Multimedijalni umetnički projekti, izložbe i video-projekcije koje poslednjih godina u okviru manifestacije "Krugovi" prate Sterijino pozorje, daju ovoj pozorišnoj manifestaciji još snažniji pečat aktuelnosti. Ovogodišnji "Krugovi" tematski su bili posvećeni eksjugoslovenskom prostoru pa su u gornjim foajeima Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, kao neka povezujuća crvena nit, bili izloženi radovi Mrđana Bajića, beogradskog vajara i profesora na tamošnjoj likovnoj akademiji, iz njegovog višegodišnjeg projekta "Jugomuzej". Naime od 1998. do 2001. Bajić je radio na stvaranju virtuelnog muzeja u kome bi bili smešteni "najvažniji i najbizarniji predmeti iz osamdesetogodišnje istorije nekolikih, a tako različitih Jugoslavija". Zaštitini znak ove akcije je džinovski obelisk u obliku slova "J" na čijem vrhu se nalaze srp i čekić postavljeni na IBM-ov logotip. Svoje kolažne radove sastavljene od dokumentarnih fotografija i skica za skulpture, kao i snimke asamblaža načinjenih od suvenira iz SFRJ kao što su razglednice, zastave, vojnička obeležja, tenkovi i avioni igračke... postavio je na internet adresu: www.yugomuzej.com, dakle u virtuelni prostor, gde oni već nekoliko godina stoje dostupni publici širom sveta. Ovi radovi distribuirani su i u formi CD-ROM-a, a kao izložba putovali su fragmentarno u formi digitalnih printova i objekata, baš kako što smo ih videli na izložbi u Novom Sadu.
Digitalni kolaži rađeni za internet u niskoj rezoluciji, ovako uveličani na zidu donekle ne zadovoljavaju svojim vizuelnim kvalitetom, međutim pošto je Bajićev akcenat na njihovom sadržaju, uz opširne prateće tekstove legendi o atribuciji i materijalima od kojih je određena virtuelna skulptura izrađena, kao i o njenim donatorima, ova nesavršenost ne smeta, čak deluje kao nekakva potrebna patina.
Moglo bi se reći da su svi najznačajniji vladari i političari, od kralja Aleksandra, preko Tita, Miloševića do Koštunice, i mnogi drugi, dobili svoje mesto u ovom virtuelnom muzeju, a Mrđan Bajić nikome od njih nije ostao dužan. Veštom montažom istorijskih likova koji su postali vrsta ikone u našoj svesti, ubacivanjem slika posebno odabranih trodimenzionalnih predmeta i skulptura, kompjuterskom obradom i ubacivanjem teksta Bajić je dobio amalgam koji veoma ubedljivo liči na muzejske eksponate u vitrinama, a ironija i cinizam kojima obiluju čine ova dela sasvim ličnom vizurom jednog umetnika. Reklo bi se da se kroz svoja dela Bajić oslobađa svega negativnog što je na ovim prostorima carevalo, pozivajući i gledaoca na doživljaj katarze.
Tako je recimo u nezaborav pohranjen Tito sa sve učesnicima sleta, srpom i čekićem od crvenih karanfila i natpisom "Bratstvo i jedinstvo", a u drugoj vitrini čuva se njegova snajperska puška i lav koga je ubio "prilikom jedne od svojih mnogobrojnih poseta prijateljskim i nesvrstanim zemljama Afrike". U trećoj pod naslovom "Samit" izloženi su portreti vođa nesvrstanih zemalja izrađeni od čokolade. Dobrica Ćosić dobio je svoje mesto na invalidskim kolicima "hiberniran za buduće generacije", Karić je prikazan sa mnoštvom sefova, Milo Đukanović sa maketama glisera i Njegoševim mauzolejom sagrađenim od kutija "marlboro" cigareta.
Pod naslovom "Tenk" vidimo scene beogradskih ulica marta 1991. i "snage za pacifikovanje demonstracija", u drugoj vitrini bager koji je 5. okotobra 2000. "poravnao ulaz RTS". U vitrini "Helikoprter" je scena noćnog sprovođenja Miloševića u Hag, uz napomenu "donator: Zoran Đinđić". Franjo Tuđman je prikazan uz etničku mapu Hrvatske pre i posle svog dolaska na vlast, a tu su i neki veoma pikantni sklopovi, kao na primer "malj iz Jasenovca" položen na "plašt A. Stepinca".
Pod naslovom "Vatra" imamo osam Meštrovićevih karijatida sa spomenika Neznanom junaku na Avali, kuću iz Knina, Foče i Račka, i vatru. Zanimljiv je i "Šešir" sa trakom od krokodilske kože i broš u obliku leptira koje je "Madlen Olbrajt nosila pri prvoj poseti snagama KFOR-a na multikonfesionalnom, multietničkom i multiradioaktivnom Kosovu". Tu je i vitrina sa parčetom nevidljivog aviona "F117" oborenog nad Vojvodinom 1999. pa sve do vitrine "Ustav" sa slikom Koštunice sa puškom u ruci i gomilom tomova još uvek važećeg starog ustava.
Doista otvoreno "do jaja", uz to i vizuelno atraktivno i dopadljivo. Bravo, Mrđane! Jedino pomalo zbunjuje taj skroz negativistički odnos ovog umetnika prema svemu što se vezuje za prošlost i sadašnjost jugoslovenskog prostora, što pod sumnju stavlja čitav mentalitet ovoga naroda i svih generacija koje su živele u toj zemlji koje više nema, a koju bi, začudo, mnogi, naročito u poslednje vreme, da vaskrsnu. Jedan pravi muzej, koji bi težio da bude objektivan, morao bi se pozabaviti i čudesno lepim iskustvima i dostignućima kojih je bilo na ovim prostorima, možda i više no tih mračnih i mrgodnih, pohranjenih u "Jugomuzeju" Mrđana Bajića.