Harold Pinter je deseti dobitnik Evropske nagrade za pozorište koja je, ove godine, tokom tim povodom upriličene višednevne, vrlo radne i bogato osmišljene, manifestacije (od 8. do 12. marta) a nakon četvorogodišnje pauze (izazvane finansijskim problemima od kojih, eto, boluje i takozvani bogati svet) uručena u Torinu, u raskošnoj, baroknoj dvorani gradskog teatra "Karinjano". Do pre četiri godine, domaćin ceremonije uručenja ovog najprestižnijeg evropskog pozorišnog priznanja (ustanovljenog, kao pilot program Evropske komisije, podržan od Evropskog parlamenta i Saveta Evrope kao organizacija od evropskog kulturnog interesa, pre dvadeset godina) bio je pitoreskni sicilijanski gradić Taormina.
Dva podatka u kontekstu ovogodišnje ceremonije koja JESU vest:
Prvo: Evropska nagrada za pozorište dodeljena je Haroldu Pinteru mnogo pre no što je obznanjeno da je ovaj britanski dramatičar dobio Nobelovu nagradu.
Drugo: Pinter je došao u Torino (kažu: privatnim avionom, samo na jedan dan) da primi nagradu i dâ javni intervju kritičaru Gardijana Majklu Bilingtonu (tokom kojeg je, između ostalog, objasnio zašto nije otišao da primi Nobelovu nagradu: "Bio sam u bolnici i mislio sam da umirem") i da još jednom, na svečanosti uručenja, zagrmi - mada ozbiljno narušenog zdravlja - protiv novog svetskog poretka, Buša i Blera...
I jedan kuriozitet:
Odmah posle javnog intervjua u teatru "Gobeti", Harold Pinter je prisustvovao uobičajenom zajedničkom ručku za sve učesnike i goste ove manifestacije, u bivšem manježu u neposrednoj blizini "Gobetija", inače centralnog okupljališta svetske pozorišne družine tih dana. I dok smo ga, iz neposredne ali nepremostive blizine, okruženog ljubaznim ali neumoljivim hostesama zaduženim da spreče svaki kontakt s piscem, posmatrali pitajući se kako da mu (ipak) priđemo radi neke ekskluzivne izjave, Jovan Ćirilov nam saopštava vest: umro Slobodan Milošević! Slede konsultacije u našoj maloj grupi iz SCG:
NEKO: To treba reći Pinteru!
NEKO 1: Nemoguće, probali smo, ne daju da mu se priđe!
Jovan Ć: Ja ću da mu kažem!
Posmatramo Jovana koji uspeva da se probije do Pinterovog stola i čujemo: "Oh, my God!" Možemo samo da spekulišemo šta je pisac time hteo da kaže. Bio je to jedan, prilično bizaran ali za ovu priču ne i najbitniji, trenutak u kom se naša-mala-grupa-iz-SCG našla u centru pažnje velikog broja prisutnih. Istinski povod da se osećamo nekako dobro i lepo, dao je Jožef Nađ, koji je, uz litvanskog reditelja Oskarasa Koršunovasa, laureat ovogodišnje Evropske nagrade za "novu pozorišnu stvarnost" i koji je tu nagradu (za razliku od Litvanca koji je "iz zdravstvenih razloga" pre same ceremonije uručenja otputovao kući) iste večeri kad i Pinter, u "Karinjanu", primio s nekim dostojanstvenim mirom, ne propuštajući pri tom da tim Evropljanima, uz zahvalnost, saopšti i činjenicu da se njegovo rodno mesto nalazi "tek nekoliko kilometara od kapije Evrope", koja se zatvara za njim kad ulazi u svoju zemlju i da se nada da će vrlo uskoro ta kapija - ostati otvorena, a njegova zemlja i formalno postati ono što već jeste - Evropa.
Jožefu Nađu posvećeno je čitavo jedno pre podne u teatru "Gobeti", govorili su o njemu pozorišni kritičari iz čitave Evrope, prikazan je film ovdašnjeg mladog reditelja Sabolča Tolnaija posvećen njegovoj poetici koja, zapravo, nema ni pandana, ni uzora, a teško da će naći i sledbenika i potom su počeli da nam prilaze ushićeni i vrlo uzbuđeni poznanici i oni koje prvi put susrećemo na ovom skupu, da bi nam saopštili ono što je već odavno evidentno:
"On je apsolutni genije!"
Jeste, Jožef Nađ je, definitivno, pozorišni Čaplin, po ingenioznoj svestranosti, po poetici zasnovanoj na detalju, po sofisticiranom humoru i ironiji, po vrlo osobenom smislu za apsurd, po atmosferi splina kojim odišu njegove predstave. On je jedan od trenutno najvećih i najautentičnijih (pozorišnih) umetnika današnjice.
Tom dobrom osećaju da si, eto, iz Srbije, a da ti u belom svetu nije zbog toga neugodno, doprinele su još dve lepe vesti:
Prva: Jugoslovensko dramsko pozorište, saopšteno je na završnoj svečanosti u Torinu, postalo je (kao prvo i zasad jedino pozorište s prostora bivše Jugoslavije) član Unije evropskih pozorišta, vrlo ekskluzivne organizacije koja broji manje od dvadeset članova! Tog dana u isto "društvo" primljen je i torinski Teatro "Stabile" i pozorište "Habiba" iz Tel Aviva.
Druga: Jovan Ćirilov dobio je ponudu da Beograd, konkretno Bitef, 2008. bude domaćin ovog skupa i da organizuje program dodele Evropske nagrade za pozorište. Jovanov komentar, pošto nam je s vidnim uzbuđenjem i ponosom saopštio tu ekskluzivnu vest, bio je: "Još samo da pronađem pare!"
Ćirilov (i ne samo on) odista ima problem. Jer, budžet ove torinske fešte, koja uključuje i budžet od sedam miliona evra za pet predstava programa "Povratak" koji je uradio povodom nje, a i "kulturne Olimpijade", legendarni Luka Ronkoni, jeste vrtoglava višemilionska cifra.
Inače, ovu manifestaciju podržavaju i Unija evropskih teatara, Evropska pozorišna konvencija, Međunarodna asocijacija pozorišnih kritičara i Međunarodni pozorišni institut mediteranskih zemalja. Na nju su, kao i uvek, pozvani pozorišni ljudi iz čitavog sveta: umetnici, menadžeri, kritičari, novinari najznačajnijih svetskih medija, direktori pozorišta i festivala, a ona je podrazumevala čitav niz događaja, od pozorišnih predstava (sem onih Luke Ronkonija i Koršunovasa, videli smo i predstavu Rožea Planšona, po Pinterovim tekstovima i pod naslovom Novi svetski poredak) skupova, čitanja dramskih tekstova, video projekcija, susreta s laureatima... Održan je i simpozijum pod naslovom "Kraj kritike?" na kom su kritičari unisono zaključili: nije kraj!