Tekstovi u Izabranim esejima organizovani su i komponovani u, reklo bi se, jedino moguću celinu koja će najverodostojnije reprezentovati Jovana Hristića esejistu, ali, istovremeno, osvetliće u punom sjaju i Jovana Hristića književnika u njegovom totalitetu a, posebno, ukazaće se, nakon pažljvog čitanja, i autopoetika i celovit pesnički, estetički i filozofski obzor Jovana Hristića. Ravnoteža pevanja i mišljenja, ideje i osećanja, sklad, proporcionalnost, razložnost, rigoroznost. To su osobine koje najpre identifikujemo u poeziji Jovana Hristića. One izbijaju u prvi plan i u Izabranim esejima Jovana Hristića: tematska koherentnost, stilski sklad, da ne reknemo "uzvišena mudrost, mudra uzvišenost" kao najlepša i najveća vrlina pesnika Fedru, dramskog pisca Čistih ruku, najoštrijeg ali i najodmerenijeg kritičara naših pozorišnih prilika, analitičnog kritičara srpskog pesništva. Tada će se pred čitaocem jasno ukazati tri poetička belega, tri ključna uporišta ukupnog Hristićevog dela, tri osobena znaka: helenizam - kao polazište, aleksandrizam ili kontekstualnost - kao postupak izgradnje književnog dela, te Mediteran - kao prostor bivstvovanja i kulture. Postoje još dve značajne osobine stila našeg jedinstvenog, velikog pesnika, dramskog pisca, esejiste, pozorišnog kritičara Hristića, koje je poodavno primetio Jovan Ćirilov ali, nekim slučajem, nedovoljno su rasvetljene, a to su - zdrava "ironija i ubistveni humor Jovana Hristića". Svi njegovi tekstovi pokazuju izvestan ali blag ironijsko-skeptički otklon. Vrlo često ironija se manifestuje kao paradoks, a pokatkad kao dosetka koja se preseli u anegdotu našeg kulturnog života. U tom pogledu ima jedno karakteristično mesto u epistolarnom eseju o Sretenu Mariću: "Odavno već mislim da se za kratak tekst ne treba pravdati, treba se pravdati za dugačak." Ali to je duhovitost vrlo ozbiljna, jer izražava autopoetički stav Hristićev o stilu: jezgrovitost, sublimnost, sveobuhvatnost. Negde Nikola Koljević o tome veli: "Nije preterano ako kažemo da je Hristić jedan od retkih jugoslovenskih posleratnih pesnika i kritičara koji u isti mah kada govori ima šta da kaže."
"Ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost, uzvišena mudrost..." nameću se kao konstanta u delu Jovana Hristića. I njegove drame na antimitski način, pune ironije, podsmeha božanskim bićima, sazdane od čvrste građe, zaokružene misli i besprekornog jezika, poetskim argumentima dokazuju egzistencijalističku tezu da se "čiste ruke" zapravo ne mogu sačuvati. Vrednost drame bila je u novom pogledu na ličnosti Edipa, Jokaste, Sfinge. Hristićeve drame poseduju stamenost i čistotu, dobar dijalog i ozbiljnost teme. Osim preispitivanja, premoduliranja antičke drame na takav način da govori o našoj svakodnevici, Hristić je uneo i našu svakodnevicu u dramu. Njegova Terasa govori o moralnim problemima u atmosferi jednog običnog leta, kada naizgled nema ničega što može da poremeti mirne živote naših savremenika. Pa ipak, za jednog popodneva, pri zalasku sunca, i jednog bledog jutra, na jednoj sasvim običnoj terasi koja gleda na Jadran, može biti istih dramatičnih ispita savesti kao i u helenskim legendama.
Helenizam je centralno obeležje klasicistički usmerenog Jovana Hristića, prepoznatljiv i u njegovim esejima. Tako se, na primer, prethodna zbirka eseja Terasa na dva mora može čitati i kao tumačenje, geneza, mala istorija vlastitih stihova. To je jedna od tema dugog ciklusa Mezzogiorno, koji možemo da razumemo kao okosnicu celokupnog Hristićevog pesničkog stvaralaštva. To je i najhelenskija od svih Hristićevih pesama, iako se u njoj ne imenuje niko od grčkih bogova i heroja... Mezzogiorno je veličanstvena pohvala postojanju, a naslovna metafora podneva višestruko se odnosi na životne cikluse dana, godine, čovekovog života i svekolike stvarnosti. Ta pohvala odvija se na moru, Mediteranu, u času sabiranja u kome postaje moguće sagledati "Zlatnu strast postojanja i blagu mudrost nežosti". Uzgred, u prvom činu drame Savonarola i njegovi prijatelji, čak ni u uvodnoj didaskaliji, Hristić ne može da sakrije da je pesnik i esejista Mediterana: "Nebo je plavo i jasno, mediteransko nebo pod kojim se sve pretvara u očigledne istine."
