dramaturška beleška

Opasne igre

MIŠO: Juče sam išao do Kalemegdana. Sneg se skoro sasvim otopio. Vazduh miriše. Na tek iždžikljalu travu. U podnožju Tvrđave pronašao sam visibabu. Krupnih, širokih latica. Zavirivao sam u hodnike laguma. Jeste li se ikada zapitali – kuda vode ti bezbrojni ulazi i hodnici? U srce laguma. A gde je to? Onda sam opazio privlačnu mladu ženu. Sa nekoliko stručaka tek ubranih visibaba. Prišao joj je muškarac, pružio još jednu. Osmehnula se. Imao je Vaš stas, figuru. Pozvao sam: „Klod!” Nije se osvrnuo. Nije čuo. Izgubili su se u jednom od hodnika. Uronili u tamu.
(Marija Karaklajić, Fausse – attaque, mal parer)
 

Reference na osnovu kojih je moguće odrediti kontekst u kojem valja sagledati dramu Fausse – attaque, mal parer na prvi pogled mnogo više pripadaju svetu filma no drame i pozorišta. Naime, čitaocu se lako može učiniti da junaci ovog komada Marije Karaklajić kao da su izašli iz nekog od slavnih predstavnika film noire u kojima je ovekovečen Hemfri Bogart, a kojima pripadaju Malteški soko i Kazablanka, dok će veoma teško doći do zaključka da su organski deo savremene dramske epohe, kojom suvereno vlada novi realizam i dramaturgija krvi i sperme.
Špijunska gnezda u ambijentu dramatične neizvesnosti pred sam početak rata (Drugog svetskog u Kraljevini Jugoslaviji), zakulisne igre i atmosfera zavere, grčevita borba obaveštajaca za prevlast u kontekstu ogorčenih obračuna velikih sila, panična potraga za informacijama od presudnog značaja, borba koja, razume se, u sebe uključuje i krevet kao bojno polje – jedan su nivo elemenata od kojih Marija Karaklajić pravi napetu dramu. Ovoj grupi, kao sjajan i dobro smišljen „začin” treba dodati i domaćeg policajca, s kojim drama dobija posebnu vrstu svežine i duhovitosti, te dah balkanskog i šmek tipično predratnog Beograda.
Na drugom (društvenom) nivou nahodi se grupa „belih” Rusa, prvorazrednih dekadenata, opisanih na način koji proširuje polje duhovitosti, ali i spisateljici omogućava da dramu oboji specifičnom atmosterom koja ukazuje na društvenu trulež i inertnost koje za posledicu uvek imaju dramatična društvena previranja.
Treći tok, a zapravo osnovnu priču, čini melodramska nit. Njena osnova je sjajno koncipirani lik avanturiste, fatalnog srcolomca Rene Kloda, autentične istorijske ličnosti, predstavnika francuske telegrafske firme Compagnie generale de telegraphie sans fil T.S.F u prestonici Kraljevine Jugoslavije, ali i osnivača Beogradskog mačevalačkog kluba, u dokumentima jugoslovenske tajne policije optuženog za špijunsku delatnost u Beogradu 1941. godine.
Pa ipak, Mariju Karaklajić ne zanima rekonstruisanje ili redefinisanje povesti (što je, uzgred, bila ambicija većeg dela tzv. političkog pozorišta u nekadašnjoj Jugoslaviji početkom osamdesetih godina prošlog veka); ona u precizno definisanom ambijentu, u kojem Beograd iz 1941. razaznajemo kao Kazablanku iz 1943. godine, razvija finu melodramsku nit koja, s jedne strane, nadilazi okvire ratne priče, a s druge joj daje posebnu vrstu pikantnosti.
Osim toga, ponešto od (dekadentne) atmosfere u kojoj se odvija radnja komada – prikazane posredno, kroz naizgled bezazlene i besmislene razgovore najčešće blaziranih aktera društvenog života predratnog Beograda, te način na koji spisateljica formira oblak tajanstvenosti koji poput oreola okružuje pojavu glavnog aktera komada, Rene Kloda, kao da svoje daleke uzore imaju u pojedinim scenama drame koju je na osnovu vlastite pripovetke Grobnica za Borisa Davidoviča napisao Danilo Kiš, što drami mlade spisateljice daje poseban šarm, ali i proširuje potencijalno polje značenja, provocirajući prostor za moguću rediteljsku nadgradnju.
Kroz vešto vođenu priču, kontaminiranu snoviđenjima koja poput noćnih mora progone glavnog junaka komada, ali ga i na specifičan način povezuju sa ženom koja će imati fatalnu ulogu za njegovu sudbinu, spisateljica razvija neobičnu, snažnu i izuzetno uzbudljivu dramu u kojoj se prepliću imaginacija i životna realnost Beograda koji čeka ostvarenje svoje mračne sudbine, istorijska faktografija i maštovita literarna nadgradnja, uverljive političke analize onovremenog položaja Jugoslavije u kontekstu zapaljene Evrope i intimne povesti grupe ljudi koji u toj evropskoj lađi koja tone pokušavaju da realizuju svoja osećanja.
U tom kontekstu terminologija preuzeta iz sportskog mačevanja, dobija smisao svojevrsne metafore igre u kojoj učestvuju akteri drame, igre koja u sebi sadrži drevne riterske elemente, pa između ostalog podrazumeva i prisustvo višeške časti, dok s druge aludira na otvorenu borbu, na rat u kojem više nema nikakvih pravila. Otuda i naslov komada – Fausse – attaque, mal parer (Lažni napad, pogrešna odbrana) dobija smisao višeznačne igre.
Aleksandar Milosavljević

Dangerous games

Spy nests in an atmposphere of dramatic suspense on the eve of World War II in the Kingdom of Yugoslavia, covert games and a plots, a fierce fight for domination by the intelligence in the context of bitter duels between great powers, a panic search for information of decisive importance, a fight which, naturally, includes bed as a site of combat – this is one level of elements from which Marija Karaklajić creates a suspenseful play. The main story is made of a melodramatic thread. Its basis is an outstandingly conceived character of an adventurist, a fatal heart-breaker Rene Claude, an authentic historical person, representative of the French telegraphic firm Compagnie generale de telegraphie sans fil T.S.F. in the capital of the Kingdom o Yugoslavia, but also a founder of the Belgrade Fencing Club, in the files of the Yugoslav secret police convicted for spying in 1941.

Nevertheless, Marija Karaklajić is not interested in reconstructing or redefining history, she, in a precisely defined atmospere – where in Belgrade of 1941. we recognise Casablanca of 1943. – stretches a fine melodramatic thread which, on one hand, steps out of the frames of a war tale, and, on the other, gives it a particular kind of spiciness.
Through a skilfully developed story, contaminated with visions pursuing the main protagonist of the play like nightmares, but also in a specific way linking him to a woman who will have a fatal role in his destiny, the playwright develops an unusual, powerful, extremely thrilling drama in which she interweaves imagination and reality of Belgrade awaiting the fulfilment of its dark fate, historical factografy and imaginative literary build-up, a convincing political analysis of the state of Yugoslavia in the context of inflamed Europe and intimate tale of people who, in the European sinking ship, attempt to realise their feelings.
(Prevod: Svetozar Poštić)

L I C A :
RENE KLOD, predstavnik francuske firme Compagnie generale de telegraphie sans fil T. S. F.
ALEKSA PENČIĆ, agent Uprave Grada Beograda
RIČARD FOSTER, predstavnik engleske firme „Foster & Sons”
KLER FOSTER, Ričardova žena
OZREN RADOTIĆ, vazduhoplovni major
SOFIJA RADOTIĆ, Ozrenova žena
MIHAJLO LUKIN, Klodov asistent mačevanja u Beogradskom mačevalačkom klubu
FJODOR IVANOVIČ SIGUNOV,
VARVARA KONOVNICINA,
ARKADIJE SEMJONOVIČ KARJAGIN,
ALJA DUBROVA KARJAGINA, Klodovi saradnici
GOSPODIN MIŠO
PRVA,
DRUGA,
TREĆA DAMA
PRVI,
DRUGI GOSPODIN
GOSPOĐICA FOTIRIĆ
GOSPODIN FOTIRIĆ

Beograd, februar– mart 1941.

