KABALA VESELJAKA
(psihodrama)
Za B. M.

Ošamućen sparinom koja protiče kroz geometrijski podmuklo popodne Versaja, Žan-Batist Poklen odbacuje nervoznim zamahom pero. Lavirint ženskih garderoba odiše spokojem i prokrijumčarenim "apsintom" koji nestaje u Poklenovom prezasićenom grlu; duž otrovnih sekretarskih hodnika promiču aveti u masnim kapuljačama, a između njih - poput smaragdnih ostrvaca - umiljato gmižu pretendentkinje na ulogu Agneze. Žan-Batist se plašljivo osvrće prema nepouzdanim zastorima, potom vadi raskupusani, grimizni quarto ispod gomile kutija s bezbrojnim Amandinim čizmama. Ljubomorna strepnja, opakija od Paskalovog demona pravednosti, samo za tren mu parališe željne prste: a šta ako je taj mladi asketski varvarin, autor Andromahe, ipak sačinjen od istog materijala kao i neuporedivi Vil? Ali već narednog trenutka - odbacujući tu pomisao kao što subreta odbacuje zakasnelog obožavaoca na sporednom pozorišnom ulazu - Žan-Batist bogobojažljivo otvara quarto i počinje da se moli svetom nerastu sa Ejvona.

VINO I BODEž
(sonet)
Za K. K.

Dok podrugljivi škljocaj brave na svitanjem ogoljenim vratima ispraća sklisku, crnpurastu androginu niz stepenice svratišta, njegovi iscrpljeni prsti opipavaju čeličnonarandžasti poklopac sna. Izjuriti smesta napolje, u dan, poput srebrne "gvineje" iz bludnikove kese, ili ostati sklupčan pri dnu, u bezbednoj struji prisećanja: Romeo pod prismotrom nasmešenih crkvenjaka, zadihani Falstaf u korpi, posečen pogledom male riđokose pralje; srce, ta večna ričardovska grba. A potom blistavo prazne krčme i smrdljive dvorane, u kojima je svaki bodež iz Hamburga a nijedno vino nije iz Rosijona. Biti spreman, ali za šta? mrmlja Vil i najzad probija opnu koja ga deli od klicanja uličnih prodavaca, zadaha pečene ovčetine i aprilskog pljuska svetlosti nad kloakama Sautvorka. Sutra ću biti spreman da odem, šapuće, sutra će biti taj dan; po senovitim uglovima sobe, u smrvljenoj paučini stihova, androgine snishodljivo klimaju glavom u znak odobravanja.

NEZALJUBLJENI ŠEKSPIR
(Work-shop)
Za K. M.

Ser Kenet Brana, skladatelj prolećnih potpurija i ljubavnik, žurno promiče sipkavim stazama Krajst-čerč koledža u Oksfordu, zasutim lecima protiv kloniranja, genetskog inženjeringa i grupe Moloko. Iz nonšalantno potkresanog grmlja izleće teniska loptica, a za njom oznojane kovrdže i kvarcovana kolena princeze Gvinet (e-mail za tajne obožavaoce: cyberwonder.edu); istoga trena, usredsređenost g. Brane na predstojeći sastanak s Velikim savetom Kerolovske lige (Tolkin, Adams, Gejmen) počinje da se nezaustavljivo kruni. Podigavši lopticu s narastajućim ponosom grešnika, on se prepušta princezinim dugim prstima koji ga omotavaju njusmagazinskim otkosima septembarskih sutona, histerijom radijatorskog laka, Pukovim vilenjačkim Schaumbadom. Da je Timon iz Atine imao kćerke - spekulira među Gvinetinim antivirusnim kolenima već poluobeznanjeni ser Brana - da li bi ga one uništile, kao Lira, ili spasle, kao Lota? Nažalost, ni pregrejani softver staza, ni zamirući teniserski hor vilenjaka ne nude nikakav zadovoljavajući odgovor. Samo se ispod zakikotane senice, u vrisku bugenvilije, nazire kako gospođica Bulok, stidljiva goropadnica letnjih blockbustera, uvežbava novi šaržer osmeha.

DVOSTRUKI POGODAK
(istorijska hronika)
Za D. P.

Gospodin Petar Kralj, princ po zanimanju, šacuje jedanaestu bilijarsku dijagonalu u nakiseljenom, gluvom zvonu kafane "Vračar". Iz oznojenog sifona kaplju replike i rastapaju se u čipkastoj močvari Kalenićeve pijace kao jučerašnji oglasi. Nigde diktatora, ni traga junačkim monolozima, setno se presabira gospodin Kralj, savijen u "mucijevsku" petlju; ne igrati Koriolana, to ipak nije neoprostivo - ali ne videti, nikada, ledeno sečivo Ejvona koje se zariva u grudi kao Kresidin oproštaj? Samo mirno, nanišanimo: telo je moj koporan, ja sam smeđ i realističan. Gospodin Kralj podiže bilijarski štap kao tjudorsko koplje i energično zamahuje prema srcu vračarskog predvečerja.