( o d l o m c i )

Ne jednom bio sam u situaciji da, kada me pitaju šta novo radim, pošto kažem - Čehova - čujem: "Ah, sjajno... Kakav fantastičan komad" i sl. Isto mi se desilo i nedavno dok sam počinjao TRI SESTRE... ("Blago tebi! Genijalan komad!")... Da li to ljudi kažu ne razmišljajući, po nekakvoj već ustaljenoj navici kada se spomene ovaj pisac, ili zaista tako misle (ili je, najverovatnije, u pitanju i jedno i drugo), u svakom slučaju, kada kažete da ćete raditi Čehova, čujete da je neko stavio na repertoar neku njegovu dramu, gotovo da se i ne postavlja pitanje - zašto? Možda se jedino sa Šekspirom slično dešava.
Dakle: šta je to čime taj klasik modernog pozorišta i posle jednog veka privlači pažnju, uvek iznova, podjednako svaku novu pozorišnu generaciju... zašto mu se uvek vraćamo, kao neodoljivom iskušenju? Šta je to što prepoznajemo kao svoje vreme... Šta danas može da nam znači ta "dramaturgija svakodnevice", stara čitav jedan vek? Mislim da sam ova, ili slična pitanja, čuo još dok sam studirao na Akademiji. Danas ih slušaju moji studenti. Pitanja su prilično stara, ali izgleda neprestano traže nove odgovore. Svaka nova predstava - jedan mogući odgovor. Čehov, kao neka šifrovana poruka koja se prenosi kroz vreme - a svako vreme, svaka generacija upisuje nešto novo - prepoznaje u njemu nešto specifično svoje - beskonačno prepoznavanje. (...)

Ne sećam se kada sam prvi put pomislio da ću, ako budem imao sreće da režiram sve Čehovljeve drame, od svih predstava napraviti - jednu! Kada sam ideju saopštio jednom od naših najznačajnijih pisaca, osmehnuo se i upitao me: "Da... zvuči zanimljivo, samo da li je to moguće?" Naravno, to isto pitam se i ja već godinama. Sigurno da je na neki način moguće ("u pozorištu je sve moguće"), ali kako bi to, u stvari, moglo da izgleda? Napraviti predstavu od celog Čehovljevog dela značilo bi, pre svega, da se ceo materijal posmatra kao jedna dramska situacija. Odredili bismo teme koje prožimaju svaku pojedinačnu dramu, prepoznali ono što im je zajedničko, zatim postavili sve to u određeni "sistem sila" - između likova... Na taj način došli bismo i do središnjeg sistema kojim Čehovljevo dramsko delo funkcioniše... Po sumnjičavom izrazu na licu mog sagovornika osetio sam da mu je sve zazvučalo kao prilično komplikovana matematika. Međutim, ideja me i dalje privlači, svakom novom predstavom upisujem u svoje beleške ponešto novo za tu - buduću, i tako, polako, nastaje nešto kao dnevnik.***
Da ne bi sve ostalo samo prazna priča, pokušao sam da skiciram koje bi to ideje bile na kojima bih gradio predstavu, ujedno šta je to što mi je bilo najvažnije, što me je do sada vodilo dok sam režirao Čehova.

1.

BOLJE JE NE REĆI SVE NEGO REĆI PREVIŠE

Čitajući Čehovljeva pisma, pronašao sam mnoga korisna uputstva reditelju, mada su ona, naravno, uglavnom namenjena piscima.

br. 217 J. M. Šavrovoj-Just:
"...Vi imate jedan, po mom mišljenju, veliki nedostatak - Vi ne doterujete svoje stvari, pa one zbog toga ponegde deluju razvučeno i pretrpano, u njima nema one kompaktnosti koje kratke stvari čini živim. U vašim povestima ima pameti, ima talenta, ima beletristike, ali nema dovoljno umetnosti. Vi figuru vajate pravilno, ali ne i plastično. Vi nećete, ili Vas mrzi, da dletom odstranite sve što je suvišno. A isklesati lice u mramoru, to znači odbaciti sve ono što tom licu ne pripada."

br. 223 L. A. Avilovoj
"Vi ne radite na svojoj rečenici; nju treba izgrađivati - u tome je umetnost. Treba izbacivati sve što je suvišno, oslobađati rečenicu... treba paziti na njenu muzikalnost... (...)