Napomene:
Scena je ogoljena, sa tri strane okružena visokim zidom tamnosive boje, blago iskošenim ka pozornici. Tokom predstave, samo neophodni rekviziti i elementi scenografije – nesrazmernih, nesimetričnih, iskrivljenih uglova i ivica   unose se na pozornicu. Ceo prostor treba da podseća na dekor filmova nemačkog ekspresionizma.
Scene sna odigravaju se u napuštenoj fabričkoj hali. Hala je na dva nivoa, međusobno povezana okomitim stepenicama. Sve vreme Klod se kreće kao da je zatvoren u lavirintu, iako lavirint ne postoji. Bar ne za gledaoce. Lica u snu odevena su kao u stvarnom životu, ukoliko nije drugačije naznačeno. Senke glumaca su izdužene, preteće.

PRVI DEO
1.
Telegrafsko odeljenje Pošte i telegrafa. Alja Dubrova Karjagina, već u tridesetoj preterano neurotična, i Rene Klod, neodoljiv. Alja Dubrova sedi za stolom i prevrće telegrame brzim, odsečnim pokretima. Klod korača uredom prateći ritam njenog govora. U ruci drži jo-jo: povlači ga gore-dole. Hladnokrvan je i smiren.
ALJA DUBROVA: Možda su je oteli dok je pristavljala samovar, onesvestili metalnom šipkom, jednim udarcem – ali tačno tamo gde treba – i izvukli kroz prozor, možda su izručili kola puna trulih jabuka na nju, možda – zaseda ispred njenog stana u Ulici kneginje Zorke broj 4a – maramica natopljena hloroformom dok je zaključavala vrata, možda – Šta ako nisu dobro procenili? Nedovoljno hloroforma, neprecizan pokret ruke… Šta ako se otimala, vrištala? Morali su da je ućutkaju, rascopaju glavu, odnesu u žbunje dok se krvav trag vukao za njom.
KLOD: U ulici kneginje Zorke nema žbunja.
ALJA DUBROVA: Možda su iskopali rupu u zemlji i živu je zatrpali, možda su je ubili na mestu. Po kratkom postupku – metak u čelo. Možda –
(Klod priđe Alji Dubrovoj i snažno je ošamari.)
KLOD: Prestani.
(Alja Dubrova vrti glavom, kao da se obraća nekom ko je ne razume.)
ALJA DUBROVA: Rene, uopšte me ne shvataš ozbiljno.
KLOD: Irina Petrovna je otputovala. Bez pozdrava.
ALJA DUBROVA: Otkud znaš? Nikom se nije javila. Irina Petrovna je mrzela vozove. Otkako smo devetsto dvadesete došli u Beograd, u teretnom vagonu punom znojavih tela i stoke. Kuda otputovala? S tobom bi se pozdravila. Ni sa mnom ni s Varjom možda, ali s tobom… Ni muž ništa ne zna. Video si ga juče. Nikolaj Vasiljevič je bio bled kao krpa. Dolazio ovde, molio da mu kažemo šta mu je sa ženom…
KLOD: Nisam ja dadilja Irine Petrovne.
ALJA DUBROVA: Dadilja nisi. Možda su je celu obmotali kanapom i bacili u Dunav. Za dva dana isplivaće njen leš, podbuo i modar. Možda su je polili petroleumom i zapalili, možda su je zatvorili u podrum pun pacova, možda –
KLOD: Dobro, ko? Ko je Irinu Petrovnu zapalio, udavio, otrovao, odsekao joj nogu i izvadio oko? Ko?
ALJA DUBROVA: Zar je bitno ko? Tako će i nas… Varju, Feđu, mene… u Dunav, da nas jedu ribe. Možda će nam odseći –
(Klod ponovo priđe Alji Dubrovoj i ošamari je. Alja Dubrova se nasmeši. Miluje Kloda.)
ALJA DUBROVA: Kako si snažan! Kroz košulju osećam…A desna ti je mišica jača od leve… Zbog šaške?
(Klod i Alja Dubrova strasno se ljube. Ulazi Arkadije Semjonovič Karjagin, istih godina kao i njegova žena, blago feminiziran. U ruci nosi nekoliko telegrama. Kada ga ugledaju, ljubavnici se razdvoje. Karjagin je pogođen zatečenim prizorom, teškom mukom uzdržava se da ne plane.)
KARJAGIN: Alja Dubrova! Draga Alja Dubrova, molio sam te da mi doneseš depeše pre sat vremena.
ALJA DUBROVA: Mili Arkadije Semjonoviču, još uvek nisu sve prepisane.
KARJAGIN: Najdraža Alja Dubrova, Marfa Jegorovna i ja predano radimo već dva sata. Ja ne mogu da zavedem depeše u protokol ukoliko ih nemam!
ALJA DUBROVA (Pruža mu depeše): Voljeni Arkadije Semjonoviču, izvolite! Obavezujem se da ću ostale doneti čim završim.
KLOD: Ima li novih telegrama?
KARJAGIN: Juče je stigao Hitlerov poziv Cvetkoviću i Cincar–Markoviću za Salcburg, petnaestog februara.
KLOD: Taj sam video. Dalje?
KARJAGIN: Ovaj je jutros stigao. Preko glavnog radio – telegrafa. Za Rim.
KLOD: Čitajte.
KARJAGIN: „Vlado STOP Kad si već u Rimu, donesi mi onaj lek STOP Zaboravih kako se zove STOP Al' ti znaš koji STOP Onaj od prošlog puta STOP Ubi me žgaravica STOP Mile.”
KLOD: Dajte jučerašnji Alji, da ga prepiše.
KARJAGIN: Ljubljena Alja, hoćeš li –
ALJA: Naravno.
KARJAGIN – Marfi Jegorovnoj sama da odneseš telegrame?
(Alja Dubrova ljutito odlazi. Tokom razgovora sa Karjaginom, Klod ni u jednom trenutku nije odbojan. Naprotiv.)
KARJAGIN: Vi i moja žena… ponovo…Rene, molio sam Vas…
KLOD: Ne počinjite.
(Pauza.)
KARJAGIN (Promuklo): Zašto mi niste odgovorili na pismo?
KLOD: Bio sam sprečen.
KARJAGIN: Lažete, Rene. Video sam vas. Juče. Na Kalemegdanu. Sa gospođom…(Ne može da se seti imena.) Njen muž je činovnik u Ministarstvu saobraćaja…
KLOD: Gospodin Marković lično me je pozvao u popodnevnu šetnju. Da, bila je prisutna i gospođa Marković. Videli ste, šetali smo u većem društvu.
KARJAGIN: A onda ste Vi i gospođa Marković zastali, iza svih, i Vi ste krišom, hitro, da niko ne vidi, ispod kaputa izvadili mali ružin pupoljak. Bele boje. U sred februara! Njene oči zasjale su od ushićenja a Vi –
KLOD: Arkadije, zamolio sam Vas da to ne činite. Šta ste bili ovaj put? Prodavac leblebija?
KARJAGIN: Čistač parka. Niste me opazili, Rene, ali sam ja video kako je gospođa Marković izvukla svoju malu ruku iz mufa i prihvatila dršku pupoljka. Nepažljivo. Ubola se o trn. Vi ste brzo izvadili svoju maramicu od belog batista, onu sa vezenim monogramom, i privili je na njen kažiprst. Onda ste požurili, da sustignete ostale. Nije li tako bilo? Porecite, Rene.
(Klod ćuti, oborene glave.)
KARJAGIN: Prišao sam mestu na kom ste stajali. Kap krvi na snegu. Zatrpao sam je, Rene. (Pauza.) Ćutite? Gde vam je bela batistana maramica? (Pauza.) Zašto mi niste odgovorili na pismo?
