Janoš Haj (Háy János) relativno je kasno počeo da piše drame, pišući prethodno pesme, potom i kratke priče, novele i romane, i na taj način skrenuo na sebe pažnju mađarske književnosti u poslednjem kvartalu XX veka. Prvu Hajevu dramu Mali Geza (A Gézagyerek) objavio je časopis „Pozorište” (Színház) godine 2000. Komad je dospeo na scenu već sledeće godine u Debrecinu, a potom i u drugim gradovima; dva puta je na repertoar stalnog Susreta mađarskih pozorišta u Pečuju uvrštena predstava rađena po ovom tekstu, što je nesumnjivo značilo uspešnu promociju Haja kao dramskog pisca. Godine 2003. premijerno je prikazana njegova drama Ćale Ferija Hernera (A Herner Ferike faterja), a u naredne dve godine Šenak (A Senák) i Čika Pićuov sin (A Pityu bácsi fia). U novembru 2007. objavljen je tekst S ove i s one strane braka (Házasságon innen és túl) u prilogu časopisa „Pozorište”.
Za četiri dosad prikazane drame Janoša Haja, teatrolozi se slažu da u pogledu tematike i dramskog diskursa čine jedinstvenu sliku. U svakoj od njih reč je o svetu malih, provincijskih ljudi na margini života. Ipak, Hajove tekstove karakteriše i osobena dvojnost. Njegova dela, s jedne strane, temelje se na životnim situacijama u kojima se pojavljuju stvarni likovi, siromašni, osakaćeni, a dijalog vode jezikom punim psovki – mogli bismo reći da su to sociodrame, iako se Haj tome protivi, jer ga sociodrama kao književna vrsta ne zanima. Istovremeno, likovi potisnuti na margine društva pitanja o životnoj filozofiji definišu na osnovu ličnih iskustava i ne baš čistim jezikom – mucajući, pokatkad i vulgarno, primitivno, ali iskreno, preživljeno i doživljeno. Njegove drame s jedne strane izrazito su na strani svakodnevice, a s druge prekoračuju i izdižu se iznad nje. Haj stvarnost izraženu ovakvim jezikom smešta u nesvakidašnje prostore. Drame Janoša Haja istovremeno su i stvarni, ali i transcendentni tekstovi među kojima tri nose poseban piščev naziv božja drama. Ovu osobenu definiciju književne vrste trebalo bi razumeti onako kako je to učinio i Ištvan Nanaj (Nánay István), jedan od kritičara Malog Geze, koji smatra da je Haj otkrio „bez čega nije vredno pisati dramu”: „Možemo li postojati, možemo li odlučivati, ko je taj koji odlučuje, postoji li neko iznad nas ko bi to mogao učiniti, i ukoliko postoji problem – a on uvek postoji, i to u priličnoj meri – može li nam se Bog prikazati.” Drugim rečima, vulgarno, kako i jedan od Hajovih likova postavlja pitanje: „Gde, u kurac, ide ovaj svet?” Na ovo pitanje nema odgovora, o čemu svedoče i njegove drame. Ostaje jedino nada. Iz božjih drama ne čuju se božje reči, već isijava nedostatak samog Boga.
Strukturalna snaga drama Janoša Haja jeste jezik koji tvori posebnu mešavinu lirike i drame. Haj koristi jezik dobro poznatog društvenog sloja u današnjoj mađarskoj stvarnosti, jezik posrnulih, ostarelih radnika koji žive od socijalne pomoći, jezik nezaposlenih ili provincijalnih, kafanskih ljudi koji rade ponižavajuće poslove. Četiri drame prikazuju sve gori položaj ugroženog društvenog sloja od početka sedamdesetih do današnjih dana. U ovom nizu Mali Geza odvija se u devedesetim godinama, nazvanim i „godine divlje privatizacije”. Glavni lik je autistični mladić koga zapošljavaju u kamenolomu kako bi motrio na bujicu kamenja na traci usled eventualne eksplozije. Tako nalažu propisi o radu, kojih se novi gazda, Nemac, strogo pridržava. Zadatak malog Geze je da motri na traku i, u slučaju da primeti kakve nepravilnosti, strani materijal ili, ako kojim čudom dospe čovek na traku, pritisne crveno dugme i traka će stati. Ali, nikakva nepravilnost se ne događa. Mali Geza počinje da se oseća suvišnim, želi da napusti „posao”. Ne oseća smisao onoga što radi: Džaba ja mogu da pritisnem dugme, ako ne pritisnem crveno dugme, onda je sve ovo uzalud. Sedim, mama, sedim i gledam, i gledam kako traka ide, ide ujutru, ide za sat vremena, i kasnije, ide tako traka, ali ja sam uzalud tamo, ide ona i ako nisam tamo, i onda ide... Ništa se ne događa, ništa... Ja ništa ne radim... Gledam i ništa. Kao autistična osoba on je osetljiviji od „normalnih”, i zbog toga reaguje na ono na šta se drugi i ne osvrću, jer su već navikli da je život takav, navikli su na ubistvenu jednoličnost svakodnevice i na rad bez ikakvog smisla.
Pored toga što Hajove drame u pogledu diskursa označavaju novi glas u mađarskoj dramaturgiji, one ne pripadaju dramama parabolama pisanim u doba Kadarovog* komunizma, kada se o stvarnosti jedino moglo pisati u parabolama; u prenosnom smislu on govori o sopstvenom dobu, i izričito i na direktan način prikazuje stvarnost. Na ovaj način Hajove drame srodne su s dramskim pisanjem Đerđa Špira, Ištvana Tašnadija, Zoltana Egrešija, Lajoša Parti Nađa, Petera Karpatija, odnosno s onim evropskim trendom u kojem, u ovom trenutku, najjaču crtu zastupaju ruska i irska drama.
Laslo GEROLD
S mađarskog prevela Ivana RISTOV

Lica
Mali Geza (oko dvadeset pet godina, smanjenih psihičkih sposobnosti, autističan)
Tetka Ružica (Gezina majka)
Lajoš Banda (ostareli četrdesetogodišnjak, radnik u kamenolomu)
Piću Trošak (ostareli četrdesetogodišnjak, radnik u kamenolomu)
Bela Krekač (kafanski čovek, četrdesetogodišnjak)
Čika Laci (šef u kamenolomu)
Komšija (Ružičina generacija)
Komšinica (Ružičina generacija)
Marika (prodavačica)
Vizika (ostarela žena u kafani)
Kares (vozač autobusa, dobrodržeći četrdesetogodišnjak iz provincije)

Prvi čin

Prva scena

Autobuska stanica u zoru na centralnom seoskom trgu, gde se nalazi i prodavnica. Banda i Herda čekaju autobus kada stiže Tetka Ružica na biciklu.

BANDA: Opet kasni taj jebeni autobus. Cirkaš li? (Pruža flašu Trošku, ovaj poteže gutljaj.)
TROŠAK: Opet. A spušta se nizbrdo, samo se zaleti i onda skotrlja.
BANDA: A jebeš nizbrdicu ako ne može da ga upali. Prošli put Kares je zagrejao akumulator električnim rešoom da bi upalio.
TROŠAK: Jednom će taj da ode u vazduh, tako će završiti.
BANDA: Baš vala . (Pije.)
TROŠAK: Eksplodiraće zajedno s celim usranim autobusom, sigurno će tako završiti Kares.
BANDA (Pije, zatim pruža flašu Trošku.): Kad sam jutros ustao, tako sam podrignuo, bilo je baš gorko i malo je falilo da se ispovraćam. Inače, ono sam ispljunuo bilo je žuto k’o slina.
TROŠAK: Žuč, znam, to je žuč.
BANDA: Dobro da nije jetra.
TROŠAK: Nije jetra, znam, žuč je, od jetre ti faca požuti, bude onako govno boje.
BANDA: A skroz sam se usr’o, mislio sam da je jetra, mislio sam da ću ispljunuti celu jetru. Da ću, dok idem na bus, pljuvati i kad stignem više neću imati jetru.
TROŠAK: To je žuč, ne seri. Žuč, od rakije, bre.
BANDA: Juče nisam pio rakiju.
TROŠAK: Kako nisi?
BANDA: Tako, lepo, nisam.
TROŠAK: Ma, sigurno se ne sećaš.
BANDA: Zapravo, moguće je. (Pije rakiju.) To je, na kraju krajeva, i moguće. Nije bilo ništa posebno juče.
TROŠAK: Ne znam ni šta bi bilo.
BANDA: Ništa.
Tetka Ružica stiže na biciklu.
BANDA, TROŠAK (Viču): Tetka Ružice! Tetka Ružice...
TETKA RUŽICA: Za ime Boga, što me plašiš, sinko, odma’ ću pasti s bicikle.
TROŠAK: Zar ne vidite da tu stojimo?
TETKA RUŽICA: Đavola vas vidim.
TROŠAK: Samo vrtite glavom, pa ništa ne vidite!
TETKA RUŽICA: Pazim na autobus, sinko, na autobus, i da slučajno baš sad ne naiđe mali Jože Tota s onim glupim traktorom.
BANDA: Pa, ne ide, vidite valjda da ne ide, ima zvuk kao tenk, to se čuje, tetka Ružice, da se čuti sigurno.
TETKA RUŽICA: Dobro, de, al’ ni prošli put nisam čula.
TROŠAK: Kako niste?
TETKA RUŽICA: Vetar je duvao nasuprot traktoru, razumeš, nasuprot zvuku traktora.
BANDA: Nasuprot?
TROŠAK: Ravno u traktor?
TETKA RUŽICA: Dabome, ozdo je duvalo, a traktor je ozgo iš’o.
BANDA: Boga mu, oduv’o mu je zvuk, pa je traktor dolazio ko da i nije dolazio, šapćući?
TETKA RUŽICA: Zar nije? Tota Jožinom malom čak je i kosa štrčala natraške.
TROŠAK: U suprotnom smeru?
TETKA RUŽICA: Dabome, odakle je i duvalo.
BANDA: Bog’me, lako može biti belaja.
TETKA RUŽICA: Najednom, traktora tu gde i ja.
TROŠAK: Pokraj bicikle.
TETKA RUŽICA: Taj mrmot je već tu, jedva mogu na pločnik, već je toliko blizu.
TROŠAK: Boga ti.
BANDA: Inače, mali je ćaknut, mnogo ćaknut...
TROŠAK: Tot Jožin mali oduvek je i bio ćaknut, ama skroz-naskroz.
TETKA RUŽICA: Samo mu ne bi trebalo dati traktor, to nikako!
BANDA: A šta onda? Mitraljez?
TETKA RUŽICA: I ti svakakve gluposti izvališ, Lajoše.
BANDA: S druge strane, ja nemam traktor. A to je ipak velika razlika.
TROŠAK: Ali znaš da brujiš, je l’da?
BANDA: Ja ne brujim.
TROŠAK: Ili ga samo vetar oduva.
BANDA: Šta?
TROŠAK: Brujanje.
TETKA RUŽICA: Radije ću popeti bicikl na pločnik dok pričamo, da me ne pregazi mali Jože Tota...
BANDA: Ne bih znao da brujim.
TETKA RUŽICA: Šta ne bi znao, Lajoška?
TROŠAK: Da vozim traktor.
BANDA: Budalo, ne bih znao da pričam.
TROŠAK: To je tačno, čovek ili priča ili je traktor. (Cerekaju se.)
BANDA: Ili je mali Jože Tota.
TETKA RUŽICA: No, dobro, odo’ ja, jer Geza čeka parizer. (Krene, pa prikoči.)A šta ste ono hteli?
Dvojica muškaraca blenu.
BANDA: Zapravo, ništa.
TETKA RUŽICA: Pa onda, odo’ ako je ništa.
BANDA: Nešto je ipak bilo, je l’ da, Piću?
TROŠAK: Pa... da... Laci vas je tražio.
TETKA RUŽICA: Koji Laci?
TROŠAK: Ma, znate, šef Laci iz kamenoloma...
TETKA RUŽICA: A šta ‘oće?
BANDA: To ne znamo, odnosno, ovaj...
TROŠAK: Reći će vam, je li?
TETKA RUŽICA: Reći će mi ako nešto ‘oće, zbilja će mi reći.
Žena ode.

