Slavko: Dok smo se dogovarali o ovom razgovoru, dali smo samo neke okvirne naslove, Božidar je dao nekoliko tema koje su sve vrlo komplikovane, kontroverzne, sve u nekim relacijama i odnosima, a ova večerašnja bi trebalo da bude: Izolovano i angažovano.
Navešću, kao moguće, i sledeće teme: Autentičnost estetike; Divljina kulture; Novac i umetnost; Pojedinac i planeta... One su toliko široke, da je potreban čitav život kako bismo ih iscrpli. Zanimljivo je: šta Božidar Mandić podrazumeva pod relacijom: Izolovano i angažovano?
Da li jedno isključuje drugo?
Angažovano podrazumeva aktivnost, potrebu da se menja svet, a izolacija deluje kao stanje iz kojeg ne može da se deluje ni na koga osim na samoga sebe. Angažovanost se ostvaruje u različitim vidovima, od političkog, pa do angažmana u samom umetničkom mediju.
Angažovan je bio Mone kada je naslikao malog frulaša reagujući na realističko slikarstvo, ili Maljevič kad je naslikao beli kvadrat na crnom kvadratu... Široka je tema, ali pošto su njen povod predstava i grupa ljudi koja radi ciklus Teatar o teatru, neka nam ona bude tačka s koje ćemo da posmatramo ovu temu.
Gospodin Žilnik je bio aktivan i zabranjivan. Njegova dela su angažovana, kako unutar samog medija filma tako i prema društvu. Oni su provokacija i za umetnost i za društvo. Mislim da je najlogičnije da počnemo od autora predstave Božidara Mandića.

Božidar: Zahvaljujem svima, lepo je kad osetiš da publika diše zajedno s nama; to stimuliše i pomaže. Želim da kažem da koreni mog rada u pozorištu potiču od dve predstave izvedene 1969. u Novom Sadu: Zglob i Tri, tri grupe "Kod". U jednoj sam i ja igrao. O njima postoji slaba dokumentacija, ali su veoma značajne za razvoj modernog teatra kod nas. U vreme dok se ovde još nije znalo za Grotovskog, Barbu, Malinu, u Novom Sadu je jedna grupa konceptualnih umetnika napravila te dve predstave i mi ćemo možda, jednoga dana, uraditi rimejk jedne od tih predstava. A one su, svakako, u korenu onoga što mi danas radimo.
Tema Izolovano i angaživano mi je bliska i predstavlja akcenat moga delovanja. Čini mi se da svet nije neosnovano dospeo u veliku krizu, možemo je nazvati i apokalipsom, kataklizmom... U svakom slučaju, oseća se teško stanje savremenog sveta. Da li je mogućno iz njega izaći, "iskriziti" se? Ja to pokušavam upravo izolovanošću koju smatram kvalitetom i načinom održavanja duhovnosti, duševnosti, ljudskosti, "umetničkosti"... Mi smo malo, izolovano ostrvo i svoje ideje, vizije, donosimo u urbanu sredinu i pokušavamo da pričamo alegorijske priče upravo o tom zamoru, starenju civilizacije... Moj 19-godišnji prijatelj kaže: "Ja sam umoran čovek." To često čujem od mladih ljudi, čini mi se s puno opravdanja, jer imamo svet koji ubrzava tempo, zagađen je i baziran na principima utilitarnosti. Bog nije napravio svet iz koristi, nego iz ljubavi. A mi danas prepoznajemo trgovinu, trku, igru u stilu: kako iskoristiti drugoga. Moj osećaj je da čovek mora iz svega toga nekako da se izvuče, da se izoluje... Prethodni vek je vek ekstrema i paradoksa: demokratija, komunizam, fašizam, kapitalizam, stalno ekstremi, svet je kao na raspeću. Vrednosti su se izopačile, obrnule i smatram da je stoga jedna od mogućnosti izbora življenja - izolovano i angažovano.

