Dobro osmišljena tehnika oblikovanja monografije zasnovana je na intervju-portretu mnogobrojnih baletskih umetnika i poslenika koji su se ispilili iz Škole i koji su u toj profesiji ostavili značajan trag u scenskoj umetnosti, pre svega, u baletu i baletskom životu, kako u Novom Sadu, Beogradu i drugim gradovima širom Titove Jugoslavije u kojima su negovani ples i baletska umetnost, tako i u baletskom životu širom sveta. I ne samo u baletu, jer su se mnogi od njih oprobali, zadržali i dokazali u operi, drami, folklornim ansamblima i drugim vidovima umetničkog izražavanja i oblikovanja, kao i u koreografiji i pedagoškom radu, u mnogim institucijama kulture, obrazovanja i javnog informisanja u zemlji i svetu.
Tokom tih 55 godina postojanja Škole kontinuirano je iskrio sjaj njenih ispoliranih bisera, negde u nekom delu sveta, u pregnuću da tom plemenitom umetnošću i scenskom iluzijom emotivno i saznajno obogaćuju gledaoce, da ih uzdižu ka Lepoti, ka Dobru i Harmoniji. Svaka ta iskra je istovremeno i svedočanstvo o pravom smislu postojanja Škole u kojoj se bruse baletske lučonoše.
Fragmenti sećanja pojedinih likova Monografije, životom razasutih kako po zavičaju tako i po svetu - gusto, raznovrsno se sinhronijski i dijahronijski prepliću gradeći prebogatu mozaičku sliku ne samo baletskog i pozorišnog života već i šireg umetničkog, kulturnog i društvenog konteksta onih sredina u kojima su delovali. U svim tim životopisima Škola kao nenametljiv lajtmotiv ima zapaženo i važno mesto.
Upravo odabrana tehnika prikupljanja i oblikovanja sadržaja Monografije u vidu intervju-portreta umetnika koji su završili Školu, a koji su u njoj sistematično prezentovani po hronološkom principu (pet dekada; svaka dekada sortirana po godinama) - omogućila je stvaranje izuzetno bogate polifonične freske složenih odnosa, događaja i zbivanja u ovoj specifičnoj umetničkoj branši, njenim relacijama sa ostalim umetnostima, i položaja u kulturi, u širem društvenom kontekstu, tokom druge polovine XX veka. Tako je primenjeni tzv. usmereni orijentacioni intervju (obavezna pitanja jednaka za sve + varijabilna pitanja koja pokrivaju specifikum intervjuisanih osoba) - omogućio konkretna saznanja o detinjstvu, odrastanju i razlozima opredeljenja učenika da se upišu baš u tu školu; o samom procesu školovanja; pronalaženju mesta pod suncem u profesionalnom i privatnom životu; profesionalnim uspesima i neuspesima; delokrugu rada; profesionalnim saradnjama; usklađivanju profesije i privatnosti; ostvarenim i neostvarenim željama i snovima, razočaranjima i prevarenim očekivanjima, nadama; saldu profesionalnog i životnog iskustva... Primenjen način oblikovanja sadržaja, zasnovan na višeglasju, različitosti i raznolikosti viđenja posmatranih fenomena iz ugla samih aktera intervjua - istovremeno je uzrokovao i prednosti i nedostatke ove knjige.
Pomenute odlike Monografije čine njen poseban kvalitet i komparativnu prednost u odnosu na monografije klasičnog tipa. Jer "sami graditelji institucije govore o svojoj profesiji i instituciji pričajući svoj život", veli autorka pogovora ove knjige, "njihovi konkretni životi prelamaju se kroz društvene, kulturne i druge šire sfere. Na taj način izbegavamo ono što je ustaljena praksa objektivnog prikazivanja razvoja institucije u kojoj subjektivnost graditelja ostaje zanemarena".
Osim pomenutih životopisa koji čine 88 odsto ove knjige, tu su i:
Pogovor Svenke Savić u kome su dati osnovni podaci o istorijatu Škole, načinu pripremanja Monografije i dragocena sinteza osnovnih zapažanja o dominantnom ponašanju, razmišljanjima i stavovima intervjuisanih na putu njihove profesionalne realizacije i potvrđivanja. "Zahvaljujući dobroj školskoj pripremljenosti, uglavnom su se svi diplomirani đaci dobro snašli u svetu... samo je manjina ostala u Baletu Srpskog narodnog pozorišta, a veći deo iskustvo je potražio u drugim igračkim centrima, da se više ne vrate." Prigodan tekst iz 1947. iz pera Bogdana Čiplića povodom početka rada Dramskog studija Vojvodine u Novom Sadu. O radu Baletskog odseka državne pozorišne škole u Novom Sadu više saznajemo iz teksta Margite Debeljak koji je pisan 1961.
