(...) Šta su, dakle, glavne dramske mešavine koje obuhvata oznaka "tragikomedija" tokom razdoblja renesanse i baroka i, za određene krugove, čak i u današnje vreme? U saglasnosti sa četiri merila za razdvajanje tragedije i komedije, nalazimo četiri takve mešavine.
Najpre, drame u kojima su izmešane dramatis personae iz obeju ovih životnih manifestacija. Na drugom mestu su komadi koji kombinuju stilove svojstvene tragediji i komediji, kao i oni koji obrađuju tragičnu temu (argumentum tragicum) jezikom uobičajenim za komediju (oratio comica) i obrnuto. Čak i Horacije, koga bismo inače mogli slobodno svrstati u branioce mešovitih drama, osudio je ovu drugu mešavinu u svojoj Ars poetica (str. 89): "Versibus exponi tragicis res comica non vult" ("Komična tema ne treba da se obrađuje u tragičnom stihu") - i obrnuto. Krstitelji (1603) Kornelijusa Šoneusa su komad koji pripada ovoj retkoj kategoriji. Nazvan je "svetom i novom tragikomedijom" upravo iz ovih stilističkih razloga, kao što se razjašnjava u samom prologu: "Ne možemo je nazvati ni tragedijom ni komedijom, pošto je reč o tragičnom sadržaju iskazanom na komičan način. To je suprotno običajima i do sada je retko korišćeno, jer se, kako Horacije tvrdi, 'Tijestova gozba omalovažava ako je iskažemo u stihovima uobičajenim i prikladnim za komediju.' Naš pesnik, ne hajući za ovakva upozorenja, odlučio se da predoči svetu povest jezikom koji nije uzvišen niti vatren, već spokojan i suzdržan, govorom istinski prikladnim za pobožan sadržaj."1 Treća vrsta je kombinovanje komičnih i ozbiljnih događaja u jednoj drami, "mešanje kraljeva i lakrdijaša", to jest "slaganje plesova i pogrebnih marševa", da upotrebimo jezgrovitu frazu iz ne baš suptilne Odbrane pesništva ser Filipa Sidnija (1595)2. I četvrto, ozbiljna i potencijalno tragična drama koja ima srećan završetak.
Međutim, lako je uvideti da se, sa mogućim izuzetkom poslednjeg tipa "tragikomedije" (Ćincijeva tragedia di lieto fin), ove varijante vrlo retko pojavljuju u "čistom" obliku. Drama koja u podjednakoj meri koristi lica iz komedije i tragedije biće gotovo neizbežno prinuđena i na mešanje stilskih ravni; štaviše, biće prijemčivija za komične događaje ili likove u pretežno ozbiljnoj radnji.
Ovo mešanje je naročito ostvareno u velikom broju komada napisanih u šesnaestom veku u zapadnoj Evropi, koji su sjedinili hrišćansku, biblijsku i, daleko ređe, apokrifnu3 tematiku sa formalnim, strukturalnim i stilskim sredstvima terencijevske drame.
(...) U sedamnaestom veku, u vreme pojave Kornejevog Sida (1636), srećan završetak je u Francuskoj postao neophodan uslov, dok je nepravilan oblik, nasleđen iz popularne srednjovekovne drame, ustupio mesto sve strožem pridržavanju neoklasičnih formalnih obeležja (premda su komične scene korišćene u ovoj vrsti čak i nakon Sida). Ovakav razvoj u francuskoj istoriji drame od "tragikomične" drame libre koja je koristila uglavnom biblijske teme, do tragikomedije kao romaneskne tragedije sa hepiendom - počevši od prethodnika poput Robera Garnijea i Aleksandra Ardija, do Korneja - ispitao je Mervin T. Herik u svojoj knjizi o tragikomediji do osamnaestog stoleća u Italiji, Francuskoj i Engleskoj.
To isto još više važi za englesku (kao i nemačku) tragikomediju šesnaestog i sedamnaestog veka. Kao što je Sidni izneo u svojoj Odbrani pesništva, engleske drame tog razdoblja bile su "ni tragedije ni komedije", pošto su, mešajući kraljeve i lakrdijaše, doprinosile uobličavanju tipa "bastardne tragikomedije." Činjenica je da je ova mešovita, nepravilna forma, izrasla iz domaćih srednjovekovnih komada, uobičajeno nazivana "tragikomedijom". Takođe je neosporno da neoklasična pravila koja su tragikomediju opisivala kao tragediju sa srećnim završetkom, u Engleskoj nisu ni izbliza bila poštovana u istoj meri kao u Francuskoj. Ali isto tako, baš kao u Francuskoj i u Nemačkoj, i u Engleskoj je srećan rasplet postao najistaknutije obeležje ovog žanra. Najpoznatiji predstavnici razvijene tragikomedije su, svakako, Frensis Bomon i Džon Flečer, koji su doveli do savršenstva ono što se podrazumevalo pod tragikomedijom u to vreme, stvorivši od nje popularan ali i uvažen oblik zabave.4
(...) Razmotrimo, najzad, kakav se opšti zaključak može doneti o evorpskoj tragikomediji u sedamnaestom veku, na vrhuncu njenog razvoja. U nekoliko aspekata, ona je mnogo sličnija romantičnoj komediji i melodrami. U pretežnom broju slučajeva ona počiva na romantičnom ljubavnom zapletu koji nas odvodi u daleke, neobične ambijente i iskušava naš osećaj za verovatno sa najfantastičnijim zgodama i situacijama, kao i sa nategnutim spojevima smešnog i ozbiljnog. Zaplet je obično zamršen i brižljivo smišljen, a po pravilu vrhuni u maestralno iskonstruisanom rapletu. U suštini, preovlađujuća i najuočljivija osobina ove vrste jeste spretno baratanje srećnim završetkom. Dramatičari koriste oštroumnost do zapanjujućih razmera i, poput savremenih holivudskih scenarista, održavaju napetost gotovo do poslednjeg trenutka, samo da bi je razrešili pomoću najneočekivanijih preokreta sudbine, plaćajući na nimalo suptilan način danak milosrdnoj stvari poetske pravde. Ispostaviće se da su otrovi, u stvari, bili bezopasni uspavljujući napici; likovi će se razotkriti kao deca oteta od strane gusara i odgajena u anonimnosti kod pastira, ili pak deca zamenjena prilikom rođenja; tirani će umreti pravovremenom smrću; i što je još dirljivije, silnici će biti svladani iznenadnim pokajanjem, velikodušnošću i očajanjem. Pojavljuju se čak i duhovi ex machina, ili nevaljalstva bivaju razotkrivena u poslednjem trenutku, a nitkovi proterani u udaljene krajeve. Mrtvi vaskrsavaju u pravi čas, a obrazine bivaju skinute; ključni lik može čak stradati padom u klopku u odsudnom času, kao što se zbiva u Veštici (Witch) Tomasa Midltona, i slično...

S engleskog preveo Svetislav JOVANOV

..1 Marvin T. Herrick: Tragicomedy: Its Origin and Development in Italy, France and England, 1955, str. 28-29.
..2 Elizabethan Critical Essays I, ed. G. Gregory Smith; New York, Oxford University Press, 1937, str. 199.
..3 Autor misli na tematiku iz tzv. apokrifnih jevanđelja (prim. prev.)
..4 Herrick: Navedeno delo, str. 260.