Slavko: U eseju Kupanje u lavoru, Božidar kaže: "...Nadnesen nad lavorom, kao u apokaliptičnom teatru, uživao sam u poziciji ukočenog jogina. Onoj koja korene svog postojanja ne pronalazi u poredbi i potvrđenosti, već onoj koja se zasniva na izdržljivosti pesnika da poveruje u promenu sveta."
Znači, ne zanima ga estetika koja proizvodi delo koje može da se takmiči sa drugima, poredi, vrednuje, nego estetika u kojoj pesnik izdržava tu svoju veru u promenu sveta.
Ono sa čime se suočavamo jeste da se umetnici gotovo stide da pomisle kako mogu da menjaju svet. Mislim da svako ko nije velika naivčina, na pitanje: da li umetnost može da menja svet, može da odgovori samo - negativno. Da li je ovo kraj utopije - obraćam se gospodinu Žilniku - i kraj angažmana?

Žilnik: Ja ću govoriti o jednostavnijim stvarima povodom ove predstave. Drago mi je što je došla publika u ovako velikom broju i s pažnjom pratila. To je veliki pomak u smislu onoga što bi Božidar voleo da učinimo: da budemo drugačiji i da se otvorimo. Dobar je pomak i što smo u Beogradu, gde smo bili u prilici da u poslednjih deset godina gledamo razna čuda iz velikog sveta, ali smo u stvari veoma zatvoreni da proizvodimo ista čuda... I kada se kod nas desi nešto toliko različito i toliko nepodložno kvalifikaciji, to obično biva neprimećeno i prezreno. To je jedna od naših osobina.
Meni je danas bilo veoma prijatno da vidim ovakvu predstavu i publiku, da vas gledam kako ovo sad slušate. To je, u stvari, podatak: bez obzira na tu užasnu krizu o kojoj je Božidar govorio, ostala je neka otvorenost, zapitanost u haosu. Šta mi to govori? Kako sa mnom komunicira predstava koju smo videli? Prvo, dobro je što se ona ne da kvalifikovati. Zatim je dobro što ne izlazi iz tradicije pozorišnih znakova, ali je zanimljiva u atmosferi u kojoj živimo, u emocijama koje su je pokrenule... Vrlo je zanimljivo razmišljati o angažmanu te predstave.
Mi sad imamo društvo u užasno dramatičnom pokušaju da se klasno organizuje. Stara vlast je imala ideju ekspanzije, ratovanja i pobede i to se završilo krahom, porazom koji je tako užasan da mi još nemamo snage da počnemo o njemu da razmišljamo. Težak, užasan poraz, kao, recimo, atomska bomba na Hirošimu, i ne može se o njemu sad misliti nego se skupljaju ostaci života. No, sad imamo tu novu ideju: klasifikovati društvo!
Napraviti klasu bogatih, klasu koja će biti vladajuća, klasu koja tako ušminkana može možda biti deo sveta i početi da komunicira sa njim. I, s druge strane, zaboraviti siromašne i siromaštvo, a to se danas dešava u našoj kulturi. Kad pogledate te časopise/revije, vi vidite reprezente te klase bogatih koja objavljuje standarde života, ali i svoj ljubavni život, vidite seks bogatih. To je muka jedna, pokušaj samoprezentacije, samoizražavanja i izlaza iz te nesreće.
Ova predstava je objava postojanja, erotizma i života na margini.
To je, zatim, objava još jedne strukture našeg društva, to je ono ruralno i seosko koje ne samo što se nalazi u korenu svih nas nego je jedini vitalni deo. Sve ostalo je muvanje, izmišljotina. Realan je jedino život na pijaci. Sve ostalo je foliranje.
Božidar sa svojom grupom na vrlo zanimljiv način objavljuje da se taj marginalni sloj ipak nije pomirio s nestankom, da poseduje vitalnost, erotizam i energiju igre.
Kakva je ta njihova energija igre?
To je jedna mrgodna igra. To nije igra opuštenosti, nije mediteranska igra, nije igra s radošću i prepuštanjem. Ne! To je igra koja nosi brigu: gde ćemo, kako ćemo se skloniti, spavati, šta ćemo s decom, s egzistencijom? To je mrgodna igra. I taj erotizam, takođe je vrlo zanimljiva stvar. To je neki strogi erotizam. Oni proklamuju seks i ljubav, tu nema raskalašnosti, već izvesne stegnutosti, strogosti i ja to apsolutno doživljavam kao izraz tih marginalnih, siromašnih slojeva koje oni reprezentuju. Kod nas je zapravo sramota govoriti o onome šro nas najviše opterećuje, a opterećuje nas sve. Ta egzistencijalna priča, ta nemogućnost, zadaje nam veliku lingvističko modnu, estetsku potrebu da sebe projektujemo u neke špekulante, muvatore, uspešne ljude, a oni se u ovoj predstavi potpuno lišavaju tih korica. Znači, oni su pred nas izašli na drsko ogoljen način, sa svim svojim manama i slabostima, uključujući i veliku provokaciju, a to je taj diletantski nivo predstave. To je taj "ljuti diletantizam" koji je provokacija. Možda vam se neće dopasti, ali to je to. Taj diletantizam ove predstave mene je asocirao na ovo društvo, državu u kojoj živimo, na to da njenim vrhom vladaju mnogo drskiji, pokvareniji i opasniji, takođe - ljuti diletanti.
Kad se oni tim štapovima preganjaju i muče - razumete li šta to simbolizuje? - to je predstava koju mi gledamo kada ovi naši diletanti prave državu. Samo što oni to rade na našim leđima, smejući se u brk tom narodu koji ih izdržava. A ovi to rade smejući se sopstvenoj nemoći.

