BORIS VELKOV
Rođen 1981. u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i Filološku gimnaziju. Apsolvent dramaturgije na Fakultetu dramskuh umetnosti u Beogradu.
Piše pozorišne kritike za novine za kulturu Bestseler.
Živi i radi u Beogradu.

Dramaturška beleška
RAZIGRANE ZAMKE MIŠOLOVKE BORISA VELKOVA
Boško MILIN

Neke stvari vrednost dobijaju samo zato što su retke; kvaliteti ove neobične drame leže ne samo u njenoj apartnosti već i u veštini kojom je, s pravom možemo upotrebiti tu reč, ona bila spevana, ne samo zato što se dešavaju retko. Danas je u našoj kulturnoj sredini retkost upravo stvaranje kriptičnog, hermetičnog komada, kakav je napisao mladi Boris Velkov kao svoj godišnji rad na trećoj godini studija dramaturgije na FDU kod profesora Vesne Jezerkić. Velkov, darovit pesnik ne samo u smislu dramskog pesnika, što su kvaliteti kojima sigurno vlada, nego i u mnogo češće korišćenom smislu poete, bio se odvažio da u jednom delu objedini nekoliko svojih interesovanja. Jedno jeste drama u stihu, oblik koji Velkov najviše voli. Drugi je istorija, kako literature, tako i čovečanstva, odnosno ideja, učenja i verovanja. I konačno, ali ne na kraju, Velkova krasi moderna svest da se i strašnim, problematičnim stvarima, možda najbolje pristupa sa humorom, kakav je prirođen upotrebi artefakata iz oblasti pop kulture. Teško je reći koja od ovih osobina preovlađuje u Mišolovci, podnaslovljenoj četiri i po čina borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka, ali svaka od njih zauzima svoje i potrebno i jedinstveno mesto u Velkovljevom dramskom spevu.
Ovde ćeno obratiti pažnju na spisak lica i vrstu zbivanja u koliko eruditnoj i hermetičnoj, toliko drskoj i maštovitoj fantazmagoriji koja je pred nama. Velkov svoja lica vezuje za parafrazu Geteovog Fausta, da bi Boga i Mefitofelesa upoznao sa novom vrstom (anti)junaka kojima će pripasti "čast" da budu učesnici u nebeskoj opkladi, koja se dešava na nebu kao i na zemlji, u jednom ili 4383 dana, što je, ako samo malo pribegnemo prostom računanju, period od 12 godina trajanja Hitlerove vlasti od 1933. do 1945. godine. I zbivanja u drami vezuju se za događaje iz ove mračne epohe. Ona se ne pojavljuju i ne pominju u drami po istorijskom toku, već su izukrštana tako da se Mišlovka može posmatrati ne kao istorijska drama, pošto se tako nešto ne očekuje, nego kao drama istorije u svetu koji je iskočio iz zgloba. Likovi iz drame postojali su i u tom svetu, i sada pogledajmo šta su i ko su bili. Marlboro, Čovek koji je proslavio dva brenda duvana, jeste nasledna titula Vinstona Čerčila, osmog vojvode od Marlboroa (i sina jedne Amerikanke), dok je Vindzor titula dodeljena bivšem kralju Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i severne Irske Edvardu VIII po njegovoj abdikaciji sa trona zbog morganatskog braka sa američkom državljankom Volis Simpson. Uspomena na zaljubljenog kralja ostala je ipak osenčena njegovom pokloničkom posetom Berlinu uoči II svetskog rata. Engelberta Dolfusa, vođu austrofašista i kancelara republike Austrije između dva rata ubili su austrijski nacisti u neuspelom puču 1934. Ernest Rem, u jednom trenutku čovek broj dva u Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji Nemačke, kako je bilo puno ime ove kriminalne organizacije, bio je ratni veteran i vođa smeđih košulja, "Jurišnih odreda" stranke, likvidiran od strane Hitlera lično u tzv. Noći dugih noževa 1934. Ludendorf, nemački carski feldmaršal i pobednik nad Rusima kod Tanenberga 1914, bio je i jedan od Hitlerovih prvih pomagača za vreme neuspelog minhenskog puča 1923. Hindenburg, njegov vrsnik po godinama i zvanju, bio je poslednji predsednik Vajmarske republike koji je Hitleru ponudio mesto kancelara, 1933. "Debil" Hajnrih, kojeg Hekuba stvara, jeste budući tvorac SS jedinica i kreator najvećih zločina II svetskog rata. Rudolf je Rudolf Hes, Hitlerov lični sekretar i zamenik na mestu šefa stranke, koji je u nastupu ludila u maju 1941. odleteo avionom u Škotsku da bi, navodno, ponudio prekid rata, koji se za njega okončao tek na samom kraju XX veka, kada je smrt okončala njegovo izdržavanje kazne doživotnog zatvora u Špandauu, kod Berlina. Herman, u vezi sa kojim se ironično citira Šekspirov Julije Cezar ("ne boj se debelih"), jeste Gering, a Jozef se, naravno, prezivao Gebels.
Momenti iz istorije namerno su isprepleteni, kao i okvir Geteovog Fausta sa parafrazom ubistva Polonija iz Šekspirovog Hamleta i brojnim drugim citatima, postupkom tako čestim u praksi engleskog (ali ne i našeg) pozorišta, baš kao što je korišćenje stiha u drami redovna praksa savremenog nemačkog (ali ne i našeg) pozorišta. Stoga pozdravimo ovaj smeli, istovremeno ozbiljni i drsko veseli iskorak u svet dramske mašte i igre, koji kombinuje postupke i domete Toma Stoparda i Rolfa Hohuta, u onom Geteovom smislu: igre kao ljudske delatnosti kojoj čovek, a ne priroda, određuje pravila.

MIŠOLOVKA (ČETIRI I PO ČINA BORBE PROTIV LAŽI, GLUPOSTI I KUKAVIČLUKA)

LICA:

BOG
- Reč, Ljubav, Svetlost ili, najčešće, Kako Vam Drago.
MEFISTOFEL
- Neko ko nas zaista ne voli.
SVETI PETAR
- Apostol, večno star, o kome se, uglavnom, malo zna.
HERUVIM
- Tetramorf bez mogućnosti napredovanja u poslu.
HEKUBA
- Kraljica, zar ne, trojanska?
ADOLF
- Taj momak ne podnosi duvan i alkohol.
MARLBORO
- Čovek koji je proslavio dva brenda duvana, premda je radije slavio alkoholna pića.
RUDOLF
- Jedan od retkih koji će nadživeti komad.
HERMAN
- ¨Ne boj se debelih.¨...
ERNST
- ... rekao je Šekspir i preživeo vekove.
JOZEF
- Spodoba, ali familijarna spodoba.
DOLFUS
- Retko dopadljiv diktator.
VINDZOR
- Ni taj, izgleda, nije mario za duvan. Štaviše...
LUDENDORF
- Jedan od onih ljudi kojima se pred kraj života ukaže prilika.
HINDENBURG
- Jedan od onih ljudi kojima se pred kraj života ukaže druga prilika, iako su prvom uništili i više nego što su zaista namerili.
HAJNRIH
- Debil.
VOJNIK
- Jedan od onih glumaca koje publika voli gole do pojasa.
DOKTOR
- Vrhunski stručnjak. Dakle, krajnje bespotreban.

DOGAĐA SE NA NEBU KAO I NA ZEMLJI, U JEDNOM ILI ZA 4,383 DANA.

*napomena reditelju: jedan glumac može tumačiti do 5 različitih uloga, kako bismo optimalno uposlili najveće ansamble naših najcenjenijih pozorišta; a čitav 5. čin je izbačen, čime je tekst drame sasvim redukovan na ono najpotrebnije; čime se dobija sveti broj 10

PROLOG

TAVERNA U ELIZEJU
ŠEKSPIR. GETE. IBZEN. PREVER.

ŽAK:
Izvesni Blez Paskal
itd... itd...
JOHAN:
Oponašanje istine ne odgovara istini.
HENRIK:
Mi danas ne živimo u doba Šekspira.
VILIJEM:
Meni, umornome, smrt je odmor pravi
od zasluga, koje moraju da prose,
i ništavnosti, koja trijumf slavi,
i vere, koju na raspeću nose,
i časti, prevarom stečene teškom,
i ženske igre, okončane brukom,
i savršenstva, osporenog greškom,
i moći, vođene nemoćnom rukom,
i suštine, koja jeste grumen grobni,
i umetnosti, vlašću ućutkane,
i veštine, koju uče nesposobni,
i dobra, kojim bolest i zlo hrane.
Svet to zna, ali niko ne zna kako
Izbeći taj raj što vodi u pako.

PRVI ČIN

EDEN
BOG. SVETI PETAR.