Druga scena

Prodavnica, tipična seoska prodavnica, jutro.
MARIKA: Dobro jutro, tetka Ružice!
TETKA RUŽICA: Šta ima, Marika, eto i danas je počeo dan...
MARIKA: Ne spominjite, jedva sam se digla iz kreveta...
TETKA RUŽICA: Je l’ bilo nešto juče?
MARIKA: Negde do jedan smo se zaboli, tetka Ružice, negde do jedan u klubu.
TETKA RUŽICA: Šta ste zaboli, Marika, šta tamo može da se zabode?
MARIKA: To je diskać, tetka Ružice, čist esid, a i rejv. (Malo se protegne.)
TETKA RUŽICA: Ecet? Sad zbog eceta ideš u klub?
MARIKA: Jooj, tetka Ružice, što me smaraš?!
TETKA RUŽICA: Ne, stvarno ne znam.
MARIKA: Ma, znate šta je to, sigurno ste i sami videli na satelitskoj, zar ne?
TETKA RUŽICA: Vraga, nema toga kod nas, od stranih možemo da u’vatimo samo Slovačku jedan i dva.
MARIKA: Uglavnom, to znači da je dobro.
TETKA RUŽICA: Ali, ne uzimate valjda i onaj elesde?
MARIKA: Taman posla, tetka Ružice, nama je dovoljan i tehno.
TETKA RUŽICA: Na svu sreću.
MARIKA: Inače, tražio vas je Laci...
TETKA RUŽICA: Nije rek’o zašto?
MARIKA: Kaže da lično odete kod njega, pitao je gde živite, jer već deset godina nije zalazio u gornji deo sela...
TETKA RUŽICA: Na kraju krajeva, neka mi ne poručuje, nek’ kaže šta ima ako ‘oće nešto, je l’ tako?
MARIKA: Naravno da je tako. ‘Ajde, recite, tetka Ružice...
TETKA RUŽICA: Šta da kažem?
MARIKA: Ono, kao, šta da vam dam.
TETKA RUŽICA: Uobičajeno, Marika. Pola hleba, mleko, 150 grama parizera.
MARIKA: Gezi još nije dosadio parizer?
TETKA RUŽICA: Voli, Marika, hleb s margarinom i parizerom, baš voli.
MARIKA: Uvek.
TETKA RUŽICA: Uvek.

Treća scena

Na ulici kod tetka Ružičine kuće, komšija dovikuje.
KOMŠIJA: Ružice, Ružice!
TETKA RUŽICA: Šta je, Piću, šta se desilo?
KOMŠIJA: Dolazio je Laci iz kamenoloma. Vas je tražio.
TETKA RUŽICA: A Laci nije rekao šta hoće?
KOMŠIJA: Nije, al’ mislim da je ušao kod Đurijevih iz železare...
TETKA RUŽICA: Da je ‘teo nešto svratio bi, je l’ da?
Otvara ulična vrata, dok kraj nje stari opel koči.
LACI: Tetka Ružice, dobro da sam vas napokon našao...
TETKA RUŽICA: Šta je, Lacika, šta toliko ‘oćeš?
LACI: Tetka Ružice, imam važnu vest...
TETKA RUŽICA: Kaži, moj Laci, hajde...
LACI: Rekoše mi Nemci da im je potrebno obezbeđenje u kamenolomu, da će ih kazniti ako ne bude dovoljno osigurano...
TETKA RUŽICA: Nemci vala znaju, znaju oni uvek šta treba činiti, u ratu takođe, već odavno je sve bilo izgubljeno, a oni su ipak tako marširali...
LACI: Kako, šta?
TETKA RUŽICA: K’o da su svečana povorka, a tek Rusi – k’o krdo.
LACI: Jes’, pa Rusi, naravno, i oni, naravno.
TETKA RUŽICA: Naravno, zato je svaki od nji’ krao.
LACI: Krali su.
TETKA RUŽICA: Čak i od dece...
LACI: Bogme, i od nji’.
TETKA RUŽICA: A i bačve.
LACI: Bačve?
TETKA RUŽICA: Da.
LACI: Na to nisam ni pomislio.
TETKA RUŽICA: Inače, šta je s Nemcima?
LACI: Oni poznaju zakon, ne žele da tamo neko umre pa onda da plate za to.
TETKA RUŽICA: Platiti, to sigurno ne.
LACI: Znaju ti da štede...
TETKA RUŽICA: Pa imaju i od čega, zar ne?
LACI: Dakle, rekoše...
TETKA RUŽICA: Šta?
LACI: Pa....
TETKA RUŽICA: To da... Dakle, šta?
LACI: Treba nadzor kod trake, inače bi posle nesreće trebalo da plate, a mi smo nabavili od auto-transporta jedno sedište za autobus, pa ga stavili na sredinu trake odakle se najbolje vidi, tako je dobro to sedište za šofera autobusa od braon skaja, mnogo dobro izgleda, ali bi mu treb’o i šofer... Razumete, tetka Ružice?
TETKA RUŽICA: Razumem, sedište za šofera.
LACI: Ali neko treba i da sedne na to sedište, razumete, tetka Ružice?
TETKA RUŽICA: Naravno da neko treba da sedne na sedište, razumem.
LACI: Ne razumete, tetka Ružice. Ne razumete da na Gezu mislimo, na malog Gezu. Bio bi dobar za to. Da i on već jednom dobije posao, normalan...
TETKA RUŽICA: Na Gezu, da bude Geza... Geza, moj Geza?
LACI: Naravno, tetka Ružice, za Gezu bi to dobro bilo. Nemac plaća malo, znate kako oni čuvaju novac...
TETKA RUŽICA: Da bude Geza!
LACI: Naravno, tetka Ružice, naravno. Dogovorite se s njim, već sutra može da dođe, Lajoš Banda i Piću Trošak čekaće ga kod busa ujutro.
TETKA RUŽICA: Lajoš i Piću, kod busa?
LACI: Naravno, tetka Ružice, naravno, s njima može da ide, oni će sve srediti, paziće na njega, razumete.
TETKA RUŽICA: Razumem, naravno da razumem, Lacika, Lacika... (Raduje se, čak joj i zasuze oči.) To... ovaj... Odoh da kažem Gezi. (Utrči u kuću.)