Slavko: Pa, taj diletantizam je nameran. Mislim da se veoma pazi da se ne uđe u neku "ozbiljnu glumu".

Božidar: Pa, da. Dišan kaže: Po pitanju duše, svi smo amateri.

Slavko: Nedavno sam bio u prilici da, zajedno sa Ršumom, jednom gospodinu objašnjavam ovu predstavu, pa sam rekao da je to jedno alternativno... na šta je Ršumović rekao: A šta je alternativa motici (koju akteri koriste u predstavi)?

Ršumović: Ja prosto ne želim da objašnjavam predstavu i malo mi je teško da ja vama pričam kako sam je doživeo. Bojim se da ću time da pokvarim vaš doživljaj. Ponesite vi svoj doživljaj i imajte ga.
Ja moram da kažem da mi navire da čestitam nacionalnom teatru što je na svoju scenu primio Božidarevo pozorište. Što je primio, rekao bih, izuzetnu predstavu, upravo po tome što je jedinstvena, elementarna i što je sastavljena od arhetipskog materijala koji je negde u svima nama.
Ja nisam čovek koji bi zaboravio optimizam u svakom trenutku, pa i ovaj put moram da kažem da u meni ta predstava budi samo optimizam da će Bog ipak baciti krompira i da će nauka posustati, i da ćemo mi ipak preživeti. Preživeće ta snaga i teatar mora tu snagu da koristi. I najbolje predstave u institucionalnim teatrima imaju tu stvaralačku energiju, koju donese reditelj, glumci, ponekad muzika, bilo ko. Ona se prepoznaje i daje predstavi novu dimenziju. Ja sam u šestoj godini gledao jednu takvu predstavu. Bila je to prva pozorišna predstava u mom životu. Bila je svadba u Gostilju na Zlatiboru. Moja rodica se udavala. Predstava se odvijala - znate, ti svadbeni običaji - a drama je počela kada je trebalo da svatovi uzmu devojku i njeno ruho u sanducima natovare na volovska kola i krenu s njom u njen novi dom.
Ispostavi se da nema jarma. Kasnije sam tek shvatio da je običaj da se jaram sakrije i da ga traže, a onaj ko ga je sakrio traži pare ili nešto drugo, kako bi devojka mogla da pođe. Međutim, stvar se izrodila, svi su već bili podnapiti i - pala je krv. Jedan čovek je ostao da leži u snegu, s presečenim grlom. Eto, ta strašna slika je u meni ostala. Predstava je završena kad je pala krv. Ne i za mene, jer je čovek preživeo i gledao sam ga još narednih petnaest godina.
Zašto ovo pričam?
Zato što je ta predstava bila na selu, jaram je bio drveni, nije bilo foliranja. Mogli su Božidar i njegovi napraviti od stiropora onaj balvan koji bacaju jedno drugom, ali ne! Taj balvan je težak 16 kg. I oni moraju da imaju snage da to odigraju. To može samo neko ko veruje u igru kao imperativ života. Jer, i ona predstava u Gostilju je takođe bila igra, igra koja se ponavlja, u kojoj takođe ima iznenađenja, igra koja se često pretvara u tragediju, katkad bude i komedija, i to je ono što gledaoca drži budnim, i na predstavi, i na svadbi. Ne znaš šta će se dogoditi. U šta će se izvrgnuti cela stvar. Ali, u oba slučaka sigurni smo da nema foliranja.

