Prošlo je dve godine od objavljivanja „predratnih drama” i niko još nije smogao hrabrosti da ode dalje od srpske ladovine, odnosno da odigra još neku od njih. Treba li da prođe i čitavih sedam godina, i još sedam… da bi vas igrali?
- Sedamdest godina. Ili stosedamdest, više i nije pitanje… Ko sme da dirne u ranjenu srpsku državu sada, posle poslednjih ratova? Jadna zemlja Srbija pati još od bolesti neurbanizacije i plitkoumlja, a treći milenijum je započeo…  Ko sme da se uhvati u koštac sa mljac-mljac slavskom javnošću? Kome je stalo do intelektualnog disputa dramatičara i reditelja, angažmana u dramskoj formi, a da nije po propoziciji evropskounijaštva i sličnih novoustoličenih trustova producentskih moći koji nemaju nikave veze sa estetikom i etikom pozorišne umetnosti?.. Pitanja koje me ne iznenađuju, čine me samo još osamljenijom na  putu koji sam izabrala... A verovala sam, sa dvadeset godina, da će sve biti drugačije, da ću pozorištem promeniti svet, razglobiti etnoantropološke okoštale poluge svesti intelektualaca u pozorištu, u kulturi… Nema govora o pozorišnoj hrabrosti u društvu  spojenih sudova: na jednom  tasu kriminogena populacija, na drugom pravednici, oni koji su bili protiv Milosevića ali nisu bili protiv sila koje su raskomadale Drugu Jugoslaviju, rata u Iraku i bombardovanja kao načina urazumljivanja bilo kog stanovništva - i imenovanja države, saveza koji je te zločine učinio. Ne, među nama nema jednog Noama Čomskog…

Opisali ste svoje (ne)raspoloženje posle premijere „Oj, Srbio…” u Ateljeu 212… svi su bili egzaltirani ne znajući kako je vama – da li ste tada slutili na koji način će nacion proraditi u srpskom teatru i van njega?
- Kad sam l969. prvi put čula anegdotu o političkom marifetluku Miloša Obrenovića koji je iskoristio otmicu dveju srpskih devojaka od strane omraženih neprijatelja (Turaka), zavojevača srpskih zemalja (nahija, kako se to sredinom XIX veka imenovalo) da bi povratio „sve srpske zemlje”, oslobodio ih od nesrpskog ropstva, bilo mi je jasno gde sam, zbog čega pišem, i ko su mi ekološki davitelji. Još ne mogu da dišem od njih. Za mene je sunovrat Srbije bio pre Miloševića, za vreme njegove vladavine on se samo prestrojio u srpsku modu beslovesja. I Miloša Obrenovića su njegovi ministri obožavali i kad su ga se plašili, kao i Slobodana Miloševića, istom merom, i opozicija i njegova bulumenta. Ne, u Srbiji se ništa bitno nije promenilo, još smo pred sredinom devetnaestog veka. Da, uveli smo kompjutere. I posećujemo sesije pravdoljublja, kao, tako se otvaramo prema evropskom, demokratskom svetu.

Zanimljivo je da je Slobodan Selenić, u svojoj kritici, precizno odvojio vaš „anacionalni šarm i cinizam” od dolazećeg buđenja nacionalnog ponosa. Nedugo iza toga, gle paradoksa, napisaće „Ruženje naroda” i doprineti onome čemu je doprineo?
- Gle paradoksa: pitanje kao predlog za tumačenje istorije srpske drame, i srpskog pozorišta dvadesetog veka! Nastavite… Koliko se secam Ruženje naroda je u kritici Vladimira Stamenkovića i Jovana Hristića označeno kao najbolji srpski dramski tekst.

Da je današnji Atelje u snazi onih osamdesetih godina, moguće je da biste već imali sabrana dela na sceni. Ali, nema Mire, Mihiza…a ni Borka nije tu?
-  Ne. Ljudi koje navodite nisu bili oduševljeni tim mojim dramskim tekstom, ne bi bili ni ostalima. Bila sam im draga, izvesno, ali podršku, pozorišnu, kulturološku, nisam imala. Oni su voleli „Srbiju”, ja nikad nisam volela „Srbiju”, „srpsku državu”, „srpski narod”, „srpsku istoriju vladovanja”…

Možda su likovi u dramaturškim odeljenjima ok, ali vi previše terate svoje?
- Ja teram svoje, kako ste se izrazili. A  „dramaturška odeljenja” neka rade…

Ima li još u nekim pozorišnim fijokama vaših dela, pored rukopisa kojeg se setila Ivana Dimić?
- Ima ih u mojim „fijokama”.