BOG:
Avaj meni jadnom!
Vaj, živote crni!
SVETI PETAR:
Kaži kakva muka, o, Tvorče
presvetli, Tebe tako mori?
BOG:
Ah, upropašćen sam! Uskoro
će drugi ponedeljak biti...
SVETI PETAR:
Zar pored svih stvari koje
stvorio si?
BOG:
Da, moj Apostole.
SVETI PETAR:
Zar uzalud svih šest dana
teškog rada?
BOG:
Ćuti, Petre, ćuti!
SVETI PETAR:
Dobro, zaćutaću, samo kaži
jedno.
BOG:
Šta to, čedo moje?
SVETI PETAR:
Šta se tako strašno desilo da
moraš prekidati nedelju zbog
toga?
BOG:
Vaj, sad sve što stvorih
naopako biva: Onog kome rekoh
da decu veseli, Vrag ubedi
da nacrta miša, tu poganu
vrstu. Živ li je u paklu?
SVETI PETAR:
Telom hladan, vatren je
iznutra. Da li je on razlog?
BOG:
Kamo sreće; gore!
SVETI PETAR:
Da nije zbog onog, što, iz pokajanja,
zavešta svoju imovinu celu
onima koji dobrom je zasluže?
BOG:
I taj beše sluđen Nečastivim; sada,
ko god je dobije u pakao pada.
SVETI PETAR:
Opet Mefistofel!
BOG:
Zato poslah Heruvima da mu kaže
hitno do mene da dođe.
SVETI PETAR:
Uništi ga jednom, Jedini, jer vidiš
da postao si nesrećan zbog njega.
BOG:
Ne, ne, Apostole, on mora živ biti.
On na nebesima tvori ravnotežu.
SVETI PETAR:
I bez ravnoteže, jedan Bog si Ti.
BOG:
Kako, vaj, upadoh u sopstvenu
mrežu!
Ulazi HERUVIM.
HERUVIM:
O, Tvorče Zemlje, svih planeta oko nje,
i šire, i zvezda sjajnih, sveta što ubire
plodove Tvog vrlog izumiteljstva...
BOG:
Dobro, dobro, robe. Govori,
što nije Mefistofel ovde?
HERUVIM:
O, Bože, došao bi, kaže, odmah,
al' ne može. Sada, kaže dalje,
mora da razvrsta šestn'est onih
što se krste s četri prsta.
BOG:
Slobodan si sada.
HERUVIM izlazi.
BOG:
Da ne gledaš kako Gospodin tvoj
strada!
SVETI PETAR:
Pa zar nije tako od sveta i veka?
Njegov tas na Tvojoj vagi za čoveka
zar nije uvek u ponoru bio?
A glava onog što je tebi mio,
zar nije do tvojih kolena stizala?
BOG:
Za tu ti mršavu utehu hvala.
SVETI PETAR:
Da "bacimo oko" na ljude sa Zemlje?
BOG:
Vaj, na propast moju!
SVETI PETAR:
Samo da vidimo svinjariju koju
odurnu sad čine! Nije li nam
vreme, i noću i danju, prolazilo
brzo u slatkom gnušanju? Samo
malo, da me želja mine?
BOG:
Više i ne vidim lik
svoj, nego pad.
SVETI PETAR:
Vidi ih! Ma šta su sad, da mi je
da znam, šta su samo naumili?
BOG:
Eto, sad su živi; živi su i bili!
SVETI PETAR:
Znači, ozbiljno je. Ne uživaš više
u glupostima kojim čovek diše:
u pušenju, u alkoholu, drogama,
strip-tizu; ne gnušaš se više
ni kada mrs kakav ugledaš na stolu,
ni kada mu je proždrljivac blizu;
ni kada preljubnik neutešenu
napusti osobu ljubavi žednu.
BOG:
Priznaću: opkladu ne dobih nijednu,
a postao sam opkladama sklon.
SVETI PETAR:
S kim se kladiš? Ko je...
BOG:
Mefistofel.
SVETI PETAR:
On!?
Ulazi MEFISTOFEL.
MEFISTOFEL:
Zdravo, Stari; svima!
Kašnjenje pripiši onim neljudima.
Opirući se, oduzeše mi vreme.
Navodno, ne znaju zašto su kod mene.
No, pređimo na vedrije teme.
Igramo novu, ili zbiramo poene?
SVETI PETAR:
Znaš li kome se obraćaš, stvore?
MEFISTOFEL:
Znam. Sada: nekom ko mi nije ravan.
Smiri se, idi i zaključaj tavan.
Za čoveka nije ovaj prizor.
BOG:
Poslušaj ga, Petre.
SVETI PETAR:
Odlazim, o, Sveti, na
zapovest tvoju!
SVETI PETAR izlazi.
MEFISTOFEL:
Kakav kreten! Čovek!
Kažem, on je samo čovek!
BOG:
Imam jedan predlog.
MEFISTOFEL:
Ne! Razmer je pedeset
naspram jedan. Još par
miliona i renoviramo:
Ti dole, ja gore! Dogovor
je takav. Još par miliona,
po mom proračunu... a znaš
da ja nikad ne grešim
k'o čovek...
BOG:
Slušaj me, budalo!
MEFISTOFEL:
Jezik nemam; imam samo
ove uši.
BOG:
Da pakao bude na nebu - u redu;
raj ovaj u zemlji - biće, kome treba;
vatra u ledu, ili noć u danu,
moja je volja, iz zemlje, sa neba.
MEFISTOFEL:
Istina! Smiluj se, Veliki Vođo.
BOG:
Ako te ne bude, onda neće biti
ni opklada koje, sudbine žedan
kao ljudi što su, počinih sa tobom.
MEFISTOFEL:
Ovo je kraj! Sažali se, Tvorče,
nad grešnim svojim robom.
BOG:
Ali još jedno, Sotono, znaj:
smrt tvoja znači i smrt ljudske rase,
stvaranje novo Zemlje i Neba,
nebeske kaste, zemaljske klase...
Ta smrt će teško da mi padne.
MEFISTOFEL:
Ljudi su Tebi, zar ne, omiljeni?
BOG:
Ne toliko kao izbor ljudi.
Niti se oni obraćaju meni,
niti su čuli krik iz mojih grudi.
Slovo ne uspe da opismeni,
pa eto, sada ti im Bog budi.
MEFISTOFEL:
A ti ćeš onda meni Mefistofel?
BOG:
Takav kraj neću dočekati.
MEFISTOFEL:
A ko će moćan biti da ti ime
Svemogućeg Tvorca oduzme?
Ja nisam.
BOG:
Ko život daje, taj ga i uzima.
MEFISTOFEL:
Gde je, na kom mestu,
Tvorac hteo da se šali?
BOG:
Baš nigde, robe.
MEFISTOFEL:
Olako zar meni, omrzlome,
tron svoj spasiteljski nudiš?
BOG:
I dok te mrze, oni te vole;
a ljubav božja je omražena.
Kada je tako, nek mrze kog vole.
MEFISTOFEL:
Prihvatam ovaj bratski predlog tvoj.
Al' ne, "ja ti dobar..." neću
proškripati kroz svoje zube.
Te kreature koje me ljube,
zar neće, mrtve, smenjene biti
poklonicima Suprotstavljenog
novome bogu - meni, može biti?
BOG:
Moguće, ako pogrešiš k'o ja.
Neka su svesni, upamti dok stvaraš,
da samo duhom nalik su tebi,
a ne obrnuto - da su telom isti.
MEFISTOFEL:
Na takav ugovor stavljam pečat svoj.
Međutim, nešto, a tu me i čekaš,
moram dodati nagodbi toj.
BOG:
Ja uši nemam, ali te slušam.
MEFISTOFEL:
Postoji jedan sasvim mali detalj,
koji ti, Najbelji, želiš da previdiš.
BOG:
Pa pričaj sada, kada ćeš, rugobo?
MEFISTOFEL:
Moć Boga ne može biti tako podarena.
BOG:
Je l'?
MEFISTOFEL:
Nije tako?
BOG:
Ne znam.
MEFISTOFEL:
Bar ja tako mislim.
Da se osiguram, želim
da pobedim u poštenoj igri.
BOG:
Da l' znaš i to? Bog
onda budi ovoga trena.
MEFISTOFEL:
Ni samo sena, o, moćni Bože,
od Tebe ne bih bio da se ovog
svetog časa ugasiš od sebe.
Al', eto prilike, pa, ako si
pošten, pošteno sudi o ovoj ponudi.
BOG:
Govori, slugo.
MEFISTOFEL:
Eto, u poraz sad, tvojom rečju,
siguran sam Tvoj; pa Ti,
o, Veliki, spokoj svoj nađi
u rečima ovim dostojnim Zlolika:
Naćićemo nekog čoveka na Zemlji,
koji će vladanjem dobrim ili lošim
pobedu doneti Tebi ili meni.
U igri ovoj do sad si uvek
poražen bio. Zato kreaturu
Ti odaberi.
BOG:
Pristajem. Sad idi.
MEFISTOFEL:
Eto, hvaljen bio (kao što je, kažem,
Isus bio hvaljen), bio bi red tebe,
k'o što narod kaže, "đavo da odnese".
"Zbogom ostaj" rećiću na kraju.
MEFISTOFEL izlazi.
BOG:
O, kako je mučno kraj gledati raju!
Crnji od crnog đavola bih bio
kad bih mudar potez od sebe sakrio.
Ali - šta!? Šta - "ali"!?
Ulazi SVETI PETAR.
BOG:
Ne vredi, Petre, da me hrabriš
obmanama.
SVETI PETAR:
Svedok sam Tvom jadu,
ne porazu nama.
BOG:
On nijednom ne bi zavistan, gnevan,
lakom ili gord. I kao kap što
preliva čašu, smeran i uzdržljiv,
milosrdan čak prema gospodaru.
O, kako je teško svesno biti bog,
kad se prima poklon od najgoreg svog!
SVETI PETAR:
Veliki Ti si, svemoćan, najbelji,
al' okružen si svud belilom svojim;
a, mudar, znaš da možeš mojoj želji
silu napadača dati mačem svojim.
Zavisti, što te odasvud nagriza,
Ti postao si ravnodušan, naklon,
i, pun dobrote, ostavio iza
svog moćnog Svetla naš jedini zaklon:
uvek ispred sebe i visoko gleda
onaj koga krasi brutalna silina,
a potcenjen u svaku ruku čeka
udarce nove svoga tiranina.
BOG:
Dobro, sada pređi sa fraza
na reči.
SVETI PETAR:
"Naćićemo nekog čoveka na Zemlji
koji će vladanjem dobrim ili lošim
pobedu doneti Tebi ili meni."
BOG:
To meni zvuči previše poznato.
SVETI PETAR:
Ja sam star čovek, i ponavljam zato
reči koje slušah od tebe daleko.
BOG:
Dobro si Zlo čuo.
SVETI PETAR:
Ti znaš ko je "neko"!
BOG:
Bio je u pravu; ti si čovek samo
(ko zna šta ti sada prolazi kroz
vene)!
SVETI PETAR:
Besporočan sam kao on, a Ti si,
dok sam bio tamo, vrlo mudro,
živo mislio kroz mene.
BOG:
Upućen si, Petre, u sve moje tajne.
Ovu, dakle, kriješ od samoga sebe.
SVETI PETAR:
Pravedan je on kao retki stari.
BOG:
Je li doktor?
SVETI PETAR:
Nije. Nišči je. U stvari,
zbog otpora ponižavanjima strada.
I, kao ja sada, veruje da je
još mnogo grešnije trpeti
nepravdu nego činiti je.
BOG:
Da li je u stanju meni da da moje,
a da se odupre delima satanskim?
SVETI PETAR:
Kažem Ti, on je sve najbolje Tvoje,
a pokoran je vojvodama carskim!
BOG:
Dakle, odabran je.
SVETI PETAR:
I razgnevljen je na Narod Odabrani
skoro onoliko koliko i Ti.
BOG:
Ali sa tom razlikom što on nije Bog.
Istom će cenom za svoje da plati
po kojoj kupi od Jevreja kog.

MRAK.

MEZOSFERA
MEFISTOFEL. HERUVIM.