KLOD: Razumite… Treba vremena da čovek shvati… prelomi… nešto sasvim drukčije od svega što je do tada… Ja sam slab, Arkadije…Ne umem… da u reči pretočim sve što… Treba vremena.
(Pauza.)
KARJAGIN: Molio sam Vas… za Alju… (Približi se Klodu i uhvati ga ruku.) S večeri, pregib njene šake miriše na Vas.
(Klod se udalji od Arkadija, polako izvukavši svoju ruku iz njegovih. Ulazi Varvara Konovnicina, odlučno, uzdignute glave. Odevena je u pohabanu bundu od samurovine. Bliži se tridesetoj.)
VARVARA KONOVNICINA: Napolju je tako prijatno. Stegao mraz, zemlja poledila, a opet – prijatno. I vazduh – svež. A! Inje mi se nahvatalo po bundi.
(Karjagin prilazi Varvari Konovnicinoj i ljubi joj ruku. Klod nezainteresovano okrene leđa.)
KARJAGIN: Varvara Konovnicina, dražesni kao i uvek.
VARVARA KONOVNICINA: Gde je Alja Dubrova? Zovite je, Arkadije Semjonoviču, imam nešto važno da vam kažem. O Irini Petrovnoj.
KLOD: Ima li novosti?
VARVARA KONOVNICINA: Zovite je, Arkadije Semjonoviču, pa ćete čuti.
KARJAGIN: Idem, idem.
(Izlazi. Varvara Konovnicina progovori posle kratke stanke.)
VARVARA KONOVNICINA: Rok ističe danas. Jesi li odlučio?
(Pauza.)
KLOD: Dugo sam razmišljao, Varvara Konovnicina. Dvoumio se. Prošle noći oka nisam sklopio.
VARVARA KONOVNICINA: I?
KLOD: Prelomio sam.
(Pauza.)
KLOD: Varja –
VARVARA KONOVNICINA: Da?
(Pauza.)
KLOD: Varja, promeniću šnajdera.
VARVARA KONOVNICINA: Promenićeš – šta?
KLOD: Opet mi je sašio pantalone frtalj kraće nego što treba.
VARVARA KONOVNICINA: Ti se šališ…
KLOD: Ni najmanje. Pogledaj.
VARVARA KONOVNICINA: Klod, o tvojoj časti je reč.
KLOD: I o mom zdravlju.
VARVARA KONOVNICINA: Imaš deset sekundi: one ili ja.
KLOD: Jutros – košava. A ja neću u fijaker, mislim – bolje da prošetam, da se nadišem svežeg vazduha. Takva me promaja uhvatila oko nogu…
VARVARA KONOVNICINA: Gotovo. Iz ovih stopa zovem –
KLOD: Koga? Predlažem „Politiku”. Najčitaniji su. (Klod okreće brojčanik telefona, pruži slušalicu Varvari Konovnicinoj. Ona ga nemoćno gleda. Klod spusti slušalicu.) Nije mu ovo prvi put. I prošle – isto tako, frtalj kraće. A za leto se spremam da šijem novo buretsko odelo. Krem boje. Kao vi, Rusi.
(Klod sedne na sto i ponovo izvadi jo-jo.)
VARVARA KONOVNICINA: Fotografije te mogu kompromitovati.
KLOD: Koliko se sećam, na njima nisam obnažen samo ja. Jesam li ti rekao da Fransoaz obožava jo-jo?
VARVARA KONOVNICINA: Moje lice se ne vidi.
KLOD: Stane ispred mene i šeni. Pokušava da ga dohvati. Bezuspešno, uglavnom.To joj pričinjava veliko zadovoljstvo.
VARVARA KONOVNICINA: Tvoja francuska pudla ume da se zabavlja. Svi ti izleti i avanture… Klod, ja ću to učiniti.
KLOD: Juče sam pronašao trn. Zaglavljen sa unutrašnje strane njene kožne ogrlice. Jadna Fransoaz. Danas ću joj kupiti novu. Čvršću. Metalnu. (Prestane da se igra. Ustane. Gleda Varvaru Konovnicinu pravo u oči.) Kada smo već pozirali tvojoj sestri dok je učila fotografski zanat… Zašto ja nemam nijednu fotografiju? Želim. Neizmerno. Bar jednu.
VARVARA KONOVNICINA: Spolja – led. Stena. A iznutra – gori! Živa vatra.
(Klod uzme u naručje Varvaru Konovnicinu, ljubi je. Van scene čuje se žagor, glas Alje Dubrove: „Fjodore Ivanoviču, stigli ste”. Klod i Varvara Konovnicina se razdvoje. Ulaze Sigunov, Alja Dubrova i Karjagin. Sigunov je gotovo sasvim sed: moglo bi mu biti četrdeset ali i šezdeset godina. Neprestano se osvrće.)
SIGUNOV: Napolju – baš zahladnelo. Sneg počeo. Kažu – biće vejavice. I Dunav će sasvim polediti.
ALJA DUBROVA: Mila moja. (Srdačno se izljubi sa Varvarom Konovnicinom.) Brzo, pričajte. Šta ste čuli?
VARVARA KONOVNICINA: Jutros sam srela Nikolaja Vasiljeviča. Ulazio u zgradu Ministarstva vojske i mornarice. Kad me je ugledao, prišao mi, čvrsto stisnuo ruku i tužno gledao. Ćutke. Skoro čitav minut. Onda se okrenuo i ušao u zgradu Ministarstva. Bez reči.
(Pauza.)
KARJAGIN: I?
VARVARA KONOVNICINA: To je sve. (Pauza.) Ne shvatate? On je! On je ubio Irinu Petrovnu.
KLOD: Zašto bi bilo ko, a pogotovo Nikolaj Vasiljevič, ubio –
VARVARA KONOVNICINA: Možda je posumnjao. Ili mu je sama priznala. Možda – radi za Sovjetiju.
SIGUNOV: To – za Sovjetiju – to bi valjalo ispitati.
VARVARA KONOVNICINA: Kako bi se ponašao svaki normalan muž kada bi mu žena iznenada nestala? Ucveljeno. Kako se ponaša Nikolaj Vasiljevič? On je van sebe. Zašto? Zato da ne bi budio podozrenje.
ALJA DUBROVA: Za dva dana – leš iz Dunava…
KLOD: Je l' Nikolaj Vasiljevič išao u Upravu Grada?
SIGUNOV: Ako su Sovjeti, cela Uprava grada, sa svim agentima neće mu pomoći. (Tiho.) Jutros su me pratila dvojica. Od kuće – dovde. Agenti. Sovjetski.
KLOD: Opet si sreo raznosača novina i kasapskog momka.
SIGUNOV: Ne budi naivan. Znam kad su – i koji su. Nepogrešivo. Pre dvadeset godina, na brodu sa generalom Vrangelom, video sam dvojicu. U uniformama Oružanih snaga Juga Rusije. Stalno nešto zapisuju. Kao – vode dnevnik. Ali ja znam šta oni – broj oficira, imena, činove, sve, sve. Levo oko mi je igralo neprestano. Ovako, vidi. Od tada, kad god ih sretnem, levo oko – kao ludo. Po tome znam. Nepogrešivo. Jutros – mislio sam da će izleteti kol'ko se treslo.
KARJAGIN: A Dunav – poledio…
SIGUNOV: Hvata se polako.
KARJAGIN: Kažu – u ledu telo dugo ostaje sveže. Zamisli, kreneš na Dunav, oklizneš se, padneš. Pogledaš dole, kad ono – Irina Petrovna. Gleda u tebe, iz vode.
ALJA DUBROVA: Kažu – u poslednjem ropcu, žrtva može da napiše ime. Ubice. Irina Petrovna je imala dugačke nokte.
VARVARA KONOVNICINA: Noktima – u ledu. Da može da se pročita.
KLOD: Sutra idem na klizanje. Hoće li neko sa mnom?
ALJA DUBROVA: A čije ćemo ime pročitati?
KARJAGIN: Ako je Irina Petrovna zaista –
SIGUNOV: Zar je bitno?
VARVARA KONOVNICINA: Čije?
(Svi su nepomični. Klod izvadi jo-jo, povlači ga gore-dole.)

