Uz pisanje muzike za predstave Kazimir i Karolina u režiji Ive Milošević, Širli Valentajn, Trgovina u režiji Anje Suše, Smrt u režiji Marka Manojlovića, Razvaljivanje u režiji Ive Milošević, Beli, beli svet u režiji Rahima Burhana i druge pozorišne projekte, Vladimir Pejković bavi se i dizajnom tona i produkcijom. Svira basgitaru i klavijature. Nastupao je sa svojim trijom "Ravno nebo", kao i s beogradskom grupom "Jarboli". Komponovao je i muziku za prvi srpski igrani film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa, proizveden 1911, u režiji Ilije Stanojevića, i nagrađen je za to na Petom bijenalu scenskog dizajna. Vladimir Pejković učestvovao je s muzikom za još jednu predstavu na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, kao kompozitor muzike za Nedozvane Momčila Nastasijevića, u režiji Jovana Ćirilova i u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Kako se mladi kompozitor snalazi u pokušajma da odgovori na najrazličitije zadatke koji se postavljaju pred njega, kao što je muzika za predstavu po savremenom dramskom tekstu, za dečju predstavu, ili za svoju grupu? Da li se, vremenom, sam uspostavlja određeni sistem rada koji vodi do željenih i traženih rezultata?
- Što više različitih zahteva ima, to je manja mogućnost da se upadne u kreativnu krizu. Pisanje muzike za predstavu po savremenom tekstu, dečju predstavu, pop grupu, komponovanje klasične savremene muzike, muziku za film, video rad ili "ozvučavanje" izložbe slika, ne dozvoljavaju mi da upadnem u tzv. kalup. Sistem rada sigurno se uspostavlja, postoji osvrtanje na sopstvene parametre i stvaranje unutar njih, ali nijedan princip ne može biti fiksiran, što je izuzetno dobro jer omogućuje da iznova iznenađujem samog sebe, što je i jedna od svrha stvaranja.

Koliko je u tome posebno iskustvo bilo stvaranje muzike za film "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa"? Šta se zahtevalo od vas?
- Konkretan zahtev bio je ozvučavanje, pravljenje muzičke dramaturgije u skladu s filmom. Samim tim, ja sam odlučio da film ne treba da poseduje tišinu, osim u vidu muzičke pauze. Smisao komponovanja za nemi film je, po meni, muzičko ilustrovanje dramske situacije i njenog razvoja, ali i insistiranje na akcentima, pokretima i usklađivanju sa kompozicijom kadra. Stilski, opredelio sam se za modernizovani zvuk gudačkog orkestra s diskretnim uticajem folklora ovog podneblja.

Da li je lakše ili jednostavnije pisati muziku za predstave savremenog senzibiliteta, odnosno one koje lično možda smatrate bliskijim u odnosu na druge?
- Sve je stvar inspiracije i pristupa, pre svega rediteljskog. Postoji bezbroj načina za muzičko tretiranje teksta. Legitimno je na klasike "stavljati" muziku modernog žanra, kao i imati klasični pristup savremenom komadu. Bitno je samo naći pravi muzički izraz zarad celokupnog uobličenja finalnog proizvoda, tj. predstave.

Već je dosta predstava iza vas za koje ste stvarali muziku, kao da je i ta plodnost rada neminovna kada vam je profesor Zoran Erić. Da li se taj sticaj okolnosti, da se sve više okrećete pozorištu, poklapa s vašim interesovanjima, namerama i željama?
- To se na neki način već i dogodilo. Trenutno, primenjena muzika u većini slučajeva dozvoljava mi da se "razmašem" i da preko nje upoznajem sebe i otvaram nove kreativne mogućnosti. Ali, pozorište je samo jedan vid onoga što me u muzici zanima. Radio bih muziku za film, ali domaća filmska produkcija ne obiluje baš sadržajem za koji bih se "ukačio". Mala produkcija ne nudi širok spektar žanrova, samim tim i mogućnosti. U slučaju da i postoji nekakav određen, često je pristup muzici grupni, tj. više autora, bendova, a i koja je verovatnoća da će baš meni da se desi saradnja. Takođe, ono što mi posebno fali jeste pravljenje koncertne muzike. Na primer, za trio "Ravno nebo" s kojim sam kratko radio pre, otprilike, tri godine. Bilo je to savršeno uklapanje ideja oko jednog cilja. Naravno, tu su i koncerti i sviranje, što je sve tiha priprema za ponovno funkcionisanje benda sada na drugim osnovama i iskustvima.