MEFISTOFEL:
Hoće li već jednom da nam se ukaže prikaza?
HERUVIM:
Eto, a ja moram da budem strpljiv
i da trpim stalno, jer posao
moj nije stvoren za nervozne;
a nisam Serafim, pa ne gledam nežne,
već pravedne ljude, sirove i grozne!
Ko mora uvek da se zatekne na Zemlji
ili gde god bilo gde ima i ljudi;
i to upravo na mestu u vreme
koje Gospod Tvorac Jedini presudi?
Ti imaš slobodu, ja imam okove.
MEFISTOFEL:
I sposobnost onih što stvaraju snove.
HERUVIM:
Čovek snuje, a Bog odlučuje,
ali bez briga ja bih rado bio
k'o debeli dečak, veseo i mio.
Evo, hvala Bogu, našeg
odredišta! Vidi Odabranog.
MEFISTOFEL:
Ja ne vidim ništa.
HERUVIM:
Dole, gde leže oni odrpanci.
MEFISTOFEL:
Koji tačno?
HERUVIM:
Desno, drugi spreda. Taj što
spava pored onog što piše
i uvis gleda. Ali, šta ti je?
Pusti me, Sotono!
MEFISTOFEL:
Ah, video nas je! I na zemlju pao
u teškom ropcu videvši nas.
HERUVIM:
Dakle, od sada, taj će čovek biti
srećan i nesrećan u isti čas!
Gospode, pomozi!
HERUVIM odleti. MEFISTOFEL pali buktinju.
MEFISTOFEL:
Za to ću vreme, dah jedan tek što je,
časno izvršiti svako delo koje
na meni jeste. A sada je moje
buktinjom ovom da raspalim snove
odabranog stvora. I, kada se mora,
iako požar rasplamsaću sam,
na prave krivce da ukažem znam!

MRAK.

PUTNIČKI AVION
VINDZOR. MARLBORO.

MARLBORO:
O, Bože! Hale!
VINDZOR se prene.
VINDZOR:
Šta je!? Šta je? Šta je!?
Gde gori, Džeče?
MARLBORO:
Svuda: čas na zemlji - čas na nebu!
VINDZOR:
Ozbiljno!? A šta?
MARLBORO:
Usplamteli lik!
Prvo se komešao na nebu
sa mlečno-belim obrisom jednim.
Zatim se beli vinuo u nebo,
a ovaj crveni oganj na tlo!
VINDZOR:
Nevreme? Sada? Kristalna je noć.
MARLBORO:
Ne, nije nevreme, jer taj oganj meni,
kada se opet vinuo ovamo,
bio je na ovolikoj razdaljini!
VINDZOR:
O, Bože! Zar nenajavljeni
prelazimo vazdušnu granicu?
MARLBORO:
Ne, to je bio užareni lik!
Kao da sam đavo iskušava nas.
VINDZOR:
Džeče, šta se tačno dogodilo?
MARLBORO:
Rekao mi je taj odvratni glas
da, ako izvršim nekakvo ubistvo,
u nekoj pećini potražim spas.
VINDZOR:
Slušaj me, Džeče: čovek svašta sanja;
i u tim snovima nama najčešće
sotona sama daje obećanja.
MARLBORO:
Ali, moje oči! Kako moj razum
može da preskoči tu
materiju i da se zanosi?
VINDZOR:
Znači, video si?
MARLBORO:
To ti sve vreme, kao lud, ponavljam!
Ja sam realista, preko oka primam
svaku vest o svakom porazu, pobedi.
VINDZOR:
Sačekaj, Džeče; i ja oči imam.
Rećiću ti nešto. Verujem da vredi.
Nedavno sam bio u državnoj poseti
zemlji iz koje je rodom tvoja majka.
Sam je slučaj hteo, pa sam se u Solt
Lejk Sitiju obreo, jer u toj državi
nije bilo štrajka, i primetio sam
da narod tamo drži do morala...
MARLBORO:
Pa naravna stvar.
VINDZOR:
Ja, budući car, po njihovom sam
glupom običaju sišao u narod.
I pričali smo, mada se nismo
dobro razumeli: meni je bilo
dosadno da slušam, a oni su,
valjda, neku pomoć hteli,
i tako dalje... Uglavnom,
prišla mi je neka udovica,
držeći za ruku dete ne starije
od dvanaest godina, i pričala
o odlasku svog muža, i da nije
sa njim imala sina, i kako
je tada izgubila brata...
a ono dete bulji u mene, pa
reče ženi - Vidi, mama - Tata! -
A žena niti da se prene!
Uzvrati tiho, pre nego što će
opet ka meni da se okrene
- Triš, to nije lepo. - (Patriša
se zvala). Šta ti to govori?
MARLBORO:
Lagala je mala! Samo kada bi ti
to sve lepo da objasniš hteo.
VINDZOR:
Nisam verovao - ali sam video!
MARLBORO:
Sebe kao oca? I poenta to je?
VINDZOR:
Ne, glupane, ne. Razlike u odgoju
postoje: narodima nekim lakše je
da lažu, nego da prostu istinu
nam kažu! A istina je: Strah te je
Nemaca, više od Francuza, Rusa i Crnaca.
Ali ne brini se, Džeče, ja te volim.
Zato ću svaki posao novi umesto
tebe da ugovorim. Neka tvoja majka
bude ponosna na sina: nemoj više
da me budiš, do Berlina!
MARLBORO:
tiho
A ja sam uvek želeo da lečim,
ako primetim da neku bolest imam,
iako doktor, prevaren nečim, jasno
mi kaže - Vi ste zdrav! - a nisam.

MRAK.

KONGRESNA SALA
RUDOLF, izbezumljenog lica i neurotičnih pokreta, ulazi obazrivo.

RUDOLF:
O, dragi gosti, priđite bliže!
Gospodin Bizmark, ledi Astor, Krup, a Bek
i Gering, tek stigli iz lova,
brižno odstranjuju životinjske kosti;
monsieur Moras sa 'Napoleonom',
zacelo starim čitav jedan vek;
Falkenhajn, Konrad fon Hecendorf; i dalje,
poslanstvo koje nam car začina šalje,
i, meni lično najdraži od svih,
gospodin Marlboro je jedan od njih!
Šta - od Vas na dar meni jedan
brod u flaši!? Hvala Vam; taj manir
imali su i svi dični preci Vaši.
Ulazi DOLFUS.
RUDOLF:
Džez orkestar ceo!? Iz opere pravo!
Ulaze VOJNIK i DOKTOR.
RUDOLF:
I Engelbert Dolfus! Kakav solo!
Bravo!
DOKTOR:
Skidaj ga odatle!
VOJNIK savladava RUDOLFA.
DOKTOR:
Jedna umerena doza, da naš Rudi
spava.
RUDOLF:
Šta je to sada?
DOKTOR:
Specijalno mleko kravlje.
RUDOLF:
Ne, nikako! Sa Dolfusom
tek će da otpočne slavlje.
Rudolf zaspi.
DOLFUS:
U zemlji ludaka nije lud onaj
što se ludom pravi.
Ulaze ADOLF i JOZEF.
ADOLF:
Ne preteruj sa tim! Jako mi je stalo,
rekoh li, da svest mu ne trpi ni malo.
DOKTOR:
Životom se kunem da ne trpi.
ADOLF:
Izlazi!
DOKTOR i VOJNIK koji nosi RUDOLFA izlaze.
JOZEF:
Za šta gospodara svih duša sad moli
ovaj markgrof bedni, kljasti i oholi?
DOLFUS:
Da sam kljast i ohol k'o ti, opet ne bi'
pričao sa sobom kao s ravnim sebi.
ADOLF:
Mir nek među braćom bude.
DOLFUS:
To se, reklo bi se, odnosi na ljude.
ADOLF:
Jozefu
Ti ćeš onda bez reči izaći.
tiho
Al' se iz hodnika nikud nemoj maći.
A onda povedi Rudolfa sa sobom.
JOZEF izlazi.
ADOLF:
Dva čoveka prava. Dva brata po krvi.
Ako sada, na jednom jeziku, dogovor
nađemo kom se svako nada, ja prvi
osvojiću Sunce, Uran, Jupiter i Mars.
DOLFUS:
tiho
Jer Saturnom vladaš.
Adolfu
Saslušaj me dobro, tiranine
Gota! Znam da onaj koji
na brzu brzinu, prevarom nekakvom,
ovlada tuđim, tuđe svojim smatra.
Ali time pravo na sve svoje nema.
Želiš Sunce, kažeš; al' ta večna vatra
uvek nove svoje zrake na nas spušta,
dok se stari hlade od Sunca daleko.
Nije tvoja majka bol trpela veći
od bola moje dok me je rađala,
nit' je tvoje Sunce od mog Sunca bliže.
Za zlo neko novo nećeš koristiti dečje
uspomene, dok razum nad razumnima vlada.
ADOLF:
Znači - nikada?
Zar nevinost besno na planete riče,
čije telesine tvoje Sunce mrače?
Razumom se razmećeš bez znanja
da dete od majke odvojeno -
plače! Ni ti, a ni bilo ko nalik
na tebe, sve razumne stvari gurnuv
u snop čvrsti, ne može da brani
da siroto žgepče pribijem uz sebe,
ma kroz vatru samu.
DOLFUS:
I pre pomisli ćeš goreti, to znaš.
Cezar Italijan, mađarski admiral...
ADOLF:
Admiral bez mora!
DOLFUS:
I ja, ako hoćeš, pecaroš dunavski,
kao biće jedno, glava i duša,
raščinićemo to orlovsko gnezdo,
koga se svaki pošten Nemac gnuša.
ADOLF:
Je li to sve?
DOLFUS:
Nije. Ugovor postoji, koji
sačinismo u slozi, nas troje;
na njemu potpis svakog od nas stoji,
još fali samo obeležje tvoje.
ADOLF:
Za šta to?
DOLFUS:
Za potvrdu nepovredivosti
granica naših, za mir i saradnju.
ADOLF:
A to je jedan ultimatum pravi!
Reci mi, Dolfuse, da li jaje preti
zmiji, dok ga ova celog guta? Ili
kada zmiju orao davi, da li ona tada
plače nad sudbinom jajeta jedenog?
DOLFUS:
Ti se meni rugaš?
ADOLF:
Nipošto, ja cenim nemačku gordost takvog
jednog duha. Predaj se bez borbe,
prijatelj mi budi. Italija, zmija,
zna kad i šta gubi, i kada će se
podvući pod kamen. Uštedi mi vreme,
razveseli mnoge sugrađane svoje,
jer znaj da čas kada biti Nemac
znači biti ljudsko biće, k'o oblak
će doći. Budi čovek danas, dok je nebo
vedro, samo to skromno od tebe zahtevam.
DOLFUS:
Ti od mene tražiš da ja budem čovek?
Da prijatelj tebi, brat možda da budem?
Ja nisam brat onom ko sopstvene zemlje
skupštinu zapali, ja prijatelj nikom
ne mogu da budem, ko svoju braću u logor
zatvara. A pošto jedan govorimo jezik,
utoliko ćeš me bolje razumeti.
ADOLF:
Odlazi, onda, u svoju jazbinu! Zagnjuri
glavu, i trpi nepravdu, dok ne progovoriš
neki drugi jezik! Na njemu onda slobodno
govori, i salutiraj velikom cezaru ovo
čime ti je inojezični varvarin, mrzeći
tebe i tvoju rasu, pretio dok si utabanom
stazom, kao beskičmenjak bežao u rupu!
DOLFUS izlazi.
ADOLF:
Sa zgarišta ću skupštine državne, i ma ko
da je počinio to primitivno delo sabotaže, ja
sam mu večno zahvalan od srca, uzeti jedan
užareni kamen, i njime ću, tako mi Bog sveti
pomogao, do poslednje goniti izdajničku zmiju...
Ulaze JOZEF, HERMAN, DOKTOR, VOJNIK i RUDOLF.
ADOLF:
... i sa oklopljenih deset ću prstiju
svakoj ponaosob ispržiti jezik, da
nikada više nigde se ne čuje reč
mržnje protiv dobročinitelja!
ADOLF, iscrpljen, pada.
JOZEF:
Kakav kamen?
Doktoru
Brzo, pomozi mu!
Doktor pruža pomoć Adolfu.
HERMAN:
Da se ja vratim kad bude pri svesti?
JOZEF:
Ne, radoznalče, sad ostani tu!
Adolf dolazi sebi.
JOZEF:
Fireru, po vašem naređenju, doveo
sam vam vašeg dobrog Hesa, i pogledajte
ko je još tu! Herman, izgleda donosi
vesti o onima koji razneše skupštinu.
HERMAN:
Jozefu
Platićeš mi, grbava kamilo.
ADOLF:
Napolje! Svi napolje!
Ostali krenu ka izlazu.
ADOLF:
Rudolfu
Ti ostani tu.
JOZEF, HERMAN, DOKTOR i VOJNIK izlaze.
ADOLF:
Rudolfe, hajde da igramo
fudbal! Šutiraj, hajde!
RUDOLF zamahne nogom u prazno. ADOLF se baci u prazno.
RUDOLF:
Ti braniš još gore od našeg
i francuskog golmana zajedno!
ADOLF:
Priznajem, loš sam. Koliko je?
RUDOLF:
Sedam prema nula, za mene!
ADOLF:
Čestitam! A možeš li
da mi kažeš, Rudi, zašto
primam toliko golova?
RUDOLF:
Zato što ne paziš.
ADOLF:
A na šta to ja treba da pazim,
da bih bio pobednik na kraju?
RUDOLF:
Lopta ide gore - dole. Zato deca fudbal vole,
Za pobedu boga mole, pa ostaju posle škole.
Ali ljudi žele drugo, pa vežbaju teško, dugo.
Onog koji ćuti, radi, snaga vodi ka nagradi.
Da bi strana bio jača, dobro plati tog igrača.
Takvi ljudi uvek vrede, tvoj tim vode do pobede.
Kada zlatni pehar sija, ne treba ti kavgadžija.
Ako ne moraš sa njim, treba da promeni tim.