2.

VREME JE LIK U PREDSTAVI

(Ljubljana, 24. novembar 2003. - Slovenački nacionalni teatar, posle probe GALEBA)

Sneg... Stigao do stana. Kuvam čaj, razmišljam o probi, sceni koju smo večeras postavljali... Ne znam zašto, ali posle dužeg vremena ponovo uzimam pisma Čehova. Nisam baš koncentrisan... Ponovo se vraćam na započeto pismo. Čitam... i ponovo odlutam. Ne vredi. Pogledam slučajno datum pisma: 24. novembar 1897.
"Slučaj-komedijant" - rekao bi moj omiljeni pisac... "život se ne menja - on prolazi". Sve je sećanje.
Čini mi se da sam oduvek verovao da svakih trideset... pedeset, stotinu godina... život ponavlja neke stvari, pojave, događaje... Pojavljuju se isti ljudi... Večno kruženje istih stvari. Svi imamo iste strasti, želje, strahove... zapisane negde duboko u nama, od pre sto, dvesta godina... Čehov je deo tog istog sistema. Zato rečenice Veršinjina, Maše, Irine... Tuzenbaha... Trepljeva, Nine, Ivanova, Ujka Vanje... prepoznajemo kao svoje. Čehova treba režirati zajedno: prošlim, sadašnjim i budućim vremenom (istovremeno). Upravo tako sada počinju TRI SESTRE... GALEB u Ljubljani takođe, PLATONOV u Solunu... Na kraju smo ponovo na početku, ništa se nije promenilo - "život će se nastaviti, on se uvek nastavlja, mada se u međuvremeno desilo nešto nepovratno i dalekosežno". Vreme početka drame i kraja isto je. Ivanov (Theater "Amore", Atina), još na početku, dok publika ulazi, leži nepomično na podu... zaspao. Saša pored njega drži čašu vode i posmatra ga. Ona mu kasnije u drami priča tu sliku, koja se desila pre dve godine. Na istom mestu, na kraju, Ivanov će ležati mrtav. Saša je u venčanici, uzima onu istu čašu vode, s početka... (...)

Kao što u BEKSTVU, na kraju, junak nosi žute cipele, zbog jedne fotografije Bulgakova koju sam pronašao i pisma u kojem spominje te iste, žute cipele, na početku TRI SESTRE, negde u daljini čuju se udarci sekire u drvo, glasovi drvoseča... koji dolaze, naravno, iz VIŠNJIKA. (...)

Kada danas čitamo čuvene rečenice Čehovljevih junaka o budućnosti, o tome šta će ljudi misliti o nama za dvesta, trista godina, naravno da ne možemo a da ne pomislimo da smo upravo mi ta budućnost, ti ljudi o kojima je pisao. Da je upravo naš život taj svet koji je Čehov zamišljao, o kojem je govorio.
Ako bismo se sada, za trenutak, mi to isto zapitali: kakav će zaista biti život za sto, dvesta godina? Kakvo će biti pozorište? Šta će ljudi jesti, o čemu razgovarati, kako, gde će putovati... Kako će uopšte izgledati, šta će oblačiti... šta će misliti o nama i našem vremenu? Da li će uopšte kroz sto godina sebi postavljati ova pitanja... ima li sreće za nas... pitanje vere, ljubavi?
Nikada do sada nisam toliko razmišljao o tome kao u poslednje vreme.
Verovatno zbog svoje dece pitam se o svemu tome sada mnogo više nego ranije? U svakom slučaju, mislim da će mnogo toga biti drugačije, verujem da ni čovek neće više biti ovakav kakav je sada, kakvi smo mi... Možda je to ona budućnost koja je već počela u glavi Stivena Hokinga? Pitanje da li će biti bolje ili gore izgleda više se i ne postavlja. Danas je već mnogo gore nego u vreme Čehova, a tek smo na pola puta. TRI SESTRE su danas onoliko drugačija predstava koliko je Moskva sada drugačija od one iz vremena kada su sestre maštale o njoj. U toku proba stižu nam vesti o otmici dece u školi u Bohunu. Naslovne strane novina koje Čebutikin danas čita u sceni, na probi, prepune su strašnih slika polunage dece koju roditelji iznose iz škole. (...)

