Harold Pinter, jedan od najvećih i najznačajnijih dramatičara današnjice, dobio je ove godine Nobelovu nagradu za književnost.
"Pinter je vratio pozorište osnovnim elementima - kao zatvoren prostor i nepredvidiv dijalog, gde su likovi prepušteni na milost i nemilost jedni drugima i gde svako pretvaranje postaje nemoguće", saopštila je tom prilikom Akademija.
"Već oko pedeset godina pišem pozorišne komade, a i politički sam izuzetno angažovan", izjavio je Pinter na vest o nagradi. "Uopšte nisam siguran u kojoj meri ta činjenica ima veze sa nagradom." Ipak, dodaje da je "presrećan" i da ne zna da li to priznanje nagrađuje i njegov politički rad.
"Duboko sam angažovan, i u umetnosti i u politici, ponekad se te dve stvari prepliću, ponekad ne. To će biti veoma interesantno", kazao je 75-godišnji pisac. Napomenuo je takođe da bi voleo da prekine pisanje pozorišnih komada. "Mislim da se svet zasitio mojih predstava", našalio se. "Napisao sam 29 komada i zaista mislim da je to dovoljno. Sigurno ću i dalje pisati poeziju i ostati duboko angažovan kada je reč o političkim temama", dodao je. "Mnogo energije trošim na politička dešavanja, koja su po mom mišljenju veoma zabrinjavajuća u ovom času".
Pinter, inače 101. dobitnik Nobelove nagrade za književnost i deseti dramatičar koji je dobio to priznanje, vest je proslavio sa suprugom uz šampanjac, a njegovi poštovaoci su položili nekoliko buketa ispred njegovog doma u Londonu.
Harold Pinter važi za jednog od najeminentnijih britanskih dramskih pisaca 20. veka. Oštro je kritikovao učešće SAD i Velike Britanije u ratu u Iraku. Svet teatra i pacifisti odali su mu priznanje ocenjujući da je Pinter "živa legenda" i dramski pisac koji je "obrisao prašinu s britanske književnosti".
Sin jevrejskog krojača, Pinter je rođen 10. oktobra 1930. godine u Londonu. On kaže da je njegov susret sa antisemitizmom u ranoj mladosti uticao na odluku da postane dramski pisac. Bombardovanje Londona tokom Drugog svetskog rata, takođe je duboko obeležilo njegov rad.
Mračan i ispunjen nesrećnim likovima, jezik Pinterovih drama toliko je specifičan da je zaslužio pridev "pinterovski". Unutrašnji strahovi i stremljenja njegovih likova, njihov osećaj krivice i problemi u seksualnom životu, postavljeni su naspram idiličnog života koji su izgradili u cilju preživljavanja.
"Sa rečima koje napišem na papiru i likovima koji iz njih izranjaju imam poseban odnos koji niko drugi sa mnom ne može podeliti. I možda zbog toga ostajem zbunjen pred pohvalama i zbilja prilično ravnodušan prema pogrdama. Pohvale i pogrde se odnose na nekoga ko se zove Pinter. Ja ne poznajem čoveka o kome govore. Drame znam ali na sasvim drugačiji način, na sasvim privatan način", rekao je 1970, na uručenju nemačke nagrade "Šekspir". Taj govor, inače, ostao je zapamćen i mnogo puta citiran zbog Pinterove, pomalo cinične, opaske o sopstvenom delu:
"Jednom pre mnogo godina, nelagodno sam se našao u jednoj javnoj diskusiji o pozorištu. Neko me je upitao 'o čemu se radi' u mojim delima. Odgovorio sam bez imalo razmišljanja i samo da bih osujetio ovakva pitanja: 'o lasici pod vitrinom za piće'. Bila je to velika greška. Tu opasku sam tokom godina već mnogo puta video citiranu u učenim tekstovima. Izgleda da je dostigla dubok značaj i da se na nju gleda kao na veoma relevantnu i značajnu opservaciju o mom sopstvenom radu. Ali za mene je ta opaska značila upravo ništa. To su opasnosti govorenja u javnosti".