2.
U Beogradskom mačevalačkom klubu nekoliko parova muškaraca i žena vežba. Klod mačuje sa Mihajlom Lukinom, mladim asistentom. Mihajlo svojim držanjem, jedva primetno, oponaša Kloda.
KLOD: Ne, ne, Michele. Vi sada radite touche seconde, a ja parer seconde.
MIHAJLO: Mihajlo, gospodine Klod.
KLOD: Oprostite.
(Vežbaju. Klod govori ne prekidajući borbu.)
KLOD: Sad – pas croise, zatim enveloppement circulaire. Pazite, Michele, idem u attaque direct. Mal parer, Michele!
(Klod se zaustavi. Skida masku.)
KLOD: Koncentracija Vam je na veoma niskom nivou.
LUKIN: Trenutna slabost.
KLOD: Nadam se, Michele. Akademija je za tri dana.
LUKIN: Mihajlo, gospodine Klod.
(Devojčica od petnaestak godina prilazi Klodu.)
DEVOJČICA: Gospodine Klod, obećali ste da ćete mi Vi, lično, dati školu.
KLOD: Da li biste pristali da me gospodin Lukin odmeni večeras?
DEVOJČICA: Ne, ne! Ja hoću Vas.
KLOD: Dobro. Uzmite flere.
(Klod najednom zastane, kao da je video nekoga. Ili nešto.)
KLOD: Gospođice Fotirić, primite moje najdublje izvinjenje. Nisam u mogućnosti da Vam održim čas.
MIHAJLO: Gospođice Fotirić, ja Vam stojim na raspolaganju.
DEVOJČICA (Mihajlu): Oh, Vi grozni, dosadni čoveče!
(Devojčica ljutito lupi nogom o pod i otrči. Klod se nasmeje. Mihajlo ode. Svi se razilaze. Pojavljuje se Mišo, u mantilu, sa šeširom na glavi. Niko ga ne pogleda, niko ne obrati pažnju na njega. Za vreme razgovora, Mišo razgleda florete i sablje, igra se njima.)
MIŠO: Bili ste nepažljivi. Ceo grad bruji o Irini Petrovnoj.
(Pauza.)
KLOD: Zbog čega?
MIŠO: Nikolaj Vasiljevič Orlov je pod istragom. Otkriveno je da izvesni podaci cure iz Ministarstva. Bilo je pitanje sata kada bi došli do njegove žene.
KLOD: Zašto me niste obavestili?
MIŠO: Nije bilo vremena.
KLOD: Šta to znači? Da sutra neću zateći polovinu svojih nameštenika?
MIŠO: Pseće odanih. Vaša Fransoaz ima dostojnu konkurenciju. (Pauza.) Posle ovoga što se desilo niste smeli da dozvolite nekontrolisano širenje glasina.
KLOD: Vi niste smeli da uklonite mog saradnika!
MIŠO: Nemojte mi reći da Vas to pogađa.
KLOD: Irina Petrovna je bila moj prijatelj.
MIŠO: I ljubavnica. Koju ste beskrupulozno iskorišćavali. U razne svrhe. Kakva etička pitanja postavljate, Klod? (Pauza.) Oprema Vam je moderna. Ne manjka.
KLOD: To je moglo drugačije, Mišo.
MIŠO: Vi imate svoje metode. Koji su zanimljivi. Moji nisu tako prijatni, ali su pouzdani. Sablje su ruske?
KLOD: Da. Kozačke šaške. Prave.
MIŠO: Naravno, Vi to sebi možete da priuštite. Kroz nekoliko dana u Beograd dolazi izvesni Ričard Foster. Predstavnik engleske firme „Foster & Sons”. Trofejno oružje. Interesuje me sve: ko ga šalje, zbog čega, s kojim ciljem dolazi. Njegovoj ženi u ovoj…zabiti, biće potrebna razonoda. Potrudiću se da budete preporučeni. Kao vrstan mačevalac. Ne sumnjam da ćete se snaći. (Mišo pođe.) Umalo da zaboravim: pismo Irine Petrovne. Za Vas. (Pruži Klodu pismo.) Poslednja želja, moglo bi se reći. Dirljivo je.
KLOD: Pročitali ste?
MIŠO: Bilo je otvoreno.

3.
U salonu Sofije Radotić živo je i bučno. Gosti su veseli, glasno se smeju. Sofija Radotić, u poznim tridesetim, odeva se, drži i nastoji da izgleda bar deset godina mlađe. Ponekad u tim nastojanjima ne deluje smešno. Njen muž, Ozren Radotić, stariji od Sofije pet-šest godina, strogog je, vojničkog držanja. Usiljeno ljubazan. Klod pažljivo prati razgovor. Uglavnom ćuti.
SOFIJA: Nalazim da je vrlo zgodan. Sa tim živim, vatrenim očima, izraženom mimikom, čuperkom koji neprestano pada na čelo…
PRVA DAMA: I šarmantno potkresanim brčićima.
OZREN: Moja žena nalazi da je Adolf Hitler zgodan? I to priznaje javno?
SOFIJA: Bože, Ozrene, baš si staromodan. Javno – pa šta?
DRUGA DAMA: U svakom slučaju, mnogo je zgodniji od onog podbulog engleskog ...  (Ne može da se seti imena.)
PRVI GOSPODIN: Čerčila.
TREĆA DAMA: Uopšte, po tom pitanju stanje u Evropi je veoma mračno. Ne znaš ko je od koga ... masivniji.
DRUGA DAMA: Misliš, čiji je stomak veći.
(Dame uzdišu.)
PRVA DAMA: Zamislite – okupiraju nas.
(Žagor negodovanja s muške strane.)
DRUGI GOSPODIN: Gospođice Vidić, šta to govorite? Ko da nas okupira?
PRVA DAMA: To kažem: nije svejedno. Kad se ujutro nagnem kroz prozor da zalijem svoje muškatle, nije mi svejedno hoću li ugledati zadriglog ruskog vojnika ili suvonjavog Engleza.
DRUGA DAMA: Englezi su predaleko.
OZREN: Englezi su naši saveznici.
TREĆA DAMA: A Rusa već imamo.
SOFIJA: Naši Rusi su carski: vaspitani, kulturni, skloni umetnosti. Jelte, Klod, jesu li i Vaši saradnici članovi nekog književnog kružoka?
KLOD: Ne, koliko ja znam.
DRUGA DAMA: Ali ovi u Rusiji, ovi... (Ne može da se seti.) Kako se zovu Rusi u Rusiji?
PRVI GOSPODIN: Komunisti.
DRUGA DAMA: Kažu da oni ne veruju u Boga. I ne samo što ne idu u crkvu, nego jedu prstima. I ne kupaju se. Zamislite da nam takvi dođu.
PRVI GOSPODIN: S obzirom na politiku Namesništva i Kraljevske vlade, teško da će nam „takvi” doći. Pre će Osovina u Beograd.
SOFIJA: Što da ne? Šta fali Talijanima? Gledala sam pre neki dan u modnom žurnalu kakvih divnih tkanina imaju. Ako dođu, doneće nam čipku, svilu-
(Muk. Sofija začuđeno gleda oko sebe.)
OZREN: Sofija, u trenutku kada je Italija okupirala Albaniju, zaratila sa bratskom Grčkom i kad nam je bukvalno pred vratima, u najmanju ruku je neumesno-
SOFIJA: Opet počinješ sa ružnim pričama.
(Ulazi Aleksa Penčić, približno istih godina kao Ozren. Uljudnih, uglađenih manira. Neprestano se smeška.)
SOFIJA (Pruža ruku za poljubac.): Gospodine Penčiću, u pravi čas! Vi ćete biti na mojoj strani. Svi su ljuti, a samo sam rekla da će Talijani, kad dođu, doneti mnoštvo skupocenih tkanina. Venecijansku crnu čipku za večernje toalete.
PENČIĆ: Gospođo Radotić, venecijansku čipku možemo i da uvozimo. Ne moraju nam je lično donositi. Ako mene pitate, Kraljevinu Jugoslaviju bih držao na odstojanju. Od svih. Od Talijana – naročito.
OZREN: I od saveznika? Namesništvo i knez Pavle samo što nisu pristupili Trojnom paktu. O kakvom odstojanju govorite?
PENČIĆ: Mudrom, gospodine Radotiću.
PRVA DAMA: Knez Pavle je šonja. Mlakonja i šmokljan. Engleski đak! Vaspitan, obrazovan, finih manira ... Nama treba ... vladar!
PENČIĆ: Knez Pavle nastoji da sačuva zemlju od rata.
SOFIJA: Dosta! Hoću vesele priče. Gospodine Penčiću, ima li vesti o nestanku Irine Petrovne Orlove?
PENČIĆ: Uprava Grada čini sve što je u njenoj moći. Kada saznamo štogod pouzdano, bićete obavešteni među prvima. Vi ... i gospodin Klod, naravno.
KLOD: Zahvaljujem.
TREĆA DAMA: Gospodine Penčiću, ja sam se bavila slučajem Orlove. Znate šta sam zaključila? Ljubavni trougao. Klasičan. Muž, žena, ljubavnik. Uzalud tražite Irinu Petrovnu. Pobegla je s ljubavnikom. U Englesku, verovatno.
PENČIĆ: Vidite, to je više nego zanimljivo. To, s ljubavnikom. Kad već pominjemo Engleze, priča se da u Beograd treba da stigne izvesni Poster, Roster, Foster ili već ... Predstavnik neke engleske firme. Da niste čuli nešto? Slučajno, u prolazu. (Svi odmahuju glavom.) Gospodine Klod?
KLOD: Šta je trebalo da čujemo?
PENČIĆ: Baš ništa. (Samoprekorno.) Moja radoznalost ... Eto, policajcima  je čak i ta prirodna ljudska potreba zabranjena. Odmah se rđavo tumači – proračunato, smišljeno, s namerom ...
SOFIJA: Šta je toliko interesantno u vezi s tim gospodinom?
PENČIĆ: Kažu – ima lepu ženu.
SOFIJA (Drugoj dami.): Jesam li ti rekla da je gospodin Klod bio tako ljubazan da mi donese poslednje izdanje „La mode exclusive”?
PENČIĆ: Kako šarmantno. Imate li, za mene, neki žurnal o ribolovu, gospodine Klod?
KLOD: Nažalost, o ribolovu ne, ali o uzgajanju konja, branju pečuraka, potkresivanju voćaka, ili ... trofejnom oružju… Posetite me, gospodine Penčiću.
(Klod ustaje, s namerom da pođe.)
SOFIJA: Već idete?
KLOD (Tiho, strasno.):  Mogu da računam na Vas?
SOFIJA (Tiho.): Svakako! U sredu, u šest.
(Klod izlazi. Sofija se vraća gostima.)
OZREN (Prvom gospodinu.): Kažem Vam, „harikeni” sa osam mitraljeza mnogo su ubojitiji lovci od „meseršmita”. Što se i pokazalo u bici za Britaniju.
SOFIJA: Prestani da govoriš o tom ratu kao da će nam se stvarno desiti.
OZREN: Pobogu, Sofija, ako Nemačka i Italija pošalju avione na nas, čime misliš da će nas gađati? Venecijanskom čipkom?
SOFIJA: Čime drugim?

