Čudno je sad, posle šest meseci, pisati o Krugovima. Nepraktično. Nenovinarski. Gotovo besmisleno. Ali, ipak nekako dirljivo zato što ste tako očišćeni od svih eventualnih profesionalnih konteksta, prošlo je toliko vremena od kad ste gledali predstave iz tog programa, da vam ostaju samo bljeskovi, najkonkretnija ili najčulnija sećanja. Odjednom ste u prilici da posle dosta godina budete "samo" običan pozorišni gledalac, a ne neko ko takođe stvara predstave, pa je stoga uvek u opasnosti da, čak i nesvesno, kontaminira svoj prikaz odgledanog, onim "kako bih ja to uradio".
Elem, tema programa Krugovi u okviru jubilarnog 50. Sterijinog pozorja bila je "Nova EX-YU drama". Selektor je imao na umu da nas suoči sa stvaralaštvom na prostorima bivših republika u poslednjih petnaest godina, otkada nismo "zajedno". Pravo da vam kažem, ja nikad nisam ni bila "zajedno" sa tim republikama, mislim, cela moja generacija iz druge polovine 70-tih nije (da ne spominjem sve generacije koje su se rodile posle, a sad su već stasali pozorišni konzumenti ili stvaraoci), pa za mene nije bilo nikakve opasnosti da se ničim izazvano rasentimentališem (kao neke starije kolege) gledajući ove sadašnje predstave bivše braće. Naprotiv, bilo mi je čak vrlo neprijatno dok su se prilikom izvođenja sarajevske predstave Pobuna u Narodnom pozorištu lile u publici tolike suze, i to ne zbog umetničkog dostignuća, već zbog ratnog konteksta koji smo u prošloj deceniji svi direktno ili indirektno, ali vrlo intenzivno živeli. Upravo ta vrsta emotivne manipulacije pozorišnim činom je nešto što je najviše za osudu u rediteljskom kreiranju Harisa Pašovića. U njegovoj predstavi sve je zloupotrebljeno: tematski okvir; neki dobri glumci; mogućnost da se dizajnerski odvoje glamurozni svet novog svetskog poretka (čitaj: evropske zajednice) od bede i sirotinje (ovde su svi jednako bedni); krhkost nostalgične publike; pa čak i njegovo lično ime, koje je kao neka lepa etiketa s kraja osamdesetih, održala one koji pamte njegovo Buđenje proleća ili Dozivanje ptica iz Jugoslovenskog dramskog, u veri da je ovo dobra predstava. Ovde se, na početku 21. veka, suočavamo s pitanjem da li je zaista još uvek aktuelan devetnaestovekovni trend psihologizacije konteksta u kojem autor stvara, odn. relevantnosti poznavanja njegovog ranijeg opusa u tumačenju njegovog sadašnjeg dela?!
Reality show kao prepoznatljiva ključaonica modernih voajera i sado-mazo planetarne histerije, ovde nas je bukvalno dokusurio, jer ovako bez konkretnih dramaturško-rediteljskih intervencija koje bi zgusnule fabulu i odvojile važno od nevažnog (da ne sitničarim, pa ne tražim i suptilno odvajanje važnog od manje važnog), ova revija neukusa mogla je da traje i sedam dana, sedam godina, umesto tričava tri i po sata... Publika je masovno izlazila u bife na piće, razgovor, bilo kakvo parče zanimljivog života. Oni najznatiželjniji su se disciplinovano vratili u salu da vide drugi čin, o kojem se šuškalo da je "čaroban". Ah, ni čarolije izgleda nisu kao što su nekad bile...
