...Mogli bismo reći: za Čehova, drama nije u samom nizu dramatičnih događaja, nego u odnosima između nekoliko životnih drama koje se istovremeno zbivaju na pozornici, kao i u odnosima između dramatičnog i svakodnevnog, ozbiljnog i banalnog. Zato ćemo u njegovim dramama često sresti scene koje ne mogu a da nam ne izgledaju vodviljske: tako na početku četvrtog čina Ivanova mladi lekar Ljvov dolazi kod Lebedevih kako bi, na sam dan venčanja Ivanova i Saše, razgolitio i razobličio Ivanova kao podlaca; u dugom monologu on izlaže svoju nameru i kada ga usplahireno i patetično završi pitanjem da li da pozove Ivanova na dvoboj, u salon ulazi strasni igrač karata Kosih, radosno priđe Ljvovu i saopšti mu: "Juče sam objavio mali slem u trefu, a napravio veliki." U Galebu će svaki čas iskrsavati upravnik imanja Šamrajev sa svojim pozorišnim uspomenama iz mladosti i pričom o članu crkvenog hora koji je imao glas za čitavu oktavu niži od basa nekad čuvenog Silve. U trećem činu Ujka Vanje, Vojnicki se sa svojim buketom ruža pojavi na vratima salona baš u času kada Astrov pokušava da poljubi Jelenu Andrejevnu - sličnu scenu mogli su napisati Fejdo ili Labiš; na sličan način, u prvom činu Tri sestre, dva oficira iznenadiće Natašu i Andreja, a u četvrtom činu Čebutikin, posle jednog kratkog, razneženog monologa na rastanku sa trima sestrama, kaže Kuliginu: "Nije trebalo, Fjodore Iljiču, da obrijete brkove." Možemo reći kako takvim efektima Čehov želi da uguši svaku sentimentalnost, svaki višak emocije koji bi njegove drame mogle izazvati, ali to je samo jedna strana stvari. Čehov jeste bio nepotkupljivi humorist koji nije mogao a da se malo ne podsmehne svakom izlivu osećanja i da u patetičnim ljudskim situacijama ne vidi ono što je u njima komično i pomalo apsurdno; ali on je isto tako znao i jednu nešto dublju istinu: da mi ne živimo sami na svetu, da smo neprekidno okruženi drugima koji u naš život mogu ući u najneočekivanijim trenucima, da se život ne zaustavlja kako bi se mogla odigrati jedna drama, da se ljudi ne sklanjaju s puta kako bi nečiji životi mogli da se do kraja raspletu i, najzad, da ono što je dramski najintenzivnije, najzanimljivije i najvažnije ima svoj puni smisao tek onda kada nađe svoj odjek u sitnicama svakodnevnog života, inače postoji u praznom prostoru. "Mi ne živimo ni sa istinom, ni sa lepotom, već sa drugim ljudima", rekao je jednom Dušan Matić. Kada je iz svog drugovanja sa transcendentalnim drama sišla u svet običnih ljudi, prvo što moramo videti u njoj jeste ta strašna bliskost drugih koji nam ne daju mira; Čehov koji je stvorio novu dramsku formu uključujući u dramu sve ono što je klasična drama ostavljala po strani, to nam pokazuje.
...Postoji još jedan razlog zbog koga Čehovu nije potrebna jasno izdvojena dramska priča u klasičnom smislu. Jer takva, uzročno čvrsto povezana i usredsređena na krajnje relevantna zbivanja, dramska priča je između ostalog i simbol suđenja. Junak izlazi na pozornicu, odluči da učini nešto, i onda vidimo kako ga jedan njegov postupak neumitno vodi ka drugom, drugi ka trećem, sve dok se taj neraskidivi kauzalni lanac ne završi - smrću ili nečim što ima definitivnost smrti.
...Čehov, međutim, zna da moderni dramski pisac - za razliku od klasičnog - nije Bog i zbog toga u svojim dramama definisanje ljudi i suđenje o njima prepušta pretencioznima i ograničenima kao što je doktor Ljvov u Ivanovu, koji sve oko sebe zasipa praznim i uprošćavajućim formulama i definicijama i posmatra ljude kao mrtve predmete čije su osobine jednom za svagda utvrđene. "Jer ja se pojavljujem pred drugima kao predmet", kaže Sartr u Biću i ništavilu, ali njemu je ipak potrebno da svoje junake - kako bi ih definisao onako jasno i nedvosmisleno kao što se predmeti definišu - pošalje, bar na jedan čin, na drugi svet, gde će oni, kao i kod Dantea, konačno postati ono šta zaista jesu i čemu više ne mogu umaći. Samo što Čehov ne želi da, poput klasičnih dramatičara, pozornicu pretvori u sudnicu u kojoj se izriču prokletstva ili presude, na osnovu vidljivih svedočanstava o učinjenom; on suviše dobro zna da nas jedan postupak može, doduše, osuditi, ali da nas ne može definisati i da u dnu svakog čoveka postoji jedna tajna u koju mi nikad nećemo moći da proniknemo, da se jedna ličnost nikad ne može bez ostatka svesti na niz svojih vidljivih postupaka i da priča o jednom životu u stvarnosti nikad nema rasplet koji bi mogao da zadovolji potrebe klasične dramaturgije. I kada gradi svoje drame od nekoliko međusobno isprepletenih priča, on to čini i zato što na taj način svaku od njih može da ostavi nedovršenu onoliko koliko se priče i u životu ne dovršavaju. Kraj Čehovljeve drame nije ni konačna definicija, ni konačna presuda; on je tajna koja ostaje da lebdi u vazduhu dok se svetla u gledalištu pale...

(odlomak iz studije Čehov, dramski pisac)