Raško: Kad imate posla s alternativom, onda, po definiciji, imate problem razumevanja alternative. Pretpostavljam da su svi imali problem komunikacije u pojedinim trenucima predstave ili s predstavom u celini. Pošto je ona spotovska, ima dosta oksimorona. Stavljen je, na primer, onaj kvadrat, a vi pomislite: Zašto to rade? Pitao sam se, u jednom trenutku, zašto se nisu zaljuljali, jer mi se to učinilo logičnim. Ali, to je samo moj logični sled.
S ovom predstavom imamo problem komunikacije. To, u principu, nisu komunikativne predstave, bar ne u smislu kako smo navikli da komuniciramo sa pozorištem. Možemo razgovarati o tome šta je smisao Mandićeve priče, teatra o teatru i šta je to on želeo da nam kaže, ali upašćemo u grešku ako krenemo tim putem. Ono što je smisleno, jeste naprezanje da dosegnemo šta je on hteo tim oksimoronom, onim štapovima... Neke stvari su očigledne. Pitajući se, mi ulazimo u proces u koji Božidar hoće da nas uvede i to je dragocenost ove priče. To naprezanje.
Vrlo je važno da se bude u procesu. I ono što meni pada na pamet jesu Don Huan i Kastaneda i priča o stazi koju svako od nas ima u životu. I, pri tom, nije važno kuda vodi ta staza. Nije bitno da li ide kroz šiblje, uz liticu, u neku provaliju. Bitno je da ta staza ima srce, a ako ga ima, treba na njoj ostati. Ukoliko pre vremena počnete da se pitate kuda ta staza vodi, i ako se uopšte zapitate, imate problem jer počinjete da mislite unazad, od pretpostavljenog epiloga. To vam je kao u ljubavi. Ako nemate apsolutnu slobodu u ljubavi, onda to radite s idejom: ovo bi bilo dobro za brak, u redu, ili nešto drugo, i imate problem da uspostavite pravi odnos. Dakle, važan je proces. Važno je da ste na stazi i da ona ima srce. Priznajem da sam desetak minuta bio na toj stazi i to je, po meni, najveća dragocenost predstave.