Četvrta scena

(Geza sedi u kuhinji pored šporeta, kuhinjske pločice su crno-sivobele, kockaste, bulji u njih.)
TETKA RUŽICA: Sine, sine!
GEZA: Ljubim ruke, mama, dobar dan, gde si bila, u prodavnici, opet si parizer donela, ‘leba i mleka, ‘ajde da doručkujemo, ja sam već ust’o, obuk’o pantalone, košulju, vi ne pijete kafu...
TETKA RUŽICA: Stani malo!
GEZA: Slušam, mama, slušam, samo brojim koliko ima crnih kockica, a koliko sivih na patosu, ali uvek zabrljam koliko ima crnih, koliko sivih, uvek zabrljam u brojanju.
TETKA RUŽICA: Pusti sad to, malopre je Laci bio ovde...
GEZA: Koji Laci, znam Lacija... Znam li ga?
TETKA RUŽICA: Laci iz kamenoloma, šef Laci...
GEZA: Laci radi tamo u kamenolomu, znam, i čika Lajoš Banda tamo radi, i čika Piću Trošak isto, u kamenolomu radi Laci, znam.
TETKA RUŽICA: Od sutra i ti možeš tamo da ideš, to mi je Laci rekao, razumeš, sine. Laci mi je rekao da i ti možeš da ideš.
GEZA: Dobro, to je Laci rekao, ali šta da radim u kamenolomu? Ne znam da radim tamo, i vi znate da ne mogu ići tamo, meni to nije dopušteno, i mama zna da mi nije dopušteno. (Uzbuđeno grabi vazduh.) Ko će gledati pločice u kuhinji? Ko će paziti na kuću? Ne mogu tamo da budem radnik, ne znam da izvršavam zadatke, i vi znate da ne mogu da odem od kuće, jer će mi biti loše, i lekar je rekao da ne mogu da radim, zapašću u nevolje...
TETKA RUŽICA: To nije takav pos’o, baš je k’o stvoren za tebe. Ima jedna stolica, kakve imaju vozači autobusa.
GEZA: Kakva je ta stolica, gde je ta stolica, ja ne znam.
TETKA RUŽICA: Stolica, od braon skaja k’o u autobusima, razumeš, e, takva je iznad trake.
GEZA: Razumem, iznad trake je stolica, razumem.
TETKA RUŽICA: Ti treba da sediš na njoj i gledaš da li na traci kamenje ide kako treba...
GEZA: E, pa to je to. Baš se toga plašim da neću znati kada idu kako treba, i šta da radim kada ne idu kako treba. Ne smem da se uzbuđujem, lekar u Vacu rek’o je da ne smem.
TETKA RUŽICA: Možeš ići na pos’o kao i ostali, kao i čika Lajoš Banda i čika Piću Trošak.
GEZA: Kao čika Lajoš Banda i čika Piću Trošak.
TETKA RUŽICA: Dobijaćeš platu, uzećemo očevu torbu, onu što se stavlja na rame, još je na tavanu.
GEZA: Tatinu torbu?
TETKA RUŽICA: Tu, naravno. Spakovaću ti u nju nešto za jelo. Svakog jutra ću ti spakovati hleb s parizerom i flašu sirupa sa sodom...
GEZA ( Nagne se, ljulja gornji deo tela.): Idem Dožinom ulicom s torbom na ramenu, s torbom?
TETKA RUŽICA: Razume se, k’o kad ti je otac bio živ, niz ulicu.
GEZA: Idem na autobusku stanicu, torba mi je na ramenu, na stanici.
TETKA RUŽICA: Dabome, kod autobusa, u pola šest.
GEZA: Biće tamo i čika Lajoš Banda i čika Piću Trošak...
TETKA RUŽICA: Naravno, oni će te čekati.
GEZA: Onda idemo u Sob u kamenolom.
TETKA RUŽICA: Da, bićeš tamo ceo dan, normalno ćeš raditi, uveče ćeš doći kući, otići ćeš s čika Lajošem Bandom i društvom u birtiju, potom kući na večeru.
GEZA: A pare, kad ću pare dobiti?
TETKA RUŽICA: Na početku svakog meseca, kol’ko ja znam, na početku svakog meseca dobijaćeš pare.
GEZA: Idem da radim s čika Lajošem Bandom i čika Pićuom Troškom?
TETKA RUŽICA: Da, s njima.
GEZA: Idem da radim, gledaću kamenje na traci u kamenolomu? (Zapinje u govoru.) Ja ću motriti na kamenje u kamenolomu? Sme li se to? Smem da budem posmatrač kamenja? Neće više govoriti „Mali Geza”? Reći će „Posmatrač kamenja”? Reći će „Geza, posmatrač kamenja u kamenolomu”? Da, Geza-posmatrač kamenja će reći. Posmatrač kamenja Geza, a ne mali Geza?
TETKA RUŽICA: Neće.

Peta scena

(Sutradan ujutru. Soba. Geza pred očevom slikom.)
GEZA: Idem niz ulicu, tata. Idem na tu stranu. A kere laju. Tamo su čika Lajoš Banda i čika Piću Trošak. Reći ću, čika Lajoše i ja idem da radim. K’o što je i tata iš’o da radi. K’o i ostali ljudi, tata. Ja nisam ćaknut, tata. Nisam ćaknut. Ja sam ovakav. A to nije ono, kao bolest, tata. Mama je rekla da tata čeka da to jednom prođe, k’o boginje, k’o crvene tačkice. Kako bi jednom tata mogao da kaže da njegovo dete više nije ćaknuto. Ali ja nisam ćaknut, tata, nisam, ja sam ovakav. Idem niz ulicu, k’o i čika Lajoš, da radim. Kere laju, to im je pos’o. Mama je rekla da je tata rekao da će dete tako da izraste, rekao je da dete to ne radi, ni ovo ne radi dete, a ja nisam mogao da ne radim ono što sam radio, bio sam takav da je to trebalo da radim. Tata je rekao mami da se ne kezim k’o da sam lud, ne dozvoli da se dete tako smeje, jer će onda zauvek takvo i ostati. Rekao je tata mami. A mama će na to, šta da radi sa mnom, to je mama rekla. A tata na to da sam zbog mame ovakav, da još nisam odrastao. Više nisam đak, a još uvek nisam preboleo. Tata je rekao da je to zbog mame, već je trebalo da budem izlečen da mi mama nije dozvoljavala sve ono. I tata je vikao na mamu da ću uvek ovakav ostati. Onda se nikom nije obraćao. Nije meni rekao, dođi, Geza, dođi sa mnom u kamenolom. Samo je otišao. Otišao je tata u kamenolom. Svako jutro u kamenolom. Sada ja idem, tata, idem na bus, tata. Ja nisam ćaknut, tata. I s tatom bih otišao u kamenolom kasnije, da me je zvao tata. Išao bih, jer nisam ćaknut, tata. Ja sam ovakav. Kad ne bih bio takav, onda ne bih bio Geza, ne, tata. Onda mami ne bih bio to što jesam. Bio bih neko drugi, a ne Geza, tata. Onda bi drugi...

Šesta scena

(Ujutru na ulici, Geza ide prema stanici autobusa, psi laju.)
GEZA: Pa što lajete, što lajete u dvorištu, av, av, av, av, av, av. (Torbom udara po ogradi.)Po ceo dan lajete, av, av, av, po ceo dan.
TROŠAK: Hajde, Geza, začas će bus, požuri!
GEZA: Av, av, av, ceo dan av, av, av . (Torbom udara po ogradi.)
BANDA: Ostavi te kerove, dete!
GEZA: Dobro jutro, srećan rad, dobar dan.
BANDA, TROŠAK: Zdravo, Gezice, zdravo . (Potapšu ga po leđima.)
GEZA: Čika Lajoše, šta vam je spakovala tetka Ilonka, šta je spakovala?
BANDA: Hleba i slanine, rakije mi nije stavila, ali kupio sam jedno unuče u piljarnici, je l’ tako Pićuška! (Nategne iz flaše, Trošak takođe.) A šta ti imaš?
GEZA: Hleb s margarinom i parizerom, čika Lajoše, imam hleb s margarinom i parizerom, i sirup od maline sa sodom...
TROŠAK: Sirup sa sodom je mnogo opasno piće, dete, mnogo opasno. Kosti slabe, a onda, dok još ne omatoriš, nema više kostiju u telu, onda se skljokaš k’o neki dronjak... Budeš k’o gomila sranja, al’ ne k’o čovečje sranje, nego sranje od čoveka...
GEZA (Širom otvorenih očiju.): Skljoka, skljoka se čovek...
BANDA: Ti si lud, Piću, skroz si lud kad puniš glavu detetu svakakvim sranjima... Ne unosi mi se u facu, zadah ti je k’o kad u želucu eksplodira plinska boca...
(Cerekaju se.)
TROŠAK: Znaš šta, zadah tvoje gubice odbija se o moj, odbija se k’o eho.
(Cerekaju se.)
GEZA (Steže prste i ruke.): Svaka koska mi je tu, svaka je tu, u ruci imam dve, ovde dole, ako jednu soda spere onda mi ostaje druga. Čika Piću, onda mi ostaje druga. (Ponosno izgovara misao.)
BANDA: Piću je lud, Gezice, lud čovek, glava mu je k’o klozet u koji ceo svet kenja...
(Stiže bus, vrata se otvaraju.)
BANDA: Šta ima, Kares, zaglavio ti se u ženi, a?
KARES: Mani me tih gluposti, Lajoše.
TROŠAK: Vraga, sigurno ga nije našao ni kad je pišao.
KARES: Polazak mi je bio sranje, kapiraš. Crk’o akumulator, pa sam probudio Janija Balog da izvadim iz njegovog, zato sam se zadržao. Ako prestanete da se zajebavate, do Soba ću nadoknaditi kašnjenje, da đaci ne propuste voz.
TROŠAK: To bi bilo dobro. Laci se prošli put izdr’o na mene da ne zakasnimo, jer će ga Nemac izbaciti ako na vreme ne počnemo da šljakamo.
BANDA: Auto-transport bi već mog’o da kupi par novih buseva, jednom će se na krivini raspasti u vožnji, pa će kašičicom kupiti putnike s puta...
KARES: Nas nije kupio Nemac, kapiraš, koji kurac mi da kupujemo novi bus? Da kupimo bus od onog čime nas ti plaćaš?
TROŠAK: Pa, recimo od toga.
KARES: Vidi, postoje samo putnici s popustom, pola su učenici, a pola penzioneri, pa se voze besplatno...
BANDA: Dobro je, moj Kareska, ne verglaj uvek jedno te isto, krenimo, bre.
KARES: I vi još koristite onu staru traku.
BANDA: Još je dobra, je l’ da, Piću?
TROŠAK: Potpuno, k’o da je nova.
KARES: Pričaš gluposti, moj Pićuška, čiste gluposti. Od kad ju je kupio kamenolom, prošlo je sigurno dvadeset pet godina. Džabe je Nemcu pun džep love, kad mu se jebe da kupi nove mašine, jebe mu se, bre, za sve.
TROŠAK: Ali, ali...
KARES: Šta, bre, ali?
TROŠAK: Znači, Gezu smo primili da nadgleda kamenje iz sigurnosnih razloga...
KARES: Ne zajebavaj malog, a?!
BANDA: Malog Gezu, za nadglednika kamenja.
GEZA: Dobro jutro, čika Karči, dobar dan, srećan rad. (Probija se napred.)
KARES: Zdravo, Geza, ne ideš valjda da šljakaš?
GEZA: Idem da radim, čika Karči, u torbi mi je hleb s margarinom.
KARES (Iznenađen.): Ma, boga ti!
GEZA: Treba mi karta, čika Karči, još nisam dobio povlasticu, sad moram s kartom da putujem, čika Karči, s kartom, moliću jednu kartu...
KARES: Ajde, Geza, voziću te besplatno, toliko valjda mogu da učinim, zar ne? Ipak ja teram ovaj bus, je l’ tako?
GEZA: Imam pare za kartu, imam pare, hvala, čika Karči.
BANDA: Uđi već jednom, Geza, ne melji stalno? (Gurka ga unutra.)
TROŠAK: Vidi, Geza! I ti ćeš imati ovakvu stolicu . (Uperi prstom na Karesovu stolicu.)
GEZA: I ja ću imati ovakvu stolicu, biću šofer, takvu ću stolicu imati. Znam, rek’o je čika Laci mami, rek’o da ću imati onakvu stolicu.
KARES: Samo neće biti volana.
GEZA: Volan ne, samo ću stolicu imati.
KARES: Ni papučice za gas neće biti.
GEZA: Ni to, ni toga neće biti.
TROŠAK: Nije to bus, Kares, nije bus, nego kamenolom.
KARES: Dobro je, samo pričam s Gezom.
TROŠAK: Ako samo pričaš, to je nešto sasvim drugo.