3.

PRAVE SU SAMO ONE LJUBAVI KOJE SE NISU DESILE

Kada u GALEBU, na početku, Medvedenko pita Mašu: "Zašto vi uvek nosite crninu?" - i ona odgovori: "Ja sam nesrećna", a Medvedenko odmah zatim kaže "Ne razumem" - za mene je tu ključ! "Ne razumem" - tako sve počinje, i završava! Nemogućnost da ljudi razumeju jedni druge, u stvari - nemogućnost ljubavi. (...)

TRI SESTRE - još jedna priča o životu koji se nije dogodio.
Ništa se ne može desiti što može promeniti živote TRI SESTRE, jer nemaju ljubavi u životu. Moskva ne postoji. Moskva je, u stvari, želja da se život živi!
Ako nema ljubavi - nema ni života. I upravo zbog nemanja ljubavi ti likovi su tako nesrećni likovi. A tragičnost života jeste u tome što, kada se pojavi ljubav, kao kod Maše, ili kod Tuzenbaha - nemoguće ju je ostvariti?!
Ono što jedino ostaje jeste: Nada. To nam ostavlja Čehov. Sreća sveta je neostvariv san, ali uprkos tome čovek mora neprestano da se nada da će njegova deca, deca njegove dece... (Veršinjin), živeti u nekom boljem, srećnijem svetu.
"Hajde da živimo", na kraju predstave, jeste krik, ali više ilustracija želje nego uverenje da je to moguće. (...)

Jedna ljubavna priča:
M. J., prevodilac Čehova koga sam upravo završio, jedan je od najznačajnijih savremenih pesnika. Poslednji put u pozorištu GALEB se igrao pre dvadeset godina i, kako to obično biva, glumac koji je igrao Trepljeva sada igra Trigorina (Dorna), Nina je sada Arkadina... U svakom slučaju, napravili smo novi prevod, a u međuvremenu sam od M. J. dobio na poklon i njegovu poslednju zbirku poezije. Tih dana nekako sam i saznao za njegovu ljubavnu priču koja je jedna od najlepših koje znam, kao da je iz Čehova. Još u srednjoškolskim danima M. J. je bio zaljubljen u devojku zbog koje je nastao i prvi grafit u gradu. Jednog jutra preko čitavog zida u glavnoj ulici osvanulo je desetak metara dugačko: "Volim te I..."
Zbog takvog postupka pisac je, naravno, u to vreme morao da bude kažnjen, tako da je proveo i koji dan u zatvoru, za primer drugima... Vlasnica grafita, međutim, nikada nije postala devojka pisca, kasnije se udala za drugog, s njim imala decu... ali čitavog života ostala je pesnikova najveća, u stvari jedina ljubav. M. J. se nije ženio. Sada, kada su oboje u šezdesetim, i kada ona već ima unuke (njen suprug je umro pre nekoliko godina), M. J. je zaprosio I., i sada žive zajedno. Na premijeri sam upoznao I. Gledao sam baku koja se ljubazno pozdravila sa mnom, pesnika pored nje... i čitave večeri, u stvari, stalno sam gledao u njih. (...)

4.

POTREBNE SU NOVE FORME

Pročitavši MALOGRAĐANE, Čehov piše Gorkom:
"Kao što sam i očekivao, drama je veoma dobra, prava gorkijevska, originalna, veoma zanimljiva i, ako treba početi od nedostataka, ja sam primetio samo jedan, nepopravljiv kao riđa kosa u riđeg čoveka - to je konzervatizam forme. Nove, originalne ljude Vi primoravate da pevaju nove pesme po starim notama..."
Originalnost je uslov koji Čehov često pominje. Hrabrost da se na nov način otkriju poznate stvari. (...)

"U potrazi za istinom budi spreman na neočekivano, jer ona se teško nalazi, i zbunjuje kada je pronađeš."
Heraklit

5.

