| |
Opet se bavite autorom koji na neki način čini deo vaše trupe.
-
Da, posle IVANOVA i TRI SESTRE, koje sam dva puta režirao, i GALEBA, ovo je moj
peti susret sa Čehovom. Pored autorâ koji su deo našeg repertoara - Sofokla, Marivoa,
Rasina, Klodela, redovno se vraćam Čehovu i zahvaljujući tom "tajnom bratstvu"
usudio sam se da se uhvatim u koštac i s PLATONOVOM, tim pretrpanim delom, genijalnom
skicom, reklo bi se. Pre deset godina ne bih se usudio to da uradim. Sresti se
s mladim Čehovom, nakon što sam pomalo (ali zaista pomalo, pošto nisam specijalista)
upoznao zrelog čoveka, dovršenog autora, omogućava mi da mu se približim mirno,
ležerno i sa zadovoljstvom... Nikako usiljeno, nego kao da bratski razgovaram
s jednim mladim čovekom. Iako smo naviknuti na brige i sumnje, neodvojive od naše
profesije, PLATONOVA smo radili sa zadovoljstvom i bez opterećenosti, uprkos značaju
onog što smo u taj posao uložili. Kakva god da bude predstava, mi unapred znamo
da ćemo biti nezadovoljni, da će deo pitanja ostati bez odgovora i to je razlog
zbog kog predstava uvek ostaje da se doradi, još i još... Kad bih jednom predstavom
dobio odgovore na sva pitanja koja sebi postavljam, posvetio bih se nečemu drugom
i ne bih se više bavio pozorištem!
Dakle, predstava evoluira?
- Odvojio
sam rad u Dvorištu počasti u Papskoj palati u Avinjonu od onog koji će biti neophodan
za reprize na turneji u zatvorenim pozorištima. Nije reč o dve različite predstave,
nego o dve različite scenografije, ali igra ostaje ista i predstavljaju je isti
glumci. Volim Dvorište počasti, mislim da je lepo, "važno". Ono je mesto
jednog popularnog i značajnog skupa. Vilar je govorio da na tom mestu može da
priča sa zvezdama. Za jednu trupu kao što je naša to je, takođe, i prilika za
jedno izuzetno putovanje: živećemo zajedno neko vreme, na hiljade kilometara daleko
od svojih domova. Iako Festival nema više onu crtu marginalnosti koju je imao
na početku, ipak on nije deo našeg svakodnevnog posla, čak i ako se radi o instituciji.
Da, ja ću tamo da nastupam jer volim to Dvorište i baš zato, da bih dokazao da
ga volim. Zvezda neće biti PLATONOV, ni Lakaskad, nego Dvorište. Trudićemo se
da mu poslužimo najbolje što umemo.
Da ga počastvujete?
- Nadam
se, jednim lepim delom, u adaptaciji koju sam uradio inspirisan prethodnim radovima,
posebno filmom Mihalkova. Svaki reditelj voli da odabere u bogatstvu tog komada
ono što odgovara njegovim željama, ono što očekuje od svojih glumaca... Jedan
ide u suštinu, drugi se bavi sporednim detaljima... Ovaj izbor da po svom nahođenju
obrađujemo PLATONOVA doprinosi njegovoj privlačnosti. Ja se trudim da sačuvam
njegov romaneskni i duboko epski duh tako što ističem "kičmeni stub",
kostur tog dela, da bi publika mogla da spozna koliko je ono zaista bogato.
Kako
ste prišli liku Platonova?