Sedma scena

(U kamenolomu, pre početka radnog vremena. Pokretna traka, kabina, sa strane kop, na sredini, na uzvišici jedna stolica.)
BANDA: Šefe, mali Geza je ovde, doveli smo ga.
LACI: Zdravo, Geza (potapše ga po ramenu), baš mi je drago što si došao!
GEZA: Dobro jutro, čika Laci, dobro jutro... Sve je išlo k’o po loju, busom smo došli zajedno s čika Pićuom Troškom i čika Lajošem Bandom...
LACI: Vidiš onu stolicu iznad trake?
GEZA: Vidim, čika Laci, razume se da vidim.
LACI: E, to će biti tvoj tron.
GEZA: To vidim.
BANDA: Bićeš k’o nekakav kralj... Razumeš?...
TROŠAK: Baš vala, k’o kralj tamo gore.
LACI: Dođi da ti pokažem šta treba da radiš.
(Odlaze ka stolici, za to vreme dva muškarca viču.)
BANDA: Pazi, Geza, dobro pazi!
TROŠAK: Ovo je suština, Geza, razumeš, zato si ovde.
GEZA: Naučiću, čika Lajoše, naučiću.
LACI: Znači, ovde je prekidač, vidiš?
GEZA: Vidim, čika Laci, prekidač.
LACI: Ovde sediš i motriš na traku.
GEZA: Motrim na traku.
LACI: Ako primetiš nešto sumnjivo, pritisneš crveno dugme, vidiš, i traka stane.
GEZA: Vidim, vidim, pritisnem crveno, stane, stane na crveno.
LACI: Zelenim možeš ponovo da je pokreneš, razumeš, da je pokreneš kad ti daju znak.
GEZA: Razumem, pritisnem crveno, stane, pritisnem zeleno, pokrene se, ide, krene kad ga pritisnem, k’o na daljinski sa crvenim.
LACI: Pritisni. ‘Ajde isprobaj!
(Pritiska: uključi, pokrene je, smeje se, igra se, stane, pokrene je itd.)
GEZA: Crveno – isključi, zeleno – uključi, crveno – isključi, zeleno – uključi, isključi – uključi, isključi – uključi, isključi – uključi...
LACI: Dobro je, dosta! (Uzima prekidač u ruke, zaustavi traku, zatim ga vrati Gezi.) Od sada samo ako se nešto desi, razumeš, ako se neki veliki kamen stropošta na traku, ili ako materijal bude grudvast i, naravno, najvažnije, ako se nesreća dogodi, razumeš, ako neko padne na traku, shvataš li?
GEZA (Klima glavom.): Shvatam, ako se nešto desi, razumem, veliki kamen, kad vidim da veliki kamen i ako je nesreća.
BANDA: Vidiš, Gezika, nema frke, to ti je k’o kad pišaš, kad treba ti izvadiš miška iz gaća.
GEZA: Razumem, čika Lajoše, razumem, ovako treba, crvenim isključujem, zelenim palim, razumem, gledam, ceo dan gledam odavde sa stolice, k’o kralj, to je rekao čika Laci, k’o nekakav kralj, po ceo dan.
(Pokreće traku, počinje posao.)

Osma scena

(Na ulici, kod komšijske ograde, prolazi tetka Ružica na biciklu.)
KOMŠINICA: Već se vraća iz prodavnice, je l’ vidiš?
KOMŠIJA: Ko, bre?
KOMŠINICA: Ružica.
TETKA RUŽICA (Staje kod ograde.): ‘Bro jutro.
KOMŠINICA: Dobro jutro, Ružice, već iz prodavnice?
TETKA RUŽICA: Sad svaki dan treba da pazarim, moja Marika!
KOMŠINICA: Zbilja, svaki dan? Zašto svaki dan?
TETKA RUŽICA: Jer treba Gezi da spakujem.
KOMŠIJA: Zašto njemu morate da spakujete?
TETKA RUŽICA: Ide u kamenolom u Sob, da radi...
KOMŠIJA: A, onda smo ga zato jutros videli, Ružice. Kako ide niz ulicu...
KOMŠINICA: Samo nismo znali zašto ide, zašto tako rano i kuda. Torbom je udarao ogradu, a kere su tako zavijale.
KOMŠIJA: Pa to im je pos’o, zar ne?
TETKA RUŽICA: Tamo ide, u kamenolom.
KOMŠINICA: Pa, zato ga je juče tražio Laci iz kamenoloma!
TETKA RUŽICA: Naravno, zato je po meni poručio.
KOMŠINICA: Aha, sad mi je sve jasno.
TETKA RUŽICA: Znam da je dete ćaknuto, al’ i on je dobar za nešto, sad je dobio nekakav pos’o...
KOMŠIJA: Šta je naš’o Laci Gezi, šta mu je naš’o?
TETKA RUŽICA: Gleda da li na traci kamenje ide pravilno.
KOMŠINICA: Stvarno?
KOMŠIJA: Ali, zašto to treba gledati, čemu to?
TETKA RUŽICA: Jer Nemac neće da plati ako se dogodi kakva nesreća...
KOMŠIJA: Aha, znači Nemac je hteo, čini mi se, da Laci pronađe nešto i za Gezu.
TETKA RUŽICA: Laci je rek’o, ako nema nadzora, onda Nemcu neće isplatiti osiguranje u slučaju nesreće, neće platiti, nego Nemac mora da plati odštetu.
KOMŠINICA: Tako dakle, zbog plaćanja.
TETKA RUŽICA: Naravski, i sad je tamo mali, motri na traku...
KOMŠINICA: To je dobro za Gezu.
KOMŠIJA: Dobro mu je, naš’o je sebi mesto Geza . (Smeje se.)
TETKA RUŽICA: Na kraju ipak služi nečemu, zar ne?
KOMŠIJA: To sigurno, ipak radi nešto.
TETKA RUŽICA: Ako samo sedi u kujni, neće od njega biti ništa.
KOMŠINICA: Baš neće biti ništa.
TETKA RUŽICA: Šta znam dokle ću živeti, šta će onda biti s njim?
KOMŠIJA: Sigurno i na to treba misliti.
KOMŠINICA: Dobro je ovako, moja Ružice, ipak je mali dobio svoje mesto.
TETKA RUŽICA: Kad sam mu pakovala ručak, videla sam koliko je ponosan, gledao je očevu sliku u vitrini, mrmljao je u sebi a onda je i meni kanula suza iz oka, stajao je pred vitrinom i gledao očevu sliku i mrmljao nešto, vratila sam se u kujnu kako bi mogao da stoji još malo, nisam ‘tela da ga oteram, da zbog mene ne može da stoji pred vitrinom kol’ko ‘oće, a potom je doš’o i oko mu je iskrilo... svetlost je samo sevnula u njima...
KOMŠIJA: Stvarno će mu biti dobro...
KOMŠINICA: To je pos’o za njega, zbilja.
TETKA RUŽICA: Znam koliko je teško da razumeju oni koji nemaju ćaknuto dete, ja to najbolje znam...
KOMŠIJA: Pa, dobro, neko ima ćaknuto dete, neko nema, tako ti je to.
TETKA RUŽICA: Ali mnogi ne znaju kako je to.
KOMŠINICA: Mi znamo, moja Ružice, videli smo šta si sve uradila za to dete.
TETKA RUŽICA: Ipak je moje dete, zar ne?
KOMŠIJA: To sigurno.
TETKA RUŽICA: Ipak je moja krv, i krv njegovog oca.
KOMŠINICA: Naravno, moja Ružice, mi to znamo...
TETKA RUŽICA: Vreme je da se pođe. Dobro da baš s vama mogu malo da razgovaram, bar vama mogu da kažem, jer vi, na kraju krajeva, volite Gezu, na kraju krajeva...
KOMŠIJA: Geza je dobro dete, dobro, moja Ružice, zbilja je dobro dete.
TETKA RUŽICA: Moram da krenem, stvarno.
(Pozdrave se, tetka Ružica odlazi, bračni par ostaje na sceni.)
KOMŠINICA: Ne znam...
KOMŠIJA: Šta?
KOMŠINICA: Koji đavo može da radi bolesno dete u kamenolomu?
KOMŠIJA: Ne radi ništa, samo sedi, bulji preda se k’o i kod kuće, motri na kamenje, eto šta radi...
KOMŠINICA: Ne verujem da ga nije mogla dati u neku školu, da bar nešto nauči, kažu da čak i slepe nauče da rade i čitaju. Ne verujem da nije mogla da ga upiše u neku školu... Čak i slepe nau...
KOMŠIJA: Plašila se za malog, zbilja se plašila šta će biti s malim bez nje, sam, razumeš, u nekakvoj školi, daleko, šta da radi sam...
KOMŠINICA: Plašila se ona za pare, žalila je da potroši na njega... Za pare se ona plašila. Radije ga je ostavila da bude lud...
KOMŠIJA: Lud je i ost’o, to sigurno, sigurno da je lud ost’o...
KOMŠINICA: Ipak je dobio pos’o.
KOMŠIJA: Dobio je, šta onda ako je dobio.
KOMŠINICA: Tebe su otpustili.
KOMŠIJA: Otiš’o je taj kamenolom u tri lepe, zato što je otiš’o u tri lepe.
KOMŠINICA: Ali nisu ti rekli da se vratiš kad ga je Nemac otkupio. Tebe nisu zvali nazad, samo Bandu i Troška.
KOMŠIJA (Suzdržava se.): Nisu, a Banda i Trošak su mlađi od mene, zato.
KOMŠINICA: Sad mu još i Geza treba, samo mu on još fali.
KOMŠIJA (Viče.): Dosta, mani to!
KOMŠINICA: Što vičeš, što moraš da vičeš. Šta je, boli te istina, to te boli, a?
KOMŠIJA: Začepi gubicu, ni reči više, ni reči, razumeš, ni reči, jer ću te razbiti. Razumeš, razbiću te, bre.
KOMŠINICA: Nemaš ništa od toga što se dernjaš, nemaš ništa od toga...
KOMŠIJA: Samo to da ću te prebiti, samo toliko. Dovoljno mi je i da te prebijem.
KOMŠINICA: Ni to ne smeš. Takva si nula da se jedino s Gezom možeš porediti, jedino s tim ćaknutim detetom, inače si ništarija, razumeš, celog života nisi ništa postigao, ništa, samo si u poređenju s Gezom bio neko, ali sada ni to nisi...
KOMŠIJA: Jer sam se oženio tobom, zato, jer sam se tobom oženio, zato sam takav. Oženio sam se tobom, zato.
(Metež, scena se završava.)

