Ko je to? Ko ovo priča? Mađar iz Pariza koji lično poznaje Jožefa Nađa od njegovog dolaska na obale Sene, 1980, i koji je, gotovo bez izuzetka, odgledao sve njegove predstave, performanse i izložbe. Ovaj što priča, treba odmah priznati, potpuna je neznalica u oblasti plesa. Međutim, on je, već pola veka, deo pasionirane pozorišne publike u Parizu, a dosta često i u Berlinu, Londonu, Rimu i naročito u Milanu i u svojoj rodnoj Mađarskoj, i svaki dan zahvaljuje Bogu što je učinio da ga tako zabljesne zlatno doba evropske režije u kom su za njega, kao i za mnoge druge, idoli bili i ostali Strehler i Ronconi, Chéreau i Peter Stein, Grotowski, Kantor i Barba, prvi Bob Wilson, Peter Brook (iz Londonda, autor Mahabharate) i Grüber (koji je postavio Hölderlinovu poeziju i komad Faust - Salpetrijer), Fomenko i Vasiljev, ponekad Langhoff i uvek Krystian Lupa. I, eto, s gorkom nostalgijom, saopštio sam svoja opredeljenja, sapienti sat. Ali to ne isključuje zanimanje za druge zanimljive pokušaje dramatizacije - može se biti i ozbiljno zaintrigiran Romeom Castelluccijem, zabavljati se uz Marthalera, mogu se ceniti tehničke inovacije Franka Castorfa, odlične postavke Thomasa Ostermeiera, i François Tanguy i njegov Teatr di Rado zaslužuju divljenje. Najzad, autor ovog teksta više je književni tip, ponekad profesionalni čitač, koji ovde namerava da iz ugla, što bi se reklo prosvećene publike, pokuša delimično da objasni put Jožefa Nađa, gledano sa strane, a oslanjajući se na dva aspekta: kontekst i kulturu iz kojih je ponikao.
Pariski i međunarodni kontekst bez sumnje je najpoznatiji, nešto manje zna se o matici, izvoru, detinjstvu i mladosti koji su formirali umetnika, hraneći njegovu kreativnu energiju tokom njegovog rada u Parizu i Orleanu.
Jožef, sin tesara, rođen je (1957) u skromnoj sredini, u delu Vojvodine gde živi mađarska manjina, na dvadesetak kilometara od mađarske granice - u Magyar-Kanizsa, Kanjiži ili Staroj Kanjiži, kako je zovu, odnosno u seocetu koje je milošću nekog genetskog čuda izrodilo mnoštvo talenata, od kojih su neki pesnici, esejisti, grafički umetnici ili glumci i plesači, postali, na ovaj ili onaj način, njegovi saradnici. "Genijalnost" ovog mesta, koje je nešto između tradicionalnog sela i prirode, jeste, bez sumnje, njegova prvobitna inspiracija, zahvaljujući osetljivosti na sve što je čudesno i košmarno, ono suptilno naivno što su, u nedostatku boljeg izraza ili jednostavno ciljajući na suštinu, zapadnjaci rado opisivali kao "gogoljevsko" ili "šagalovsko". Dakle, reč je o provincijalizmu, pozitivnom i uzvišenom, ali ipak provincijalizmu? Ali ovaj izraz ne nailazi uvek na dobar odjek na našim podnebljima. Uzmimo, na primer, regionalnu književnost u Francuskoj... Giono ili Ramuz dugo su nosili taj žig. "Idite narodu", "vratite se selu" - to liči na ruski populizam i ideologiju "narodnik", čije su se varijante u Istočnoj Evropi, pa i u susednoj Mađarskoj, preplitale i prepliću se i dalje s nepoverenjem, isključivošću, ograničenim duhom i nazadnjaštvom. Da i ne govorimo o mračnoj nemačkoj "Heimatkunst" ili o njenoj, doduše blažoj, italijanskoj verziji - pokretu "Strapaese".
Ali reč "provincija" može biti uzeta i u svom najpozitivnijem značenju, uhvaćena u spregu korena koji udahnjuju život i univerzalističkog prevazilaženja tih korena. Italijani ne bi mogli da ospore u svojoj umetnosti i kulturi ulogu Kriđentija i Riminija, regija Friuli, Romanja, Borgate, Brianca i Via Merulana, Kjođa i "prokleti Kampjelo", Lange i Luna el Falo ili "El Nost Milan" (Bertolezzi/Strehler). Dakle, dozvoljeno je hvaliti provinciju, posebno u vremenu nenadoknadivih gubitaka, može se iz toga izvući i neka "filozofija". I možda nije slučajno to što je jedan od njenih najboljih pobornika jedan srpskohrvatski autor, izvesni Radomir Konstantinović.