- Nisam krenuo od lika, nego od glumca koji
mi je u trupi u kojoj radim već dugo vremena, izgledao najbliži liku, najspremniji
da savlada ulogu. Kristof Gregoar (koji je igrao Trepljeva u GALEBU) tako je opterećen
velikom odgovornošću, jer je imao tu čast da ga kolege odaberu. Taj izbor bila
je veoma pametna odluka, ali i gest prijateljstva. Isto tako izabrana je i Mirijel
Kolve (Arkadina u GALEBU) za ulogu Generalice: to je glumica čija je igra zaista
originalna i raskošna. Posao počiva na tome da se ta ženska humanost približi
ulozi koja će je, bez sumnje, navesti na neka razmišljanja o sebi. Ulogu treba
proučavati s radoznalošću, voleti je do te mere da možete prihvatiti rizik da
će ona iziskivati da se pitate o samom sebi. Žuve veoma lepo priča o toj vrsti
dijaloga: kad igra Magbeta ili Hamleta, on piše svake večeri Hamletu ili Magbetu
da bi se sastao s njima. Ne morate postati taj lik, ali ja verujem u dijalog s
idejom, s fantomom. Radimo nešto o nečemu, na nečemu, s vremena na vreme mu se
približavamo, on se približava, često izmiče, a ponekad doživimo i spajanje, momente
naklonosti koja se oseća u vazduhu i koje nema baš u svakom komadu. Ti momenti
susreta s likovima izgledaju mi dovoljni. Ono što želim, to je, dakle, da radim
na granici onog što čini ličnost, individualnost glumca i lika. Kako te dve sile
međusobno komuniciraju? Ako vidimo samo glumca, pogled nam je ograničen, ako vidimo
samo lik, vidimo samo fantoma, ideju. Veza između glumca-bića i lika-fantoma formira
se preko teksta i to je taj spori susret, ta obostrana strepnja na kojoj trenutno
radimo.
Komad ujedinjuje mnoštvo glumaca i zapletenost radnje. Istovremeno
je i epski i intiman. Da li je zamorno za reditelja da razjasni sav taj haos?
-
Dugotrajan posao na adaptaciji omogućio mi je da napravim izbor i osetim, ako
ne i definišem, glavne linije na koje sam želeo da se oslonim. Zatim sam predložio
glumcima svoja pravila igre da bismo dobili više prostora za psihološku problematiku.
Improvizovali smo ono što sam ja predložio, pa je svaki glumac uvežbao sve muške
uloge, a svaka glumica ženske, sve dok svako nije naučio svaku ulogu. Posao je
bio baš mukotrpan. Svako ima pravo da posmatra, komentariše, popravlja. Kolega
koji ima sasvim malu ulogu može, na primer, da predloži smelu improvizaciju punu
ironije za ulogu Platonova, što omogućava glumcu koji je za tu ulogu zadužen (to
je prava reč) i upravo zbog te odgovornosti pomalo u grču, da se otvori i da slobodnije
diše. Tako će se, na dan premijere, roditi komad osnažen idejama cele trupe. Ova
putanja koju prelazimo zajedno čini da nismo vlasnici naših ideja, jer svako od
nas pozajmljuje mnogo svojim drugovima. Svako od nas je nosilac nečeg zajedničkog.
Vi
održavate probe u svom pozorištu ispred makete fasade Dvorišta počasti, umanjene
tri puta u odnosu na prirodnu veličinu. Izgleda da koristite praznu pozornicu,
možda vernu Vilarovoj estetici: jedan projektor, jedan glumac…
- Ta estetika
je tačna, posebno pretpostavka da je glumac osnova rada. Pokušavam da se ne zaustavim
tu i da vidim kako za publiku i glumca može da se obogati ta ogoljenost znakova
koju je, prošlih godina, savremena pozorišna praksa izmislila. Pokušavam da evoluiram
između neophodne arhaičnosti i modernosti, ali ne tako da stvaram moderno. Ne
borim se protiv modernog društva, pokušavam da nađem pravo mesto mom radu u tom
spektakularnom medijskom korpusu da publika ne bi imala osećaj da gleda muzejski
komad, niti da prisustvuje savremenom, multidimenzionalnom pseudoperformansu.
Pre
nego što ste došli na čelo velike pozorišne institucije, s Gijom Alušerijem radili
ste u trupi poznatoj po fantazijama. Da li ste i "Platonovu" pristupili
s tom duhovitošću?
- Da, ako mislite na "kicoški" stil humora,
na poeziju beznađa o kojoj je pričao Breton. U Čehovljevim komadima likovi prelaze
iz jednog stanja u drugo s izvesnom prirodnošću, bezbrižnošću koja ostavlja snažan
utisak ljudske istine. Da bismo ostvarili taj humor u PLATONOVU trudili smo se
da se ne učaurimo u sporosti, ni u farsi, ni u tragičnosti, ni dosadi, ni komediji.
Odbio sam da od toga napravim malograđansku dramu. A šta je u stvari taj komad?