Deveta scena

(Podne u kamenolomu.)
BANDA: Vidi malog kako sedi.
TROŠAK: K’o bog je tamo u stolici.
BANDA: Srećan je mali, baš je srećan.
LACI (Viče.): Pauza, ručak, pauza.
(Traka se zaustavlja, Geza samo sedi u stolici.)
BANDA: Dođi, Geza, da jedemo!
TROŠAK: Čuješ, hajde već jednom!
(Geza se polako izvuče iz stolice, seda pored trake.)
GEZA: Ništa se nije dogodilo, ali ja sam gledao, čika Lajoše.
BANDA: Važno je da si gled’o.
GEZA: Dobra je slanina, čika Lajoše, je l’ da je ukusna?
BANDA: Dobra je. Šta ti jedeš?
GEZA: Hleb s margarinom, čika Lajoše, hleb s margarinom i sirup sa sodom.
TROŠAK: Štetan je taj sirup sa sodom.
BANDA: Ostavi malog, Piću.
(Pauza, jedu.)
TROŠAK: Daj da odradimo ovo popodne, a onda idemo u birtiju.
BANDA: Naravno.
GEZA: Idem i ja u birtiju, idem i ja.
BANDA: Stvarno, ideš i ti?
GEZA: Mama je kazala da i ja idem u birtiju, i tek onda kući.
TROŠAK: Naravno da i ti ideš.
BANDA: Jesi čuo da se Bačanji obesio?
TROŠAK: Gospode! Je l’ umro?
BANDA: U bolnici je.
TROŠAK: Je l’ prolup’o, koji mu je đavo?
BANDA: Kažu da je žena sakrila ključ od podruma, a on hteo da cirka, da donese vino iz podruma, a ključa nigde nije bilo.
TROŠAK: I zato se obesio, e, lud je Bačanji, potpuno je odlepio. Umesto da lepo isprebija ženu.
GEZA: Lud je Bačanji, skroz lud.
BANDA: To je trebalo. Ošajdariti je po njušci.
TROŠAK: Baš je lud, gospode, skroz je lud. Kod nas toga, recimo nema, nema podruma.
BANDA: Recimo da je u tome velika razlika.
TROŠAK: Velika je, recimo, ali ni inače, i da ga imaš ni onda, shvataš.
BANDA: Shvatam, al’, na kraju krajeva, ti i nemaš podrum, zar ne?
TROŠAK: Nemam, samo kažem šta bi bilo da ga imam.
BANDA: Otkud ja znam šta bi bilo da ga imaš, kad ga nemaš, brate mili, kapiraš?
TROŠAK: Ma, samo sam zamislio da ga imam, ali čak ni onda, mislim da ne bih ni onda.
BANDA: To ne mogu ni da zamislim, jer ga nemaš, a ako ga nemaš onda ga, brate mili, nemaš.
TROŠAK: No, dobro, manimo se toga.
GEZA (Pazi do kraja na dijalog.): Pola jedan je, čika Lajoše, čika Piću, čika Laci pokreće traku, odmah će je pokrenuti.
BANDA: Dobro je, mali, odmah ćemo, dobro je.
LACI: ‘Ajmo! (Pokreće traku.)
GEZA: Rekao sam da je pola jedan, znam, rekao sam.
BANDA: E, tačan si k’o sat.
TROŠAK: Po Gezi se može radio uključivati, stvarno.
BANDA: Kako radio? Ne razumem.
TROŠAK: Vesti.
BANDA: Da, vesti. (Pauza) Ali, š’o?
TROŠAK: Nemam pojma, eto tako.
BANDA: Da, tačno.
TROŠAK: Šta?
BANDA: Radio.