IZNENADITI POZNATIM

"...Svaki lik Čehova treba obraditi posebno... a veza među njima uvek je složena, sakrivena, i nije direktna... U tragičnom je uvek negde sakriveno komično i obrnuto... Junaci Čehova jedno govore, drugo misle, treće rade... (mnogo je važnije ono što likovi ne kažu nego ono što kažu)... Čehov ne trpi nikakav radikalno spoljni pristup, već upućuje uvek na zrelije, suptilnije analize. Čehov je govorio da je svaka pojedinačna sudbina u TRI SESTRE jedna mala tragična priča... Lirski dramatičar ili surovi posmatrač, sa skalpelom u ruci?"
Bezbroj puta sam, u različitim situacijama, slušao ove i mnoge druge slične stvari. Međutim, ako probate nešto od ovoga da kažete glumcima i da im na taj način približite komad, videćete - ništa se neće desiti. Većina je to uglavnom već čula, u međuvremenu je sve postalo opšte mesto. Šta ćemo s tim na sceni? Pozornica Čehova liči na već pretrpan sto na koji i dalje neprestano donose ista jela. Prvo treba skloniti sve, da bismo mogli da postavimo nešto drugo. Probe PLATONOVA zato počinjemo improvizacijama na zadate teme. Proveriti svaku reč, značenje... Ništa nije unapred trasirano (ili jako malo toga). Svaka reč je važna. Sve treba proveriti iznova.
Na početku PLATONOVA Ana Petrovna i Doktor igraju šah. "Šta Vam je", pita Doktor. "Dosadno mi je", odgovara Ana Petrovna.
U predstavi National Theatre Thessaloniki, Ana Petrovna na početku predstave ulazi s čitavim vojnim trubačkim orkestrom! Puna energije, igra između svirača, peva, zabavalja se s njima (jednom je uzela šapku i stavila sebi na glavu)... vodi ih zatim u park u dubini scene, popela se na klupu, trubači je slede... smeh, puno smeha... dobrog raspoloženja! Doktor je ušao, ne verujući svojim očima šta vidi, dobacio: "Šta vam je?"
"Dosadno mi je!!!" - uzvraća mu divlje, preko muzike, Ana Petrovna i nastavlja da luduje s orkestrom. Kada ih "otpusti", vraća se do Doktora, sedaju za već pripremljeni sto sa šahom... Ana Petrovna, sva zadihana, pali cigaretu i duboko povuče dim! (...)

Često me pitaju zašto toliko Čehova? Zašto se njime toliko bavim?
Od svih pisaca Čehov mi se čini nekako najbliskiji, njegove rečenice za mene nose najdublje poruke. Postoji nešto u njima što nalazi odjeka u mojoj mašti, i ja neprekidno učim od njega. Čehov nas u stvari vraća samima sebi. Slika sveta koju danas imamo, to je slika koju nam nude mediji, politika, slavne ličnosti, tračevi, skandali... sve površno, jeftino, plitke stvari. Jedna užasna industrija zabave. To je toliko iskrivljena slika sveta da gotovo više i ne znamo šta je stvarni život; on je skoro pao u zaborav. Zato nam neprestano treba Čehov. Zbog mentalne higijene. Svi imamo neke unutrašnje živote drugima nepoznate, izgaramo od strasti koje smo negde izgubili i, mada imamo različita iskustva, postoji ipak nešto zajedničko: svi tražimo u životu sreću, želimo da budemo srećni, da budemo zaljubljeni, borimo se sa usamljenošću... To je ono što nosimo u sebi a prepoznajemo kod Čehova, u njegovim likovima. Ono što je u svakom vremenu isto, što prepoznajemo kao vlastito iskustvo, jeste emotivno iskustvo - arhetip - i samo na tom emotivnom planu bilo koji komad Čehova uvek će biti savremena priča, nikada na nekakvom banalnom, današnjem osavremenjavanju. Ključ se mora pronaći iznutra. To znači da prvo treba prodreti u osećanje teksta, svake rečenice... (imati glumce koji to mogu osetiti, izneti!) (...)

Svaka rečenica ima bar tri stepena: na prvom svi sve razumemo - (na nivou informacije smo). Na drugom je znak, simbol. Na trećem - tajna... (...)