Slavko: Ovde se otvorio razgovor o predstavi, iako mislim da nije bila namera ni Božidara Mandića, ni njegove grupe da po zadatostima pozorišta prave predstavu. Oni rade nešto svoje. Neki svoj gest, stav, život koji se u ovom slučaju zove teatar, u drugom slučaju zapisivanje eseja, u trećem slučaju sam život, van ovog gradskog, uobičajenog toka. Pomenuo je Božidar Grotovskog koji je bio veoma uspešan reditelj u Poljskoj krajem pedesetih i onda je nestao iz pozorišnog i javnog života i tri godine niko nije znao gde je. Vratio se. Bio je u Indiji, nije se bavio teatrom, i po povratku je napravio svoj teatar laboratoriju.
To govorim zato što nalazim neku srodnost u onome što je radio Grotovski i ovoga što radi ova grupa, na drugi način. Grotovski se sa sledbenicima povukao u neko mesto kod Krakova i u nekoj sali za igranke istraživali su mogućnosti da glumac ne bude prosto profesionalac. Grotovski kaže za glumca: ako je uspešan, onda on svoje telo, svoj glas, iznajmljuje, naplaćuje. Što je bolji u tome, to je cena viša. Grotovski je hteo da ukaže na posvećenog glumca, glumca koji ide izvan onoga što je prost glumački zanat, pa makar, kako kaže gospodin Žilnik, i "ljutog diletantizma" koji ni Grotovski ne isključuje. On je istraživao tehnike glumačkog izraza ali nije se zadržavao samo na tehnici. Ima nečega od toga i u ovoj predstavi. Zato bi bilo dobro da nam kažete kako to izgleda iznutra.

