Prateća manifestacija ovogodišnjeg Sterijinog pozorja bila je i međunarodna izložba fotografija. Pozorište u fotografskoj umetnosti, dakle odraz jedne umetnosti u drugoj, bila je tema Jedanaestog trijenala održanog u holu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Koliko se na jeziku jedne umetnosti može zasnivati jezik druge, pitanje je koje se nameće svaki put kada fotografi iz čitavog sveta (ove godine njih devedeset iz sedamnaest zemalja) izlažu na ovoj jedinstvenoj smotri fotografije. Jer pozorište može da zavede svojim dramskim sadržajem, atraktivnim kostimima, svetlosnim efektima, a snimati na osnovu toga vodi dokumentarnosti, nadovezivanju na prikazano, a zamrzavanje pojedine scene, što fotografija faktički jeste, umnogome redukuje pozorišni čin. Stoga je umetnički pristup pozorištu fotografijom veština nalaženja sopstevnog ugla posmatranja onoga što se dešava na sceni i snimanje toga u pravom momentu. Umetnost zahteva samostalnost i subjektivnost fotografa. Da bi se umetnost na fotografiji desila mora se zaboraviti naslov i sadržaj predstave, a snimati ono što se pred objektivom zaista događa.
Upravo zbog gore pomenutih preduslova, na postavci Trijenala je malo baš umetničkih fotografija, a najčešće su to korektni dokumenti teatarskog čina kakvi se obično štampaju u programskim knjižicama.
Među malobrojnima koji su se odvažili da od pozorišnog čina pred svojim objektivom načine fotografsku umetnost istakli bismo, na primer, Evgenija Ivanova (Rusija) koji uočava razlivanje forme u pokretu balerina i na svojim crno-belim fotografijama, često toniranim u ružičasto ili žuto, postiže efekat akvarela. Slično reaguje Miran Beškovnik (Slovenija) koji, iako neoštrim snimcima, uspeva da dočara atmosferu i dramatiku igre pomoću dubokih senki. Julius Multaržinski (Poljska) naglašava fizičku stranu teatra, snima telo glumice u naponu, igru mišića, utrošenu snagu da bi se izrazila drama. S druge strane Boris Ravič (Izrael) svoje viđenje glumca daje kroz makrosnimak lica sa poluotpalim slojevima pudera, slepljenom mokrom kosom, onim što je u osnovi svakog teatarskog pregnuća i uspeha.
Rus Andrej Šapron pažnju posvećuje procesu nastanka predstave - probi glumaca s rediteljem. Na licima glumaca je izaraz izuzetne koncetracije, a s druge strane grč reditelja da protumači svoju viziju. Vukica Mikača (Srbija i Crna Gora) daje dva statična portreta glumaca, ali tako da se na njima, kao na nekim maskama nalik kori drveta, odražavaju sve prethodno odigrane uloge. Bas Marijen (Holandija) samim kadriranjem likova predstave i odnosima lica u prvom planu postiže izuzetnu dramatiku i ekspresiju. Konačno Ivet Frank (Mađarska) "zamrzavanjem" izuzetno naglih i ekstremnih pokreta govori mnogo dublje stvari o međuljudskim odnosima, nego što to sama predstava može.