MRAK.

DRUGI ČIN

PEĆINA
HEKUBA. MEFISTOFEL. BEŽIVOTNI HAJNRIH.

MEFISTOFEL:
Sav gorim kraj tebe i kraj tvojih
moći! Ti predivna, mila miljenice
noći, moja si, ja tvoj sam!
HEKUBA:
Ti, laskavče jedan, ne bi ovde bio
i udvarao se, tako mlad i mio,
da koristi kakve ne vidiš
u meni!
MEFISTOFEL:
Šta oko da doda takvoj jednoj ženi?
HEKUBA:
Al' ne zaluđuj me (telo mi
već ludo), već reci šta želiš?
MEFISTOFEL:
Jedno malo čudo.
HEKUBA:
Ah, zar opet!?
MEFISTOFEL:
Dođi; telo se već hladi.
HEKUBA:
Reci mi, šta želiš sa njim
da se radi?
MEFISTOFEL:
Bilo šta da bi postao heroj
nalik heroju iz tvoga doba!
HEKUBA:
Ne, zaklela sam se. To nikad!
Do groba!
MEFISTOFEL:
Sve što još vredi ima svoju cenu.
HEKUBA:
Ne gledaj ni u jednu drugu ženu.
MEFISTOFEL:
Šta mi je sa vidom? Postao sam
slep!!! Gde si, o, Hekubo!?
HEKUBA:
Oh, kako je lep!
MEFISTOFEL:
Ne vidim ništa, samo idem pravo!
HEKUBA:
O, prokletniče, ti si lep k'o đavo!
MEFISTOFEL:
Hekubice mila, opet kraljica ćeš biti.
HEKUBA:
Samo, moj dobri, ako kralj mi budeš ti.
MEFISTOFEL:
Hoću, ali vreme ne radi za mene.
HEKUBA:
Šta to lepše grle tvoje plave zene?
MEFISTOFEL:
Telo se raspada…
HEKUBA:
Dobro. Samo sada.
levitira
bačkajeigračka
banatjezanat
sremjekrem
Probaj sad!
MEFISTOFEL:
Ništa.
HEKUBA:
dupejeglava
montanatamnava
papajezapa
krekjedrek
A sad?
MEFISTOFEL:
Ništa! Ništa!
Hekuba odlazi po knjigu.
HEKUBA:
O, stara sam, ili samo starim,
mada još uvek držim se dobro.
MEFISTOFEL:
Svake čini sada seti se, Hekubo,
Atina Palada da bi opet bila.
HEKUBA:
levitira i čita
rusjepijanac
portugalacšpanac
crnojebelo
evropajeselo
kaubojjekrava
belzebubnespava
budnajesrbija
živičkaljamija
zvezdajepogana
mrzimpartizana
karlajećorava
pavelićspasava
šešeljjerugoba
vukdanadvagroba
slobamoramreti
akademiciaveti
lažjeistina
šiptarjeslanina
srbinjemesar
prosjakkolesar
hrvatjedražen
legijatražen
govnojezdanje
hiphopjesranje
koštunicajerasista
čanakaustrofašista
cecajepromukla
krajinajepukla
pedereubiti
kurvesakatiti
bogjesotona
naradosteona
čmarcisubosanci
crnogorcivulve
vojvođanikurve
hilandarbugarski
ibeogradcarski
islamjevera
hašišjevečera
srpskapametsmeće
MEFISTOFEL:
Živ je! Eon
udove pokreće!

MRAK.

TEMPELHOF, BERLIN
LUDENDORF. VINDZOR. MARLBORO. VOJNIK.

LUDENDORF:
O, vrli moji neprijatelji!
Kako je slavno videti vas opet,
i to na divnoj zemlji domaćina!
Još mi je draže, to moram da
priznam, što putovaste nebom,
a ne vozom.
VINDZOR:
Hvala na vašoj nežnoj i utešnoj
reči dobrodošlice iskrene.
Moj mi je divni otac govorio
o toj toplini nemačkog naroda.
I zemlja vam je prostrana i plodna.
Ali, ne mogu se otrgnuti misli
da nemačko vaše prostrano nebo
ne pruža najlepše baš utočište
zapadnijim vašim susedima.
Odmor bi nama dobro došao.
LUDENDORF:
Za cenu koju dolazite meni
u posetu, odmor bi vama mogao
da se meri godinama. A vaš
je prijatelj, izgleda nervozan?
Da ga nisam možda nekom nemačkom
rečju naljutio oštrom?
VINDZOR:
Pozdravi, Džeče, Feldmaršala!
MARLBORO:
Pozdravljam Tanenberg.
LUDENDORF:
Za Arhangelsk hvala.
Dobar stisak ruke! Boga mi,
prinče, ako vaš dželat ovako
steže ruke oko vrata osuđenika,
ovo je dobar posao za nas.
VINDZOR:
Najbolji je u celoj Imperiji.
Za istu cenu uslužiće vas.
Ulazi DOLFUS.
LUDENDORF:
Dolfusu
Čemu takvo lice u radostan dan?
DOLFUS:
Eh, Ludendorfe, mrkli to je mrak!
LUDENDORF:
Vindzoru i Marlborou
Kancelar Dolfus nam govori to.
Dolfusu
Gospoda su Vindzor i Marlboro.
DOLFUS:
Onda tek jedan jedini zrak Sunca
dere pomračinu u kojoj smo svi.
VINDZOR:
Marlborou
Jednom da svetao budeš i ti.
DOLFUS:
Ne nameravam da se zadržavam.
Rećiću samo da se zgražavam
time što se u Nemačkoj događa.
LUDENDORF:
Ali, mi smo ovde da izgladimo stvar.
DOLFUS:
Koliko možete, i kako vam drago.
Sa svoje strane, učiniću ja
da za sve izlive prostaštva i besa
u Evropi sazna ko treba da zna.
Dolfus izlazi.
VINDZOR:
Marlborou
Kontinent, vidiš, Imperiju čuva.
LUDENDORF:
viče za Dolfusom
Ali, nemoj onda, kako vetar duva,
kada se stvari ovde sasvim srede,
i kad Mediteran bude "mare nostro",
da pozivaš se na bratstvo i slogu!
VINDZOR:
Nedeljivo delim sa vama mišljenje
o katastrofičnosti iredentizma.
LUDENDORF:
Ovo je ucena! Ovo je šizma
ravna onoj vašeg Vašingtona!
MARLBORO:
Koga ja, dakle, treba da ubijem?
LUDENDORF:
Molim!?
VINDZOR:
Marlborou
Glasnije, je l' vidiš da je stari
gluv?
MARLBORO:
Koga, Feldmaršale, skora čeka smrt!?
LUDENDORF:
Našeg kancelara, viteže sa Malte.
MARLBORO:
Kasno, jer dok ste vi, Feldmaršale,
pričali u besu, on upravo je
odleteo za Beč!
VINDZOR:
Ne njega, Džeče! Ti nimalo dara
nemaš za pregovor sa poslodavcem.
Ludendorfu
Adolfa, zar ne?
LUDENDORF:
Ne, opasno je pominjati javno
to austrijsko najmrskije ime!
VINDZOR:
Dobro, od sada tihi ćemo biti.
A zašto njega, ako smem da pitam,
ne "obradi" neki vaš, domaći dželat?
LUDENDORF:
Zar vam otac, vrli gospodine, nije
rekao da Nemac nikad jedan nije
usudio se da ubije vladara?
MARLBORO:
A zašto, Feldmaršale?
LUDENDORF:
Iz straha od strašnog prokletstva
koje sustiže sve Nemce sa Neba.
VINDZOR:
Marlborou
Ti si već proklet.
MARLBORO:
Vindzoru
Sada, Hale, znam.
VINDZOR:
Pa, Feldmaršale, ja prihvatam!

MRAK.

KONGRESNA SALA
ADOLF. JOZEF. ERNST.