S nekim rediteljima dosad ste sarađivali i nekoliko puta, kao sa Ivom Milošević. Šta je po vama prednost u saradnji sa rediteljem i da li uopšte ima "težih" i "lakših" dogovora oko toga šta treba uraditi?
- Ako se saradnja ponavlja, to znači da postoji određeno razumevanje na liniji reditelj-kompozitor i to je u svakom slučaju prednost. Postoje izuzetno "teški" dogovori oko muzike. To se sigurno ne smatra dobrom saradnjom. Poverenje reditelja igra veliku ulogu. Problem nastaje kada reditelji koriste kompozitora da uglazbi njihovu muzičku zamisao jer oni to nisu u stanju, zbog muzičke nepismenosti. Tada kompozitor postaje samo izvođač radova, vezanih ruku za bilo kakvu kreaciju. Naravno da i u tim slučajevima postoje dobri kompromisi; obostrano davanje, susretanje zamisli negde na sredini. Ipak je predstava prioritet, a ne moje razmetanje umećem. Dobre i inspirativne saradnje kreću se od potpunog prepuštanja kompozitoru, do zadavanja čvrstog okvira od strane reditelja u kome će ovaj drugi manevrisati.

Zajedno sa Zoranom Erićem radili ste muziku za predstavu "Smrtonosna motoristika" i upravo za taj rad dobili ste Sterijinu nagradu. Kako se, uopšte, postiže za jednički rad u komponovanju i kako u tom procesu nestaje autorska sujeta?
- Zajednički rad je škakljiva situacija. To je često prilika da izbiju mnoge loše stvari na videlo. Dobra komunikacija se prosto dogodi. Ne postoji recept za lako funkcionisanje zarad istog cilja. U našem slučaju, postoji određeno dopunjavanje oko koga se uopšte ne postavlja pitanje, sve teče samo po sebi.

Primena elektronike u muzici je danas, naravno, sasvim logična, ali čini se da nije uvek adekvatna, odnosno da i ona zahteva i talenat, i veliko muzičko iskustvo. Šta mislite o tome? Kakvi principi vas rukovode?
- Elektronika danas može mnogo da pruži sama po sebi, ali može i da zavede na pogrešnu stranu. To je već dobro poznata stvar. Sigurno je da pristup elektronskoj muzici zahteva podjednako dara koliko i pristup violini, kvartetima pa i simfonijskom orkestru. Sloboda je neograničena, ali uvek mora biti omeđena znanjem, sposobnostima, realnim mogućnostima, smislom za eksperiment. Nekako, kako vreme prolazi, ponovo se vraćam impresiji živim zvukom, iz čega proističe zaključak da tehnologija nikada neće pregaziti žive ljude. Ono što mene, u suštini, najviše zanima jeste kombinovanje ljudi i tehnologije.

Član ste trija "Ravno nebo", svirali ste i u grupi "Babe", sada i sa "Jarbolima". Da li to smatrate potpuno drugačijim angažmanom? Da li sviranje na koncertima, odnosno živi nastup, ima posebnu draž, neuporedivu, sasvim različitu od komponovanja, i nezamenjivu?
- Rad s ljudima unutar nekog benda je posebno iskustvo. Međusobno razumevanje i osećanje variraju, ali taj vid stvaranja daje dodatnu dimenziju. Mogućnost da ono što napravite, predstavite uživo svirajući publici, ma koliko da je retka, predivan je osećaj koji mi sve više nedostaje i u kome sporadično uživam. Lepo je deliti muziku s pozorišnom publikom, ili posredstvom izvođača, ali direktan kontakt je nezamenjiv. A velika je šteta da, ako imate mogućnosti i volje (snaga se tu negde iznedri, valjda), ne iskoristite to kao još jedan način za plasiranje svog rada.