Kristijan Benedeti postavio je u Francuskoj komad Biljane Srbljanović AMERIKA, DRUGI DEO
Datum 11. septembar, tri godine nakon terorističkog napada koji je pogodio Sjedinjene Države, simbolično je odabran za premijeru

Istorijski datum 11. septembar, dan kad je napadnut centar najveće svetske sile, dan kad se dogodilo "nemoguće". Događaj čije su posledice nesagledive, koji je zadao završni udarac američkom mitu čiji je simbol Njujork - srce obećane zemlje postale od više slojeva emigranata i centar svetske ekonomije i biznisa. Amerika, koja je u pozorištu Biljane Srbljanović arhetip zemaljskog raja, zemlja izobilja, krajnji cilj emigranata.
Kao u dijalogu s priviđenjem koji je Kafka napisao u svom romanu o američkoj fatamorgani uspeha, Biljana Srbljanović daje detaljan pregled američke stvarnosti nakon 11. septembra 2001: društvo i sudbine pojedinaca sagledani bez lažnih predstava, uhvaćeni u trivijalnost svakodnevice, potčinjeni sistemu selektivnih vrednosti koje, bez milosti, proizvode ili pobednike ili gubitnike.
Radnja se odvija u Njujorku, nekoliko dana pre Božića, godinu dana nakon 11. septembra. Dok se Amerika sprema za novi rat, dok helikopteri patroliraju nebom, a policija kontroliše sve vodene prilaze i druga strateški važna mesta u gradu, jer bezbednost je iznad svega, Njujork se priprema za praznike: euforična kupovina, ulice koje blešte od ukrasa, svetleće božićne jelke. U toj istovremeno i napetoj i prazničnoj atmosferi prisustvujemo silasku u pakao Karla Rosmana, imigranta (možda Jevrejina?) koji je stekao ogroman imetak, a onda iznenada izgubio sve: posao, bogatstvo, najboljeg prijatelja Danijela koji umire od prekomerne doze droge, dok Danijelova žena Mafi, velika ali nikad ostvarena Karlova ljubav, odlazi da započne novi život na Floridi. Prezadužen, bez izvora prihoda, Karl iznenada otkriva da ne vredi više od prosjaka kog sreće u metrou.
Lišen obeležja "bogataša" i srozan na društvenoj lestvici, on više nema pravo na poštovanje, te postaje meta konobara iz obližnjeg restorana i portira u svojoj zgradi koji ne prestaju da ga vređaju i ponižavaju. Ipak, i on sam ponižavaće prodavačicu delikatesa koja prema njemu oseća divljenje. Je li to zbog toga što se on više ne prepoznaje u slici onog Karla Rosmana na koga ga ona podseća? Sve je oko njega odjednom prazno, kao da je postao neko drugi. Ili, možda, nikada i nije bio onaj Karl Rosman koji se trudio da bude? Možda nikad nije uspeo da se uvuče u kalup standardnog američkog identiteta, da igra igru, da živi bez sećanja, u prividu? Da li ga upravo ta greška, ta tajna krivica kao tumor izjeda i uništava? Ko je crni dečak koga jedino Karl vidi u metrou? Ko je mladić koji je nestao, prethodni stanar u njegovom stanu čije se fantomsko prisustvo stalno nameće zahvaljujući telefonskim pozivima njegove majke koja ga uporno traži? Čuje li on i vidi li ono što ne bi smelo da se čuje i vidi? Ono što se ne uklapa u pozitivnu sliku sveta kome on, na kraju, ipak ne uspeva da se prilagodi?
Biljana Srbljanović napada američki mit držeći se onoga što čini njegovu prirodu: stereotip, imidž, kliše. Ti likovi, na prvi pogled, izgledaju nam kao šeme, kao karikature. A možda su oni to i u stvarnosti, tako prilagođeni standardnom modelu mišljenja, ponašanja, slici koju su prinuđeni da predstavljaju. Napukle slike, lišene svakog smisla i humanosti.
