Već dugo potpuno u senci Sterijinog pozorja, a odnedavno delimično i EXIT festivala, Infant1 ipak uspeva da opstane. Nakon prošlogodišnje desetogodišnjice, od 25. juna do 4. jula održan je i 11. put, nisu izostale podrške Grada, Pokrajine i Republike, pored sad već redovne festivalske (ko)produkcije, uličnih performansa i koncerata ponovo je ustanovljen takmičarski karakter glavnog programa, kao neizostavna prateća odlika sličnih manifestacija priređen je i simpozijum o teatru i utopiji, ali izostavljanje eksplicitne funkcije selektora, što je delimično uslovilo stihijski pristup izboru programa, i praktično nikakav pomak po pitanjima, uslovno rečeno, moguće komercijalizacije i gledanosti, bili su dovoljni za primedbe ne samo organizatorima već i svim elementima kulturne scene Novog Sada, za koju je izgleda jedan veliki teatarski događaj godišnje i više nego dovoljan. Tako je INFANT ponovo ostao na margini koju jedino pravi zaljubljenici-tragaoci redovno posećuju i obilaze, ako ni zbog čeg drugog, ono zbog zrnca profesionalne radoznalosti koja i dalje krasi ogromnu manjinu.
Ako kažemo da je izostanak bilo kakvog relevantnog koncepta i odluka da se nesigurnost u kvalitet nadoknadi kvantitetom (na 11. infantu viđeno je čak 18 predstava u takmičarskom delu programa), trebalo bi ukazati na dve stvari. Prvo, kvalitet nije nužno uvek bolji izbor, dok se drugo tiče toga da se isticanjem kvantitativnosti nepravedno otpisuju trupe koje zaista vrede. A takvih je srećom bilo, baš kao i onih koji bi zaista trebalo da temeljno preispitaju svoj rad. Istina je da je teško i nezahvalno u vremenu koje je već više puta proglašavano van(posle)-istorijskim nuditi nešto novo i alternativno, u vreme kada je ne sve, već mnogo, mnogo više od toga već viđeno ili bar preuzeto u glavne (institucionalne) tokove teatarskog života, odnosno u vreme kada je distancirati se i diferencirati skoro nemoguće, ali opravdanja i postoje samo za one koji nešto ne mogu2.
U pregledu rezultata traganja pregalaca novog/starog i budućeg pozorišnog života prvo ćemo usmeriti pažnju na izbor žirija3. Nagrada za najuspeliji eksperiment - predstavu u celini, dodeljena je autorskom ostvarenju Fantomisterija Teatra novog fronta iz Češke i Rusije. Oni su u stvari pravi primer tradicije pozorišne avangardne alternative u kojoj se komunikacija odvija prvenstveno zvukom i slikom, povezanim u određene sociopsihološke okolnosti. Nikad dosta apokaliptično psihodeličnih refleksija na bolesno stanje modernog sveta. Nikad dosta upozoravajućeg podsećanja da američki san nije i nikad neće biti san cele planete! Pa, makar paklene pomorandže rasle na svakom drvetu! Vatra, oružje, batinanja, u funkciji su odličnog glumačkog rituala (Aleš Janak, Irina Andrejeva) od kog se zaista diže kosa i prevrće utroba, baš kao što to i treba kad su na tapetu dželati i žrtve civilizacijskog "napretka". Teatar novog fronta zaista podnosi žrtvu u ime svih nas i svojim beskompromisnim angažmanom isteruje đavola, ne iz čoveka, već na videlo. A za to - poštovanje!
Priznanje za najoriginalnije istraživanje jednog segmenta pozorišnog jezika pripalo je izvođačkom ansamblu predstava Fragmenti i Spoljašnji i unutrašnji krugovi Foruma za novi ples Srpskog narodnog pozorišta u koreografiji i režiji Olivere Kovačević-Crnjanski i Saše Asentića, odnosno Jensa van Dala. Potraga je možda i ključna reč u delu Fragmenti. Plesom Frosine Dimovske, Andreje Kulešević i Saše Asentića na muziku Dada Džihada i Modern kvarteta na delu kao da je bila merljivost, stara dobra kategorija intersubjektivne proverljivosti, podobnosti i potvrđenosti. Unutar (i van) vlastitih mera do formule izraza i njenog ospoljenja jezikom tela u pokretu! Otud miš-maš koreografskih zadataka (rešenja), fragmentarnost, stilska varijabilnost, neprestana igra mogućnost-nemogućnost i smela plesna subverzivnost koja definitivno ne za(o)staje na nivou "pričam ti priču".