Koje je obrazloženje vaših „istomišljenika” iz KPGT-a i ostalih „osećajnika”, zašto vas nisu igrali?
- Iz kukavičluka, iz računa. Slabi su oni na delu. Ne živimo mi u istoj državi Srbiji, pardon, Srbiji i Crnoj Gori.

A nikako niste mogli nešto da  preradite i prilagodite se „trendu”?
- Nisam. Nisam u trendu nikad bila ni što se odevanja tiče.

Meni se čini da je vas iz repertoara isključila vaša užasno tačna i bespoštedna percepcija, ne samo trenutnih pozorišnih već i okolopozorišnih zbivanja?
- Ovo pitanje shvatam kao podršku.

Kako biste  nazvali ovo što se sad zove beogradsko pozorište?
- Šarena laža. Ima dobrih predstava, odličnih režija, novih pisaca, ali mi živimo u rugobno izraubovanoj državi – ako pristajemo na Hag i osudu kriminalaca, zbog čega ne preispitamo i odgovornost pozorišne periodike? Ko se od pozorišnih kriričara javno osvrnuo na izjave pozorištaraca devedesetih godina? Ili bi to trebalo da učini  izvesni sportski komentator? Najpoznatiji među izabranim dramskim piscima i rečju i delom skrivaju svakodnevicu zla i primitivizma iza dosetke  da je svemu kriv „ komunizam”.
I to pozorišni novinari i kritičari aminuju, verovatno se i oni krste pred kandilom kad god ih spopadne neka muka svetskija od domaće, kako nam se jedan dramatičar  javno ispovedao. Nikad ni reči o jednom drugom dramatičaru koji je brojao srpske leševe koji plutaju Savom 1991, a kasnije pisao nešto kao srpsku „veliku dramu”. Šta sad? Optužiti „dramaturška odeljenja” u sredini gde je sve mljac-mljac javnokratija? Ko da probije opnu čuvara „otadžbine” ili porekne  moral pozorištarcima koji su se suprotstavili Miloševiću  a ne uzrocima koji su stvorili moralitet i mortalitet  sredine koja ga je stvorila?

Ne smeta  vam, kad ste tako opasni, da budete u „ženskoj drami”? Svojevremeno ste važili za najlepše pero srpske dramaturgije. I najbespoštednije.
 - Napravila sam kratku istoriju ženske dramaturgije  (počev od sedamdesetih do današnjih dana), ali svoje imenovanje kao „ženskog dramskog pisca” nisam imala prilike  da procenim, to ostavljam vama… A to da sam  „bila najlepše pero srpske dramaturgije”? Jesam najbespoštednije „pero srpske dramturgije”. I ne samo dramaturgije.

Kako doživljavate transformaciju svojih „ispisnika” od čistih pozorišnih neformalaca do dobro dotiranih, čak i stranački ostrašćenih aktivista, prepravljenih fizički i psihički?
- Od kad su deca klana, u devedesetim godinama, nemam više ljubavi niti ikakvog razumevanja za ljude koje nazivate mojim „ispisnicima”. Godine grozote su samo više osvetlile sve nas: sad svako liči na ono šta jeste. U tome nema pravde, ali ima istine. Ne bavim se presuđivanjem zlikovcima i olakim  humanističkim  prebrojavanjem mrtvih. Taj daćizam, imoralizam specifično domaćeg kvaliteta, kao zamena za etiku, uzrujava me koliko i tipovi poput Arkana, Legije, Kertesa, Mire Marković… Ljubiša Ristić i Borka Pavićević, svako na svoj način, su me plašili proteklih godina. U toj meri su neporecivi, egoistični, da su se obogatili, manje novčano, ali priznanja, imenovanja, lente... Kad bih režirala Rodoljupce „turila” bih ih u glavne uloge… Ali oni su pravdnici, sigurni u svoju neporecivu harizmu, odglumili bi to kao još jednu svoju javnu, bezočnu ulogu. Jer oni su ljudi u redu, oni su protiv rata, oni nisu nacionalisti, oni sve znaju o političkim trendovima u svetu i kod nas, oni su obavešteni… Nemaju dara za slobodu, vlastitu. A to je talenat… Žan Divinjo mi je svedok da nemam ničeg ličnog protiv „ispisnika”.