Božidar: Mene, naravno, zanima da sve što radimo ima neku nevinost, iskrenost, "detinjstvenu" filozofiju koja je u opoziciji s racionalizovanim umom i pravcem kojim je krenula ova civilizacija. Ona se odvojila od ljudskih osobina koje su emotivnog, neuhvatljivog, oniričkog karaktera, i prešla je u suvoparnu produkciju koja se zove progres. Ono što ja prezentujem i govorim, nakon trideset godina iskustva s Porodicom bistrih potoka, jeste da neću da se usaglasim sa svetom kakav jeste. Mislim da je to, u stvari, smisao i zadatak umetnika i intelektualca. A danas, više no ikad, prepoznajemo depresiju intelektualca.
Danas intelektualac, poput svih socijalnih elemenata, poput ljudi koji su robovi kapitala, postaje nečija svojina. Mi, posle pedesetih prošlog veka, gotovo i nemamo velike intelektualce u svetu. Zato što se ne prepoznaju hrabrost, iskrenost, otvorenost da se nešto kaže. Barata se, kalkuliše, fragmentizuje se, atomizovao se i intelektualni svet i sve je otišlo u postmodernističko promatranje sveta.
Zato mogu da kažem da živim sa Kampanelom, Morom, Đordanom Brunom, Rusoom. S ljudima koji su po 30-40 godina apologirali svoje ideje, a najčešće su i ubijani, jer svet nije hteo da se suoči sa onim što su oni kazivali. I ja živim jednu vrstu takvog malog ostrva, jedne utopije koju pokušavamo da prenesemo i u teatar. To što mi radimo i jeste jedna tendencijska "opozitornost" svetu koji je počeo da biva kloniran i automatizovan, čak i u umetnosti.
Mene zanimaju grube stvari; sve što radim mora da bude grubo, a možda i znate, kad se pravi hram, oltar se upravo određuje na najgrubljem mestu.
Upravo zbog antiasocijacije na tehnološki svet. Duhovnost i tehnologija ne idu zajedno. Stoga, jedan od principa koji mi vaspostavljamo jeste: vrati se na početak. Početak je taj koji nadilazi probleme istorije i budućnosti koja je obeshrabrujuća i početak opet objedinjuje i prethodno i moguće.
Poštujem i volim i Artoa, i Grotovskog, i Euđenija Barbu, i Boba Vilsona, ali mi pravimo svoje umetničke živote, svoje životvorne predstave... Greška, povrediti se, sastavni je deo teatarskog procesa koji mi upravo i želimo. Bob Vilson, perfekcija, sve doterano, ali ja nikad ne bih želeo da pod njegovim uticajem stvaram. Moj uticaj pronalazim u kravljoj balezi kad pada tap-tap-tap, pa vi čujete naše udarce slično tap-tap-tap.
Živeći svoju komunu, prijateljstvo, bezinteresnost, pokušavamo da ne ličimo ni na koga, ali sigurno da takva dela imaju neke sinhronizovane koincidencije, pa se u našim predstavama mogu pronaći mnogi, ali za ono što ja radim, odgovaram životom i smrću, i nema drugog atributa i nema druge vrednosti za umetničko delo sem vere koju autor ritmički i energetski sam podržava. On je uvek sam.
Jedan od buntovnih načina na koji mi živimo jeste elementarnost. Ja pripadam elementarnoj kulturi koja dolazi posle postmodernizma. Jedno od naj-etabliranijih stanja, stanja koja su zaustavila umetnost. Zato ponovo pokušavam kao dete da puzim. Kad nevin čovek kaže danas je četvrtak, bi četvrtak.
Znači, potrebno je da se vratimo na početak. A taj početak je etika. Danas nema etičnosti. I nema odnosa, nema komunikacije. Mi, kada bacamo štapove, pričamo o komunikaciji: da se ja i ja okrenu jedno drugom.
Veliki deo predstave posvećen je rečima. Čovek više nema odgovornost za reč, ni osećaj koliko je reč moćna. Šta političari rade? Oni zloupotrebljavaju reči. A mi u ovoj predstavi pokušavamo da vratimo anđeolikost reči, mi pričamo o mogućem jutru u kome će čovek ponovo biti čovek, u kome će postojati psalmi, u kome će postojati radost i realnost, u kome će postojati energija igre, u kome ćemo da plešemo, a ne samo da trčimo za novcem, za uspehom, institucijiom, slavom. Dovoljno je da sanjamo, da mislimo o nekom drugačijem vremenu i to je već otpor, suprotstavljanje bezdušnom, inercijski zahuktalom svetu ka kataklizmi, ili kako je to rekao Eko - "u ovom trenutku celo čovečanstvo kreće na brod za koji sigurno zna da će doživeti potop, ali oni su se uputili toj reči koja se zove pakao".
Ja na to ne želim da pristanem.
I, ako mi dozvolite malu priču koju često pričam, o Pazolinijevom filmu koji je snimao početkom šezdesetih na Bikinima. Snimao kornjače koje izlaze iz peska. Čim izađu, brzo jurnu u more da ih grabljivice ne bi pokupile. Onda su tu vršene nuklearne probe, Pazolini i dalje snima, a kornjače, kad izađu iz jaja, iz peska, počinju da se vrte u krug, potpuno dezorijentisane. Izgubile su nagon za životom! Ono za čim mi tragamo u životu ili kroz teatar, to je krik za nagonom za opstanak, za samoodržanje.
Pošto ovu predstavu i režiram i igram, ja pojma nemam kako ona izgleda, ali verujem u nju. Mi se svi iznutra dobro osećamo, mi smo svi kao braća i sestre, mi jedni druge podržavamo i za vreme predstave stalno se grlimo. Hvala vam što ste tu moju veru večeras trpeli.

Slavko: Da li stvarno ljudi veruju da umetnost može da menja svet?

Dragana: Ja mislim da ne mora da se menja, dovoljno je da se ne doprinese ovoj katastrofi. Bar da se protiv toga neko pobuni.