Deseta scena

(Kafana, rano uveče. Lajoš Banda, Piću Trošak, Geza, Bela Krekač i Vizika kao nemi posmatrač.)
GEZA: Jesam li dobro postupio, čika Lajoše? Dobro sam uradio, je l’ da, dobro sam uradio?
BANDA: Onako kako treba, Geza... Baš onako kako je trebalo...
TROŠAK: Geza je sad postao normalan čovek.
BELA KREKAČ: Kako to misliš, normalan?
TROŠAK: Kao mi.
BELA KREKAČ: Takav?
TROŠAK: Takav. Ide na pos’o ujutru.
GEZA: Idem da radim, idem ujutru, idem ujutru da radim.
BELA KREKAČ: Je l’ ima i noćne smene ? (Gestikulira.)
GEZA: Ujutru idem, ujutru.
TROŠAK: Pusti malog već jednom. Ti truneš ovde po ceo dan.
BELA KREKAČ: Kol’ko ti je plata veća od socijalne pomoći, a, koliko?
BANDA: Tebe plaćaju od onog što ja zaradim!
BELA KREKAČ: Pa, jebote, od toga ne može ni vrtić da se plati.
TROŠAK: Šta misliš, odakle dobijaš socijalu? Odakle?
BELA KREKAČ: Daje mi Socijalno, razumeš, a Beči Sabo plaća.
BANDA: Inače, takvog ludaka k’o što si ti ne bi zaposlili sigurno, ni kamenje ne bi mogao da posmatraš. Tim buljavim očima.
TROŠAK: Već su ujutru od deset sati k’o prozorska okna. Već nacvrcan.
BELA KREKAČ: A šta vi radite, šta koji moj pa vi radite? Ispričaj šta je bilo sinoć, šta je bilo?
BANDA: A što, šta je bilo?
TROŠAK: Ništa nije bilo, nije bilo ništa, zbilja.
BELA KREKAČ: Nije bilo, e pa ako se ne sećaš onda stvarno ništa nije bilo.
TROŠAK: Jesi ti uopšte bio tamo?
BELA KREKAČ: Sada pitanja ne postavljaš ti, nego ja, takav je redosled. Kad mi bude rek’o šta je bilo, onda ćeš ti moći da pitaš, kapiraš?
BANDA: Jebi ga, problem je u tome što ti imaš ceo dan za razmišljanje, crpiš misli iz te svoje socijale, a mi ovde radimo, i Geza radi u kamenolomu.
BELA KREKAČ: U kamenolomu, e pa ja nisam rekao da ne radite, nego bi se Gezi sad već moglo pokazati čemu služe alatke.
BANDA: Koje alatke?
TROŠAK: Lopata ili šta?
BELA KREKAČ: Kad se čovek već ispiš’o, shvataš?
TROŠAK: Kad se čovek ispiš’o, onda ide da radi lopatom?
BELA KREKAČ: Kad si ti poslednji put vid’o svoju ženu u kući, Piću, ozbiljno pitam, kad ti tako sporo radi mozak?
TROŠAK: Juče.
BELA KREKAČ: Je l’ se baš sećaš ili ti se samo tako čini?
TROŠAK: Pa, sad, čovek se ne seća onoga što je stalno isto.
BANDA: Mislim da si je samo čuo.
TROŠAK: Kako to misliš, samo čuo?
BANDA: Pa da hrče, čuo si je da hrče. Ne zato što je bio mrak, ne zato, nego zato što nisi ništa video, shvataš, čak ni mrak nisi video.
TROŠAK: Ali, šta je s alatkama?
GEZA: Treba da saznam čemu one služe, a to već znam.
TROŠAK: Vidiš, Geza zna.
BELA KREKAČ: Pa, Geza zna, ali zato ti sigurno ne znaš.
TROŠAK: Šta?
BELA KREKAČ: Šta misliš, koji kurac, e baš to, kurac, čemu služi kurac?
(Banda se cereka.)
TROŠAK: Aaaa, na to si mislio?
BELA KREKAČ: Pa, da, konačno si ukapirao da na to mislim. Znači, mogli bismo da platimo Gezi kod Vizike. Skupimo kintu, razumeš, besplatno, skupimo kintu tako.
BANDA: E, pa to bi već trebalo Gezi.
GEZA (Uplašen.): Ne može, meni nije dozvoljeno!
BELA KREKAČ: Kako nije dozvoljeno, Geza, i ti to smeš!
GEZA: Rekao mi je lekar iz Vaca, u Vacu je rekao da meni nije dozvoljeno...
BANDA: Je l’ znaš šta je meni rekao doktor iz Vaca, znaš šta je rekao, da ne pijem, ni rakiju, ni vino, jer ću otegnuti papke, eto to mi je rekao...
GEZA: To je rekao, to je rekao... (Nervozno.)
BANDA: I znaš kad je rekao, znaš kad?
GEZA: Kad je rekao, kad?
BANDA: Pre pet godina, pet godina, i još nikakvih problema nemam.
BELA KREKAČ: Šta je, Geza, je l’ imaš drvena muda, navali, bre, čuješ li, navali, Geza...
GEZA: Meni je u Vacu rekao da ne smem...
TROŠAK: Sranje, samo uzimaju pare, rek’o mi je stari Jani Sabo da im je dao deset cigli kad su mu odstranili pola želuca...
BANDA: Deset, to je ništa, deset.
TROŠAK: A znaš šta su mu rekli?
BELA KREKAČ: Pa, šta su mu rekli?
TROŠAK: Lekar je rekao da je to malo, razumeš, malo mu je deset!
BANDA: Gospode!
TROŠAK: Na šta je čika Jani rekao da mu je od sada i želuca premalo, jer su mu pola izvadili. (Cerekaju se.) Malo, razumeš, ono đubre iz Vaca reklo mu je da je to malo...
BANDA: Kako ih nije sramota, kako ne propadnu u zemlju, zgrću pare što samo ispruže ruke, a onda ih jednim potezom zgrabe. Jednim potezom ono što čovek zaradi za pola godine. Jednim potezom!
TROŠAK: A ni onaj iz ambulante nije za bacanje, izađe s obaveznom vakcinom, prič’o mi je stari Lajoš Kobi da izađe, razumeš, s onim što je u apoteci besplatno, jer sleduje matorom, a onda kaže da je to doneto iz inostranstva, razumeš, da je zato tako skupo, čak je i njemu skupo, i ubere po dve hiljadarke od baba, a tamo gde ih ima dvoje, jer još je i matori živ, tamo čet’ri, razumeš čet’ri cigle...
BELA KREKAČ: Još bolje je onima od kojih je jedno umrlo, oni će jeftinije proći, zar ne?
GEZA: Mi nismo platili u Vacu, nismo platili, mama nije platila jer nije trebalo da se plati, lekarka je rekla da gospođa ne mora da plati, jer je besplatno, besplatno je.
BANDA: Imali ste puno sreće, puno sreće. Da vam je zapao onakav, odrao bi vas do gole kože!
GEZA: Sad već mogu ja da dajem novac, jer zarađujem, zarađujem već, na početku meseca ću dobiti i pare, i ja ću ih dobiti.
BELA KREKAČ: Znaš šta, Geza, to bi trebalo da potrošiš na Viziku, više se isplati, čak se i na Viziku više isplati...
GEZA: Ne može, čika Bela, ne može.
BANDA: Mog’o bi da probaš, Geza, bar nešto, pa i za kamenolom si mislio da ne možeš, je l’ da si to mislio?
GEZA: Ali ovo ne, čika Lajoše, ovo ne mogu. Pa, idem ja, doviđenja, idem kući, sedam je sati, vidimo se sutra, doviđenja, ćao, do sutra!
TROŠAK: Zdravo, Geza, zdravo, nemoj da kasniš sutra, bus ne čeka.
GEZA: Znam, čika Piću, neću zakasniti, ja ne kasnim ujutru. (Izađe iz birtije.)
BELA KREKAČ: Šta mislite, ako nekom fali daska (pokazuje na glavu) je l’ to znači da ni dole ne šljaka normalno?
BANDA: Ma, daj, sve je normalno, čak i decu imaju, čak ih i slepi imaju, ja sam to vid’o kad sam bio u bolnici u Vacu.
TROŠAK: Šta, to da ludaci imaju decu?
BANDA: Da to, skrivali su se u žbunju kad furnu, muškarci s ovolikim glavurdžama, i žene isto, čak sam i povrać’o!
BELA KREKAČ: Povrać’o, što si povrać’o?
BANDA: Tol’ko sam video, trebalo je da se ispovraćam zbog onog što sam vid’o u žbunju, tako je bilo.
TROŠAK: Šta, goli, sve normalno?
BANDA: Normalno, bre, čak i u usta, kapiraš, i u usta isto. Ja sam povrać’o iza prozora, odakle sam i gled’o, ispovrać’o sam se na linoleum.
BELA KREKAČ: Boga mu poljubim, nisam ni mislio.
TROŠAK: Šta, da je Lajoš povrać’o?
BELA KREKAČ: Ne, nego da i oni to rade.
BANDA: E, pa rade.
BELA KREKAČ: I šta, hoće li im i deca biti luda, ili kako?
TROŠAK: Naravno.
BELA KREKAČ: E, pa to nisam mogao ni da pomislim, to nisam. Zbilja, je l’ moguće da sam ja pametniji od mog oca?
BANDA: Pa, moguće je. Tvoj matori je bio glup k’o dupe.
TROŠAK: Biti gluplji od njega prava je umetnost.
BELA KREKAČ: E, zato to nisam mogao ni da pomislim, baš zato.

Jedanaesta scena

(Kod kuće, u kuhinji, kasno uveče.)
TETKA RUŽICA: Sine moj, jesi li se umorio?
GEZA: Jako sam gledao, mama, jako sam gledao u kamen... Evo, ovako (pokazuje), ovako sam gledao kamen, svaki kamen, tamo lome tako sivo kamenje, svetlosivi kamen na traci, njega sam gledao, jako gledao, da se slučajno ne dogodi nešto, toliko sam gledao.
TETKA RUŽICA: Ali nije bilo ništa, nadam se, nije bilo?
GEZA: Ništa nije bilo, mama, jer sam ja gledao, i da se nešto dogodilo, pritisn’o bih crveno dugme, da se nešto dogodilo, ali nije.
TETKA RUŽICA: Je l’ i čika Lajoš bio tamo?
GEZA: Bio je, mama.
TETKA RUŽICA: I čika Piću je bio tamo?
GEZA: Bio je, mama.
TETKA RUŽICA: Jesi pojeo hleb?
GEZA: Jesam, mama. A čika Lajoš je doneo slanine.
TETKA RUŽICA: Slanine?
GEZA: To je doneo.
TETKA RUŽICA: Evo, večera. (Stavlja tanjir na sto.)
GEZA (Jede kašikom.): Hvala, mama, na večeri, hvala.
TETKA RUŽICA: Jedi, sine moj, sigurno ti više prija posle tako velikog posla, mora da si gladan...
GEZA: Više, mama, više prija sada, jer sam jako gledao... I Čika Lajoš je rekao da sam baš dobro gledao, baš dobro...

Dvanaesta scena

(Jutro, Geza njišući torbu ide ulicom, lavež pasa.)
GEZA: Što sad opet lajete, što lajete, av, av, što? Po ceo dan lajete, av, av, lajete, al’ ste blesavi, baš ste blesavi, av, av...
KOMŠIJA: Opet ideš, Geza?
GEZA: Svaki dan, čika Jani, sad ću ići svaki dan...
KOMŠIJA: Je l’ ti dobro tamo, mali, je l’ ti dobro, a?
GEZA: Gledam kamenje na traci, gledam da ne bude neki problem, čika Jani, gledam po ceo dan, znam kako treba. Imam jedno crveno dugme, imam, i jedno zeleno imam, čika Jani.
KOMŠIJA: Znači, kod tebe su dugmići, mali?
GEZA: Kod mene, čika Jani, uključim kad treba, isključim ako ima neki problem, isključim.
KOMŠIJA: ‘Ajde, briši, Geza, šta se vučeš k’o puž, evo busa...
GEZA: Stižem, stižem, samo sam sa čika Janijem razgovarao...
BANDA: A mi smo već mislili da nećeš stići na vreme.
GEZA: Na vreme sam stigao, čika Lajoše, baš na vreme, čika Karči kasni, opet kasni čika Karči?
TROŠAK: Kasni, jer mu je sranje bus, zato kasni.
GEZA: Inače, šta imate u torbi, čika Lajoše?
BANDA: Šta bi im’o koji moj, slaninu i hleb, dva deka iz piljarnice, a ti?
GEZA: Hleb s margarinom i parizerom i jednu flašu sirupa od malina, čika Lajoše...
TROŠAK: Dobro je to, samo pazi da ti ne spere kosti...
BANDA: Mislio sam da ćeš to s kostima zaboraviti posle prve odvale.
TROŠAK: Nisam zaboravio, jer to je baš tako.
BANDA: Mrzim kad mi se tako unosiš u facu, prosto mrzim, jer k’o da me nešto prska, pljuvačkom me sav izbalaviš. Jednom će mi istruliti koža s lica.
GEZA: Čika Lajoše, čujem da dolazi čika Karči, čujem da dolazi bus.
(Bus se dovuče, vrata se otvaraju.)
BANDA: E, moj Kareska, pa šta je opet koji kurac bilo, akumulator si juče zamenio!
KARES: Dobro, samo sam uveče morao da ga vratim Janiju Balogu da bi mog’o noću da vozi, a jutros sam mor’o ponovo da ga tražim, mislio sam da će me smožditi, sav je od olova, čisto olovo, bre!
GEZA: Dobro jutro, čika Karči, nadoknadićemo kašnjenje do Soba da đaci ne propuste presedanje, čika Karči, da ne zakasne.
KARES: Dobro je, mali, je l’ imaš povlasticu?
GEZA: Naravno, čika Karči, naravno, juče sam dobio od čika Lacija kako bih mog’o da putujem svaki dan, kako bih mog’o da putujem.
KARES: No, zatvaram vrata, povuci leđa, Piću!
(Vrata se zatvaraju, bus zabruji i krene.)
(Tetka Ružica vozeći bicikl prolazi pored komšijske ograde.)
KOMŠIJA: Ode mali, Ružice.
TETKA RUŽICA: Ode, ode. (Psi laju.) Šta toliko zavijaju mrcine kad god prođem.
KOMŠINICA: Tandrče ti blatobran, moja Ružice, zato što ti tandrče blatobran.
TETKA RUŽICA: Pa mogli bi već da znaju da to blatobran tandrče, uvek je i tandrk’o, je l’ tako?
KOMŠIJA: To im je posao, da laju, to im je povereno.
TETKA RUŽICA: Svakako, to svakako.
KOMŠINICA: A inače, koliko zarađuje Geza?
TETKA RUŽICA: Ne znamo još, ali potreban je Nemcu zbog osiguranja, tako da zarađuje.
KOMŠIJA: Ipak, otprilike, koliko bi mogao?
TETKA RUŽICA: Ne znam, stvarno ne znam. (Kreće biciklom.)
KOMŠIJA: Ne dobija mnogo, verovatno ne dobija mnogo.
KOMŠINICA: Ali nešto dobija, to je sigurno, nešto dobija.
KOMŠIJA: I ja kažem da dobija, ali ne puno.
KOMŠINICA: Glavno da dobija, da ima pos’o, za koji dobija neku kintu.
KOMŠIJA: A što sad jedno te isto trabunjaš, šta hoćeš time, dobija i gotovo, i tačka, bre!
KOMŠINICA: To, baš to hoću da kažem.
KOMŠIJA: Kol’ko sam samo preduzeo da me prime, kol’ko toga, i što me sad i ti ubijaš u pojam, što me ubijaš kad sam sve preduzeo, ali preko pedesete im ne trebaš, razumeš, ne trebaš im preko pedesete, Nemcu ne trebaš preko pedesete, ne trebaš mu.
KOMŠINICA: Samo mu je mali ćaknuti treb’o, taj mu je treb’o.