Jugoslavija Nađovog detinjstva, prve mladosti, početka studija, i perioda vojske bila je za nas, kao i za njega, mesto gde različite kulture žive zajedno, gde vlada multijezičnost, bi- ili trilingvizam. Bio je to neverovatan, šareni mozaik u kom sve vrvi - slovensko pravosljavlje i nagoveštaji Istoka, "balkanski" Balkan (u najboljem i najgorem smislu), povezanost s bogatom tradicijom mađarske književnosti, planina, ravnica, more - i to Jadransko, vizantijske freske i veličanstvene ruševine iz rimskog doba, vrlo osetljive uspomene na nekadašnju monarhiju, Zagreb, Opatija, Rijeka. Nije džaba Giorgio Pressburger, Tršćanin italijansko-mađarskog porekla, pozvao Jožefa Nađa na svoj festival "Mitteleurope" u Čividaleu.
Treba dodati i da je u vreme njegove mladosti Jugoslavija bila otvorena za zapadnu kulturu, čak i za razne novine koje je ona donosila; na nekim fakultetima nije čuveni "Diamat" bio jedini na policama. U bibliotekama, pored Marksa i Lenjina, mogla su se videti i dela Bloha ili Markuzea, Ničea ili Beketa, a naši prijatelji - tamošnji Mađari - mogli su da čitaju Miroslava Krležu ili Miloša Crnjanskog i modernističke pesnike, ili su mogli da diskutuju na mađarskom, nakon nekoliko čašica dobre šljivovice, s Danilom Kišom, sjajnim srpskim piscem i nezaboravnim čovekom. Drugi su se opet (ponekad i ti isti), okretali pozorištu i mogli su da učestvuju, na primer, u znamenitoj predstavi reci Ljubiše Ristića Madač, komentari (napravljenoj na osnovu jednog izuzetnog dela iz mađarske književnosti 19. veka Čovekova tragedija, Imrea Madača). Predstava, u formi "putujućeg spektakla", igrana je na različitim mestima, u istorijskom dekoru Jugendstila karakterističnom za Suboticu. I možda su baš ti mladi ljudi sugerisali reditelju da uvede i epizodu u kojoj Džejms Džojs, u bazi kraljevske flote u Puli, daje časove engleskog budućem admiralu Hortiju, prilično kontroverznom mađarskom "regentu" iz perioda između dva rata.
Među pripadnicima mađarske manjine u Vojvodini bilo je mnogo talenata, a atmosfera je, u intelektualnom smislu, bila mnogo bolja nego u "kadrovski" ustrojenom susedstvu; bilo je više otvorenosti, radoznalosti, spremnosti da se upija novo. Dugo je jedna od retkih avangardističkih revija na mađarskom jeziku, koja je objedinjavala muze, odnosno različite umetničke aktivnosti "Uj Symposion", nešto poput revije "Tel Quel", ali pomešane s "Arguments", bila objavljivana u Novom Sadu. Citirajmo Ota Tolnaija, pesnika, esejistu, romanopisca i dramaturga koji je bio najsvetlija tačka u ovoj reviji: "Prihvatiti, ne sa stidom, već s odanošću i ljubavlju svoju provinciju i okrenuti se, bez kompleksa, prema svetu." Zar nije i svojoj zbirci dao naslov Orfej iz provincije?
Dakle, s tog je plodnog tla Jožef Nađ otišao je (preko Budimpešte i studija istorije umetnosti i estetike) u Pariz, u 23. godini: da bi sledio unutarnji poziv, da bi učio, usavršavao svoje buduće zanimanje i proverio i upotpunio svoju umetničku i književnu kulturu. Jer njegov put bio je i put prosvećenja, otkrivanja i potvrđivanja. Njegove predstave iscrtale su taj književni put koji je, očigledno, uvek otvoren za promene i uticaje drugih umetnosti - plastičnih i gestualnih u svoj njihovoj specifičnosti. Koliko predstava, toliko (ili skoro toliko) posveta i omaža. Sledeći ih, prolazimo kroz germano-slovensku centralnu Evropu s Kafkom, Buchnerom, Brunom Schulzom, da bismo stigli na krajnji Zapad do Becketta i Dantea, Borgesa i Artauda i Reymonda Roussela, Henria Michauxa. Isto je i s plastičnim umetnostima: od Braunera, Ernsta, Magrittea do Balthusa i sad Miquela Barcela.