4.
Na svečanoj mačevalačkoj akademiji u publici su prisutni i Ričard i Kler Foster. Ričard Foster, tek prevalio četrdesetu, odaje utisak blaziranog, bezličnog muškarca. Kler Foster, sedam-osam godina mlađa od svog muža, otmena je i uzdržana.
NAJAVLJIVAČ: Poštovana publiko, sledi centralni deo mačevalačke akademije. Veštinu borenja flereom demonstriraće vam predstavnici beogradskih mačevalačkih klubova i sekcija. Prvi nastupaju gospodin Rene Klod i gospodin Mihajlo Lukin, Beogradski mačevalački klub.
(Pojavljuju se Klod i Mihajlo, u kompletnoj mačevalačkoj opremi. Izvode program koji su vežbali. Po završetku, publika im aplaudira.)
NAJAVLJIVAČ: Knez Ivan Vladimirovič Maksutov i gospodin Rastislav Đuričić, Jugoslovenski mačevalački klub „Lucien Godin”.
(Mačevaoci izlaze na scenu, borba počinje. Klod se vraća, preobučen.)
SIGUNOV: Jedan gospodin je skinuo halbcilinder, drugi je obrisao čelo karo maramicom, gospođica Žikić je zevala, gospođe Krasić i Pantelić ogovarale su gospođicu Žikić, gospodin Pešterac krišom je doturio pisamce gospođi Predić, gospodin Mitić se glasno smejao, jedna gospođa je preturala po svojoj torbi, gospodin Strajnić je rekao da je Lukin smešan, gospođi Vicković ispala je pudrijera, jedan gospodin je olabavio mašnu, gospodin Blaznavac našao je pudrijeru gospođe Vicković-
KLOD: Fjodore Ivanoviču, samo me je interesovalo da li neko u publici govori engleski.
SIGUNOV: Upravo sam hteo da kažem: gospodin koji nam se približava.
(Sigunov se udalji.)
FOSTER: Gospodine Klod, dozvolite da se predstavim: Ričard Foster, predstavnik engleske firme „Foster ( Sons”. Moja supruga, Kler.
(Klod se nakloni. Pojavljuje se Mihajlo. Sličnost između dvojice mačevalaca upadljiva je: Mihajlo ima istu frizuru kao Klod, odeven je gotovo indentično Klodu. Nastoji da ga oponaša držanjem i kretnjama. Klod se obrati Mihajlu pre no što se sasvim približi.)
KLOD: Mišel, pokupite opremu.
MIHAJLO: Da, gospodine Klod.
FOSTER: Impresionirani smo Vašim umećem. Koliko dugo mačujete?
KLOD: Od svoje dvanaeste.
FOSTER: Kler i ja smo došli u Beograd pre nekoliko dana i nameravamo da ostanemo ... izvesno vreme. Biću zauzet poslovnim aranžmanima, i bojim se da će se moja draga žena dosađivati. Vi ćete svakako imati razumevanja – Koliko ste dugo ovde?
KLOD: Od trideset treće.
FOSTER: Onda shvatate moju bojazan. Gospodine Klod, da li biste pristali da Kler držite privatne časove mačevanja ?
KLOD: Gospodine Foster, počastvovan sam Vašom ponudom. Gospođa je mačevala ranije?
KLER: Kad god su prilike dozvoljavale.
FOSTER: Zbog prirode mog trgovačkog posla prinuđeni smo da često putujemo. Po inostranstvu, uglavnom. Dakle, mogu se pouzdati u Vas?
KLOD (Nakloni se.): U svakom pogledu.
NAJAVLJIVAČ: Gospodin Evgenij Mihajlovič Davidov i gospodin Dušan Božić, Mačevalačka sekcija Beogradskog sportskog kluba „Mitić”.
(Novi mačevaoci izlaze na scenu. Ričard i Kler Foster se udalje. Klodu priđe Alja Dubrova.)
ALJA DUBROVA: Jesi li video ukosnicu? (Klod je gleda sa nerazumevanjem.) Dame sa kojom si malopre stajao?
KLOD: Zar je imala ukosnicu?
ALJA DUBROVA: Imala je – Gamajuna. Proročansku pticu. Ljudskog lika.
KLOD: Alja Dubrova, tvoje zagonetke su mi odvratne.
ALJA DUBROVA: Ne pokušavaj da me zavedeš, Rene. Ono je bio Gamajun. Proriče strah, nesreću, smrt. Moja nana zna. Kada je bila mala – kružile su priče. Nekada, davno, neka baba, Akulina, imala je Gamajuna. Od zovinog drveta. Prekrasnog lika. Kažu – noću su iz njene kuće dopirali glasovi. Gamajun. Peva i proriče. Da će selo napasti Tatari. Da će spaliti kuće do temelja i pobiti sve što se kreće. Peva – propast nevinih. Jedne noći, seljani upadnu u kuću i sekirama razbiju Gamajuna. U praramparčad. Babu Akulinu uhvate i –  kamenuju. Vešticu.
KLOD: Šta se dogodilo sa selom?
ALJA DUBROVA: Za nekoliko dana – upali Tatari. Spalili ga. I pobili. Sve živo.
(Klod se glasno smeje.)
ALJA DUBRAVA: Rene, možda i ova ukosnica ... noću ... kad sve utihne...
KLOD: Peva?