Trinaesta scena

(Pre podne kod trake.)
LACI: Meni je svejedno kad dođete, ali Nemac će vam muda iščupati ako sazna da svakog dana krećemo petn’est minuta kasnije, razumete, izračunaće kol’ko je to, mozak mu je k’o kompjuter, samo što ne bruji.
BANDA: Dobro je, moj Laci, mi tu ništa ne možemo, onaj jebeni autobus, razumeš!
LACI: Ma, razumem ja, al’ Nemac neće razumeti, jer jebe se Nemcu za bus, Nemcu treba da se odradi tih osam sati, čak i više.
TROŠAK. Koji kurac su baš Nemcu prodali, koji kurac, bre.
LACI: Zato, jebi ga, što je imao love, razumeš, samo je on im’o. Da njemu nije trebalo, onda bi svemu došao kraj, cvrc, toliko.
BANDA: Dobro je, Lacika, razumem, ali to je ništa onom Nemcu, ovaj rudnik je ništa, ništa, ne zna on da je iz ovog sagrađen M7, on
to ne zna.
TROŠAK: A i druga metro linija!
BANDA: Druga metro linija?
TROŠAK: Naravno, druga metro linija.
BANDA: I to?
TROŠAK: Naravno i to.
BANDA: Znači, Nemcu je svejedno, razumeš, njemu je svejedno, jebote, da li je država izgrađena od ovog kamena, jer sad ni za šta nije dobar, i nikome ne treba kuća, to ne razumem, zašto se Nemcu isplati više nego nama, razumeš, to jednostavno ne kapiram.
TROŠAK: Pa, sigurno je tako kako Lajoš kaže.
LACI: Nikome nije treb’o.
BANDA: To je to, zašto nije treb’o, to ne shvatam.
LACI: Zato što niko nije im’o love, samo on, a šta će njemu i koliko mu se isplati, to ne znam, ali vredi sigurno, razumeš, evo tu je izgradnja novog puta, razumeš...
TROŠAK: Dobro de, nek on meni puši kurac, ‘ajmo, krećemo!
BANDA: Idi na svoje mesto, Geza, jer krećemo odmah...
GEZA (Penje se na stolicu.): Pokret, pažnja, pazim, pokrenite, čika Laci, ‘ajdemo. (Komanduje.)
TROŠAK: Ih kakav si, k’o bog... Geza, dok sediš tamo.
BANDA: Baš to, pravi bog, k’o na nekoj slici kad motri s oblaka.
TROŠAK: Do pre nedelju dana nisi ni pomišljao na ovo, nisi ni mislio, je l’ da...
GEZA: Takav sam, takav, kao Bog, takav kao Isus, takav, sveti Petar, ja sam rukovodilac, ovde u ruci mi je dugme, ovde je u ruci, crveno pokreće, zeleno zaustavlja, crveno, zeleno, crveno, zeleno...
LACI: K’o neki bog, ti pokrećeš, ti zaustavljaš.
GEZA: Ja, čika Laci, k’o neki bog.
LACI: Naravno, samo ako se nešto desi, razumeš li, Geza, ako se nešto dogodi...
GEZA: Znam, čika Laci, znam ovo da radim. Ako ima neki problem, onda i samo onda, ako ima neki problem, čika Laci.

Četrnaesta scena

(Kod kuće, Geza upravo stiže, tetka Ružica je u kuhinji.)
GEZA: Kod kuće sam, mama, kod kuće.
TETKA RUŽICA: Vidim, sine moj, vidim. Pa, je l’ se dogodilo nešto danas?
GEZA: Ništa, opet ništa, svakog dana samo sedim tamo na stolici i nikad se ništa ne događa. Nikad...
TETKA RUŽICA: Dobro je dok nema kakve nesreće, dobro je, zar ne?
GEZA: Ali nije dobro, ništa se ne događa, ništa, ništa se ne događa.
TETKA RUŽICA: Vala sreća, dobro je što se ne dešava...
GEZA: Ali zašto sam ja onda tamo, ako se ništa ne događa, zašto onda sedim tamo, zašto imam dugmiće u rukama, mama, zašto imam dugme u ruci?
TETKA RUŽICA: To je tvoj posao, zato si tamo, zato te plaćaju da sediš, ako se dogodi nešto, zaustaviš traku, rek’o je čika Laci da si zato tamo, rek’o je i tebi čika Laci da zato imaš u rukama prekidač, da ga pritisneš ako se nešto dogodi.
GEZA: Ali ne događa se ništa, mama, ne događa se ništa, ništa, ne treba zaustaviti traku, nikada je nije trebalo zaustaviti, već sam pola godine u kamenolomu i ne treba da zaustavim traku. Mislio sam da ću jednom da zaustavim traku. Mislio sam da će se dogoditi nešto, i da ću držati dugme, i da ću pritisnuti crveno, koje mora da se pritisne, njega bih pritis’o, crveno. I da će traka kada pritisnem (pokazuje pritiskanje, igra se) baš onda da stane, kamenje će se pomaći kao u busu, kao kada čika Karči koči. Što sam ja tamo ako ne staje, šta će meni dugmići, šta će mi ako nikada ne...
TETKA RUŽICA: Ali ti moraš da paziš da se nešto ne dogodi, razumeš, i zato ne zaustavljaš jer se ništa ne događa, samo zato ne zaustavljaš. Čika Laci, ne boj se, čika Laci zna da bi ti odmah zaustavio traku da treba, ti bi to odmah...
GEZA: Džabe to zna čika Laci, jer se ništa ne događa, i ja ne zaustavljam traku, samo gledam. Evo, ovako gledam (pokazuje), kao pločice u kuhinji, gledam ujutru, a gledam i posle ručka, uvek samo gledam.
TETKA RUŽICA: Zašto, šta pa drugi rade, i drugi ne rade ništa, po ceo dan isto...
GEZA: Ali ja ništa, i ne pritiskam dugme, ja to ne mogu da uradim, da pritisnem. Šta će meni onda to dugme, šta će mi ako ne mogu da zaustavim traku. To nije posao da samo gledam, od jutra do večeri gledam, to nije posao, jer ne radim ništa.
(Ustaje i kreće napolje.)
TETKA RUŽICA: Kuda ćeš?
GEZA: Idem u birtiju, čika Lajoš i ostali su još tamo.
TETKA RUŽICA: Pa što bi sad išao ovako kasno, posle večere, što sad, još nikad nisi ovako kasno...
GEZA: Šta da radim kod kuće, na TV-u nema ništa, nema ništa na TV-u... Idem radije do njih, idem do čika Lajoša i ostalih...
TETKA RUŽICA: Možeš da legneš na vreme, da se odmoriš, možeš dobro da se naspavaš...
GEZA: Ništa ne radim po ceo dan, samo sedim, i ništa ne radim, što da se odmaram kad ne radim ništa ...(Zalupi vrata, izađe.)

