STERIJINO POZORJE / SCENA

S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost

Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

K N J I G E

Milivoje MLAĐENOVIĆ

(IN)DISKRETNA ISTORIJA POZORIŠTA

Feliks Pašić, GLUMCI GOVORE, Prometej-Sterijino pozorje, Novi Sad 2003.

"Neki kažu da je lakše glumiti nego pričati o glumi...", konstatuje Feliks Pašić u jednom od šesnaest razgovora sa glumcima. Pa ipak, Pašić je upravo razgovarajući najviše o glumi, uspeo da napiše dvotomnu knjigu. Najjednostavnije je knjigu Glumci govore žanrovski odrediti, onako kako je to učinjeno u registru, u bibliotečkoj katalogizaciji - nazvati ih "intervjuima". Bila bi to tačna, ali suštinski potpuno pogrešna identifikacija nesvakidašnjih pozorišnih razgovora koje je autor vodio i pažljivo beležio skoro dve i po decenije. Autor ih naziva glumačkim (auto)portretima. Nalazimo da je to preskromno, pošto ovde nije reč samo o osvetljavanju biografije, umetničkog rada glumca ili analizi uloga. Ovde je zahvaćen i javni život u svom totalitetu, u onom vremenskom odsečku koji glumačka ličnost svojim bitisanjem "pokriva". I zato je teško pronaći oblast, sferu duhovne delatnosti, koja nije dodirnuta u ovim neprevaziđenim, jezgrovitim dijalozima.
Ali na stranu sve, sve pojave društvene i političke, i privatni život, u knjizi Glumci govore, dominantan je govor o glumi! U razgovoru s Pavlom Bogatinčevićem kao da odjekuje Sterijino "Nadgrobije samom sebi": "Gluma je jedan samo lepi san koji umetnik fragmentarno sanja ona dva sata. Lepi san. Sve ono drugo je gorko. Sve ono drugo je ništa, ništa." A Mira Stupica sublimira odgovor na pitanje čemu sav taj trud, sve te muke: "Znaš gde su glumci? U nekoj duhovnoj klimi. Bez potpisa su, bez identiteta, ali stvaraju neku duhovnu klimu... Pa, ne moramo biti svi potpisani." O moćima glume, Stevan Šalajić govori poneseno: "Moć glume je da propoveda pravu istinu u datom trenutku, ni pre ni posle." Zoran Radmilović o tome šta pozorište, zapravo, može, zaključuje rezignirano: "Pozorište, ovakvo kakvo je kod nas, ne može da daje prave odgovore na prava pitanja (...) Osrednji duh, osrednja hrabrost."
Potom se razgovori prošire i na pitanja o glumi i životu: "Da kažem da je život pozorište, a gluma je samo stilizacija tog života" (Bogatinčević). O granici između onoga što je pozorište i onoga što je život: "Ne postoji na svetu samo pozorište, postoji život, postoje postupci, postoje osećanja, postoje shvatanja, postoje saznanja. I ako se pomičem zajedno s tim saznanjima, ja sam uvek u koraku" (Mira Stupica). Nadalje se u razgovorima pitanja glume specifikuju na niz važnih potpitanja: na primer, o glumačkoj koncentraciji, o glumačkom strahu, o glumačkom stidu: "kad počne da misli, onda mora i da sumnja, i pojavi se stid" ( Zoran Radmilović), o pozorišnoj tehnologiji, o procesu rada, o "čabriranju", o tome koliko je fizička lepota važna za glumu, o glumačkoj surevnjivosti ("Surevnjivost je velika bolest", Mira Banjac), o razlazu s rediteljima, o naklonostima prema rediteljima, o rediteljima "tiranima", o dobroj i lošoj publici...
Autor je nežno diskretan i kad se dotiče privatnih situacija ("jesi li bila voljeno ili nevoljeno dete", "kako si živela uz babu") i kad ulazi u pitanja o politici: "Moje političko opredeljenje je umetničko" (Bogatinčević) ili: "Ko vodi politiku u pozorištu? Niko. Bože sačuvaj!" (Mija Aleksić). Ili, o "gadnim godinama", pod kojima se podrazumevaju devedesete.
Feliks Pašić, krajnje oprezno, proverava: "Dodaje li vreme nešto slavi glumaca ili oni u sećanju postaju veći nego što su bili" i od sagovornika zato dobije krajnje egzaktnu definiciju: "Glumac traje toliko koliko traje njegovo telo, tu Kami ima pravo. I njegova slava traje onoliko koliko traje njegovo telo. Mi se brzo prebacimo u anegdotu, u sećanje, a to sećanje ima osobinu da nešto istakne a nešto potisne" (Ljuba Tadić).
Pitanje o upravljanju takođe je jedna od konstanti ljubopitstva Feliksa Pašića. Autoru je važno šta glumci misle o ulozi upravnika u funkcionisanju pozorišta, on ih propituje o "starim dobrim upravnicima" (Predić, Dedinac, Mira Trailović). Tako Đorđe Jelisić svedoči o metodu upravljanja Mire Trailović: "Pozove nas pet-šest, i što je najinteresantnije, nikog ne posluša; uradi onako kako je ona zamislila." "Jednom sam joj rekao: Pa, što me zoveš?" "Da čujem tvoje mišljenje." "Šta će ti mišljenje, ako ništa ne usvajaš!"
Pašićevi sagovornici svedoče i o zanimljivim, za njih životnim, jednostavnim situacijama, a koje mi doživljavamo istorijskim, neverovatnim: Nevenka Urbanova jednostavno kaže: "I odvede me kod Nušića", isto kao što govori o susretu sa Žankom Stokić, o "centrali za humor", crnoj mrlji u mnogim glumačkim biografijama. Takav značaj ima i Vinaverovo pismo Miri Stupici: "Čudom svoje muzikalne dikcije Vi preobražavate čudo jednog dirljivo starinskog govora. Preobražavate taj govor na naše oči, ostajući ipak tajanstveno ustalasani njegovim prelivima kao i u prve dane naših folklornih basni i mađija." Tu se nalaze i blistavi saveti za život u pozorištu: "Nemojte toliko hvaliti mlade glumce. Uobraziće se, misliće da već sve znaju i zastaće" (Nevenka Urbanova).
Čudesno zazvuči iznenadni lirizam u govoru Mire Stupice: "Ja sam uletela u tu predstavu kao prozeblo ptiče u staro toplo gnezdo." Pašić nastoji da očuva prirodnost, neusiljenost dijaloga. Na taj način vrlo često proizvede originalnu duhovitost udruženu s ozibljnom mišlju: "Moj utisak je - naravno, ovo nećemo objavljivati - da Srbi nikad nisu voleli pozorište i nikad nisu trčali u pozorište. Srbe si morao uvek da teraš silom u pozorište (...) Srbima ćevapčići i špricer, kakvo pozorište!"
Danilo Stojković je Feliksu Pašiću govorio: "Kad veliki pisac piše o velikom glumcu, to ostaje za vekove". Parafrazirajmo velikog glumca: Kad Feliks Pašić vodi razgovore s glumcima, to se pretače u istoriju pozorišta!