5.
Klodov san. Klod stoji na donjem nivou fabričke hale. Oko njega – mrak. Iznenada, pojedini delovi scene na oba nivoa bivaju osvetljeni. Svi akteri drame, za stolovima ili bez njih, predano kuckaju, sastavljaju, premeštaju, slažu. Ne razabire se šta. Svi nose bele rukavice. Klod ih posmatra bez reči. Prizor traje nekoliko trenutaka, zatim sve ponovo utone u tamu. Na gornjem nivou ukaže se Kler Foster.
KLER (Kroz kikot.): Ne peva, već reži. (Uozbilji se.) Klod, odlazite. Brzo, što pre!
(Van scene začuje se pucanj. Kler se sruši.)
KLOD: Kler!
(Klod krene, ali se zaustavi, kao da je naišao na zid. Bespomoćno se osvrće oko sebe. Pojavljuje se Mišo. I on nosi bele rukavice.)
MIŠO: Naravno, možete otići, ali Vas zanima ko je ubica.
(Mišo pođe. Zastane.)
MIŠO: Putujte desno, skrenite levo, onda opet desno. Shvatićete.
(Mišo izađe. Klod se kreće onako kako mu je rečeno. Kada dođe do kraja putanje, osvetli se deo pozornice pred njim. Kler sedi na stolici, kroji platno. Pored nje, Ričard za stolom struže komade drveta. Ničim ne pokazuje da je primetio Kloda.)
KLOD (Radosno): Vi ste –
KLER (Ne prekidajući posao): Da, ja sam ga pronašla. Na obali. Sa komadićima leda po licu. I tankom crvenom linijom oko vrata. (Pogleda Kloda.) Mislim da su ga zadavili. Pre no što su  bacili leš u Dunav.
KLOD: Ko? O kome govorite?
KLER: Skicirala sam. Pogledajte.
(Kler pruži Klodu parče papira.)
KLOD: Ko je ovo?
KLER: Liči na Vas. Iste izražene jagodice. Ali možda je to zbog – Razumete? Vi biste izgledali drugačije. U ovom slučaju. Zavisi  od načina. Ali zadavljeni – drugačije. Mada, ko zna. Skiciraću Vas. Dozvolićete?
KLOD: Sada?
KLER (Smeši se.): Ne sada.
KLOD: Šta krojite? Ko je ovo?
KLER: Moj muž... Moj muž je bio sa mnom. Čeka Vas.
(Kler nastavi da radi. Dolazi Penčić.)
PENČIĆ: Gospodine Klod, velika nesreća. Izgubiti dva saradnika za – koliko? Nedelju dana?
(Klod ga gleda sa nerazumevanjem.)
PENČIĆ: Niste čuli? Sigunov je nađen jutros. Na obali.
KLOD: Feđa? Nije istina! Lažete.
PENČIĆ: Foster ga je pronašao.
(Penčić priđe Fosteru. Dodaje mu  komade drveta.)
FOSTER (Klodu): Veseo prizor. Deda izveo unuka i francusku pudlu u šetnju. Pored Dunava. Pudla trčkara, dečak za njom. Pudla stane. Počne da laje. Dečak priđe i ugleda – Fjodora Ivanoviča. Veseo prizor. (Pauza.) Moja žena Vam je rekla da je bila sa mnom. Da je prva videla. (Pauza.)  Ne verujete. Kler, ponekad, umisli nešto ... što se nije dogodilo ... Razumete? Tog jutra je spavala. Nije bila sa mnom. Nije mogla da vidi.
PENČIĆ: Pecate?
FOSTER: Ponekad.
PENČIĆ: Pridružite mi se kad otopli. Vode Dunava su uzbudljive, bogate lovinom. Nikad ne znate šta ćete upecati: šarana, smuđa, deveriku ili ... nekog od Klodovih saradnika ...
(Foster i Penčić se kikoću.)
KLOD: Nije smešno. Čujete? Nije smešno! (Kikot ne prestaje.) Šta to radite? Šta pravite? Ko je na crtežu?
(Najednom se ceo prizor „zamrzne”. Svi, izuzev Kloda, ukoče se u položaju u kom su zatečeni. Pojavljuje se Mišo. Klod pođe ka njemu. Stane. Svetlost postepeno gasne, tako da do kraja scene ostane osvetljen samo Klod.)
MIŠO: Pripremaju se. Za prevrat.
KLOD: Kakav prevrat?
MIŠO: Revolucionarni.
KLOD: Protiv koga?
MIŠO: Protiv Vas.
(Klod se smeje.)
MIŠO: Ne verujete. (Pauza.) A lik na crtežu ... ne prepoznajete?
(Pauza.)
MIŠO: Mada, zavisi od načina .

6.
Klodov čas sa Kler. Mačuju.
KLER (Uz osmeh.): Vi ste fašista?
KLOD: Je l' to osuda?
KLER: Puka znatiželja.
KLOD: Zašto mislite?
KLER: Radite za Viši.
KLOD: Radim za Francusku.
KLER: Touche. Fašista – patriota.
KLOD: Svi fašisti su patriote.
KLER: To oni kažu.
KLOD: I misle. Ja nisam pristalica totalitarnih ideologija. Gardu držite  prenisko. Koliko ćete dugo biti u Beogradu?
KLER: Zavisi od Ričarda. Od njegovih obaveza.
KLOD: Ima ih mnogo?
KLER: Ne predugo, nadam se.
KLOD: Razumem. Narod je ovde neobrazovan, prost, pomalo divalj. Ali zabavan. Ukoliko nameravate da se kratko zadržite ... Koliko ste rekli? Nekoliko nedelja?
KLER: Parer prime.
KLOD: Nemojte ništa šiti. Promenio sam trećeg šnajdera. Touche quarte.
KLER: To je bila nagla promena. Iz Egipta – u Jugoslaviju. Kuda posle?
KLOD: Suviše se otvarate. Uperite vrh u mene.
KLER: U domovinu se nećete vraćati? Izveštaji u štampi i priče koje se mogu čuti, u najmanju ruku su ... čudne. Nama, posmatračima sa strane, ne shvatljivo je da se  takve stvari dešavaju. U Francuskoj. Coup fourre?
KLOD: Šta piše engleska štampa?
KLER: Novi poredak. Političkim partijama zabranjen rad, pravosuđe izgubilo nezavisnost. L'attaque de droite. Šef države po sopstvenom nahođenju smenjuje i postavlja državne službenike. Feinte d'attaque. Prefekti hapse sve one za koje se sumnja da ugrožavaju bezbednost države. Ljude osuđuju zbog drugačijeg mišljenja. Jeretičkog. Inkvizicija. Attaque directe. Pauza?
KLOD: En garde.
KLER: A kompanija u kojoj radite – Compagnie generale de –
KLOD: – de telegraphie sans fil –
KLER: – posle sloma Treće Republike je, pretpostavljam, po inerciji nastavila da sarađuje sa okupacionom vladom. Fašističkom, doduše, ali – francuskom.  Sve u korist naroda.
KLOD (smeje se): Gospođo Foster, Vaš humanizam je dirljiv. Ali režim u Višiju ipak se razlikuje od nacionalsocijalizma.
KLER: Naravno. Peten nema vojnu silu.
KLOD: Fausse – attaque. Pročitao sam Vas.
KLER: Jeste li i u Egiptu mačevali?
KLOD: Bili ste u Africi?
KLER: Ne.
KLOD: Ali u Rusiji jeste... (Kler ga gleda sa nerazumevanjem.) Vaša ukosnica ...
(Kler izvadi ukosnicu.)
KLER: I Vi znate. Ptica iz ruske mitologije. Dobila sam je na poklon. Na pijaci, u Istambulu, od starice koja je prodavala šarene svilene fulare. Mislim da je bila Ruskinja. Pogledajte. Kao harpija. Muškog lika. (Pauza.) Liči pomalo na Vas. Visoko čelo, iste izražene jagodice. Ali oči ... (Približi se Klodu, rukom brzo pređe preko njegovog lica.) Ne, Vaše oči su sitne. Kao u lisice. Jeste li ikada lovili lisice? Na imanju mog ujaka, često su me, kao devojčicu, vodili u lov. Sa goničima. Ujak bi me uvek posadio na konja, ispred sebe. Bilo je vrlo zabavno. Besomučno smo gonili jadne životinje. Do iznemoglosti.
KLOD: Njihove ... ili vaše? Riposte.
KLER: Ova ptica zaista podseća na Vas. I oblikom glave.
KLOD: Možete me skicirati, ako hoćete.
KLER: Otkud znate da crtam?
KLOD: Rekli ste mi.
KLER: Nisam. Gotovo sam sigurna. Svejedno. Dozvolićete?
KLOD: Sada?
KLER: Ne sada.
(Klod zastane. Spusti floret.)
KLER: Gospodine Klod, zaslužujem pohvale.
KLOD: Priznajem. Ali unutrašnju stranu ne pokrivate dovoljno. Lako se otvarate. Za udarac.