Koreografsko prikazanje, prošarano eksplicitnim srceparajućim monolozima u proscenijumu, a poliveno ilustrativno sentimentalnom muzikom, koje doživljavate u drugom delu predstave nema ama baš nikakve veze s prvim delom! Ono je, pretpostavljam, trebalo da stvori katarzu u srcima gledalaca koji su preživeli ratnu, tranzicionu i sve druge socijalne torture (a istini za volju, i torturu zvanu prva tri sata predstave). Neki su se upecali, neki bili zgađeni, meni se srušio mali mit o reditelju Harisu, čije sam predstave zamišljala preslušavajući sredinom devedesetih muziku koju je za njih pisao Zoran Erić...
Ako je Ivan Medenica želeo da, kako kaže u svom obrazloženju, izbegne "nostalgičan karakter i komemorativnu atmosferu jubilarnog festivala", pitam se zašto je pozvao upravo predstavu koja je personifikacija svega gore navedenog, a na žalost, ničeg drugog sem toga...
Mnogo svetliji egzemplar na ovogodišnjem Pozorju, koji pritom takođe koristi reality show kao tematski okvir, bila je slovenačka predstava Hodnik (tekst i režija: Matjaž Zupančič), u koprodukciji Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane i Kulturnog drušva B-51 (EX PONTO).
Pametno, duhovito, energično, glumački superiorno, stilski jedinstveno. Pozorišni i filosofski pogled na medijsku manipulativnost, kosmopolitsku usamljenost, prisilnu ogoljenost ličnog pred javnim. Geteovsko prodavanje duše iza Sartrovih zatvorenih vrata. "Politička drama o krizi intime", sviđa mi se kako je Hodnik definisao njegov pisac i reditelj, ukrštajući u definiciji, kao u predstavi, politički angažovanu dramsku konstrukciju sa melodramom.
Iz Makedonije je došla Druga strana Dejana Dukovskog, u režiji Slobodana Unkovskog i izvođenju Dramskog teatra iz Skoplja.
Ovde sam već imala neka očekivanja, čitala sam Dukovskog, gledala Unkovskog i kako radi i kakve predstave se iz tog rada rađaju. Želela sam da mi se svidi Druga strana, želela sam da volim Drugu stranu. Kriva sam.
Pružam vam mogućnost za malu voajersku akciju, čini mi se da će podržati atmosferu koja se nekako nametnula kao lajtmotiv ovogodišnjih Krugova. Evo parče lične prepiske sa Unkovskim, posle završetka festivala. Biću dovoljno dama da razotkrijem samo svoje redove i to samo onaj deo pisma koji se tiče teme ovog teksta.
"...Ceo red u kojem sam sedela, dok smo gledali Drugu stranu, umirao je od dosade. Meškoljili se, pokušavali da se nateraju da im bude smešno, gledali u mobilne telefone da vide koliko je sati i imaju li propuštenih poziva, coktali ili se smeškali od nemoći, zato što su zarobljeni i zato što im je rečeno da će da prisustvuju umetnosti. To su Unkovski-Dukovski, ako kupiš kartu-videćeš umetnost odn. smisao, ako ti se to ne dogodi (meni, na žalost, nije), ispašćeš glup u društvu.
Ja sam se takmičila sa sobom i još sa nekim poznanicima ko će duže da izdrži, a da ne izađe. Pitali smo se hoće li se NEŠTO desiti i ZAŠTO ovo ovoliko traje. Drugim rečima, tražili smo smisao. Razlog zbog kojeg je Unkovski radio baš ovaj tekst kad ga otključava gegovima darovitih glumaca i karikaturom postupka, kao što bi mogao i bilo koji drugi tekst, koji je manje metaforičan i manje poezija. Čekali smo da vidimo kad će se Jovici Mihajlovskom već smučiti da sve govori isto, u istom tonalitetu, sa istim izrazom lica, kao da je sve potpuno jednako važno (nevažno); zašto je scenografija tako bedno sklepana (igranje na onoj prevelikoj sceni sa udaljenim gledalištem, činjenica je, i igru i sliku potpuno razriva), zašto se baš ti delovi teksta govore na mikrofon, kad su i neki drugi jednako važni. Na kraju, zašto su u ogoljenom i stilizovanom konceptu koji, pretpostavljam, podražava otuđenje i površnu komunikaciju među današnjim ljudima, dovedenu do karikature odn. krokija nekadašnjih emocija, mizansceni tako realistični, isti onakvi kakvi bi bili i da su se oni sreli u realističnoj scenskoj kafani sa svim njenim autentičnim detaljima, i da su govorili svojim privatnim, neartificijelnim glasovima o npr. poskupljenju hleba ili prehladi najmlađe ćerke, zašto?