Ulazi HERMAN.
HERMAN:
Svi su uhvaćeni!
ADOLF:
Odlično; a sada surovost
i ljutnju stavite u stranu.
JOZEF:
Fireru, ja tvrdim da bez
surovosti, svu surovost
svoju stavivši u stranu,
sama priroda je mene,
čistog Nemca, dovoljna
da takve životinje kazni.
ADOLF:
Nikako!
al' tvoju vrlinu ja cenim.
Sada treba mržnju usmeriti tamo
gde je zelenaštvo pomutilo razum,
i od politike, majke zaštitnika
presvetih načela nacije, države,
napravilo stalno ravnodušje, slabost,
prokletu i puku želju za kamatom,
učmalost, lenštinu, polemiku, svako
ništavno načelo jednakosti svakog;
tamo gde se misli da je naša volja
čelična greda, al' suviše tanka,
dok njihove su debele, od gume,
da tako, nakon što će nekom,
i nama i njima mrskom prolazniku
razmrskati glavu i, od čvrstine,
lupivši o beton pući na dve polovine,
njihove bi grede, još više debele,
udarati mogle po svemu i svakom,
bez zazora, straha od naše sudbine.
Zato pustićemo, uz buku i pompu,
te krvoloke da slobodno odu;
tek da zaplašimo gumenim mecima
one koji takve metke proizvode.
Ipak, da ne bi pomagali njima,
a takvim činom zarili još jače
nož u svoja nedra, predlažem,
i zato nalog dajem: ljude
naše krvi, Germane, Nordijce,
umrljane ovim varvarskim zločinom,
ne pustiti niti malodušan biti
prema njima, već svom silinom,
i snažnije nego u drugoj prilici,
obrušiti se i kazniti za primer.
Samo se takvim delanjem može
zadovoljiti pravedna srdžba
vas i drugih Nemaca dičnih
koji su, s pravom, žedni osvete.
JOZEF:
Vaša genijalnost, moj dobri Fireru,
nadmašuje celu moju maštu,
i očekivanja koja su meni
samo proviđenja mogla nametnuti!
Vaš bog je jači od moga boga,
Vaš demon je triput rečitiji!
Vaša je slabost i alhemičaru
tajna, dok sva moja
dostupna ne bi bila slepom mišu.
ADOLF:
Još bi ti meni ponudio svoje
ministarsko mesto, za moje
skromno zvanje.
JOZEF:
To nisam nikako želeo da kažem.
Stvari su sasvim na svome mestu.
Devet sam puta danas ponosniji
na svoje poreklo, jer, nedvosmisleno,
Nemac će uskoro biti celom svetu
što Misiru beše Akhenaton!
HERMAN:
Sve mi se nešto, Fireru, čini -
sa dvadesetsedam ovakvih vojnika,
kada bi gazu odmotao sa njih,
i vukući je levo od Berlina,
mogao bi mašnu da privežeš,
doduše, sa jednim danom zakašnjenja,
oko arhitrava Brandenburškog tora!
ERNST:
U pravu si bio, Adolfe, kad reče
da "rajhsver" nije odgovarajuća reč.
Uzmi u službu dvojicu Gebelsa,
i, videćeš, sa "zombiverom"
osvojićeš svet pretnjom zarazama!
JOZEF:
Moj Fireru, suviše ste skloni
da zarad šale trpite budale.
Ali rećiću Vam, a jezik me,
Bogu hvala, ponajbolje služi,
da jednim jedinim našim Hermanom,
kada se, naravno, nauka naša
toliko bude razvila da može
napraviti jedan gigantski avion,
da takav tovar primi u sebe,
mogli biste oružanu silu
cele Rusije zbrisati sa zemlje.
Ali, ako ipak poslušate mene,
i, kao ja, odmah čvrsto zaželite
da u Rusiji ne cveta ni cveće,
da im se razlože i minerali,
onda otpremite i drugi avion,
jer jedan je, za takva dva tipa,
složićete se, nesrazmerno mali,
i granatirajte našim dobrim Ernstom
željenu tačku negde u Sibiru.
Tada biste i Vi bili srećni;
Ja bih, opet, bio
duplo srećniji od Vas.
HERMAN:
Jozefe, ti uvek - dvaput, triput, deset...
Boga mi, Fireru, već zamišljam, evo,
dva prava tabora, dva kralja, pred bitku
podeljene Nemce - što tebi, što njemu.
Priznajem, stvarno teško bi mi bilo
da budem triput na tvojoj strani
protiv protivnika kao što je Gebels!
ADOLF:
Duhovito! ali ipak budi.
Jozefe, stvarno bolje bi ti bilo
da požuriš i saopštiš ovo
onoj budali od ministra pravde,
pre nego što te stvarno prepariram.
Pogledaj, Ernst je shvatio ozbiljno:
Na ruke zaštitne rukavice stavlja,
a masku navlači na spaljenu glavu.
JOZEF:
Vi se pričuvajte tih oteklina.
Žalim što Vas samog ostavljam.
Živeo!
JOZEF izlazi.
ADOLF:
Ernste, i ti možeš sada
da gledaš kako protiču pripreme
za jubilej naših slavnih jedinica.
ERNST:
Svakako, ali prethodno dve reči
sa tobom, Adi. Kako da počnem...
ADOLF:
Nemoj od početka. Stvari
koje znaš ti meni nisu strane.
Zar nismo mi još od prvog dana
bili dve nozdrve na istom nosu?
ERNST:
Utoliko bolje. Ti mene
poznaješ onoliko, cenim,
koliko ja tebe.
ADOLF:
Tačno!
ERNST:
Mi smo vojnici, ali ti si veći,
jer umeš da kažeš ono što zaželiš.
Meni je, opet, pesnica bila
nervni završetak toka mojih misli...
ADOLF:
To znam; nego šta!
ERNST:
Ja nikad nisam vežbao svoj govor
zbog gonjenja rulje.
ADOLF:
Zatvor je lek za to - Majka Mara!
ERNST:
I utoliko teže mi pada to
što mi stalno uskačeš u usta.
ADOLF:
Više nikada!
ERNST:
Dakle, da kažem ovako...
ADOLF:
Ti usta, ja uvo
na istoj glavi!
ERNST:
Pa, prestani! Molim,
hoćeš li prestati!?
ADOLF:
Budem li bio muva,
Hermane, slobodno me
šakom ošini po glavi.
ERNST:
Dakle, onaj Himler...
ADOLF:
Znam! Ti bi voleo da je
ovde sada. Vi biste onda
tri praseta bili, a ja bih bio
Veliki Zli Vuk!
HERMAN:
Ernstu
Zaobilazno, ali reci sve!
ERNST:
Evo, ja se smejem sada,
ali mi ozbiljnost stalno krade
vreme. Ne da mi da
spavam, progoni me svuda.
Da si samo znao kakva me je
muka navela da s tobom sada
razgovaram drugačije nego
kad smo se borili, kada
smo u inat nekoj crnoj sili,
zbijali šale i pod pretnjom smrti,
koje se, opet ponavljam,
ne bojim.
ADOLF:
Pa šta te muči, dragi
prijatelju?
ERNST:
Jedna istina, meni
neshvatljiva. Kurt
mi je rekao, ovde, u
Berlinu, ali to, Adolfe,
moraš potvrditi.
ADOLF:
Otišao bih i na kraj
sveta da je izbunarim,
ako je već ne znam.
ERNST:
Dobro, jer meni trebaće
jasan odgovor na nešto:
nije li do juče mesto
zamenika načelnika "tajne"
još bilo prazno?
ADOLF:
Hajnrih, dakle, tebi
zaokuplja misli? Istina
je, kao da zlu kob mu vidim.
ERNST:
Adolfe, ja sam mislio do sada
da si ti prvi među pravednima.
Ali, ako rešiš da ponovo vagaš,
videćeš kako prava opasnost
hrli u naručje svom dobrotvoru
i svome tvorcu, dakle, mili - tebi!
ADOLF:
Šta, da jedan loš sud sruši
desetogodišnji zajednički trud?
Zar da se seme razdora tajno
ušunja podlo u hrastovu šumu?
Oprosti, brate rođeni, oprosti.
Da sam znao da od silnog posla
čovek tako ružne greške pravi,
prepustio bih ga manjem
radeniku.
HERMAN:
Meni je, opet, Ernste, malo
čudno to što se zmija i jajeta
plaši.
ERNST:
Ja sam rekao šta mi je na duši.
Nek bude onako kako biti mora.
ADOLF:
Potreslo me je ovo saznanje.
Daću da ga zadave k'o Turci.
ERNST:
Ja najiskrenije nisam želeo
da se od toga prave skandali.
ADOLF izlazi.
ERNST:
viče za njim
Ponavljam, neka bude svaki
tvoj korak na savesti tvojoj.
Hajl Hitler!
HERMAN:
Ernste, živeo ti meni!
ERNST:
Čemu, uostalom, služe prijatelji?
HERMAN:
Ti meni jesi prijatelj veran, ali
time što si danas pomogao meni,
možda sebi kopaš veleizdajnički grob!
ERNST:
Kako to misliš - zbog pomoći tebi?
HERMAN:
Uklonivši meni snažnog protivnika,
ti u meni imaš večnog pomoćnika,
ali ono što sam imao prilike,
kao zaprepašćen da čujem nedavno,
dok me ona spodoba, Gebels,
nije pred vratima videla da slušam,
ne obećava ni tebi ni meni,
spokojnu, dugu, službu kod Firera.
ERNST:
Ali zašto? Dobro - ti, al' - ja!?
Pa, on i ja smo stari prijatelji,
nerazdvojni uvek saborci u ratu.
HERMAN:
Tačno je, tačno, ali slušaj još.
Ja sam tada čuo još jedan razgovor
iza onih vrata.
ERNST:
Dobro. I, šta sad?
HERMAN:
Firer namerava, a ponadajmo se
da će se gnev njegov zaustaviti
upravo na onom psu, Hajnrihu,
koji, pomogavši mi da uhvatim grupu
vatropodmetača brzo i bez buke,
umirući će celu tu zaslugu, kao
pero meni spustiti na ruke,
dakle, Firer želi sasvim da
odstrani svakog ko se i najmanje
boji i njegovoj se usprotivi volji!
ERNST:
O, nesrećniče, pa to sam bio ja!
HERMAN:
Ali, moj Ernste, ne zapadaj odmah
u histeriju izazvanu strahom.
ERNST:
Lako je tebi, Hermane, da pričaš,
pošto si do sada podmuklo ćutao!
HERMAN:
Pre nego što me nastaviš da vređaš,
seti se da to govoriš onome, koji
do smrti od malopre dužnik verni
i pošteni tebi postao je.
ERNST:
Do smrti!?
Raduje li te, Judin nasledniče,
što ćeš dva dana samo biti dužan?
HERMAN:
Strah ružan li je, i kako tužan
uplašen čovek izgleda drugima!
Ja ti nudim otkup svih dugova svojih,
a ti me zoveš ružnim nazivima!
ERNST:
Pa, kažem ti, nestrpljenjem mojim
ti uspeo si u svojoj nameri da
oduženje izgleda veće za deset puta
nego sam taj dug! Onda, progovori!
HERMAN:
Iako žalim što takvo mišljenje imaš
o meni, ovoga časa prećiću na stvar:
jednim, za tebe malim, naporom, ti
možeš stvari dovesti u red; i
zaslugama nadati se večnim za uspon
Rajha i Firerov trud. Zajedno tada
ti i ja smo večno neokaljani u službi
Firera, sa svim počastima koje uz to idu.
ERNST:
Pa govori - šta!?
HERMAN:
Na tvoju sreću, postoji jedan
nemilosnik veći u oku Firera.
Svojim sam ovim ušima slušao
gnev našeg vođe izazvan tim podlim
prkosom veleizdajničkog psa.
ERNST:
Ime! Reci ime!
HERMAN:
Dolfus, austrijski savezni kancelar.
ERNST:
Ti si odgovoran za moj ilegalni
prelazak granice. Budem li imao
problem na toj strani, tebi ću,
ne njemu, lično da presudim!
HERMAN:
Toliko ti, valjda, dugujem od pre.
ERNST:
Svet nikada neće ugledati brži
i pravedniji vihor osvete,
iako ljudi već sva najsmelija i
najlukavija junaštva poznaju.
Još danas će ga sustići osveta:
u operi, ulici ili kupleraju!