Tako, na primer, Danijel, želeći da izgleda mlad, veseo, srećan i dinamičan, trči za ženama, vremenom, novcem, nekontrolisano uzima drogu. Njegova supruga Mafi, koja odgovara tipu korpulentne Amerikanke, nežne i pune majčinskih osećanja, sušta je suprotnost Ireni, Danijelovoj ljubavnici, koja odgovara modelu nedostižne žene, seksualnoj fantaziji muškaraca. Portir, konobar i prodavačica predstavljeni su u skladu sa svojim profesionalnim identitetom.
Ubedljivom igrom, koja se strogo drži okvira stvarnosti, glumci stvaraju likove uhvaćene u zamku sopstvenih prividnih identiteta, svojih fizičkih "maski". Kristijan Benedeti, koji glumi Karla Rosmana, s izuzetnom senzibilnošću pokazuje istovremeno fizičko propadanje i gubljenje identiteta glavnog lika, predstavljenog ogoljeno, bez svega onoga što je bilo potvrda njegovog društvenog uspeha. Zbunjen, ne shvatajući šta mu se dešava i ne verujući da je to moguće, on se trudi da se odupre, da se suprotstavi nekorektnom ponašanju portira i konobara prema njemu i preponiznom divljenju prodavačice.
U režiji komada AMERIKA, DRUGI DEO Kristijan Benedeti, pored onog što on zove "prividna tema" komada, a to su egzil i teškoća da se pronađe identitet, posvećuje se pronalaženju i ispitivanju dubokih, potisnutih razloga za nasilje i surovost u odnosima glavnih likova: Zašto jedni drugima postaju dželati? Kako ih njihova identifikacija s maskom, s ulogom u koju su se uživeli lišava svake humanosti? Režija je jasna, britka, zadivljujuće fluidne konstrukcije i rasporeda scena.
Scenografija Kristijana Benedetija čini nerazdvojni deo scenske dramaturgije. Zasnovana je na principu očiglednosti, nizanja elemenata i njihovog prožimanja. Kroz stakleni zid Karlovog apartmana čuje se i vidi grad sa zgradama čije se slike, kao njujorški kliše, projektuju u dnu scene. Urbana arhitektura i moderan stil Karlovog stana u potpunom su skladu.
Upadljiva igra svetlosti Dominika Fortena deli, na momente, taj prostor, osvetljava različita mesta radnje: ulaz u zgradu s portirovim pultom, police s delikatesima u supermarketu, peron u metrou, restoran, Karlov stan. Nalazimo se u svetu slike, priviđenja, predstave, u društvu organizovanom prema logici uspeha u kome nema mesta za one koji to pravilo krše.
Nakon što je postavio SUPERMARKET Biljane Srbljanović u januaru 2003, Kristijan Benedeti otvara, komadom AMERIKA, DRUGI DEO, sezonu 2004/2005. u Pozorišnom studiju Alforvil, kojim rukovodi.
Kojim političkim, etičkim i umetničkim stavovima odgovara tvoj rad, izbor autora i tekstova?
- Biram pozorišni komad za koji primetim da utiče na moj život, način razmišljanja i ponašanja. Ako pozorište može da promeni nečiji život, može da promeni i društvo, jer ono je sastavljeno od pojedinaca. Svaka umetnost je politika, ali umetnost mora da bude radikalnija od politike. "Kako biti human u nehumanom društvu?", kaže Edvard Bond - to je pitanje. Prema mom mišljenju, postavljati savremene autore nema ničeg zajedničkog s modom ili trgovinom, to je ozbiljan zadatak uz obavezu da vodimo računa o mapi sveta. Pozorište, kao i umetnost demokratije, mora da se suoči s granicama, da pokuša da razume šta su ljudska bića i kako se stvara njihova humanost. Sara Kejn je govorila: "Moramo ponekad u pakao otići u mašti, kako nam se to ne bi desilo u stvarnosti." Ako uz pomoć umetnosti možemo da ispitujemo nešto, možda ćemo postati sposobni da promenimo sopstvenu budućnost. Ja, kao reditelj, imam odgovornost samo prema istini. Umetnički put Sare Kejn, koji je od komada do komada stalno menjao pravce, za mene je uzor. Na repertoaru uvek imamo autore koji su se sukobili s neumoljivošću poretka i koji nam svojom umetnošću pomažu da promenimo naše shvatanje sveta. Oni imaju isti osećaj odgovornosti prema istini i ja rado postavljam njihove komade.
