Naslov Predsmrtna mladost igra je rečima koja se odnosi ne samo na naslov drugog srpskog igranog filma u posleratnoj Jugoslaviji (Besmrtna mladost reditelja Vojislava Nanovića iz 1948. godine) nego se na opor i utoliko značaniji način tiče same njegove teme (akcije mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu), govoreći na taj način o duhu vremena u kom su rasli, stasali, školovali se i piscima postali Biljana Srbljanović, Milena Marković, Milena Bogavac, Dimitrije Vojnov, Uglješa Šajtinac, Filip Vujošević i Maja Pelević.
Redovni posetilac pozorišta prepoznaće većinu ovih imena a pažljivom, školovanom čitaocu baš kakvi su i pisci predstavljeni u ovoj antologiji neće promaći da se poigravanje crnim humorom iz naslova ne odnosi na priređivačevo eventualno smeštanje mladih. u kontekst nekakve izgubljene generacije, već u njihovom prepoznavanju generacije koja, uprkos svemu, nije bila izgubljena. Stoga priređivači Vesna Jezerkić i Svetislav Jovanov, koji su napravili izbor za, kako i sam naslov govori, prvi deo (nadamo se i sledećim delovima), ostvaruju i dužnosti koje vezuju za svoje vokacije pedagoga i urednika: prepoznavanje jasnog autorskog izraza odnosno otkrivanje i usmeravanje mladih pisaca zainteresovanih za stvaranje namenjeno pozorišnoj sceni.
U predgovoru priređivači napominju da se ova antologija razlikuje od dveju najznačajnijih prethodnih antologija srpske nacionalne drame (Slobodan Selenić, Antologija savremene srpske drame, SKZ, 1977. i Vladimir Stamenković, Savremena drama I, II, Nolit, 1987) čiji je opseg bio čitav period posle Drugog svetskog rata, već i samim vremenskim ograničavanjem uzorka na dela stvarana i izvedena tokom poslednjih pet godina prošlog i prvih pet novog milenijuma. K tome je reč o više nego ubedljivom poricanju skoro dvodecenijskih vajkanja novinara i pozorišne komparserije čije su jeremijade. o krizi domaćeg dramskog tekta. čak i ozbiljniji umovi bili skloni da prihvate kao činjenicu. Sada se knjigom Predsmrtna mladost i izborom sedam drama koje su imale uspešna izvođenja i gostovanja na festivalima kako u zemlji tako i u inostranstvu, te su neka još prisutna na redovnim repertoarima naših i stranih pozorišta, sasvim jasno svedoči da srpska drama nije u krizi nego poseduje vrline samosvojnog, nezavisnog razvoja u različitim smerovima.
Ovi mladi autori, rođeni između 1971. i 1982, koji su svi tokom poslednjih deset godina s odličnim uspehom diplomirali na Katedri za dramaturgiju FDU u Beogradu, najčešće su svetlosti pozornice upoznali, kao i mnoge njihove starije kolege, upravo radovima nastalim tokom školovanja za potrebe studija. Ono što ih, pored tehničkog znanja i talenta razlikuje od drugih, svakako je i opredeljenje da nastave da pišu i posle dobijanja diplome. Rečju, nije reč o autorima samo jednog komada. nego o umetnicima koji su dramsko pisanje shvatili kao svoj poziv. Paradoksalno, ono što ih spaja jeste njihova različitost: oni nisu sledbenici jednog pravca, mode, shvatanja, načina pisanja, pogleda na svet, sistema vrednosti. Ne samo da im se dela međusobno drastično razlikuju nego se razvoj vidi i u okviru stvaralaštva svakog od njih. Zato je vrlo dobro što ova knjiga-svedočanstvo o zasluženoj ženskoj supremaciji u srpskom pozorištu počinje u realnost dobro zaronjenim prvencem Biljane Srbljanović Beogradska trilogija a vrlo slikovito završava skoro esejističkom Pomorandžinom korom Maje Pelević.
Za postojeći prvi deo, u iščekivanju drugog dela. (a dok on ne izađe neki od ovih naslova dospeće i na filmsko platno), obe ove drame dobro oslikavaju trenutne granične kamenove jedne, i u svetskim razmerama, plodne decenije, a sve što se u ovoj nalazi između njih samo jasnije pokazuje koliko su besmislene bile pomenute jadikovke. Dramski tekst nije u krizi on je samo drugačiji nego ranije i srećom prepoznat kao živ, kako na srpskom tako i na drugim jezicima.