MRAK.

DVORAC ŠARLOTENBURG
HINDENBURG. ADOLF.

HINDENBURG:
Vi sigurno, kancelaru, znate da je
sada najteži period za nemačku zemlju.
Pod strašnim smo i strogim ucenama
obavezni da se ponašamo
onako kako to žele Franci.
ADOLF:
Ja sam, Predsedniče, svestan
opasnosti.
HINDENBURG:
Znate da jedinstvo od Nemačke
samo može ponovo da stvori
svetsku silu?
ADOLF:
Znam. Dobro znam.
HINDENBURG:
I znate da sam na mesto kancelara
doveo, do juče, protivnika - Vas?
ADOLF:
Znam, Predsedniče. Bog Vam dao spas.
HINDENBURG:
Ne iz ljubavi, već jedinstvenosti.
A meni moj ratni drug, a Vaš poratni
prijatelj govori nešto što me čudi.
U meni, pred smrt, novu savest budi
pismo koje upozorava na vas.
ADOLF:
Od čelika ste Vi, i dugovečni.
Ne dao Bog...
HINDENBURG:
A on je heroj i strateg veliki.
ADOLF:
Takav, mogu slobodno da kažem,
heroj je dovoljno sličan i meni.
S debilima, snalažljiv, može
satima da govori o muzici, baletu;
sa imbecilom, recimo tako,
snalazi se dobro u razgovoru
čija je tema fudbal ili rat.
HINDENBURG:
Ako razumem, Vi, kancelaru,
najviši sloj nemačkog društva
nazivate pogrdnim rečima
bez stida, dokaza, ili bar ukusa?
ADOLF:
Moje su reči dobro potkrepljene.
Jer, čovek voli najviše da priča
o delu u kome udela nema,
o stvarima koje mimo njega
prolaze svetleći kao komete.
On bi da posmatra želeo samo;
kao božanstvo neko da gleda.
I kada stvari suviše ozbiljan
zauzmu tok, tada bi on
da rečju svojom mudrom i strogom,
osudom oštrom svršenog čina,
izbriše i iz sećanja tuđeg
akcije slatke prelepu bit,
i svet preokrene u suprotnom smeru -
stvaranju društva bez pobeđenih,
u kome niko nije pobednik.
Kao da je to tek jedna reč silna
koja za vekove vekova ništi
ranije reči, zapravo - dela.
HINDENBURG:
Taj mali čovek, ako razumem?
ADOLF:
Da, ne grešite, upravo on.
Lako bi se svima uvuk'o pod kožu,
spustio zadnjicu na zamišljen tron,
i bez po muke ubirao bez stida
zaboravljenih junaštava plod...
¨Nepravda!¨ nije reč izdajnika,
ako iz usta dolazi onog
ko se za pravdu borio samo.
HINDENBURG:
Ali ne, tako mi Boga,
Nemačka još dugo videti neće
nepravdu takvu, takvo poniženje
kome su slabi narodi skloni!
Barem ne još onoliko dugo
koliko prusko viteštvo živi!
ADOLF:
I dok za volanom automobila,
istina, ne još suviše dugo,
opterećenog silnim putnicima,
nalazi se čovek poput Vas i mene,
i duh mladalački starog Ludendorfa,
kome su silne godine i slabost
donele i sumnju i nepoverenje.

MRAK.

TREĆI ČIN

HODNIK DVORCA ŠARLOTENBURG

VOJNIK menja zavese na prozoru.
Sleva ulazi LUDENDORF.
LUDENDORF:
Evo me. Sve si doneo, zar ne?
VOJNIK:
Kako ste rekli: purpurna zavesa,
krpa i kofa sa vodom, dve uniforme,
dva nova para vojničkih čizama.
LUDENDORF:
A nož? Gde je nož?
VOJNIK:
Zaboravih! Evo, daću
Vam moj mač.
VOJNIK se trudi da izvuče mač koji je zaglavljen u koricama.
LUDENDORF:
Onaj će još i da završi razgovor sa
Predsednikom dok dođu Englezi!
VOJNIK poseče svoj dlan.
LUDENDORF:
Budalčino! Hajde, idi sad
i operi svojih ruku krv!
Mač ostavi taj; za Engleske
je krvave ruke on, ne te.
VOJNIK spušta mač na pod i izlazi desno.
LUDENDORF izlazi levo, pa se vrati.
LUDENDORF:
Nigde ih!
pogleda desno
Znao sam! Eno zlikovca gde ide
sa Predsednikom. Propalo
je sve!
LUDENDORF se sklanja iza zavese.
Zdesna ulaze Vindzor i Marlboro.
MARLBORO:
Hale, ja se plašim! Već toliko dugo
lutamo kroz ove hodnike, a nismo
još ugledali purpurnu zavesu.
VINDZOR:
Evo je! O, Bože, vidi:
krv i mač!
MARLBORO:
O, sreće! Jedan, znači, Nemac
propustiti neće neminovnost kazne.
Hajdemo odavde!
VINDZOR:
Ne, Džeče! To uopšte
nije naša stvar. Mi ćemo
danas ubiti Adolfa! Jedino
to se sada nas tiče!
MARLBORO:
Šta ako je on već...
LUDENDORF:
Pa, to ste vi!
MARLBORO:
Iza tebe, Hale! Nešto se
pomiče!
MARLBORO probada LUDENDORFA mačem.
VINZOR otkriva zavesu i vidi LUDENDORFA mrtvog.
VINDZOR:
Ti glupi, pijani, mali izdajniče!
MARLBORO:
Sreće mi, Hale, mislio sam da je...
VINDZOR:
Nesrećniče, to je bio Feldmaršal!
Šta glava tvoja misli, kad je pola
njenoga nasledsva poteklo od roda
za koji je "Tigar" nekad govorio,
a u reč se slažem sa Francuzom,
da se iz čistog varvarizma, bez
uobičajenog tranzitnog vremena
civilizacije, lako premetnuo
u zajednicu degenerisanih ljudi!
MARLBORO:
Ubij me ovim mačem, ali nemoj
o mojoj majci više da govoriš!
VINDZOR:
I ubiću te, jer jedino krvlju
može se platiti uzaludan put!
Al' prvo počisti ovaj nered,
skloni leš, pa onda nadaj se
da ćeš umreti k'o čovek, jer,
vere mi, ti nisi za život
stvoren, ni za rad.
MARLBORO umotava LUDENDORFA u purpurnu zavesu.
Zdesna ulazi VOJNIK.
VOJNIK:
Pst, momci! Zar već
gotovo je sve?
VINDZOR:
Jeste, vojniče, al' nije svemu
kraj.
VOJNIK:
Presvucite se, a ja ću ostalo
sve kako valja da obavim do kraja.
Da li je Feldmaršal zadovoljan sad?
VINZOR:
Spokojan biće odsad Feldmaršal.
VINDZOR i MARLBORO oblače uniforme.
VOJNIK čisti krv sa poda krpom.
VOJNIK:
Kakav dan! Nadam se da Feldmaršal
neće prestrogo da kazni moju
malu nesreću u radu, a?
MARLBORO:
Kladim se da neće ni okom da trepne.
VINDZOR i MARLBORO podižu umotanog LUDENDORFA.
VOJNIK:
Molim vas, recite, kada ga sretnete,
neku dobru reč o njegovom vojniku.
VINDZOR:
Pričaćemo mu dokle god bude
mogao da čuje našu reč.
VINDZOR i MARLBORO krenu levo.
VOJNIK:
Hvala vam, dobri ljudi. Prenesite
svim Englezima moje dobre želje!
VINDZOR i MARLBORO izlaze, noseći LUDENDORFA.
VOJNIK kači staru zavesu.
Zdesna ulazi ADOLF.
ADOLF:
Dobro, vrlo dobro, vojniče!
VOJNIK:
Fireru!? Živeo! Nemam ništa s tim!
ADOLF:
Imaš. Ja sam zadovoljan,
Predsednik je miran, a ti,
vojniče, viši si za čin!

MRAK.

EDEN
BOG. SVETI PETAR. HERUVIM.

SVETI PETAR:
O, pričaj sa mnom, Gospode!
Govori, molim ti se, spreči
ljudski hir!
HERUVIM:
Staložen budi, Petre, povrati
svoj razum, a ne stari čir.
SVETI PETAR:
Zašto, Heruvime, kad
Svetlost vidim, Ljubav
osećam, da Reč ne bih čuo?
HERUVIM:
Eto, sa mnom pričaj, mada ja
slušalac sam večit, isto kao ti.
SVETI PETAR:
Dobri anđele, ljubav večita
tobom, znam, vlada. Ali tom
ljubavlju ti si posvećen onako
kako je posvećen anđeo, ne svako.
HERUVIM:
Ako si radostan, ja radost tvoju
primiću kao jedinu svoju.
Ako, si, opet, Petre, u žalosti,
ja biću ljubav kojoj bol oprosti,
biću reč Božja, koja nadu nosi,
i vazduh što prostranstvu prkosi,
vatra koja govor budi u ustima,
zemlja i voda u tvojim kostima,
misao koju želiš pomisliti.
Ja ću, Petre, biti isto što i ti.
SVETI PETAR:
Sve tajne Boga Tvorca znamo,
anđele, nas dvoje, ali samo
ti znaš mome stanju duha
ocenu da daš.
HERUVIM:
Ja uši i imam, i želim
da čujem.
SVETI PETAR:
U vazdušnom telu ja ljudski
strahujem: kada sam osvetom
napao na zlo, da li Bogu kaže
da sam zao to?
HERUVIM:
Dobro voleti dobro - to isto je:
zlo voleti Zlo - dok nešto manje to je;
zlo voleti Dobro - znači biti lažan,
dobro voleti Zlo - biti persiflažan;
zlo mrzeti Zlo - znači zao biti,
dobro mrzeti Dobro - bestiditi;
iz čega sledi - isto ti je to:
Zlo mrzeti Dobro i dobro mrzeti Zlo
SVETI PETAR:
tiho
Da li ćutnja znači prezir čina mog,
ili se tišinom osmehuje Bog?