Dakle, pozorište i književnost kod Jožefa Nađa? Bilo bi dosadno predstavljati svaku etapu. Zadovoljimo se time da istaknemo dve najvažnije crtice: jednu iz početnog perioda, iz vremena najbliskijih odnosa s rodnom zemljom, drugu, iz savremenog konteksta, vezanu za zapadnjački, francuski period.
"Pisac iz senke", iz prvog perioda za njega je svakako Oto Tolnai, stariji brat s razlikom od 17 godina, bez sumnje najbolji pesnik mađarske nacionalne manjine u Srbiji i jedan od najboljih u celokupnoj mađarskoj književnosti, u geografskom smislu potpuno rasutoj. "Libretistički uzori", u izvesnom smislu, za Nađovu predstavu Orfejeva lestvica (1992.), bili su Da Ponte ili Boito, a osnova jeste Tolnaijeva zbirka poezije Vilhelmove pesme ili Provincijski Orfej. To je niz pesama koje čine neku vrstu sage, pomalo u maniru antologije Spoon River, čiji je autor Amerikanac Lee Masters (koji sakuplja epitafe s jednog seoskog groblja), ili kao poetična prozna panorama jedne zajednice U mlečnoj šumi, Dylana Thomasa. Ta predstava je Nađovo "il cuore", njegovo najživopisnije i sigurno najnežnije delo, horski prikaz jednog "piccolo mondo antico" njegove rodne Kanjiže, na prelazu iz 19. u 20. vek. Intrige i konflikti nisu predstavljeni narativno, ali ima prepoznatljivih mesta (krčma, javni trg, bordel sa svojim dirljivim stanovnicama, kasarna dobrovoljnih vatrogasaca). Ima likova koji su gotovo "karakteri": Vili, seoski idiot, pola-Vojcek, pola-Vladimir, pola-Estragon, fotograf i slikar koji radi nedeljom, čovek s jednom nogom, lažni slepac, otkačeni brica itd. A tu je i uzbuđenje pomenutih vatrogasaca koji imaju svoj limeni orkestar i vežbaju za amaterski komad Razdraženi, nekog nepoznatog "Labiša" i pripremaju se za Veliki međunarodni konkurs penjanja uz merdevine, 1911, upravo u Torinu, gradu koji je kao egzil poslužio bivšem mađarskom ministru i buntovniku Lajošu Košutu, nakon 1849, i koji je bio koban i za ludilo Fridriha Ničea.
Druga predstava iz vojvođanskog ciklusa Comedia Tempio u vezi je s drugom Tolnaijevom zbirkom, Sirotan Čat, koja u fragmentima predstavlja rapsodiju sećanja na jedan život, na stradanje na putu ludila. Reč je o stradanju jednog istančanog proznog pisca i odličnog muzičkog kritičara Geze Čata, jednog od predaka moderne mađarske književnosti, rođenog 1896. u Subotici. Lekar, psihijatar, koji se vrlo brzo srodio s idejama Frojda, bio je veoma osetljiv, izmučen, tražio je izlaz u opijumu, u nastupu krize ubio je svoju ženu, bio je zatvoren u bolnicu, pobegao je i završio tako što je uspeo da se ubije iz drugog pokušaja. "Un mondo moderno", mračno kao kod Gozzana, ali cepa ga krik poput onog kod Trakla, nejasna mučnina i jednog i drugog. Comedia Tempio bez sumnje je najmračnija i najdirljivija predstava Jožefa Nađa koju je stvorio od svoje sopstvene građe, od napete nepomičnosti svih ćelija ili haotičnih, tragično-grotesknih pokreta statista, figura kojima neko upravlja, obučenih u crno kao opsednuti narod - "Dibbouk", kao ispljunuti iz rupa koje su deo scenografije. To je i jedno od njegovih najapstraktnijih dela, dobro i stručno definisano, kao "svest u delovima, neka vrsta igre mentalne konstrukcije".
Drugi primer koji ćemo uzeti s kraja je puta koji je Nađ dosad prešao. To je nešto drugačiji omaž, oživljavanje jednog književnog lika možda još čudnijeg, ali tek nešto manje tragičnog, u predstavi Sunčeva prašina, koji se davao prošle godine u Théatre de la Ville u Parizu.