Boško: Ivo Andrić kaže: sve su krive Drine, krive. Nijednu krivu Drinu ne možeš da ispraviš, ali nemoj nikad odustati da ih ispravljaš.
I upravo po tome mi danas prepoznajemo prepuštenog intelektualca i čoveka koji stalno kaže: nemoguće je. Pođi od nemogućeg. 68. svi smo vikali: "Budimo realni, tražimo nemoguće!"
Svaki čovek je veoma važan na ovoj planeti. Ja sam čovek koji diše. Imam rođenje, imam smrt. Zašto bih se osećao inferiorno? Bil Gejts, koji ima sto milijardi dolara, nije bogatiji od mene. Jer ja svako peto-šesto veče igram žmure. Svaki dan igram fudbal, odbojku. Mogu da zagrlim, mogu da podelim parče hleba koje imam.
Mislim da se svet zahuktao u novi totalitarizam. Nikad nije bio manje inventivniji nego sada. Eto, u Pragu postoji sajam tehničkih otkrića XVII, XVIII, XIX i XX veka. Znate koji je najsiromašniji? XX vek!
Nema skoro uopšte otkrića. Taj vek je proglašen kao ubedljivo najnesrećniji vek u istoriji koju poznajemo.
Mi se sada susrećemo sa XXI vekom. Dozvolite mi da po hiljaditi put ponovim misao Andrea Malroa: "XXI vek će ili biti duhovan ili ga neće biti." Nažalost, već u samo jutro, on obezduhovljeno deluje.

Pitanje iz publike: Kako je nastala predstava Teatar o teatru?

Božidar: Mi smo ovu predstavu napravili tako što sam sreo Ljubu Tadića na ulici i on mi je rekao: ajde, napravite nešto divlje. Mi smo neinstitucionalni u instituciji. I nezanimljivi u alternativi. Ja sigurno spadam u najradikalnije alternativce, i avangardu sedamdesetih. Skoro nigde nije bila takva političnost estetike angažovanosti kao što je u Novom Sadu.
Mislim, bio je Kranj, Ljubljana, Zagreb, Novi Sad, a Beograd se uključio posle jedno dve godine. Ali ono što je sigurno, zanima me radikalnost, ali sad ni ta radikalnost više ne funkcioniše. Mene bi teško danas neko od alternativnih teoretičara prihvatio, razumeo. Ni u likovnosti.
Skoro deset samostalnih izložbi sam imao, gotovo da niko nije pisao o tome, a recimo, bilo je izložbi koje je posetilo i 14.000 ljudi. Niko još nije reagovao na ovakav teatar. Niko neće reagovati na moj život. Od sociologa, kulturologa koji su pisali o kalifornijskim komunama, o nemačkim komunama, niko još nije napisao šta je to Porodica bistrih potoka od četvrt veka trajanja. Niko od teatrologa nije pisao o nama, sem Darinke Nikolić.
Mediji da, mediji nas jako vole. Ja sam ukapirao: šta ću ja u alternativi? Mene zanima avangarda, nešto što ide ispred. Alternativno, to znači pored. Mislim da je opet potrebna avangarda.

Pitanje iz publike: Kako se pripremate za predstavu, da li se vi kao ličnosti menjate u toku rada na predstavi?

Dragana: Ja dolazim iz klasičnog teatra. Ja sam profesionalna glumica i bavim se pedagogijom glume. Tokom istraživanja (sebe) desilo se poznanstvo sa Božidarem, pa iz tog poznanstva i prijateljstva rodila se naša saradnja u teatru. Po prvi put sam osetila radost igre, znači, ne moram ja da "mislim", prosto se prepustim i predstava me nosi. Nešto što je u fluidu između nas, nešto što je u fluidu između vas i nas. I tu nema foliranja. Tu se desi ogrebotina. Niko od nas ne kalkuliše, ne štedi se. Mi smo ovde iz ljubavi, ne iz interesa. Zato što hoćemo da vam kažemo: Hej, ko ste vi? Znači, kad gledate našu predstavu, ne treba da se pitate šta znači ova ili ona slika, treba da je doživite.

Nela Antonović: Božidare, šta je za tebe rizik?