To sam se sve ja pitala, a ovi ljudi oko mene ko zna šta, mada im je govor tela bio kao moj..."
Unkovski je bio prijatelj. Sve je razumeo. Nije se bunio. Nije vređao. Rekao je, između ostalog, i ovu jednostavnu stvar (nadam se da se neće naljutiti zbog ovog parčenceta koje citiram):
"Ja volim ovu predstavu, svestan mnogih njenih mana. Ona je dosadna, ali se Nemcima i Englezima dopala kao nešto sto je najbliže nekom evropskom načinu mišljenja. Ovo ti sve ne govorim da bih demantovao, doveo u pitanje tvoje iskrene zaključke i analizu. Više kao prikaz sveta koji je možda ponekad različit od našeg poimanja. Ali kako znaš, svet nije skrojen na istini ili pravdi."
Eto, i to je umetnost...
Dvije mlade hrvatske spisateljice Tene Štivičić izveo je na Pozorju Atelje 212, u režiji gošće iz Zagreba, Snježane Banović. Oštroumna, duhovita, šarmantna i ironično dizajnirana (scena i kostim: Slavica Radović) ova predstava je omaž toplo-hladnom principu koji je poslednjih godina do sjaja dovela istoimena britanska serija (Cold feet), a koji podrazumeva lepršavo prelaženje iz komičnog u dramsko. Lekcija iz moderne gradske nepretencioznosti. Jelena Đokić i Aleksandra Janković neodoljive.
Najveći događaj ovog programa je bez premca JAZZ Filipa Šovagovića, u režiji Ivice Buljana i blistavom izvođenju ansambla Hrvatskog narodnog kazališta Ivana pl. Zajca iz Rijeke.
Priča o raspadu porodice, i prave, i metaforične, pravi je specijalitet kako na planu kompozicije dramskog i muzičkog materijala (kompozitor: Mitja Vrhovnik-Smrekar), na planu zadivljujući disciplinovane i nadahnute igre glumaca, tako čak i na onom političkom, socijalnom. Eto, u okviru istog festivala primer kako implicitnije i artificijelnije može da gađa dublje i krvavije od eksplicitnog, bez distance na scenu prenesenog dnevnog i trivijalnog bitisanja.
Ivica Buljan o Džezu kaže da je "katalog imaginarnih pjesama, izgubljenih ljubavi, uludo i brzo potrošenih mladosti i panično očekivane starosti". Nikad nisam ovoliko citirala autore u jednom tekstu, ali ovaj put su zaslužili. Uboli su u suštinu, ne samo onoga što su želeli da naprave, nego čak onoga što smo u njihovim predstavama uspeli da vidimo i prepoznamo!
Ovo je muzička melodrama drsko upakovana u retro istočno evropsku ikonografiju (scenograf: Lara Badurina; kostim: Ana Savić-Gecan), sastavljenu od jeftinih kuhinjskih pločica, tapeta sa lagera, sandala od skaja i belih pamučnih gaća, onih koje, paradoksa li, baš nikad ne ostavljaju utisak čistog. Predstava diše kao retko zdrav kolektivan organizam, zajedničkim snagama sklopljen od strane svakog učesnika u projektu. To je energija koja zaista pleni i to je ono o čemu se u džezu radi: improvizuj kad na tebe dođe red, ali sprovedi temu.