Polazna tačka ovog puta jeste jedan svaštarski, naivan, nepravilan ili nespretan komad Raymonda Roussela koji doduše daje naslov predstavi, ali nikako ne utiče na sadržaj. R. Roussel (1877-1933), prebogati i ekscentrični amater, u Italiju je "dospeo" zahvaljujući knjizi Michela Foucaulta napisanoj upravo o njemu i njegovom "magičnom nominalizmu", drugi su se divili njegovoj dadaističkoj ili prednadrealističkoj "samostalnoj lingvističkoj mašineriji", a Robbe-Grillet tu je nalazio argumente da odbrani "stvar" Novog romana, svoju "stvar", pre svega. Roussel je bio možda manje prevođen zbog karakteristične igre reči i "nakićenog" stila, jer to je skoro nemoguće preneti s jednog jezika na drugi.
Kako onda to preneti na scenu? Nađov pokušaj je zaista zadivljujući. Čini se da je pročitao kompletnog Roussela, da poznaje njegovu biografiju i bibliografiju, a zna iz toga da izvuče i materijal za jednu prebogatu i ispunjenu predstavu. Očigledno, ne da bi jednostavno ilustrovao, nego da bi ukazao na fenomen Roussela - Roussela koji je čovek-delo, mit. U maniru Boba Wilsona, koji je nekad davao radne naslove pripremnim verzijama Pogleda gluvog čoveka (Život i vreme Josifa Staljina, Život i vreme Sigmunda Frojda), Nađ je svoj komad mogao da naslovi: "Raymond Roussel i njegovo vreme". Izabrao je suštinske motive, intrigantne biofeme, čudne slike, nagovestio je putovanja, kontinente, ali i notu učmalosti neke vrste produžetka čuvene "bel epok", sa svim njenim kodeksima i ponašanjem, određenošću i propalim pobunama, gorkim erosom - izvitoperenim i neutaženim, sa smrću, samoubistvom. Sve ovo dalo bi se dešifrovati na jednom šestomesečnom seminaru. Zadržimo se zato ovde samo na onom što je suštinsko: Nađ je uveo ono što je možda u osnovi ruselijanske vizije, na šta ukazuje i naslov jednog Rousselovog dela - Dubliranje: svet se udvaja, prostori se reflektuju jedan na drugi, prisutne su igre ogledala i u ogledalima, svet znakova i pogleda (Pogled, još jedan naslov R. R.-a), svet jednog zagonetnog Doppelgängera, metaliziranog, posrebrenog šetača, koji bi mogao da bude Marcel Duchamp, ili jednostavno statua koju je R.R. sanjao da će imati na svom nadgrobnom spomeniku...
Nije iznenađujuće što Jožef Nađ ne želi i ne može da se inspiriše nekim već gotovim dramskim tekstom za svoj teatar nazvan "Jel" (znakovni), svoje pozorište slika, gestova, pokreta, telesnog i tela koja se, po manje-više klasičnim kriterijumima, ne izražavaju ni čistom mimikom, ni plesom, pozorište koje je, da tako kažemo, nemo, ali praćeno muzikom, ponekad samo bukom, ponekad čak tišinom. Izuzetak su jedan pokušaj - Smrt cara, urađen u orijentalnom maniru s recitatorom i instrumentalom, i njegov Vojcek, neka vrsta nemog hepeninga, izuzetno teškog i tragičnog (koji izaziva strah, hoće li se pojaviti sponzor, jer su se izvođači "usudili da odbiju i najmanji plesni korak"), nijedan direktan odnos s tekstom napisanim specijalno za scenu. Čak i njegov prijatelj Tolnai morao je da se obrati velikom mađarskom sineasti Miklosu Jancsou (vrlo slična senzibilnost i isti dar za sublimaciju kao kod Jožefa Nađa) da bi na scenu postavio svoje komade. U jednom sasvim drugom kontekstu, uradio je to i s Poljakom Krystianom Lupom, koji voli da se suprotstavlja romanesknoj obimnosti.