Zbog čega ti komadi Edvarda Bonda, Sare Kejn i Biljane Srbljanović izgledaju sadržajem i formom najpogodniji da predstave stanje savremenog sveta? Postoji li neka veza između ovih autora?
- Veza se ogleda u radikalnosti i sposobnosti da se prikaže stvarnost. Međutim, Srbljanović nije Kejn. Kejn nas uči o nama i ukazuje nam na ono što se trudimo da sakrijemo. Srbljanović se usredsređuje na društvene mehanizme i menja, od komada do komada, suštinska pitanja: identitet, nasilje koje trpimo i činimo, sposobnost da se borimo protiv tog nasilja, odgovornost.
Kao i Edvard Bond, Biljana Srbljanović bila je pridruženi autor Pozorišnog Studija. Koji su principi i ciljevi te vrste radnog odnosa? Da li autori učestvuju u postavljanju komada?
- Veza s Edvardom Bondom i Biljanom Srbljanović počiva na jednostavnom principu. Svaki napisani komad najpre pročitamo i odlučujemo da li ćemo da ga postavimo ili ne. Ako ga prihvatimo, a to je dosad bila praksa, ostvarujemo istinsku saradnju koja se ogleda u dijalogu, razmeni mišljenja, učešću na probama, i pomoći u premošćavanju prelaza s teksta na pozornicu i s likova na glumce. Veza autora i ekipe jeste zajednički cilj, a to je stvaranje novog načina razumevanja. Oni, takođe, direktno učestvuju u životu pozorišta, u njegovom funkcionisanju i osmišljavanju programa... Danas je Edvard Bond pridruženi autor u našem pozorištu. Biljana Srbljanović to više ne želi da bude. Čekamo njeno objašnjenje i želimo da ona dođe da vidi komad koji još nije videla.
Nakon "Supermarketa", postavljaš "Ameriku, drugi deo". Na čemu se zasniva taj kontinuitet između dve predstave i u čemu se ogleda njihova scenska bliskost?
- Ono što vezuje SUPERMARKET i AMERIKU, DRUGI DEO rezimirano je u ovom kratkom govoru Biljane Srbljanović:
"Dozvolite mi da se predstavim: ja sam ljudsko biće kome su ukrali identitet. Jedino što o sebi mogu sa sigurnošću da tvrdim jeste da sam žena, da sam na pragu zrelosti i da živim u Evropi, u trenutku u kome se smenjuju dva milenijuma. Sve drugo je nejasno, neodređeno i nedefinisano."
Osnovna veza je svakako autor, pošto je komade napisala ista žena... U BEOGRADSKOJ TRILOGIJI: Božić, jelke, kraj i početak godine, gubitak sopstvenog identiteta... U PORODIČNIM PRIČAMA: radikalno gubljenje nevinosti, gubitak svesti, gubitak posebnosti... U PADU: gubljenje razuma, granica, gubitak onoga na čemu počiva naša ličnost... U SUPERMARKETU: izlog, trgovina, seks, novac, laganje sebe i drugih, gubljenje memorije, gubljenje smisla. U AMERICI, DRUGI DEO sve se to ponovo pojavljuje i sve se meša prouzrokujući zastrašujuću vrtoglavicu, fatalno gubljenje ravnoteže. Ako padneš, umireš. Veza je i motiv providnog izloga SUPERMARKETA i prozora u komadu AMERIKA, DRUGI DEO. Ovakve stvari uvek ukazuju na nešto.
"Amerika. Trebalo je odmah da odem u Ameriku. Tamo je drugačije. Bio bih kao svi drugi. Tamo je svako odnekud došao", viče Leo Švarc, imigrant bez ičeg posebnog u biografiji, na kraju SUPERMARKETA.
