? Kako će se to sve završiti?". I niko se naročito ne žuri da mu odgovori.
Odlučio sam da moja drama o Moskvi otpočne u Holivudu, na ceremoniji dodele Oskara, koju televizija prenosi širom sveta i koja je postala deo naše nove globalne povezanosti, poput CCN-a. Si-En-En gledaju oni koji dižu ambasade u vazduh i oni koji ih štite, oni koji uzimaju taoce, kao i oni koji ih spasavaju. Jedan egipatski pisac koga sam sreo u Njujorku ispričao mi je da se "navukao" na američku televiziju. Znao je više od mene o O. Džej Simpsonu i vašingtonskim tračevima, ali je bio istinski začuđen kada je shvatio da postoje i neki religiozni Njujorčani.
Za neke druge televizija je nedostižna, kao na primer za moskovsku decu koja žive u kanalizaciji i prljavim javnim toaletima. Toj deci po pravilu nedostaju skoro svi zubi, ali zato ona umeju da koriste oružje. Danas, deca posvuda to počinju da čine u vrlo ranom uzrastu. Ova u Moskvi, ubijaju za paklicu "marlboroa". Po nalogu mafije, ona odstreljuju ljude koje nikada u životu nisu videli. Pošto su to ipak deca, ona često prave greške, ubijajući pogrešne ljude. Ali, u stvari, i sama mafija povremeno stvara zbrku, pošto je prezaposlena.
Mnogi fotoreporteri i filmski reditelji tumaraju moskovskim ulicama snimajući dokumente o mafiji i dečjoj prostituciji. Prikazao sam jednog od takvih reditelja u svojoj drami. On je dobio Oskara za potresnu iskrenost svog dokumentarca DECA MOSKVE, koji govori o dečjoj prostituciji u Rusiji. Samo što u današnje vreme postaje gotovo nemoguće razlučiti istinu od laži.
Vratio sam se kući s dve najpopularnije ruske igračke. Jednu sam dobio od svog vozača, Svetlaninog oca: bio je to Vanka Vstanka, jedna vrsta ruskog Supermena. Ako ga pritisnete sa strane, on se uvek iznova uspravlja u stojeći stav, "na gotovs". "Pazi", rekao je vozač, "niko ne može da savlada Rusiju". Drugu igračku sam kupio sâm: bila je to čuvena "matrjoška", obojena lutka koja u sebi sadrži sopstvenu, manju verziju, ali sa drukčijim licem. Unutar ove manje verzije nalazi se još manja, s novim licem, a u ovoj još manja i tako redom. Pitam se, kakvo će lice Rusija pokazati u narednim godinama.
Krajem devetnaestog veka, Čehov je pisao da Rusi vole prošlost, mrze sadašnjost i plaše se budućnosti. Oni ne shvataju kada budućnost postaje sadašnjost koju toliko mrze i, trenutak kasnije, prošlost koja im toliko nedostaje.
Za Čehovljeve TRI SESTRE, čarobno mesto koje pruža nadu u bolji život i sreću bila je Moskva. Za mene je, dok sam živeo u Varšavi u doba komunizma, obećana zemlja bila Amerika. U ČETVRTOJ SESTRI, likovi ne znaju kuda bi mogli da odu.

("New York Times", novembar 2002)

S engleskog preveo Svetislav JOVANOV