Nešto većim ansamblom (Saša Krga, Jelena Marković, Andreja Kulešević, Frosina Dimovska, Ana Lečić, Danijela Vojnovski, Maja Stanković, Ivana Ivanov i Bojana Matić) pod izgleda žestoko naoštrenom i teškom "koreografskom palicom" Jensa van Dala, Forum za novi ples se u Unutrašnjim krugovima predstavio u punom sjaju i potenciji. Delo se zasniva na muzičkoj (ali i poetsko-filozofskoj) podlozi Grega Smita u kojoj je, kako i sam naslov predstave govori, reč o unutrašnjosti, kontemplativnoj zagledanosti u rat i mir svake duše, ovaj put prvenstveno ženske. "Videh jednom ženu, sa srcem u glavi... Videh jednom ženu, jaču nego ikad, poptuniju nego ikad, glava i srce, behu joj na mestu." Na toj liniji, u vatrenoj borbi "suprotnosti", teče ovaj komad. Naglašenom osećajnošću, naglašenim emocijama nemira i agresivnosti traži se nežnost, traži se ljubav i spokoj, ali paklen je put. Jens van Dal je radio sa čim je imao i šta je zatekao. Plesače, njihova tela i duše i zaposlio ih. Zato - "Zaboravljam ko (i zašto) sam, zaboravljam zašto dajem, a zaboravljam i da uzmem. Zašto dajem?!" - zadata su pitanja koja članice (i član) Foruma za novi ples u Unutrašnjim krugovima celim bićem i fanatičnom posvećenošću pretaču u impresivnu igru tela, tela kao duše. Eleni Panajotovoj, rediteljki predstave Dom Bernarde Albe po delu F. G. Lorke u izvođenju trupe Den gri iz Bugarske, za izuzetan spoj verbalnog i stilizovanog izražajnog pokreta takođe je dodeljena nagrada na 11. infantu. Ono što je Elena Panajotova izabrala kao primarni jezik inscenacije tmurne priče velikog španskog pesnika jeste ples. I to ne bilo koji i bilo kakav ples, nego onaj koji i jeste središte španske osećajnosti i internacionalnog identiteta - flamenko. Flamenko je, dakle, stožer bugarske izvedbe Lorkinog dela iz kojeg, dosledno ritmu, proizlaze i drugi elementi - jezik, čas španski, čas bugarski i pokret, izrazito stilizovan i slikovit. I dok potpetice "ćinkve sorele" ubitačno otkucavaju, glumice Veronika Petrova, Sija Ivanova, Rosica Gevrenova, Mila Odajieva, Cvetelina Gospodinova, Stela Krusteva i Milena Stanojević vođene takvom rediteljskom zamisli plešu više no što igraju, pevaju više no što govore i tako nude jednu interpretaciju čiji su vrhunci uzbudljivosti u lepoti muzičkog i vizuelnog, dok dramski patos Lorkinog dela ipak ostaje nešto postrani.
Poslednja (ne u hijerarhijskom smislu) nagrada na 11. infantu dodeljena je predstavi Inkaso u režiji Bojana Jablanoveca i produkciji trupe Via negativa iz Slovenije i Kulturnog centra Novog Sada. Inkaso je razrađena, cenzurisana i finalizovana verzija performansa Vi znate šta hoćete za svoj novac, koji je novosadska publika mogla da vidi tokom prošlogodišnjeg Infanta, a podsećanja radi reč je bila o smelom, hrabrom, provokativnom, ali i bezobraznom insistiranju na proizvođenju subjektivne teskobe kako publike tako i glumaca koji su na sceni dobili zadatak da uz dosta grotesknosti "reprezentativno" odigraju sami sebe.
Šta je isto, a šta različito? Šta nam to govori o razvojnom putu i teatru uopšte? Prvo, ucene nije bilo. Novac sada uzima kasirka i cena nije unapred zacrtana. Intimnih ispovesti sada je više i one se predstavljaju pojedinačno, a ne grupno. Preterivanja u smislu da glumci "jedu ono što zarađeno izlazi na stražnji otvor ljudskog tela" i "uvode nas u svet vagine" nije bilo. Mnogo komunikativnije, zabavnije i distanciranije, priče likova svedene su do bar jedne jasne poente - "nije važno kako izgleda, važan je princip", "pokaži mi svoj novčanik i reći ću ti ko si", "sve pare ionako odu kroz dupe", "divna ste vi publika"... I pored kompromisa koji je tvorcu predstave Bojanu Jablanovecu u svetu teatra očigledno bio neophodan, ipak se ne može reći da je rad izgubio na oštrini. I dalje se tu preispituju bitne stavke svakog pozorišnog predstavljanja - "došli ste, kupili ste kartu, hteli biste da vidite nešto novo, lepo, opuštajuće, uzbudljivo, seksualno..." A šta kad reditelju i glumcima ne pada na pamet da ispunjavaju želje (bar ne na konvencionalan način)?! Onda je na delu dekonstrukcija tradicionalnog teatra (i ne samo teatra već i umetnosti uopšte), predstava koja je ogoljena u svakom smislu te reči, ali koja publici/ogledalu dosledno sprovodi ironiju i refleksiju pozicije biti živ u svetu - predstaviti to u pozorištu.