Pripremajući se za svaku novu predstavu, uvek iznova čitam nekoliko istih knjiga: biografiju, nekoliko izvrsnih studija, Čehovljeva pisma, priče... listam 3-4 omiljene monografije, i, naravno, ponovo sve drame. Unapred znajući da ću ponovo biti iznenađen, kao već toliko puta do sada, što ću otkriti nove stvari, uvek se dešava isto: rečenice koje sam već toliko puta čitao, podvukao, verujući da ih već znam napamet, odjednom zazvuče drugačije, otvore nešto novo, postave neko novo pitanje... (Andrej: "Kako se čudno menja, kako obmanjuje ovaj život" - danas me proganja čitav dan, kao da sam prvi put pročitao)... Neke druge, opet, na koje do sada nisam obraćao pažnju, pojave se kao važne. Kao i uvek, mnogo toga se promenilo između dva čitanja. Čehov je "isti", ali ja sam izgleda nešto drugačiji, u drugačijem svetu, drugačije raspoložen. Ipak, posle svega, posle svih mogućih predstava koje sam u međuvremenu video, najrazličitijih pokušaja tumačenja, igranja... (koliko se samo novih pojavi svake godine!?), mislim da i dalje najbolje razumem Čehova iz samog Čehova: Jonič, Dosadna priča, Strah, Dvojica u jednom, Čovek u futroli... Susedi, Dvoboj... Crni monah, Dama sa psetancetom... najčešće tu pronalazim rešenja za predstave, odnose među likovima... tišine, sukobe... razne obrte. To je ono što mi najviše pomaže da bolje čujem Mašu, Trepljeva, Arkadinu, Ivanova... Anu Petrovnu, Platonova... (...)

(Posle francuske predstave TRI SESTRE)
...I dalje se vrtimo u krug, između dva ekstrema: predstave strašno staromodne (čini se starije i od samog originala) ili toliko "moderne", da ako ne čujem imena junaka: Olga, Maša... Veršinjin, teško prepoznajem šta gledam, u kojem sam komadu. Pitanje možda nije toliiko ILI - ILI, koliko I - I? (...)

Čehov mi se čini najtežim, ali i najpreciznijim pozorišnim testom. Mislim da nigde tako jasno ne možeš da vidiš koliko je reditelj originalan, maštovit, osetljiv, koliko "duboko" ide... kao kada vidiš kako režira Čehova. Sve to, naravno, važi i za glumce (u stvari sve saradnike). Kako bi Bob Vilson režirao TRI SESTRE? Šta li bi Čehov rekao da vidi predstavu Marthalera koju sam nedavno gledao? (...)

...Kroz prozor stana posmatram ogromni cepelin kako potpuno nadrealno, kao nekakav džinovski kit, tromo pliva iznad grada. Šta danas u Atini 2004, kojom leti cepelin i snima svaki pokret na ulici, znače TRI SESTRE? Svi pričamo uglavnom o mogućim terorističkim napadima u vreme Olimpijade, i na svakom koraku se oseća napetost, strah. Pravimo raspored proba u odnosu na to da li glumci žele da budu u Atini u vreme trajanja Olimpijade. Možda da napravimo pauzu te tri nedelje? Ne, glupo je... ipak ćemo raditi, ako toliko hiljada ljudi koji dolaze nije strah... Kada sam u Beogradu 1996. hteo da radim TRI SESTRE, znali smo da, kada se kaže: "U Moskvu, u Moskvu", to znači - što dalje iz Beograda, iz Srbije, bilo gde... (predstavu inače nismo počeli da radimo jer se za samo nekoliko dana desilo nešto neverovatno: Tuzenbah je odlučio da ostane u manastiru, Andrej je morao da ode u vojsku, Nataša je ostala u drugom stanju!?)... ali...
Atina 2004. danas je najlepši grad na svetu, svi žele da budu ovde!
Moskva: želja da se život živi - bilo gde, bilo kad!