U prilogu knjige su: Spisak diplomiranih učenika Baletske škole u Novom Sadu (1950/51-2003/04). Spisak nastavnika igračkih i stručnih predmeta u Školi i popis administrativnog i tehničkog osoblja (1948/49-2003/04). Evidencija o pedagozima i koreografima iz inostranstva koji su bili angažovani u Školi (1993-2003). Rezultati učenika Škole sa republičkih takmičenja i festivala muzičkih i baletskih talenata Srbije. Pregled rada Baletske škole "Raičević" u Subotici koja je u periodu 1990-1998. bila izdvojeno odeljenje Škole u Novom Sadu.
Posebnu čar knjizi daju beleške i citati u funkciji antrfilea sa razmišljanjima i vizurama svetski poznatih ličnosti iz sveta baleta, umetnosti i kulture - a koji fokusiraju i posebno osvetljavaju specifikum, položaj i ulogu baletske umetnosti u kulturi i društvu u svetskim razmerama.
Međutim, primenjeni osnovni oblikovni metod Monografije, utemeljen na usmerenom orijentacionom intervjuu - osim prednosti, pokazao je i ozbiljne nedostatke. Intervju kao istraživačka tehnika, ali i kao novinarski žanr, po svojoj imanenciji pretpostavlja kompetentnu osobu koja iznosi subjektivnu vizuru fenomena. Upravo ta superiorno izražena, dominantna subjektivnost u kolažu različitih viđenja planiranih tema za razgovor, stvara rašomonski efekat i delimično zamagljenu distorzičnu sliku Škole i onoga što je u vezi s njom. Nigde nije objašnjen kriterijum izbora osoba koje su, čini se, bile privilegovane da subjektivnom pričom, prezentujući sebe, svoje viđenje i doživljaj posmatranog fenomena - zapravo kreiraju i Monografiju. Takođe se čini da su Monografijom obuhvaćeni intervjui onih ličnosti koje su želele i mogle da ga daju - što, dakako, nije najbolje merilo.
Oko hiljadu đaka u Školi dobilo je osnovno ili minamalno znanje iz baleta, ali diplomiralo ih je 267 (zaključno sa školskom 2003/2004). To znači da je tek jedna trećina polaznika (93) obuhvaćena intervjuom kao tehnikom prikupljanja osnovnog tkiva i sadržaja Monografije. Životopisi onih koji nisu mogli, ili nisu biji voljni da sarađuju, ili su, nažalost, pokojni - mahom nisu obuhvaćeni.
Monografija bi možda delovala više zaokruženo kada bi, na primer, imala predgovor s uobičajenim preciznijim i detaljnijim hronološkim pregledom razvoja i rada škole kao obrazovne institucije specijalizovanog tipa, njenog edukativnog sistema tokom proteklih pola veka, a koji bi doprineo sistematičnijem sagledavanju glavnog toka rada i razvoja ove obrazovne institucije. Takvi pregledi s tendencijom davanja zaokruženije, preciznije i detaljnije vizure posmatranog fenomena, u skladu su i sa horizontom očekivanja recipijenata, i s osnovnom svrhom monografije - da omogući što tačnije, preciznije i zaokruženije informacije pogodne za praktičnu i brzu dalju upotrebu. Ovako prezentovan život Škole, bez osnovnog toka razvoja (main stream) pomalo deluje kao neregulisani rečni tok, kao reka bez obala. Pomenuti pregled, koji knjizi, čini mi se, nedostaje, bio bi posve kompatibilan i komplementaran s onim što kao osnovne intencije Monografije ističe i sama Svenka Savić u pogovoru.
Knjizi nesumnjivo bogatog informativnog potencijala, uz priložene spiskove, verovatno bi dobro došla i sistematičnije povezana tematska gledišta, na primer, direktora Škole, nastavnika igračkih i stručnih predmeta u Školi, gostujućih pedagoga i koreografa - o pedagoškoj praksi i radu Škole, njenom mestu i problemima u obrazovnom sistemu kod nas, o saradnji Škole s drugim sličnim institucijama u zemlji i svetu... a koja bi omogućila da se lakše uoči realna pozicija Škole u širem društvenom kontekstu.
Rad na ovoj neobičnoj i informativno respektabilnoj monografiji o Baletskoj školi u Novom Sadu povodom obeležavanja 55 godina njenog postojanja - očigledno je bio naporan i veoma zahtevan, a pomenuti nedostaci proistekli su, pre svega, iz odabranog postupka.
Knjiga vizuelno ostavlja vrlo prijatan i upečatljiv utisak, moderno je dizajnirana i uređena. Bogato je ilustrovana crno-belim fotografijama izuzetne lepote koje su komplementarne s tekstom. Fotografije bi bile još informativnije kada bi bile dosledno potpisane. Delo su Gavrila Grujića, Ane Lazukić, Branislava Lučića, Jovana i Miomira Polzovića, vrsnih poznavalaca i majstora fotografije.
Kako saznajemo iz pogovora, Monografija je pripremana tri godine, a u njenoj pripremi predano i požrtvovano radio je čitav tim.
Knjiga je štampana latinicom, ima 296 strana formata 29X21 cm; tiraž 1000; ISBN 867188-014-1. Publikaciju je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu.