PLATONOV je haotičan komad u kome sve ključa i koji izaziva zbunjenost, usled nedovršenosti. To što je Patris Šero odlučio da obradi samo prva dva čina naglašava nedovršen karakter ovog komada, ističe poletnost, kontradiktorne pokrete, kontinuiranu životnost koja pokreće komad. Energija, uzbuđenje, nestalnost, nervoza, čine u stvari pokretačku snagu, virtuelne okvire nepredvidive, prilično složene radnje. (...) Platonov je svugde, ili skoro svugde. Oko ove magnetske ličnosti nižu se kratke scene, dodate jedna na drugu bez prave konstrukcije i dramaturške progresije, koje omogućavaju različite pravce razmišljanja, različite polazne tačke zapleta, koji uglavnom ostaju nerazrešeni, kao i uglavnom prilično nejasne povratke u prošlost. Radnja obiluje međuljudskim odnosima i pričama koje povezuju likove i koje se neprekidno ukrštaju (...) Putanje pomešane jedne s drugima formiraju komplikovane mreže, nesavršen crtež, neujednačeno zamršen, pun rupa, prekinutih niti, isprekidanih linija. Zbog odsustva kompozicije na kraju ne postoji nikakva sinteza.
Ta sklonost ka višestrukosti, podeljenosti, obilnosti prisutna je i u scenskom rasporedu. Klupe za gledalište postavljene su na pozornicu u dvorištu. Na taj način, smeštajući publiku u srce predstave, smanjujući malo, ali ne mnogo, razdaljinu scena-gledalište, autor je želeo da jednim bliskijim, stešnjenijim pogledom onemogući oko i duh gledaoca da objedine namerno rasute elemente i da uopštavaju, kao da je želeo da uništi iluziju i da podari detalju prednost nad celinom.
S te posebne tačke gledišta (publika prenesena na scenu) predstava ističe detalje: dramski čvorići, mnoštvo zapleta u unutrašnjosti umetničkog dela, maleni svetovi viđeni kroz lupu, trenuci koji se nižu jedan za drugim, učestale krize, sve to vodi ka cepanju situacije koje je naglašeno i odsustvom dekora. Jedino što ujedinjuje sve te elemente konfuzije jeste pokret koji im je zajednički. Brzina je živac predstave, ona je ta koja osvetljava ono što je u senci. Slika je potpuno rastopljena: s jedne strane sve se vidi izbliza, a s druge ne vidi se ništa. Nekoliko stolova i beli stolnjaci formirali bi veze između elemenata, da njihova postojanost ne sprečava svako spajanje. Kao jedini scenografski elementi oni modifikuju prostor za igru, olakšavaju ili otežavaju kretanje glumaca, doprinose toj neuhvatljivosti kojom zrači komad. Oni situiraju scene, pokazuju promene, ali nikad suštinski ne utiču na radnju. Ti stolovi simbolizuju i obrok, onaj obrok koji neprestano čekamo i koji bi trebalo servirati što pre, obrok koji je simbol uzvišenog jedinstva i sjedinjenosti bića, pokušaj ujedinjenja par ekselans, ali koji je unapred osuđen na propast. Taj obrok nikad neće doći.
Neprekidno kretanje tela i premeštanje predmeta naglašava ideju vodilju: sjedinjenost i dogovor su nemogući. Svi provode vreme tražeći se i ako se, nekim srećnim slučajem pronađu, na sceni se dešava neočekivani obrt: raskid, provala, nesporazum, razdvajanje. Formira se druga grupa, drugi par, koji se takođe zatim rastura, razdvaja i tako bez kraja. Na isti način moguće je i osamljivanje. Ostaje, dakle, to beskrajno, apsurdno bežanje, to beskorisno uzajamno traženje, taj haos u zatvorenom krugu koji se razbija o zidove pozorišta, o gledalište. Poziv da se izađe na vazduh: prazna sala koja zjapi, kroz koju svi na kraju izlaze da bi prisustvovali vatrometu. (...) Komad PLATONOV, koji je Čehov napisao kao mlad, priča o mladosti. On ne razotkriva njegove nade i iluzije, već nagoveštava propadanje. Razočaranja i gubitak iluzija zrelog doba prolaze, bez sumnje, kao zrelost. Razočaranje Platonova mnogo više uznemirava, jer Platonov, tek što je sazreo kao ličnost, već zna da će biti lišen budućnosti.
Iz te dihotomije rađa se pomalo opor humor koji deluje kao neophodno oslobađanje i spaja komad na mestima gde je pod pritiskom popucao. Ta zbrka postaje smešna. Daleko smo od čehovljevske tuge i njenih prepoznatljivih boja. Ritam konflikata i smeha koji pratimo tokom predstave deluje na gledaoce, baš kao što bi delovala i pozorišna slika, kad bi postojala. Iz tog ritma, nekim čudom, ponovo se rađa iluzija. Ipak, ovde je još sve samo u nagoveštajima: skraćen tekst, prazna pozornica, pusta sala, smanjen broj gledalaca i glomazne, nervozne linije koje povlači reditelj, a s kojima se bore glumci-početnici. Komad, skovan po principu nedovršenosti i otvaranja do kraja igra na tu kartu.

Prevela s francuskog Bojana JANJUŠEVIĆ

(odlomak članka Noele Renod, objavljenog u časopisu "Narodno pozorište", broj 81, 1988,
o učenicima-glumcima iz Nantera koji rade pod rukovodstvom svog profesora, Patrisa Šeroa)