Nađ svoju inspiraciju, zapravo, redovno nalazi u romanima i još češće u raznorodnom materijalu (dela, biofeme, motivi, kulturni i istorijski mitovi). Tako on uvek stvara jedan poseban svet i onda ga ispituje, upoznaje, prisvaja; ne da bi ga prosto ilustrovao ili uporedio, već da bi iz njega izvukao specifične motive, znake: "scenofeme", da bi ih pročistio, "odenuo" u slike, preobrazio, najpre probnim crtežima (toliko izvanrednih minijatura koje čine sekvence, "stripove"), a zatim da bi sve to potčinio onome što se zove "ars combinatoria", davanje internog značenja znacima, i da bi sve ponovo oblikovao, i, uz pomoć telesnog predstavljanja i improvizacije, smešao u čvrsto povezanu i smislenu celinu, a zatim sve to osvežio ludističkim duhom koji omogućava da se izbegne teleološka, epska i narativna usiljenost, da bi se sve završilo kao nekakav samostalan "kolaž", koji se potčinjava jedino strogoj logici sastavljanja te slike.
Nađove predstave, uzbudljive, zagonetne, sugestivne i moćne, prave mašine za proizvodnju snova, zahtevaju od gledalaca najveću moguću pažnju, i istovremeno i prijatan i neprijatan napor da bi se dešifrovalo i dekodiralo; ukratko zakasnelu reakciju na ono što je on već uradio. Kako mi, ustvari, reagujemo? Pred tim obiljem, istovremenim i brzim pojavljivanjem znakova i upozorenja, ovi spektakli naprosto zahtevaju više tački gledišta i, ako je moguće, više gledanja. Možemo li pokušati da saberemo toliko pogleda, da ujednačimo ono što je u predstavi (možda) namerno heterogeno i sastavljeno od raznorodnih delova? Možemo li da napravimo "skicu", "scenario" koji može da napiše bilo koji čitalac, nestručan ili profesionalac, i to čak i za relativno moderna dela koja sadrže zamke kontradiktornosti i izazov izopačenih i ludističkih aporija? Priručnici i dela iz oblasti estetike bave se ponekad fantazmagoričnom prirodom pozorišnog fenomena, suštinski imaginarnim odnosom spektakla i publike, ali skoro uvek u odnosu na trenutak kad se to dešava. Ređe govore o onome što dolazi kasnije: kako doživljaj nastavlja da deluje, šta ostaje u sećanju i kako se to menja, ponovo stvara, falsifikuje, reinterpretira i oživljava? Ali, "doživljaji" koje nam Nađ nudi imaju sasvim posebnu moć da izazovu želju da se nastavi, metaforizuje, metonimizuje, potraži i takođe da se zaroni do samog izvora teksta, i ako je pokušaj da se uhvati smisao pomalo razočaravajući, ostaje plodnost onog trostrukog sučeljavanja s Beckettom, Schulzom, Borgesom itd.
Iz tih i sličnih razloga, već dugi niz godina, Jožef Nađ stoji u našem svetištu rame uz rame s Françoisom Tanguyijem i njegovim Teatrom di Rado: dve koncepcije vrlo skladne konstrukcije; ritam i tišina ovde, reči i pesme tamo, ali namerno zbrkani, ponekad haotični, da bi uznemirili percepciju i izoštrili sluh, to su dva poziva da se potraži nešto izvan literature (Pindar, Plutarh, Lukrecije, Dante, Hölderlin, Kafka, Artaud: kakva zbirka poezije!) i da se, na primer, otkrije da je poslednji spektakl Francuza (François Tanguy) Coda inspirisan jednim tekstom Gadde ("Il Teatro" u zbirci njegovih početničkih radova La Madona dei Filosofi)... Nađ i Tanguy, Tanguy i Nađ: njihovo približavanje nije sticaj okolnosti, niti čisto lično divljenje. Uostalom, obojica su prisutni u germano-flamanskom Manifestu Hansa-Thiessa Lehmanna, koji istovremeno liči na utvrđivanje stanja, rang-listu, projekat i dogmu. Tanguy je tamo zaslužio ceo odlomak, Nađovo ime je navedeno. Ali pošto, u pomenutom delu, svima preporučenom, "jedna utvara vlada Evropom", utvara postdramatizma, ostavljamo svima da provere u kojoj meri naša dva junaka zadovoljavaju kriterijume - obezvređena sinteza, pomerena i dezorijentisana percepcija, željena pažnja, intenzivno prisustvo, istovremenost, parataksa, "tutti quanti" itd. ovog čuvenog i, odsad obaveznog (?), postdramskog pozorišta.

Prevela Bojana JANJUŠEVIĆ
(Izgovoreno u Torinu, na manifestaciji Evropska nagrada za pozorište)