STERIJINO POZORJE / SCENA

S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost

Novi Sad, 2005. broj 2-3 godina XLI april-septembar YU ISSN 0036-5734

K N J I G E

Nina POPOV

SEDAM VEKOVA POZORIŠTA

Petar Marjanović, MALA ISTORIJA SRPSKOG POZORIŠTA: XIII-XXI VEK, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2005.

Mala istorija srpskog pozorišta dr Petra Marjanovića, koju je proletos objavio Pozorišni muzej Vojvodine, svojevrsna je antologija pozorišne umetnosti u Srba sa tradicijom dugom osam vekova. Autor je obuhvatio vremensko razdoblje od 13. do početka 21. veka, odnosno od aktivnosti često progonjenih zabavljača u srednjem veku do Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (Bitef), koji traje i danas. Za pisanje ove istorije, kako sam Marjanović ukazuje, pripremao se pola stoleća, utkavši u nju dugogodišnje bavljenje pozorištem kao dramaturg, profesor univerziteta, urednik pozorišnog časopisa, pozorišni kritičar i predani pratilac teatra. I u nekim od prethodnih knjiga Marjanović se bavio istorijskim aspektom, ali je obuhvatao samo neke segmente pozorišnog života, kao što su dramski pisci ili reditelji, dok je u Maloj istoriji. predstavio sve ono što čini celinu teatra u tako dugom vremenskom rasponu. Kao što svaka antologija ima pečat svoga autora, tako i Marjanović u ovoj istoriji pokazuje jasno opredeljenje za neke pojave i ličnosti našeg teatra. U uvodnoj reči autor ukazuje da se, prilikom pisanja ove svojevrsne istorije, nije opredeljivao za istorijsko ili savremeno stanovište, nego je uvažavao osobenosti doba u kome je jedno umetničko delo nastalo, ali i promene koje su donosila potonja razdoblja. Birao je, kako naglašava, ono što je, po evropskim merilima, bilo teatrološki i estetski značajno.
Mala istorija srpskog pozorišta hronološki je podeljena na nekoliko segmenata. Polazi od prikaza pozorišta u Evropi i teatarskih tragova u srpskim zemljama srednjeg veka, sledi doba humanizma i renesanse s poglavljem o pozorištu u Dubrovniku u doba Marina Držića. Pozorište u Srba u 17. i 18. veku obuhvatilo je aktivnosti Venclovića, baroknu dramu, pojavu školskog pozorišta i prvu novovremenu srpsku pozorišnu predstavu Traedokomediju Emanuila Kozačinskog. Pozorište u Srba u prvoj polovini 19. veka obeležilo je delovanje Joakima Vujića koji je nosio titulu "oca srpskog pozorišta", osnivanje prve profesionalne pozorišne trupe u Novom Sadu - Letećeg diletantskog pozorišta 1838, a zatim Teatra na Đumruku u Beogradu 1841, slede Sterija i počeci originalne srpske drame, Njegoš. U istoriji teatra prekretnička, 1861. godina obeležena je osnivanjem Srpskog narodnog pozorišta, kome Marjanović posvećuje posebnu pažnju, a zatim Narodnom pozorištu u Beogradu, osnovanom 1868, navodeći značajne pisce, reditelje i glumce toga vremena. Posebno poglavlje bavi se periodom između dva rata, kao i delovanjem tokom Drugog svetskog rata, sa nizom podataka o pozorišnim umetnicima koji su ostavili značajan trag na našim scenama.
Najviše prostora, razumljivo, posvećeno je savremenom srpskom pozorištu i drami od Drugog svetskog rata do danas. Uz sliku političkog miljea Marjanović donosi podatke o delovanju naših najznačajnijih pozorišta, odnosu vlasti, antologičarski navodeći istaknute dramske pisce, reditelje, glumce, predstave. Svoj prostor dobili su i alternativna pozorišta, amaterska, festivali, scenska muzika, scenografija i kostim, kao i kritičari i pozorišne institucije i školstvo.