U drugim komadima Biljana priča o konfliktima u kojima je Amerika igrala značajnu ulogu, a istovremeno morala da prihvati brojne emigrante. (U BEOGRADSKOJ TRILOGIJI i, posebno, u SUPERMARKETU.) Zemlja u koju su emigrinti došli je obmana... Niko u njoj ne uspeva da se snađe, niti da započne novi život. Leo u SUPERMARKETU, malo-pomalo, gubi svoje poreklo: Crnojević... Švarc... Blek. Za ulazak u Ameriku, nije neophodna samo viza, nego i obred pročišćenja (voda i vatra... na kraju sedmog dana u SUPERMARKETU). Amerika prihvata ljude ne onakve kakvi jesu, nego kakvi treba da budu. U komadu AMERIKA, DRUGI DEO Biljana zatvara krug oko mita i njegovog porekla i, prvi put, problem predstavlja iznutra.
Kafkin roman ukazao je Biljani Srbljanović na to kako da u komadu "Amerika, drugi deo", priđe stvarnosti američkog sna...
- O Sjedinjenim Američkim Državama, zajedničkim imenom nazvanim Amerika, oduvek su sanjale hiljade ljudi. Nepregledna prostranstva, mesto za svakog, jednake šanse za uspeh. To je naglašeno u pričama koje su postale legendarne: "Stric koji stiže u njujoršku luku s jednim dolarom u džepu, postaje milijarder za nekoliko godina." Te priče uljuljkivale su nadu onima koji su se spremali da dignu sidro. Ne kročivši nikad u Ameriku, Franc Kafka napisao je veoma lep i uznemirujući roman namenjen potencijalnim emigrantima. Amerika je, takođe, i veliko razočaranje i surova borba za opstanak. Možda zbog toga što je ostao nedovršen, Kafkin roman ostavlja neku nadu da će se Karl Rosman, glavni junak, ipak jednog dana izvući i ponovo uspeti. Ali to je bilo u godinama pre i posle Drugog svetskog rata, kad je Amerika još izgledala "meka". Manje od jednog veka kasnije, tokom svog boravka u SAD, Biljana se bavi istom temom. U međuvremenu, Eldorado postaje košmar. AMERIKA, DRUGI DEO jeste Amerika posle 11. septembra. Kao i uvek u Biljaninim tekstovima, centar zbivanja je pojedinac koji je u sukobu sa samim sobom. Biljana razotkriva duboku usamljenost i nemir ljudskog bića u tom društvu kojim vladaju mediji i marketing, industrija zabave i privida... Istorijski i društveni kontekst samo je zavesa u dnu pozornice. Njen komad počinje jedne večeri, nedelju dana pre Božića u Njujorku. Potrošačko društvo je na vrhuncu euforije... Naravno, oni koji imaju novca...
Koji je tvoj stav prema komadu? Da li na tebe utiču didaskalije, predlozi, vizija samog autora?
- Postaviti tuđi komad jeste velika odgovornost. Reditelj je tu da učini stvari mogućim, da pomogne glumcima da se suoče sa situacijama i pronađu odgovore. Njegov zadatak jeste da im pokaže pravac i smer... da bude putokaz. Zatim, da im pomogne da preuzmu odgovornost za ono što govore i rade na pozornici. Reditelj mora na sebe prihvatiti odgovornost da komad učini logičnim i da režijom pokaže koliko mogućnosti nudi ta logika i koliko ona može biti plodonosna. Didaskalije su, znači, kao hijeroglifi. Oni daju tačna uputstva. Treba ih dešifrovati i slediti. Govorim o smislu, naravno. To je kao da ste u poseti, a autor nam kaže: sad tuda, sad ovuda. Uvek moramo da osetimo da treba da krenemo nekim putem.
Zašto si poželeo da se u predstavu uključiš i kao glumac? Koji je tvoj odnos s likom Karla?
- Ja sam, pre svega, glumac. Jedan reditelj ne može da dotakne ono što Bond naziva "nevidljivi predmet". On može samo da pokaže gde bi taj predmet mogao da bude. Glumac može više od toga. To zadovoljstvo i tu odgovornost želeo sam da otkrijem. I da vidim da li mogu jednim pokretom ili pogledom da menjam prostor.
Kako je publika primila komade "Supermarket" i "Amerika, drugi deo"?
Različito... Publika je očekivala drugi deo komada, nastavak predstave, dakle, očekivala je da se dobro nasmeje. Ali nije bilo tako. Ako hoće, gledaoci se mogu smejati, ali ovaj put iz drugih razloga... da ne bi plakali.

Prevela Bojana JANJUŠEVIĆ