Tokom proba svake predstave koju sam radio dešavaju mi se neke paralelne priče, stvari koje naizgled nemaju direktne veze s predstavom, ali ih naročito pamtim, kao nešto posebno.
Recimo, kada smo već skoro postavili TRI SESTRE, otkrili smo da se u svakom činu nešto dešava sa satom, vremenom... Sa scenografom brojim koliko puta u prvom činu, drugom... mnogo je, zaključujemo. Ali kako da izbacimo sada, kada smo već usvojili i, čini se, treba nam? Razmišljam čitav dan, čitavu noć... Ujutro se probudim, potpuno neispavan, pogledam na svoj ručni sat i - ustanovim da ne radi! Imam ga već toliko godina, i nikada do sada nije stao!
Ili: pronašao sam vino koje neprestano uzimam u istom podrumu u Atini. Pitam: odakle je? - Sa Santorinija. Istog dana saznajem da je omiljeno vino Čehova bilo sa Santorinija, koje je poručivao i specijalno su mu nabavljali s ostrva i slali.
Na probi smo pričali o humoru, ironiji u komadu... i dešava se sledeća scena: sedimo za stolom, čitamo, analiziramo, tražimo... Već je prilično kasno, ponoć prolazi, i vidim da bi trebalo da privodim probu kraju. Danas je bilo dosta dobro, mislim, zanimljivih pitanja... glumci su se oslobodili, mnogo više pričaju nego prethodnih dana. Čekam da Andrej do kraja pročita svoj monolog, pa ćemo da završimo. Krajem oka primetim glumicu koja kradom ispod stola vadi nešto iz torbe, a onda vidim kako stavlja keks u usta i polako počinje da žvaće. Glumica do nje to vidi i, gestikulirajući, traži da joj da jedan, ova je posluži, i sada "neprimetno" njih dve jedu keks. Međutim, i glumac s njene desne strane to primećuje, i očima je pita da mu da jedan i, naravno, ona ga posluži. Za dva minuta, čitava strana oko glumice "nečujno" u ustima mulja keks. Lica su im pri tom veoma ozbljna, pažljivo slušaju Andreja, pazeći da ga ne ometu, a on upravo čita: "banalan, dosadan život. Ljudi samo jedu, spavaju... svi se prave da ništa ne vide" i sl...
Možda su to nekakve "šale" Čehova? (...)

Mom prevodiocu u toku proba TRI SESTRE neprestano se dešavaju neprijatne stvari. Nedavno je imala sudar, srećom bez povreda, danas joj je pukla guma, pre nekoliko dana sin je pao s bicikla i završio u bolnici, ona je zatim zakačila neki stomačni virus i dva dana samo povraćala. Dolazi danas na probu i kaže mi: "Znaš, čovek u stvari treba da je srećan svakoga dana kada mu se ništa ne desi"! I to je Čehov, mislim. (...)

Još nekoliko pisama:

236.
...Mnogi će reći: a politika? A državni interesi? Ali veliki pisci i umetnici treba da se bave politikom samo onoliko koliko im je potrebno da bi se od nje odbranili.

266.
...Ja ne verujem u našu inteligenciju, licemernu, izveštačenu, histeričnu, nevaspitanu i lenju, ne verujem joj čak ni kada pati i kada se žali, jer njeni ugnjetači izlaze iz njenih nedara. Verujem u pojedine ljude, ja vidim spas u pojedincima raštrkanim po celoj Rusiji - bez obzira da li su intelektualci ili seljaci - oni predstavljaju snagu, mada ih je još malo... Pojedinci o kojima govorim imaju neprimetnu ulogu u društvu, oni ne dominiraju, ali njihov rad se vidi.

294. (O. Kniper)
"...jednom za svagda morate prestati da mislite na uspeh i neuspeh. Neka Vas se to ne tiče. Vaše je da radite polako, iz dana u dan, bez žurbe, da budete spremni na greške koje su neizbežne, na neuspehe, jednom rečju, da sprovodite svoju glumačku liniju, a drugi neka računaju koliko puta Vas je publika izazvala pred zavesu." (...)

*** ...ponekad mi se sve to čini bačenim vremenom, imam utisak da svi ti zapisi nemaju nikakav značaj, i da su, kao i druga pozorišna sećanja, kratkog veka. Svaki pristojno informisan poznavalac Čehova uglavnom zna te stvari, nemam nikakvih šansi da ponudim nešto novo, uostalom, to je više posao teoretičara nego reditelja. Ali onda me ipak, za trenutak, uteši činjenica da su rediteljska otkrića, u sopstvenim predstavama, proces kroz koji se prolazilo - u određenom gradu, pozorištu, s upravo tim i tim glumcima, u sasvim konkretnim situacijama… neponovljivo, samo rediteljevo iskustvo. Svaka predstava - svet za sebe. I tako, s varljivim raspoloženjima, verujući da put ipak nekud vodi, i dalje beležim ponešto.