MRAK.

MINHENSKA PIVNICA
ADOLF. HAJNRIH.

ADOLF:
Ja dobro mislim, jer misle
da sam lud.
HAJNRIH:
Fireru, Vi ovde jedini
mislite, ja spremno primam
svaku Vašu ćud.
ADOLF:
Ne, tvoj stav cenim više od svega.
Sve što sada imam iz tvojih ruku
dolazi u moje. A prava odanost
i vredni rad to je. Zar reči
tako mislećeg čoveka
u mojoj borbi da ne postoje?
HAJNRIH:
Za mene su svete reči Rudolfove
predstavljale neopisiv napor duha,
ali o njima već imam stavove,
ako sam još uvek drag gost Vašeg sluha.
ADOLF:
Tvoja sigurnost u misli, i smirenje
koje pružaju mi samo čvrsto mogu
u tebe moje da stvore poverenje.
Ali, pre nego što kažeš ime koje
slogu Nemaca sprečava do kraja,
a naše vrednosti baca pod noge,
reci mi koga se ljudi ovde plaše.
HAJNRIH:
Ernst je ovde sotona za mnoge,
jer često ima običaj da kaže
da su Bavarci najbolji dečaci.
ADOLF:
Dobro je; znači, oni se boje
jednog od nas, i to onog ko je
najbolji među nama, i koji je
ovde, u Minhenu, uspeo najviše
luksemburgovaca od nas da pobije!
A država nije stvorena da bude
prepuštena onome koji, u svojoj laži,
od ljudi dobrotu i zahvalnost traži,
tobož, verujući u naklone ljude.
Slušam te. Svoje mišljenje mi kaži.
HAJNRIH:
Ernst je izdajnik najveći, jedini.
ADOLF:
To mi je zahvalnost!? Poverenje čini
od ljudi prave životinje, od sluge
pravi gospodara koji vlada svim
osim svojom rečju, kao sada ti!
Zar nije po svemu prirodno da kažeš
"Herman je izdajnik!", i da tako njemu
odužiš se za spletke protiv tebe,
i njegovim da mestom častiš sebe!?
HAJNRIH:
Govorim onako kako mislim, a
mislim tako da svoj govor pratim.
ADOLF:
Kada bih vreme uspeo da vratim,
da opet, sada svestan toga
da taj je čovek drug moj i pobratim,
Hajnrih, promislivši, za
veleizdaju krivio bi koga?
HAJNRIH:
Ernsta Rema, jednog jedinoga.
ADOLF:
Zašto!? Da znaš od ranije,
ne bi tvoj jezik želeo da truje
zdravo ime koje nikad stalo nije
protiv svog Firera zaveru da kuje.
Pa zašto onda i kakvim povodom
najrođenijeg nazivaš izrodom?
HAJNRIH:
Za najtežu kaznu najteže optužbe,
za najteže optužbe, najčvršći dokazi.
Ja sam prvi vojnik Vaše svete službe,
od toga sam razum put pravde polazi.
Ja, uz Vas još, branim pravo naše rase.
Veličam Vaš ugled u širokom svetu.
Da se ja obrukam, značilo bi, zna se,
da i Vašem trudu činim tešku štetu.
Ako pravo stanje moj razum ne shvata,
meni, moj Fireru, omča oko vrata.
Ali, dok umirem, postaćete svesni
da jedan Ernstov postupak obesni
dodao je još mnogo zla u glasu
kojim se govori za nemačku rasu.
ADOLF:
Obesni postupak vojnika bez premca?
HAJNRIH:
On ubi Dolfusa, čistokrvnog Nemca.

MRAK.

PEĆINA
HEKUBA. MARLBORO se spušta niz liticu.

MEFISTOFEL:
spolja
Kada te prezrenjem odbace svi ljudi,
kada shvatiš da je život bedan,
kad budeš o drugom mislio dok sebi
zločinom si strašnim uništio ime,
to je znak ljubavi prema meni, čime
moja ljubav ide odmah, zvana, tebi.
Ako si osvete tad, a bićeš, žedan,
dozvoli svom gnevu da pošteno sudi,
nemoj da odbiješ pomoć prijatelja,
ne odbij ruku što bisere nudi,
ubaci novčić u bunar svih želja,
i najraskošnije snove probudi.
Dođi u moj dom - pećinu, ovamo
gde tebe čekamo s nestrpljenjem samo.
MARLBORO je u dnu pećine.
HEKUBA:
Srećniče, ti, pod nebom retki koji ume
glasove s neba da čuje i razume,
dođi, i reci, progovori samo
za tvoju želju želimo da znamo.
MARLBORO:
Ko ste vi? I čiji glas me to dovodi
koji, da je hteo, ja bih gazio po vodi?
HEKUBA:
To je glas u tebi; ništa spolja nije,
niti što nisi imao ranije.
Doveo te je kao ranjenog uveče,
da bi do jutra rane mogle da se leče.
Da vidi da li želiš biti lečen,
zato je tvoj glas bio nedorečen.
MARLBORO:
Ja jesam tužan i utučen, ali
zbog jedne uvrede, ne velike tako.
Ne bih da se svetim nikome, iako
počast tu cenim koju ste mi dali.
HEKUBA:
Zar uvredu si majčinog imena
odlučio da malom osloviš?
Zar više voliš udar nevremena
nego da tiho morem častim ploviš?
MARLBORO:
Istina, ali, ko ste vi, i šta
želite da vam se u naknadu da?
HEKUBA:
Za takvog stvora nezahvalnog važiš,
jer biraš da pitaš kad imaš da tražiš.
Ne gledaj uzroke, cilj pronađi svoj.
MARLBORO:
Neka se oženi dobri Vindzor moj,
I neka s njom rodi hrpu dečaka
(ako je to uzrok svim mojim jadima).
Neka nalik mojoj bude glava svaka
koja je, uz njegov lik, na mladima!
HEKUBA:
Biće učinjeno.
MARLBORO:
Sećam se sada! Baš to je ono bilo
što me je u gnevu ovamo vodilo!
Želim da vidim to, a sada
želim još više da mi kažeš - kada?
HEKUBA:
Osetićeš brzo dobro dejstvo njeno,
pošto je još jedno delo učinjeno:
taj glas što te vodi, zapovedio je
da u smrt povedeš jednoga živ ko je.
MARLBORO:
Reci mi onda gde se on nalazi,
jer ubiću ga čim ga oko spazi.
HEKUBA:
Ne pitaj više, vodiće te glas,
i prst tvoj neće propustiti čas.

MRAK.

ČETVRTI ČIN

MINHENSKA PIVNICA
ERNST. HERMAN.

ERNST:
Otkuda ti ovde?
HERMAN:
Došao sam sam. Želiš
da odem?
ERNST:
Ja te ne teram.
HERMAN:
Pa šta je? Što si još uvek
tako namrgođen? Nisi li, Ernste,
ti upravo taj, koji je izdajnika
lično sačekao i presudio mu za
izdajna dela?
ERNST:
Za to moje stalno ratno
bojište ulično, jer je sreća
sama do sada htela da me prati,
i za sva moja luda dela smela,
ko će ikada nagradu mi dati?
HERMAN:
Ha! Ti potcenjuješ obaveštenost
Obaveštenog kao što sam ja! Sam
Firer te je pozvao ovamo, da
tebi, druže, neku počast da.
ERNST:
A strah me je toga. Gde u svetu ima
da se laureat u pivnicu prima?
HERMAN:
Nigde u Nemačkoj ne postoji veće
mesto tradicije. Jer, naš Firer neće
dozvoliti da zaborav pokrije
sveto mesto naše pobune. A time
i tvoje će se pominjati ime!
ERNST:
Tamo gde sve je počelo, još čeka
srećnu završnicu samo bajka neka.
HERMAN:
Ne govori tako i greške ne traži.
Herojski to nije ni najmanje, nego
kukavna je hrabrost koja samu ne osnaži
sebe, dok svetlom čini tamu. Ti nisi,
lepi moj, mislio na svoju sudbinu
crnu kada si u boju gazio leševe
prijatelja svojih! Zar da se boji
jedan zbog kojih ratna opasnost
više ne postoji?
ERNST:
Tako je, tako! Nek u strahu svako
bude kom dela ne uslede reči. Sada
treba da preuzmem to što mi pripada.
HERMAN:
A zlo neka svakom vrati se
za zlo!
Ulazi ADOLF, držeći pištolj uperen u ERNSTA.
ADOLF:
Ernstu
Uhapšen si, huljo!
Čuje se pucanj iz daljine. ERNST, pogođen, pada.
ADOLF:
Ko učini to!?
ADOLF, gnevan, brzo izlazi.
HERMAN:
Seti se Ernsta, i u Berlin beži
dok ti još glava na ramenu leži!

MRAK.

PEĆINA
HEKUBA. VINDZOR se spušta niz liticu.