Božidar: Uvek vidim delo koje proizlazi iz ličnosti. Ako si ličnost, možeš da uradiš ovo, i ćao. Ili bilo šta drugo... Kad je Marsel Dišan stavio pisoar galeriju, XX vek se promenio. Znači, ako si ličnost, ti proizvodiš umetnost koja se teško razumeva. Moraš da rizikuješ; Marsel Dišan je rizikovao. Moj rizik je da nemam komparativna opterećenja, da ne vodim puno računa o stilu, o teoriji, da ne mislim puno o tome kako će reagovati publika. Znači da sam u sadejstvu sa sobom. Kada pišem, ja samo čujem muziku i odabiram rezonancu te muzike. Ja sam taj koji odabira. Isto je i u teatru. Mi pokušavamo da ne idemo u škole, da učimo i zato i kažemo: "Niko nikome nije učitelj, ni učenik, već učesnik..." Ja sam učesnik u ovom životu, u ovom svetu, a pogotovo u umetnosti, jer danas u srpskoj alternativi prepoznaje se tipologija učeničkog karaktera.
Niko više ne rizikuje da napravi pokret, novu estetiku i eros nove estetike.
Sigurno znate kako je nastala Ćelava pevaČica. Tri dana pred premijeru, ona se zvala Gospođa i gospodin Smit. Jonesko je došao na probu i glumac, umesto da kaže: stigla je spremačica, rekao je: ćelava pevačica. I Jonesko kaže: To je to! Postoji problem inflacije u XX veku. Toliko je umetnosti da je teško pronaći novu, svežu putanju. Zato, za mene, jedan od načina je izolovano življenje.
Ja ne znam puno o tome šta se dešava u umetnosti, u svetu, ne moram da znam. Odabirem ličnosti sa kojima živim u istoriji i u sadašnjosti. Veoma su mi značajni Tomas Pinčon, Godar...

Pitanje iz publike: Da li ste svesni da možda možete i fizički da povredite nekog u publici?

Dragana: To je još jedan razlog više da se gledalac probudi. Jebeš predstavu ako vi zaspite. Naravno, mi vas nikada fizički ne bismo povredili.

Pitanje iz publike: Kakav je rad tokom pravljenja i izvođenja ovakve predstave?

Božidar: Mi želimo da imamo neku vrstu posvećenosti i budnosti i upravo onog rizika. Kad pogrešno kažeš rečenicu. To stvarno uvek uzbuđuje. Jedna od Maljevičevih rečenica je: "Uslov za veliku umetnost jeste uzbuđenje, koje dolazi iz beskraja." Ne može umetnost doći iz par računa 2+2 jednako 4. Kad izračunaš šta koliko košta, pa kakvo će delo biti, pa ga išmirglaš. Umetnost samo dolazi kao dar nesvesnog. To je alhemijski proces. Pošto mi ne vežbamo puno, ali uvek ima puno dinamike, igre... otkrili smo preko teatra jedno suptilno ljudsko stanje koje mi nazivamo emulzija. E, tu emulziju mi dotičemo unutar našeg bića i iznosimo na scenu.
Jedna od naših kultnih predstava je Zemlja-Kurac-PiČka-Zemlja i mi vidimo kako ljudi plaču u publici, a mi se deremo, skačemo.
Posle pitamo: Zašto ste plakali? Jedna žena kaže: "Nemam pojma. Ulazili ste mi u želudac, iz scene u scenu." A to mi, u stvari, radimo unutar sebe, ulazimo u tu emulziju... i to se reperkutuje na sceni, jer mi smo jedno. Publika i mi.

Pitanje iz publike: Kakva je priprema za predstavu?

Dragana: Moja priprema za ovu predstavu je bila to što sam u nedelju bila na Rudniku i gazila sam sneg do kolena. Znači ja sam kilometar do kuće išla po snegu. A naravno da me je jako promenila u smislu da neprestano tragam.
Predstava je istraživački proces koji neprestano traje. Ko sam ja? Ali ne egotropično, nego protočno, kao biće koje ima pitanja i pokušava da pronađe odgovore. A najveća promena koja se u meni dogodila u ovom teatru jeste mogućnost da se ispoljim bez stida. Ne moram da navučem masku nekog lika, recimo Nine iz Galeba, pa da vam igram neki svoj problem i nesreću, nego dođem kao Dragana Jovanović i kažem vam... istinu.

Priredila D. N.