7.
Penčić i Mihajlo sastaju se na skrovitom mestu.
MIHAJLO: Mislim da je to sve .
PENČIĆ: Mislite ili znate? (Pauza.) Ne možete znati, gospodine Lukin, jer Vas nije pustio ni da priđete. Koliko puta sam Vam rekao: prilazite ljudima sa leđa. Bešumno. Kao mačka. Kad je budnost umrtvljena, iznenađenja su brza i efektna.
MIHAJLO: Ja nisam policajac.
PENČIĆ: Jasno: manjak profesionalizma nadomešćujete patriotskim žarom. To da ga je Foster unajmio kao učitelja mačevanja, već je notorna činjenica. Dalje?
MIHAJLO: U toku protekle nedelje, gospođa Dražić dolazila je na trening dva puta. Drugi put donela je čokoladnog zeca uvijenog u crveni staniol. Dogovoreno je da je Klod poseti iduće sedmice, kada gospodin Dražić otputuje u unutrašnjost. „U vezi sa onim poverljivim poslovima” – tako se izrazila. Kod gospođe Radotić –
PENČIĆ: Bio je prošle srede od 6 do 7 naveče. To znam. Dalje?
MIHAJLO: Gospodine Penčiću, nemojte misliti da sam nezahvalan, ali ... troškovi života rastu.
PENČIĆ: Gospodine Lukin, Vaša ljubav prema otadžbini već me skupo staje.
MIHAJLO: Patriotska dužnost je, svakako, na prvom mestu, ali prihodi jednog apsolventa prava više su nego mizerni.
PENČIĆ: Vama bi na prihodima pozavidele i kolege sa dvadesetogodišnjim stažom. Koliko?
(Mihajlo mu šapne. Penčić njegov zahtev proprati uzdahom.)
PENČIĆ: U redu. (Veselo.) Zamislite šta se desilo pre neki dan. Jedan od mojih agenata uporno me je ubeđivao da sam u petak, kada smo se sastali, ja zapravo bio sa Rene Klodom lično. Trebalo mi je dobrih četvrt sata da ga uverim da ste to ipak bili Vi.
MIHAJLO (Kiselo.): Ne znam kako je moglo doći do zabune.
PENČIĆ: Ni ja. On tvrdi da imate Klodov stas, odelo, frizuru. Rekao sam da je to puka koincidencija. Zgodna šala, zar ne?
MIHAJLO: Vrlo.
PENČIĆ: Gospodin sa šeširom... Nije dolazio?
MIHAJLO: Nije ... od one večeri.
PENČIĆ: Onda kad niste čuli o čemu je govorio sa Klodom. Pardon. Tada ga niste ni primetili.
MIHAJLO: Ko je on?
PENČIĆ: Izdaje se za Francuza. Radimo na proveri pravog identiteta.
(Penčić vadi svežanj banknota iz džepa, daje ga Mihajlu.)
MIHAJLO: Zahvaljujem.
PENČIĆ: Kontaktiraću Vas. (Raspoloženo.) I povedite računa. Zamislite, stigne naredba da hapsimo Kloda. A moji Vas ljudi opet, slučajno zamene s njim.
(Smeje se.) Zgodna šala.