Komedija? Tragedija? Je li puna potmulog besa? Cinizma? Naravno, u PLATONOVU ima
mnogo DON ŽUANA, o tome je već dosta rečeno... Pridržavajući se zadatka koji smo
sebi zacrtali, pokušavamo da se usredsredimo na međuprostor koji je zapravo suština
pozorišne umetnosti: međuprostor između publike i glumca, glumca i lika koji tumači,
lika i publike, između dana koji umire i noći koja se rađa, između živog i mrtvog,
između forme i života... Vite kaže da predstava počiva na međuprostoru publike
i glumca. U tom međuprostoru leži pozorišna tajna; to je ponor, bezdan, crni kamen
ili crni mesec...
Crni komad čija bi glavna tema bio promašaj? Da li je
Platonov gubitnik?
- Ako je život neuspeh, koji potvrđuje smrt, onda je
PLATONOV zaista priča o jednom od gubitnika. Ali ja neću da seckam priču o tom
anarhisti, slobodoumnom i oslobođenom, a u isto vreme u potpunosti potčinjenom
instituciji, koji ne ume da svoj život proživi prema merilima sopstvenih ideja.
Ta drama naše sudbine, teškoća da u svakodnevnom životu živimo svoju ideju vodilju,
taj gotovo "hristovski" put Platonova koji završava kao pokajnik-žrtva
grupe, taj narcizam koji čini osnovu drame, nemogućnost da se vidimo drugačijima
nego što smo u očima drugih, ta neprekidna želja za zavođenjem, koja stvara unutrašnju
prazninu i duboku tugu i vodi u beznađe o kome poezija može da priča samo humorom
i samo u nagoveštajima... Platonov je veoma živahan, jer će umreti. I svi protagonisti
nastaju od njega i on nastaje od svih drugih, jer postoji u njihovom pogledu.
On je kao ona mašina na vašaru po kojoj se udara da bi se izmerila snaga. On je
glavna osovina koju bi trebalo izmisliti kad ne bi postojala. Uostalom, zar i
nije izmišljen? Kad on nije tu, nešto njegovo, nešto od njegovog duha je prisutno,
nastavlja da postoji... Svi Čehovljevi komadi nastali su iz te podeljenosti, te
misli koja se formira u grupi. Iznenada, jedan lik, ili jedan glumac, izdvoji
se iz grupe kojom se hranio, preuzme individualnu reč koja je, međutim, ipak nastala
pod uticajem grupe; bori se za ono što misli da je najveća prednost, a to je individualnost,
ali grupa ga odmah ščepa i upije kao da želi da ga kazni zato što se izdvojio.
Taj naizmenični pokret izgleda mi suštinski u Čehovljevom delu.
Govori li
se u "Platonovu" i o mudrosti?
- Mudrosti, ne znam. Potrazi,
da, i to uz pomoć fantastičnog pomeranja smisla. Ima Baala u PLATONOVU. Nema ničeg
goreg od mlakosti, zar ne? Ovaj komad stalno ide iz krajnosti u krajnost.
Vi
ste na čelu jednog nacionalnog dramskog centra u okviru umetničke misije od javnog
značaja za jednu populaciju, jedan grad, jedan region. Da li uspevate da odgovorite
zahtevima posla?
- Rukovoditi velikom institucijom koja dobija finansijska
sredstva od države ili nezavisnom trupom, to je pre svega poetski čin. A svaki
poetski čin ima u sebi nekog revolta, želje da se promeni život, da se proživi
sopstveno iskustvo koje ne mora biti identično iskustvu očeva. Pozorište se, prema
mom mišljenju, hrani tom kontradiktornošću: kako ostati inventivan, buntovnik,
ako ipak prihvataš pravila institucije? Ako sad uživam više olakšica, to ne znači
da sam promenio način rada, duh igre, odnos s umetnicima, tehničarima ili administracijom.
Ali nije se promenio ni moj ekonomični duh: prazna pozornica i glumci, poput Vilara.
To znači da se više novca troši na glumce nego na dekor. Moje predstave i dalje
koštaju kao i ranije. Činjenica da se sada rade u okviru jedne velike institucije
daje im težinu i obezbeđuje nam izvesni "mir", ali troškovi mojih predstava
ostali su isti kao dok sam radio s trupom. Nekih stvari sam se odrekao, ali toga
nisam. (iz publikacije "Nešto o Platonovu", objavljene u povodu istoimene
izložbe u Kući Žana Vilara, jula 2002) Prevela Bojana JANJUŠEVIĆ |