Upravo navedeni izbor žirija (koji je prilično adekvatan), uz kratke napomene o nagrađenim predstavama, govori o suštinskom obrascu za proboj kroz maratonski program ovogodišnjeg Infanta. Na prvom mestu očigledno je da alternativno i novo ima uporište u neverbalnom, plesnom izrazu, oblasti u kojoj je neophodno pomenuti po svim reakcijama nepravedno zapostavljenu predstavu Korak dalje: korak bliže autora Bojane Mladenović i Dušana Murića u produkciji pozorišta "Duško Radović" iz Beograda. "Dva u jednom", bez šećera! Rosana Hribar, Aleksandra Janeva, Vili Prager, Isidora Stanišić, Sanja Vinković, Dragana Bulut, Bojana Mladenović i Dušan Murić kao (plesna) sila ispred i bend Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar kao (muzička) sila iza. Nešto kao kod slovenačke Via negative u čijoj se predstavi Inkaso dekonstruiše tradicionalni teatar i uloga glumca, Korak dalje: korak bliže mogao bi da označi svojevrsno miniranje plesnog performansa, kao i preispitivanje plesa i plesača kroz njihovu blic-istoriju (ove dve pojave mnogo govore o tektonici osećaja teatarskog smisla/ besmisla s kojim se očigledno susreće većina izvođača izrazito savremenog senzibiliteta). Nošeni zaista muzički (ne)očekivanom silom Bojana Mladenović i Dušan Murić koračajući dalje i bliže uspeli su da okupe vrsne igrače i igračice različitih stilskih opredeljenja iz Bugarske, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Austrije, Holandije i SCG i tako naprave delo koje vri informacijama, odnosno slobodnim asocijacijama. Iako većinom priručno skupljene (broj kamera, reflektora, plesni stilovi, povrede, seks, lova, Evropska zajednica u kojoj smo zaista svi isti samo goli i u mraku...) i lišene nekog dubljeg smisla, one ipak uvlače u vrtlog žestokog ritma i eksplozivne izvedbe koja se praktično ne zaustavlja. Korak dalje: korak bliže oduzima dah, i za to - svaka čast!
Ako preskočimo korpus predstava sličnijih tradicionalnom i, ili savremenom dramskom teatru, među kojima svakako vredi istaći odličnu predstavu Jastučko autora Martina Mekdone u režiji Javora Gardeva teatra "Stojan Bahvarov" iz Bugarske i emotivno nadahnutu i vizuelno izrazito kreativnu predstavu Misterija Julije Ginis i trupe Mistorin iz Izraela, doći ćemo do druge bitne komponente i orijentacije alternativnih i novih umetnika ili onih koji su na putu to da postanu, bar sudeći po onom što se moglo videti na 11. infantu. Često je ta crta već spomenuta kao ukorporirana u okvirima dela u kojima se koristi i neki drugi scenski jezik (jezici), ali u jednom slučaju, zahvaljujući Ani Vujanović (Teorija koja hoda), Seni Đorović, Siniši Iliću i Bojanu Đorđevu i njihovom komadu Actress (work) in progress - intelektualni striptiz, ona je eksplicitno ispostavljena u prvi plan. O čemu je reč? O refleksijama, i onom što iz njih skoro neminovno proishodi - teorijski diskurs. Dramaturški vešto uobličen, Actress (work) in progress - intelektualni striptiz jeste provokativni i duhoviti teorijski "think tank" performans koji zaista treba pogledati. Jednom uvučena u zamku (striptiza u naznakama), publika je prinuđena da se suoči sa teatarskom ogledalizacijom umetnika-teroriste, mešanjem ličnog i profesionalnog i odlaganjem zadovoljstva, kako su intelektualno napredni momci i devojke iz Beograda to nazvali. Nategnute premise "glumca u razvoju" gde se za osnov uzima baš glumac (glumica) udaljavaju gledaoca od onog što ga suštinski interesuje - šta i kako se glumi, dok se manipulacijom teorijskim aspektima pokušava osloboditi iz mreže "teatar je teatar je teatar...", odnosno zaroniti (pre)duboko u nju. Zaista potentan, ambiciozan i nesumnjivo aktuelan rad s druge strane fizičkog, apstraktno-izražajnog, mističnog, ritualnog pristupa izvedbi određene teatarske zamisli.
Sveukupan utisak sa 11. infanta je da se bajkovitim, duhovitim, realističnim, fantazmagoričkim i posvećenim teatarskim stvaraocima novog i alternativnog, koji se muvaju po graničnim delovima "oficijelnog" teatra, ne nudi zadovoljavajući okvir i podrška, odnosno da su zainteresovani mladi ljudi za koje nema uvek dovoljno mesta na akademijama uglavnom prepušteni sami sebi i tako prinuđeni da svoje projekte realizuju bez kontinuiteta, na krnje osmišljenim festivalima koji, ako ništa drugo, u ovom za kulturu surovom vremenu mogu da posluže kao tezga. Umetnici moraju i zato snose deo odgovornosti, ali izolovane zajednice pozorišne birokratije u kojoj i bljesak teško izlazi nešto dalje van scene još uvek su aktuelnije i dok teatar svakodnevnice pobeđuje, teatar pozorišta imaće žešću trku pred sobom.

..1 Internacionalni festival alternativnog i novog teatra u Novom Sadu.
..2 Da ne ostane bez primera - Jožef Nađ može sve.
..3 Žiri je radio u sastavu Irena Krešić, Ljuboslav Majera i Zoran R. Popović.