8.
Klod i Penčić među muzičkim kutijama, u poseti Ričardu Fosteru. Razgovor traje neko vreme, opušten i ležeran.
FOSTER: Ova je Nicole Freres, 1853. Kutije iz radionice braće Nicole veoma su tražene. Sigurno su među najfinijim primercima rađenim u devetnaestom veku. Švajcarci. Ne proizvode ih više.
(Foster otvori muzičku kutiju.)
KLOD: Ne strahujete da bi tokom Vaših čestih selidbi mogle biti oštećene?
FOSTER: Strepim svaki put kada voz naglo zakoči ili nosač bahato dohvati prtljag. Na putovanjima sam nervozan, nepodnošljiv. Moja žena najbolje zna. Ali čovek nauči da živi sa rizikom. Zarad strasti.
PENČIĆ: Kao u ribolovu. Uvek postoji opasnost. Da nećete uloviti.
KLOD: Mislio sam da je glavno zadovoljstvo za lovca – igra sa ribom. Napeto iščekivanje. Vrebanje. A da je sve ostalo – stvar slučaja. I sreće.
PENČIĆ: Ukoliko matematički precizno odredite mesto, doba dana, sat, i uračunate izvestan broj nepredviđenih okolnosti izazvanih, na primer, naglom promenom vremena, uloga slučaja svodi se na nulu. Ali treba znati ... koju ribu lovite. Dobro proučiti njene navike, gde se mresti, kad se hrani. I najvažnije – na koji se mamac hvata. Gospodine Foster, pecate li?
FOSTER: Ponekad.
PENČIĆ: Ako želite, pridružite mi se kad otopli. Vode Dunava –
KLOD (Govori kao da recituje tekst naučen napamet.): – uzbudljive su i bogate lovinom. Nikad ne znate šta ćete upecati: šarana, smuđa, deveriku, ili –
(Klod zastane, i sam iznenađen onim što je rekao. Penčić ne uspeva da prikrije čuđenje.)
PENČIĆ: Upravo.
FOSTER: Pecanjem zadovoljavam niži deo svog bića. Uvek sam to smatrao pomalo varvarskim hobijem. Kao i lov, uostalom.
PENČIĆ: Za pecanje je potreban čovek – dokoličar. Kao ja. Vama poslovi sigurno ne dozvoljavaju... A firma ... posluje dobro? Razgranato?
FOSTER: Moj otac razmišlja o otvaranju filijale za Balkan. Zato sam ovde. Da ispitam tržište.
PENČIĆ: Zar ima interesenata? U ovim vremenima?
FOSTER: Uvek se nađe po koji pasionirani kolekcionar.
PENČIĆ: Vi mora da ste veoma hrabar čovek. Putovati u inostranstvo, danas, više je nego riskantno.
FOSTER: Jugoslavija je bezbedna.
PENČIĆ: Za sada, gospodine Foster. Poslednjih mesec dana čitam u novinama o fantastičnim uspesima engleske vojske u Severnoj Africi. Onaj Mejvel, Pejvel
FOSTER: Vejvel. General Arčibald Vejvel.
PENČIĆ: Niže pobedu za pobedom. Sidi Barani, Tobruk, Bengazi... Samo – dokle?
FOSTER: Sumnjate u nadmoć britanskih snaga nad Italijanama?
PENČIĆ: Oružanu. Ako Vejvelu bude naređeno da, na primer, pošalje eskadrile na Albanski front, Grcima u pomoć, to može da zaustavi njegovo napredovanje. Mada, postoje i druga rešenja. Za jug Balkana. Recimo, da Jugoslavija uđe u rat na strani saveznika. Napadne Talijane i Albaniju s leđa i otvori novi front. To bi, možda, promenilo  tok rata. Pretpostavljam da bi i Čerčilu odgovaralo.
FOSTER: Ako Vi tako kažete. Ulazak ili neulazak u rat, smatram unutrašnjim pitanjem Kraljevine Jugoslavije. (Gleda na sat.) Gospodine Klod, bliži se vreme časa sa Kler. Iskreno sam Vam zahvalan. Bez Vaših časova Kler bi se užasno dosađivala.
KLOD: Gospođa Foster je odlična učenica.
FOSTER: Gospodine Penčiću, izvinićete me…
PENČIĆ: Naravno, naravno. Još jednom oprostite što sam banuo nenajavljen. Nisam znao da imate posetu.
KLOD: Bilo je zadovoljstvo. Naučiti ponešto o ribolovu.
(Mrak. Klod prelazi u drugi deo scene. Kler sedi, zamišljena. U ruci drži floret.)
KLOD: En garde. (Kler se ne pomeri.) Danas niste raspoloženi za borbu? Dobro, diskutovaćemo o položaju jedinica generala Vejvela. Mislite li da će Nemci poslati pojačanje Italijanima?
KLER: Gospodine Klod, sanjate li?
(Klod se jedva primetno trgne. Namah povrati hladnokrvnost. Pažljivo proučava Kler.)
KLOD: Zašto me to pitate?
KLER: Znači – sanjate. Rđavo?
KLOD: Retko.
KLER: Dve noći zaredom. Šetam parkom. Među brižljivo potkresanom živom ogradom. Vrhovi grančica su oštri, rukom prelazim preko njih. Najednom – prodoran bol i tanka, dugačka brazgotina na kažiprstu. Bez krvi. Hoću da izađem, skrećem ka ulazu u park, ali nailazim na novi zavijutak, pa još jedan i još jedan… Ubrzavam korak. Teško dišem. Pri sledećem skretanju vidim dečaka, smeđe kose, sa mladežom ispod donje usne. Smeje se, rukom pokazuje pravac koji sledim, ali kad dođem do kraja – opet slepa putanja i dečak sa piskutavim smehom i ispruženom rukom. Čudim se kako je stigao pre mene i skrećem. U novi koridor na čijem dnu ponovo čeka – vidim kapiju parka i shvatam da dečak ne može biti samo jedan. Počinjem da trčim, nasumice, bezglavo. Da obaram male smeđe prilike sa mladežom ispod donje usne. Zidovi žive ograde polako se primiču, grane izdužuju i grebu po čelu i licu. Saplićem se o šibljike polegle po zemlji, posekotine po vratu i šakama. Vazduh je vreo. Uvlači se u nozdrve. Otvaram usta. Gutam ga. Kao riba. Više ne čujem piskutavi smeh i pravim krupne korake i ne mičem se. Ograda je sve bliže, odupirem se ramenima, leđima, ali ne mogu – Još samo jedan korak…još…samo… čistina. I veliki kameni nasip. S mukom se penjem na blokove kamenja ne bih li videla gde – Propadam. Tri-četiri sekunde. Udišem oštar, hladan vazduh pećine. Sa ledenim svodom i ledenim zidovima, uglačanim. Prozirnim. Približavam se mnoštvu svojih odraza, desetinama umnoženih ja u zidovima pećine. U kući smeha. Sve gledaju u mene, smeju se. I ja se njima smejem. Onda sam ozbiljna i pitam se koja od nas je prava i sve one su ozbiljne. U istoj nedoumici. I shvatam da sam i ja samo odraz jedne Kler. Ali koja je prava?
(Kler zaćuti. Pogleda Kloda. Klod je poljubi.)
KLOD: Moraš da se vratiš. Da pitaš koju sam poljubio.
KLER: U pećini…mora da postoji samo jedan ulaz. (Pauza.) Da li… postoji samo jedan?

9.
Sofija sedi, prelistava žurnal. Ozren hoda.
SOFIJA (ne gleda Ozrena): Bože, Ozrene, šta ću u Zaječaru?
OZREN: Mater da vidiš.
SOFIJA: Videla sam je. Za Nikoljdan.
OZREN: Još jednom. I tetku i braću i snajke. Sve da ih vidiš.
SOFIJA: I da istrunem u toj zabiti.
OZREN: Što da istruneš? Dva-tri meseca. Šta ima da ti fali?
SOFIJA: Dva-tri meseca? U sred sezone balova u Francuskom klubu?
OZREN: Pomisli samo: odeš u Vražogrnac, zanoćiš u rodnoj kući. Izjutra te probudi pevac u četiri-pet. Ustaneš, naspavana, širom otvoriš prozor. Ne možeš se nadisati čistog vazduha, grudi ti se prosto nadimaju od miline. Onda pomogneš materi – pometeš dvorište, nahraniš kokoši, svinjac očistiš. Jeste posao – al' opet, nekako ti, brate, lepo da radiš.
SOFIJA: Rekla sam ti da je sledeći bal pod maskama? Kao prošlog marta, sećaš se? A! Zaboravljam, nisi bio. Ozrene, bal je za samo… dvadeset tri dana. A još ne znam šta da šijem.
OZREN: I preko dana – uvek ima šta. Malo po kući, malo oko kuće. Zgotoviš ručak, lebac umesiš. Kad sve posvršavaš ti sedneš, onako, za svoj ćeif, vunu da predeš.
SOFIJA: Madame Pompadour sam bila, Marie Antoinette… Sećaš se? Na prošlom balu… Marie Antoinette… Svi su mi komplimentirali. Svaki je volan bio besprekorno sašiven. Gospodin Mijušković je primetio. On je istoričar, znaš. Razume se u te stvari.
OZREN: A s večeri, kreneš da muzeš šarulju. Vučeš nabreklo vime, mlaz curi, a ti joj sve tepaš, da se ne prevari, da ne udari nogom i sruši ti kravljaču. Pa se napiješ onog svežeg vrelog mleka tako da ti sve brkovi ostanu. Onda sedneš za postavljenu sovru, a sovra bogata: sir, kajmak, jaja i svakojake druge đakonije. Založiš se u slast. Još ti dođe i milije kad znaš da si to svojim rukama odgajio.
SOFIJA: Jedino mi je krinolina malo smetala, za vreme menueta. Ali gospodin Petrović, učitelj igre, znaš, rekao je da sam bila tres charmant.
OZREN: Pa posle, ako ti je do provoda, odeš sa snajkama na poselo, da malko posediš i s ljudima se porazgovoriš.
SOFIJA: A za ovaj bal – možda – Jean d' Arc. Šta misliš? Žena – ratnik. Samo… ona je jahala konja. I nije nosila haljine. Zamisli.
OZREN: E vidiš, to je prava uživancija. Divota jedna.
SOFIJA: To što je jahala ili što nije nosila haljine?
(Ozren začuđeno pogleda Sofiju.)
SOFIJA: Sledećeg meseca uzeću nov tečaj francuskog.
OZREN: Nećeš da ideš?
SOFIJA: I mačevanja. Gospodin Klod me je pohvalio. Kaže da vrlo lepo napredujem.
(Pauza.)
OZREN (Izmenjenim glasom, preteći.): Sofija, ljudi pričaju…
SOFIJA: Šta? Da flereom može da se izbije oko? Ne budi smešan. Uvek nosim masku.