Vi ste slobodni, je li?
- Ne plašim se da pokažem svoje slabosti, opsetim se svojih zabluda, svesna sam nepravde koje sam činila ljudima dok sam bila na barikadama KPGT-a, teškoće da one koje sam volela dve decenije uklonim iz bliskog susreta, i rodjake koje sam razočarala, računam vlastitom divljinom  koja često okolinu uzrujava. Strah od slobode, od vlastite slobode, je po meni prvi i osnovni ljudski strah. Ne pitajte po koju cenu sam se oslobodila same sebe. Cena je – život dat drugima, različitim od sebe, lepšim, pametnijim, ružnim, bolesnim, bez dijagnoze i onima koji će je steći, talentovanijim i erotičnijim…

Ne zvuči li to kao vic, cinizam?
-  „Ja govorim glasno”, kaže jedna junakinja Biljane Jovanović. Ja govorim slobodno, glasno, da je Biljana Jovanović moj izbor, dramatičarka drugog milenijuma među  ovdašnjim muškim i ženskim dramskim spisateljima. To liči na vic jer niko od dežurnih teatrologa nije napisao slova o njenom dramskom delu. A to je za mene cinizam kad neslobodni intelektualci zauzimaju položaje da tumače domaću dramaturgiju, pozorište.

Šta podrazumeva vaša sloboda? Da pišete u inat svima koji vas ne igraju?
- A šta bi trebalo? Da pišem neuinat onima koji bi me igrali?! Sloboda pisanja, potreba za dramskim izražavanjem, čežnja za pozorištem, nema nikve tajne veze sa repertoarom, tekućim…

Je li sloboda i to što ste slobodni od „normalnog života”?
- Pitanje razumem, ali kao „nenormalna” žena bolje da ne odgovorim…Vas će okriviti  za raskolničku percepciju.

Pravili ste teatar na nemogućim mestima – na ulici, u bolnici, među normalnim i „nenormalnima”. Gde biste sad digli zavesu?
- U prostoru ulice Bulevar revolucije, od skora nazvanom ulica Kralja Aleksandra. Dakle, svaki dan prisustvujemo trci „neindentifikovih vozačkih objekta” sa običnim, građanskim automobilima. Znate one mlečno beličaste kamionete, od tri metra u visinu i pet metara u dužinu. A podsećaju na kombi. Uveličani! Nemaju natpis. Ne znamo firmu za koju rade. Ne znamo ni šta prevoze, ni koga prevoze, ni koliko čega prevoze. Ali  na ulici se trkaju sa lokalnim autima svih registracija i boja, istina, znamo to, ali pravimo  se da se to tiče saobraćajne policije, da mnogi nemaju ispravne dozvole, kao ni ovi što voze „neidentifikovane vozačke objekte”.
E, sad, performans bi kretao od Glavne pošte (možda je i ona upravo promenila naziv?) prema Đermu, tamo gde se pijačna, leva strana (gledajuci iz pravca Pošte) u poziciji  „vis-?-vis” susreće sa raskošnim krajem buvljaka, s desne strane narečene ulice.U čemu je drama performansa? U trkanju. „Neidentifikovani vozački objekti” u opasno lepim osmicama - kao u komentarima televizijskog klizanja Milke Babović - mimoilaze automobile za građansku upotrebu: pa ko živ ko mrtav.
O tome ko bi stajao na isturenim kotama ulice (kako sam to umela da radim u uličnim procesijama) ne bih otkrivala, osim, naravno, što je već po sebi jasno, da bi bilo navijača, to jest predstavljača, iliti glumstvenika dve demokratske asocijacije: „Bulevar revolucije” i „Kralj Aleksandar”.
Po odobrenju tekućeg Ministarstva za saobraćajne veze i kulturu sa začinom informatike, (je l’ te) perfomans bi se odžavao na dane Revolucije i dane Aleksandra. Koji su to dani?
Ako smo u demokratiji, a jesmo, izbor dana je beskonačan.

Poslednjih godina ste izuzetno aktivni u „rubnim” grupama – od feminizma do lezbejstva, a više od drugih imate simpatije i za gej komade? Znači li to da je pozorišna regularnost suviše mlaka za vas?
- Šta je pozorišna regularnost? Pozorišni bifei, tračevi ko je s kim i u kom trouglu? A to što sam glasno uzvikivala „bravo” predstavi Shoping and fucking Ive Milošević i njenom ansamblu, to je divljenje predstavi, režiji, dizajnu, glumstvu!!! Komad ko komad, iz modnog krika krv i sperma. Ni bolji ni gori od Supermarketa Biljane Srbljanović, ali sa primerenom režijom. Nije lako režirati tragediju naoko trivijalnih sudbina, sudbina koje nas sve obavezuju u umetnosti – u pozorištu. Jer nas obavezuju i - u životu.
Niste posetili moje predstave u feminističkom pozorištu? Šteta, one su učinile da me Kembridž i Berkli ispoštuju… kao izuzetno bitnu pozorišnu personu za svet, možete misliti?