VINDZOR:
Pakleni slugo izdajničke krvi,
sačekaj, reč dajem da ćeš biti prvi,
jer, ti si, što je dosad neviđeno,
pogazio prijateljstvo uzvišeno,
prvi, da, među svim prvima,
koji će da se druže sa crvima!
Mislio si da si brz, al' brži
je taj što Džek ga za budalu drži.
VINDZOR je u dnu pećine.
VINDZOR:
Ja sam tu, Džeče, a sad, gde si
ti?
HEKUBA:
Ne budite me, posetioče zli.
VINDZOR:
Zar takvo nešto, za šta ne bih
reč imao lepu da opišem svu
sjajnu lepotu? Tako lepu ženu
ne videh još u celom životu.
HEKUBA:
Ah, preskoči to. Nego reci,
kakvo te je zlo nagnalo ovamo?
VINDZOR:
Ničeg se ne sećam. Sada mislim samo
na lepotu tvoju. Kada sam ovamo
ušao, vere mi, imao sam tada
nameru svoju, ali potom, sada,
ne znam zašto, ali znam kom
ja došao sam u bezumlju tom.
HEKUBA:
Meni. Ko te šalje, i kakav je dom
obećao tada putovanju tvom?
VINDZOR:
Znam! Obećao je meni
sve blago sveta, rekao je:
"Tamo, ako nigde, ona mora biti:
niko još Mesec ne oseti bolje
od mora što kopnu beži, pa se vrati.
Kao što nebu ide vode para,
u pećinu se medoljub zatvara,
dok crno voli duh plemeniti.
A kraj tebe jednog, i vladarke Volje
i ja ću mednu slast osećati."
To, lepa ženo, mora da si ti!
HEKUBA:
Ja sam odbačena i od svih
prezrena.
VINDZOR:
Ali zrela žena! Za kakve još samo
mi, neoženjeni, moramo da znamo
silom prilike, ali korak samo
ženu i čoveka od sreće velike
deli, moja damo.
HERMAN, ADOLF, HAJNRIH i JOZEF se spuštaju niz liticu.
HEKUBA:
Pa, dobro. Kod želje tolike, šta
ja, jedna žena, još mogu da kažem.
Da opirem se još ne želim stoga
što podsećaš me na mog voljenoga.
Ložnica nas, ali i log čeka.
VINDZOR:
Božanstvena počast za jednog
čoveka!
HEKUBA i VINDZOR izlaze.
HERMAN, ADOLF, HAJNRIH i JOZEF su u dnu pećine.
HERMAN:
Ako je Bog Ljubav?
SVI:
Mi se ne volimo.
ADOLF:
Ako je Bog Reč?
SVI:
Mi njega koristimo.
HAJNRIH:
Ako je Bog Svetlost?
SVI:
Od njega smo crni.
Mi vladamo sobom,
okreni-obrni!
JOZEF:
Ako je Bog Stanje?
SVI:
Mi smo ljudi vredni.
HERMAN:
Ako je Zbivanje?
SVI:
Mi smo nepokretni.
ADOLF:
Ako je Bog Čelik?
SVI:
Pamuk nam je ime.
HAJNRIH:
A ako je Vazduh?
SVI:
Mi smo zemlja time.
JOZEF:
Ako je Bog Porok?
SVI:
Čednost vlada nama.
HERMAN:
Ako je Bog Vatra?
SVI:
Mi smo voda sama.
ADOLF:
Ako je Bog Vrednost?
SVI:
Mi smo lenji svi.
HAJNRIH:
Ako je Bog Zao?
SVI:
Dobra četiri.
JOZEF:
Ako je Upornost?
SVI:
Mi odustajemo tad.
HERMAN:
Ako je Bog Lenjost?
SVI:
Spremni smo za rad.
ADOLF:
Ako je Bog Tajna?
SVI:
Vesela smo vest.
HAJNRIH:
Ako je Bog Podsvest?
SVI:
Mi smo onda svest.
ADOLF:
Počnimo!
HAJNRIH:
Ite, missa est.

MRAK.

DVORAC ŠARLOTENBURG
HINDENBURG leži u postelji. DOKTOR mu daje injekciju.

Ulazi ADOLF.
ADOLF:
Doktoru
Kakvo je danas vreme, šta
javljaju?
DOKTOR:
Metereolozi čine sve što
znaju. Iako golub još ima
krila, let nije na nebu,
već u blatu pliva.
HINDENBURG:
Ustaje
Kancelaru! Molim, priđite
mi bliže.
DOKTOR:
Hindenburgu
Opasno je da se Predsednik
pridiže.
HINDENBURG:
Jedan vojnik nikad pred drugim
ne leži!
zatetura se
ADOLF i DOKTOR spuštaju HINDENBURGA u krevet.
HINDENBURG:
Doktoru
Ti onda beži!
ADOLF:
Doktoru, tiho
Dok napuniš to!
DOKTOR izlazi.
ADOLF:
Budite mirni. Proćiće
vas zlo.
HINDENBURG:
Kakav mir mogu da imam
kada sav bolestan ležim,
i ne više mlad, dok otadžbini
preti haos crni!?
ADOLF:
Stanje je mnogo bolje, u suštini,
iako spolja crnim nam se čini.
HINDENBURG:
Da mi Bog da još koju godinu
dana da na miru svoju misiju
sprovedem, ili barem svoj
mandat do kraja. Ali, ne.
Uzeće mene danas sebi Bog.
A Nemačka će robovati svetu,
Evropi, sebi i svojoj nevolji
dotle dok čudom nekim se ne rodi
od mene ratnik i Nemac još bolji
i celi život posveti slobodi.
Ili dok vi, kancelaru, ne uzmete
zlatni skiptar loze Hoencolern
i blještavom krunom pokrijete čelo,
ali i oružje primite veselo.
ADOLF:
Prvi biću među ratnicima.
Dokle u veni kap još krvi ima
nemačke, ja ću, hteo ili ne,
morati da budem veći deo nje.
Ulazi DOKTOR. Ubrizgava injekciju HINDENBURGU, koji ne reaguje.
HINDENBURG:
Da, sine moj, ali gledaj tako
da dobrim činiš svako zlo opako,
jer pogani će jezici da slede
tebe, vrebajući slabost da uvrede.
ADOLF:
O našoj slabosti mnogi su
pisali oni koji pero držati
su znali.
HINDENBURG:
Neka ti samo ti što pišu sada
previše na putu ne zadaju jada,
a u jednom danu sve učini plamen.
Neka te Bog poživi, Fireru, i...
HINDENBURG izdahne.
ADOLF:
Amen!

MRAK.

DVORAC ŠARLOTENBURG
BOG. MEFISTOFEL.

MEFISTOFEL:
Dosta o klanju - kolji!
Ako ne kolješ - zaklaće tebe!
Kolji, ti što pričaš kako nikad nisi klao;
Kolji i ti što plačeš kako su ti klali!
Klao ne klao, klao si. Isto ti je
Ma zaklao muvu ili celi svet.
Evo ti, pa kolji!
Znaš gde treba da kolješ - izvoli!
Najdalje se čuju oni nedoklani...
Pričaju i glasnije i crnje nego
Oni koji su zaklani sasvim.
Još su glasniji oni koji nisu
Videli ni "k" od klanja!
Oni pričaju još strašnije od onih
Koji su klani stvarno!
Zato ne budi aljkav - već kolji do kraja;
Ne budi plašljiv - već kolji kad kolješ.
Klanje nije hir, tek tako, da bi nekog klao.
Klanjem se sveti klanje, klanjem
Se vraća milo za drago.
Zato - kolji, da bude manje klanja,
Kolji, da bude manje ruku koje bi tebe klale,
I manje grla koja bi klanjem klala nas,
Koji smo klali i koji smo klani,
Da bi nas bilo što manje...
MEFISTOFEL:
Gde je sad vaš Bog, Taj što ovu pesmu
tajanstveno stvori? Gde je?
Što se krije? Što ne progovori,
nego samo duva u ovnujski rog?
Da l' je on uz mene, ili je uz vas?
Vi vladate svetom, da vas oslobodim
od njega, čiji je presudan glas?
Da li gospodin iz prvog reda,
misleći - Tako je! - prizva vaš spas,
dok onaj što iz poslednjeg gleda
postao mi je veran kao pas?
Zar životinja je čovek, poput bebe?
Ponosa zar nema svaka ljudska duša?
Zašto da lice božje ne pokažem?
Gospod Bog nikad ne priča za sebe,
kada je odsutan onaj ko ga sluša.
Ja sam Bog vama - ¨zaista vam kažem¨!
Pitanje glasi - možeš li podneti
ono što želiš da znaš, a to je:
da li se čovek nekome sveti,
ili je Osveta došla po svoje?
BOG:
Pogani jezik, Aždajo, obuzdaj!
Što s tobom moram, bez tebe ne mogu.
Ljubavlju jednom zahvali se Bogu
(pitom da budeš ti da umeš znaš)!
MEFISTOFEL:
Hvala Ti, hvala; jedini sam baš
srećnik što vazduh udisati zna!
Al' da se šalim prestati ne mogu.
Jedini znaš zašto takav postah ja.
Radujem se Suncu, koga žutog stvori
plemenita, blaga Tvoja ruka sva!
Ko tebe ne voli, zar ikako može
za bednog stvora, kao ja, da zna?
BOG:
Dosta je, Anđele. Više ne govori.
Nisam hvale žedan napustio tron.
Već zarad čoveka, koji tako zbori,
da, kao ti sada uvek priča on,
i iz ljubavi, koju uvek dajem njemu.
Trošeći se tako, večno trajem.
MEFISTOFEL:
Ipak, Časni Oče, priznajmo da čudi
što te od čoveka sakrivaju ljudi.
BOG:
Ti poznaješ Petra. Ponos njemu ne da
da bude bez mene. I kroz san me gleda,
pa jedino ovde, na Zemlji, sad mogu
da govorim tebi što se želi Bogu.
Misliš da sam surov?
MEFISTOFEL:
"Mesu to razlozi jesu." Ali - to se mora.
BOG:
Ja nemam izbora. Ja sam jednom jasno
odredio Zakon, a ljudi su se,
ljudi su se strasno predali
da svoje živote podvedu
analizi, testu, oceni - neredu!
Ti si bio vredan, sada bi red bio
da ti se, slugo, božanski odužim.
MEFISTOFEL:
A ja nikad nisam odbio da služim.
Kada noć zemaljsku mogao sam
kakvom stvoru da produžim,
ni sada kada treba da je skratim,
nijednog trenutka ni za čim ne patim.
Radujem se jako! Po svojoj
promisli, Ti me stvori tako.
Nisam čovek, pa da bude drugačije...
BOG:
Ali čovek nije, iako je svoje sudbine
kreator, stvoritelj svoga sopstvenog
života.
MEFISTOFEL:
Ali uzurpator, što se čovek zove,
uživalac može biti svih divota.
BOG:
Može, a ne mora.
MEFISTOFEL:
Ove Tvoje reči volim neobično!
BOG:
I ne postoji ništa njemu slično.
MEFISTOFEL:
Za tu Tvoju ljubav odavno sam znao.
BOG:
Hteli su slobodu! i ja sam im dao
sposobnost da traže, da žele, dobiju.
MEFISTOFEL:
Stvorio si, dakle, ljudskoliku zmiju.
BOG:
Ti nisi jedinstven. Čovek svojstvo ima
da uvrede teške zadaje i prima,
da se pritvori, da ćuti mudro i glupavo,
da kao bog se sveti, ili đavo.
MEFISTOFEL:
Kada je takva ta gnusna spodoba,
od koje rogovi se đavolovi dižu,
kakve su onda odlike čoveka
koje na granu pravde sveci nižu?
BOG:
Oni takođe nisu to što jesu.
Ljudi rado snažno to drvo protresu
kad su ploda gladni. A ne znaju, jadni,
da jabuka je davno pojedena.
Njihova je hrana - za hranu zamena.
MEFISTOFEL:
Zašto onda sada, pored svih vremena,
želiš da ljudska rasa tako strada?
BOG:
Takva je, onda, sudbina njena.
Došlo je vreme, samo to znam,
kad Petar treba da razmisli sam.
MEFISTOFEL:
Zemaljska cela povest to je;
razumu ljudskom suđeno je
razlikom tačnom da razbija glavu
"oslobođenja" i "slobode"!
BOG:
Ili je Filosof bio u pravu,
pa i Letom teku uvek nove vode?
MEFISTOFEL:
A istina je da je od mnogih još jedna
nedeljna naša predstava, za koju,
zanimljivu opet, Tebi, Tvorče, hvala.
BOG:
I laž očigledna. I reči,
reči, Ah, reči što
reče budala.

Z A V E S A