Smatran najuticajnijim britanskim dramskim piscem svoje generacije, Pinter je poslednjih godina usmerio svoju kritiku ka Americi i njenom napadu na Irak. Kao glasan kritičar britanskog premijera Tonija Blera, oštro se suprotstavio angažovanju britanskih snaga u ratu u Iraku. Poznat je, takođe, njegov angažman povodom bombardovanja Srbije 1999. i njegov stav da su NATO i njegovi patroni podjednako ratni zločinci kao i Slobodan Milošević. Takav pogled na svet definitivno je formirao u vreme svrgavanja Salvadora Aljendea 1973, kada je shvatio sav cinizam i hipokriziju politike koju su vodile i još vode SAD. I tako je politika ušla i u njegove drame.
A pre desetak godina, svojim angažmanom, Pinter je bukvalno preokrenuo sudbinu dela - nažalost ne i sudbinu spisateljice - Sare Kejn.
Kada je Blasted Sare Kejn izveden na sceni Royal Court Upstairsa u januaru 1995, u publici je sedelo 65 ljudi, od toga 42 kritičara. Scene seksa i nasilja bile su dovoljno šokantne da bi svi odreda komad proglasili "ogavnim", a autorku - ludakinjom. Sara Kejn je imala 24 godine kada je napisala dramu koja se iz hotelske sobe u Lidsu seli na prve linije fronta u Bosni. Blasted je prikazan još nekoliko puta i bio je komad koji je videlo najmanje ljudi (oko 1.000), ali o kom se najviše raspravljalo u skorijoj istoriji britanskog pozorišta.
Kritičari su ga sasekli. Naslovi su se kretali od Ogavne gozbe fekalijama do Kao da glavu umočite u posudu sa iznutricama. Dan nakon što je britanska javnost naizgled uništila jednog dramskog autora, na kućnu adresu Sare Kejn stigla je pošiljka cveća sa jednostavnom porukom: "Izvanredan komad - Harold Pinter".
Može biti da je Pinterovu empatiju izazvala i sudbina praizvođenja njegove druge, a prve duže drame Rođendan. Prikazivana je u londonskom Lirik teatru samo osam dana i, po svedočenju Martina Eslina, urednika Kenijon revije, zaradila je ukupno 260 funti, 11 šilinga i 8 penija! Pinter se usudio da dođe na jednu od repriza... "Otišao sam na prazan balkon i pogledao dole u parter. Šestoro ljudi je gledalo predstavu i, moram da kažem, nije izgledalo kao da proizvode baš mnogo elektriciteta. Još imam neprodate karte od te nedelje. Matine tog četvrtka je zaradio dve funte i šest šilinga".
Dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Haroldu Pinteru povod je brojnih i oprečnih komentara u londonskoj štampi.
Nagradu najvećem i "najnamćorastijem" britanskom piscu treba, po oceni Gardijana, slaviti kao priznanje britanskoj pozorišnoj kulturi i engleskom jeziku. Pinterove žestoke osude na račun rata u Iraku i američke hegemonije možda i nisu po svačijem ukusu i neće biti iznenađenje ako na uručenju nagrade, 10. decembra, priznanje odbije kao svojevremeno titulu sera i "žestoko opljune po Bušu i Bleru".
Njegove drame, pa i neke od pesama su, po Gardijanu, deo uzvišene, iako istina skrivene, tradicije otpora u engleskoj kulturi i dobro je što neko takav živi u današnje vreme.
I dok Indipendent na naslovnoj strani objavljuje žestok antiratni govor protiv Amerike i Britanije koji je Harold Pinter izrekao početkom godine, Vladi lojalni Tajms ukazuje na nešto drugo. List primećuje da su se Pinterovi skori istupi odlikovali zapenjenim antiratnim antiamerikanizmom i bombastičnim napadima na rat u Iraku koji mu se, kao i ranije oni na Kosovu ili u Avganistanu, nimalo nije dopao.
Da li je onda Nobelov komitet procenio da je 2005. pravi trenutak da se nagrada dodeli autoru koji je svoja ključna dela napisao krajem pedesetih godina, ili je upravo Harold Pinter najveći i najoštriji prst koji je komitet mogao Amerikancima da gurne direktno u oko, pita se Tajms.