Uprkos svim radikalno ženskim „izmima” i ispadima, našli ste formu za porodični život. I to sa piscem, takođe. Gde je tu drama? I vaša toliko potencirana „neovisnost”?
- Prijatnije mi je da jutarnju kafu pijem sa piscem nego sa bokserom, ako vaše pitanje cilja na zanimanje. Mada se prilično razumem u boks, „šaketanje” kako se to nekad zvalo na ovim terenima. To mi je priznavao i Nikitović, komentatorska zvezda koja je televizijski stvorila  Matu Parlova.
« Neovisnost” u ljubavi? Pa zar vi to ne podrazumevate? Drama nastaje onda kad ste zavisni, neslobodni, nesrećni…

Smem li da vas pitam imate li omiljenu dramsku spisateljicu?
- Imam - Milena Marković.

A sad, natrag u vašu dramsku radionicu – glumite li likove dok pišete, mrzite li sve, ili pak u svom rezidencijalnom kvartu živite lagodan život samosvojne, pametne plavuše?
U mom „rezidencijalnom kvartu” nalazi se i Centar za dekontaminaciju, ali i ruska ambasada, nemačka, italijanska, bugarska, švajcarska, finska… Autonomni ženski centar protiv seksulnog nasilja, obližnja ludnica „Laza Lazarević” (Julovci su je prometnuli u Insitut za urgentnu psihijatriju?!)… i moja frizernica „Goca”. A „lagodan život” sam stvorila, sagradila stan, i počela da režiram u svom kvartu kad je rat počeo.
Imate nešto protiv „samosvojnih, pametnih plavuša”? Pređite na crnke.

Je li Kopile začeto Na stanici? «Borili smo se da nam bude lepo, da zajedno odlazimo na utakmice, pijemo rakiju pre ručka» - kaže Dan(ko) Sloboda(nu) a onda, koji pasus kasnije, proradi ludilo i metak... Sve tako poznato, sadašnje, rat radi i dalje. Zašto posle 35 godina, ili zašto baš sad «potežete» ovu užasno detaljnu dramu od samo nekoliko stranica?
- Imam amneziju posle junskih događaja 1968. Znam da sam bila razočarana studentskim Kozaračkim kolom posle Titovog govora na televiziji. Sećam se da mi je profesor glume Milenko Maričić rekao nešto u smislu: „Taman ste se prolepšali, a sad ćete opet biti tužni i neinteresantni”. I onda sam napisala dramu na zadatu formu prve godine dramaturgije, jednočinku Na stanici. Dobila sam devetku kao i iz scenarija, mada je Saša Petrović bio zainteresovan za tu etno-antropološku tv dramu, Kraljica pčela se zvala… Posle je došlo vreme Sofije Mišić, moje partijske organizacije, mojih profesora, i tako… Crni talas se nadvio nad tadašnjom Akademijom za pozorište, film, radio i televiziju.
Kopile, kopile revolucije, već je bilo začeto kao motiv, tema, obruč iz kog moram da izađem - opisujući ga. A to Na stanici što deluje tako anticipativno za događaje u mojoj okolini, „otadžbini”, to je umetnička sonda. I mene potresa danas kad je čitam, mislim na tu devetnaestogodišnju devojku koja prošla svoju „revoluciju”, i posle svega, kao rezultat – napisala kako dva vojnika izgube osećaj za prostor i vreme, uđu u takozvani  „vijetnamski sindrom”, a Vijetnam je stigao kasnije u njen, moj život. Tužno mi je. Stidim se. Drljamo papir o koječemu,  ali niko još nije odigrao dramu o stradanju vojnika sa  poslednjeg južnoslovenskog fronta - bez nacionalnih obeležja. I neka zato dramica od pre 35 godina bude objavljena. Ona je nevina, ništa nije htela nikome veliko da kaže, osim da je rat svakom brat. I onda izgubiš sve, i „geopolitičku” svest, i samopoštovanje do uništenja drugog, tebi najsličnijeg. I nek se odigra zbog njih obojice, jednog koji je ubio, i preživeo, i onog drugog koji je ubijen i koji ne gleda ovaj svet. Nema ništa ličnog u tome, Kami mi je pomogao da prihvatim da sumnjam  u vlastitu neprikosnovenost.