Petnaesta scena

(Birtija, standardna ekipa, svi su već prilično pijani kada Geza uđe.)
KARES (Dovikuje s vrata.): E, moj Lajoše, poručuje ti žena da da ideš kući, jer nešto mora da se zakuca, svinja je izbila ogradu svinjca ili šta koji moj...
BANDA: Nek’ meni žena ne poručuje, to nikako, jer onda sto posto ne idem, sto posto. (Kratka pauza.) Pa, neka je zakuca prase, ono ju je i sobalilo, šta se to mene tiče, bre...
BELA KREKAČ: Idi ti lepo kući, moj Lajoše, zakucaj prvo taj svinjac, a onda u krevetu povališ ženu, šta tu ne valja, zašto ne...
BANDA: Idi ti kući, nemoj me tu zajebavati, ‘ajde kući. Virićemo kroz prozor...
TROŠAK: E, moj Lajoše, u mraku su sve žene crnke, zar ne? (Cerekanje.)
BANDA: Al’ tvoja je još crnja, jer su joj dlakave noge k’o bulja matorog Šanjija...
TROŠAK: Inače, svejedno šta radili, ja ti se ujutru ničeg ne sećam, evo, sad, majke mi, ne znam kad sam zadnji put bio sa ženom.
BELA KREKAČ: Šta, zar si bio?
TROŠAK: Nekad sigurno jesam, ali ne znam kada, baš sad to ne znam.
BANDA: Sreća tvoja.
TROŠAK: A što sreća?
BANDA: Pa što se ne sećaš, zato.
TROŠAK: Zašto je sreća ako se čovek ne seća?
BANDA: Jer zaboravlja šta mu se dogodilo, zar ne?
TROŠAK: Ali zašto je dobro da zaboravlja?
BANDA: Jer se ne seća, kapiraš, za to vredi živeti, kapiraš, da zaboravimo šta nam se dogodilo.
BELA KREKAČ: A piti treba da se ne bismo dosađivali dok zaboravljamo... Kapiraš, da prođe vreme, zato.
TROŠAK: A, šta je ono rek’o Lajoš, šta je hteo sa ženom, sad se ne sećam, šta beše?
(Otvaraju se vrata, ulazi Geza.)
BELA KREKAČ: Pazite, evo Geze.
GEZA: Dobro veče, čika Lajoše, dobro veče, čika Piću, došao sam, opet sam došao.
BANDA: Dobro je kad si doš’o, Geza, onda si doš’o. Kad si već ovde, može malo sirupa?
TROŠAK: Samo nemoj gazirani, jer će ti isprati kosti, pa ćeš se raspasti k’o govno. (Cerekaju se.)
GEZA: Neću, čika Lajoše, neću, samo sam došao, došao sam, čika Lajoše.
BANDA: Priđi bliže, dođi, šta stojiš k’o posran, koji ti je.
(Geza ne odgovara, samo stoji.)
TROŠAK: Malog nešto muči, zar ne vidiš, ima nekih briga.
GEZA: Ne idem sutra, ne idem da radim sutra, ne želim, jer to što radim nije posao, neću da radim...
BANDA: Pobogu, šta je s tobom Geza, jesi pio nešto ili...
BELA KREKAČ: Dočepala ga se Vizika, dočepala se Geze!
TROŠAK: Začepi gubicu, jebote Bela, začepi, inače ću ti zube izbiti.
BANDA: Šta je, mali, reci šta ti je?
GEZA: Ne idem da radim, ne ja, doviđenja, ne idem... (Želi da ustane.)
TROŠAK (Povlači ga natrag.): Šta trabunjaš zbrda-zdola, koji ti je kurac, ne sviđamo ti se ili šta, koji moj, onda...
BANDA: ‘Ej, ne zajebavaj malog, ne zajebavaj ga! Vidiš da ima neku muku, valjda nisi slep! Nije to žena, bre, s njom možeš da radiš šta hoćeš, nije to zbog žene...
GEZA: Ne idem, čika Piću, čika Lajoše, ne idem, sutra ne idem da radim.
BANDA: Nemoj to da radiš Geza, ne radi to, šta te muči, u čemu je problem?
GEZA: Nije to posao, čika Lajoše, to što ja radim nije posao!
BANDA: Kako da nije, tačno se zna šta treba da radiš, tačno se zna.
GEZA: Ništa ne radim, ništa, samo sedim i gledam u kamen, ali ništa ne radim...
BANDA: Baš to radiš, sediš i gledaš kamen.
TROŠAK: Baš je takav pos’o da sediš i gledaš kamen...
GEZA: Ali ja ne radim ništa, samo sedim i ne radim ništa, od jutra do mraka ne radim. Tamo je crveno i zeleno dugme, i ne radim ništa, ne pritiskam ih, jer se ne događa ništa. Sedim i gledam kamen...
BANDA: Pa takav je to pos’o, da sediš i gledaš u kamen.
GEZA: Ali ako nikad ne treba da pritisnem, što sedim tamo, što gledam kamen ako nikad ne treba da pritisnem, onda ja i nemam posla, jer nikad ne treba da pritisnem dugme, nikad.
BANDA: Slušaj, Geza, ti si kao bog, nisam li ti to već rek’o, ti si takav, razumeš, ali ne možeš da pritiskaš bez veze.
TROŠAK: Zato ne možeš tek tako da pritiskaš, baš zato.
GEZA: Nikada ga ne mogu pritisnuti, džabe mi je u ruci, nikad. Nije to posao, ne treba to da radim, tamo nema šta da se radi, samo sedim i gledam kamenje, po ceo dan motrim na sivo kamenje. Preliva se u crnu traku, tako da se igram kad ispod kamenja iskrsne traka, od jutra do mraka se tako igram, kad su gomile više, a kad niže, samo to gledam kad se vidi crna traka, kad se vidi ispod kamenja, ali nikada je neću zaustaviti, jer se ništa ne događa, to nije posao, samo sedim, motrim i ne radim ništa...
BANDA: Slušaj, Geza, misliš da bilo dobro da moraš da ga pritisneš, sad bi ti to trebalo?
GEZA: Zato su me tamo posadili, čika Lajoše, da pritisnem, zato.
BANDA: Slušaj, Geza, slušaj ‘vamo, ti bi voleo kad bi morao da pritisneš, zato što ja tamo ležim izvaljen sav u krvi na traci, na kamenju, ti bi to voleo?
GEZA: Zato sam tamo, ako se nešto dogodi, pritisnem, zato sam tamo, čika Lajoše, zato!
BANDA: Ne shvataš, Geza, ne shvataš? Ti bi voleo da se ja povredim, ili kad bi se čika Piću povredio, to bi bilo dobro, onda bi se radov’o, jer bi konačno mog’o da pritisneš, onda bi ti bilo dobro?
GEZA: To ne, čika Lajoše, to ne želim, ja to ne želim, već samo da pritisnem.
BANDA: Vidiš, Geza, vidiš, dosad nisi razumeo da si zato tamo da ga ne bi mor’o pritisnuti!
TROŠAK: Shvataš mali, shvataš, ako ga treba pritisnuti, onda je velika frka, kapiraš, onda je nekome doš’o kraj...
BELA KREKAČ: Smrt, Geza, to je smrt!
GEZA: Ali, čika Lajoše, kad i ne sedim tamo ni onda nema ničeg, ni onda se ništa ne dešava, jer ne treba pritisnuti, nikada ne treba pritisnuti. To ti je što ti je, i ako nikog nema, ni onda se ništa ne dešava.
TROŠAK: Slušaj, Geza, jesi li mislio na to šta će biti ako ipak bude neka frka?
GEZA: Ali nikakve frke nije bilo, nije bilo ništa, i baš je to problem što ništa nije bilo, jer tamo se ništa ne događa i ja nisam pritisnuo dugme, i da nisam tamo, ne bi bilo drugačije nego dok tamo sedim.
TROŠAK: Ne kapira mali, ne kapira, u pičku materinu!
BELA KREKAČ: Smrt, smrt treba malom, smrt!
TROŠAK: Začepi gubicu, Bela! Lajoše, reci mu ti, jer ne razume, mali ne razume!
BELA KREKAČ: Krv treba malom, krv!
TROŠAK: Kuš, bre, razbiću ti zube!
BANDA: Slušaj, Geza, ako ja slučajno padnem na traku, vidiš traku, je l’ je sad vidiš?
GEZA (Izbeči oči): Vidim, čika Lajoše, vidim!
BANDA: Vidiš kako sam se spotaknuo o neki kamen i pao na traku i traka počne da me nosi, razumeš, tu, na tvoje oči, vuče me traka tako...
GEZA: Onda ja, onda moram da pritisnem crveno, onda pritisnem!
BANDA: Je l’ sad razumeš, ako me vidiš, onda pritisneš crveno i traka stane, razumeš, meni neće ništa biti, razumeš, ništa.
GEZA: Ali nije trebalo da pritisnem dugme, čika Lajoše, nije trebalo, ja sam džabe tamo, ako ne treba.
TROŠAK: Ako nekad zatreba, razumeš, ako jednom bude, onda možeš da spasiš život!
BANDA: Shvataš li, Geza, u tvojim rukama je moj život, i Pićuov, razumeš? Ako padnem na traku, i niko je ne zaustavi, onda je meni došao kraj. Shvataš: možeš život da spasiš...
GEZA: Život, ja spasavam život, znam, čika Lajoše, život...
BELA KREKAČ: Ti si spasilac života, Geza, spasilac života!
BANDA: Preživeću, jer si ti pritisnuo crveno dugme, shvataš?
TROŠAK: Pusti ga, razume, zar ne vidiš da razume.
BANDA: Pusti da kažem, šta se mešaš kad ja govorim.
TROŠAK: Samo kažem da sad razume.
BANDA: Naravno da razume kad sam mu ja rek’o, zato razume.
TROŠAK: I ja kažem da si mu rek’o.
BANDA: Dobro, ali nemoj to da govoriš, jer me nervira.
BELA KREKAČ: Smrt treba Gezi, smrt njemu treba!
BANDA (Krekaču.): Pij, jebote, ne baljezgaj!
GEZA: Shvatam, shvatam...
BANDA: Vidiš da razume?
TROŠAK: Ja sam samo rek’o da razume.
GEZA: Onda sutra kod busa, čika Lajoše!
BANDA: Važi, Geza, onda sutra.
(Geza izlazi.)
BANDA (Iznenada se strese): Koji je sad to kurac, bre, ispod stola? (Pogleda.) Nije flaša, jebote, nije flaša. Šta, koji moj, radiš ispod stola... E, Vizika je ispod stola!
BELA KREKAČ: Vizika je ispod stola!
TROŠAK: Kad se zavukla?
BELA KREKAČ: Nemam pojma.
TROŠAK: Pa je l’ bila danas tu?
BELA KREKAČ: Nemam pojma.
TROŠAK: Onda je sigurno još od juče...
BANDA: Miči njušku odatle (šutne), jer ću ti se ispišati u usta...
BELA KREKAČ: Šta bi, naleteo kit na crva, a?
(Vizika se polako izmigolji ispod stola.)
VIZIKA: Još sam tu?
BELA KREKAČ: Zašto, šta s’ mislila, da si u Americi?
VIZIKA: Je l’ mi i čaša ovde?
TROŠAK: Tu si, i čaša je tu, dobro je ovo mesto.
BELA KREKAČ: Uvek je treba tamo staviti, jer zaboravi čovek gde je.
VIZIKA: Ako zaboravi, šta onda?
TROŠAK: Stavljamo je tamo, baš tamo gde je bila, i biće tamo ako je stavimo.
VIZIKA: Ali šta će biti ako ne znamo gde smo je stavili?