Njegovi eseji, odmerene, prozirno-bistre misli, skladno i harmonično iskazani, kao retko gde u našoj književnosti, obznanjuju nesvakidašnju kulturu klasicističkog smera, u modernom kroju. Ima kod Hristića više lepih eseja o pesnicima (o Steriji, Lazi Kostiću, Dušanu Matiću i Ivanu V. Laliću, na primer) u kojima, govoreći o odlikama pesničkog postupka drugih, kao da govori i o sopstvenom pesničkom umeću. Tim povodom vredno je zapažanje Saše Radojčića: "Dovoljno je da pročitamo rečenice o načinu postizanja lirske univezalnosti, samokomentarisanju klasicističke poezije ili Sterijinom srodstvu sa tezama stoičke filozofije, pa da u tome prepoznamo podosta od pesnika Fedre i Ostrva, Varvara i Opštih mesta, Mezzogiorna i Tri pjesni ljuvene."
Izabrani eseji organizovani su u četiri tematski kruga: u pvom poglavlju su, osim eseja o Andrićevoj pripoveci i O jedinstvu u delu Isidore Sekulić, sve eseji o pesnicima. Drugi krug sadrži eseje o našim dramskim piscima, dok su u trećem raznorodni - eseji o filozofiji u poeziji, o poeziji u filozofiji itd. Karakteristično, u četvrtom poglavlju dat je u stvari samo jedan kraći esej, Problemi stvaranja, kojim bi trebalo da se svi ovi eseji uvežu u celinu odnosno u njemu je opisan centralni problem moderne umetnosti reči. Eseji su složeni hronološkim sledom, ali i sledom poetičkih osa, tako da, jednostavno, jedan esej izvire iz drugog, nastavak je prethodnog odnosno njegova prirodna posledica, potvrđujući i osnovu ideje o književnoj tradiciji odnosno književnoj genezi. Hristić tu vezivnu nit ističe: podvući će da je Kozačinski prethodnik Sterije, a da je Trifković njegov dostojan naslednik...
Prvo poglavlje počinje esejom Pesnik Sterija. U njemu se najpre zapaža da kritika Sterijine poezije nije napredovala na onaj način na koji je napredovala kritika njegovog teatra. Drame su postale živi deo pozorišne tradicije, a poezija predata istoriji, iako je njegova poezija imala šta da posvedoči o njegovom teatru. Hristić želi da utvrdi da poezija u Sterijinom delu zauzima središnje mesto. "Čini mi se", kaže Hristić, "da ono šo je Sterija stihom napisao baca određenu svetlost na ono što je napisao za pozorište". Mogli bismo reći da slično važi i za Hristića! Smrt i prolaznost, temeljne su teme Sterijine poezije. Hristić procenjuje da Sterija mnogo duguje stoičkoj filozofiji. On, takođe, smatra da nije preterano Lazu Kostića nazvati sledbenikom Sterije kad je reč o izvornoj klasičnoj inspiraciji i to gledište razvija u eseju Skica o Lazi Kostiću. Stvarna pesnička veličina Laze Kostića kao da je neutvrdiva, sugeriše Hristić i usredsređuje se na pitanje šta je Laza Kostić značio za našu peziju. Podseća nas da su odgonetku "posebnog, izuzetnog i nastranog slučaja naše književne istorije" nastojali da daju mnogi kritičari i izdvaja, kao "najbolje što je na taj način napisano", ogled Isidore Sekulić, a potom i oglede Zorana Mišića, Svetozara Brkića i Mladena Leskovca. Uprkos tome Laza Kostić ostaje otvoreno pitanje naše književnosti. Pesnička tragedija pesnika jedne od ključnih pesama naše poezije, jeste u tome što je on morao da plati "čitav pesnički dug našeg romantizma", jer se našao u pesničkom toku koji je nadmašio, ali pesničkim instrumentima koji su odgovarali ambicijama daleko manjim od njegovih. Ispitujući Lazin helenizam, Hristić naglašava kosmološku stranu njegove poezije i uzima Vilovanku (ili Među zvezdama), alegoričnu pesmu koja se najbolje može razumeti, pomažući se Parmenidovom poemom u kojoj je takođe izražena "svetlosna simbolika" kao jedan od najvažnijih kosmoloških principa. Jovan Hristić dolazi do otkrića da je Laza "poeziju postavio kao kosmološki princip po značaju ravan svetlosti", približavajući se time filozofiji predsokratovskih filozofa. On upozorava na greh naše književne kritike koja je Lazine kalambure shvatala kao ačenje, ne ulažući napor da otkrije iza njih nešto mnogo ozbiljnije - istinu njegove poezije. Esej o Lazi Kostić u Hristić zaključuje, ograđujući se: "Ako na bilo koji način želimo o njemu ozbiljno da govorimo, moramo uglavnom da govorimo o onom što je mogao da napiše, a tek delimično o onome što je zaista i napisao."
"Vinaver je bio ozbiljniji nego što misle njegovi protivnici, a neozbiljniji nego što misle njegovi branioci", zaključuje Hristić u eseju Stanislav Vinaver ili iskušenje ozbiljnog. Raznovrsnost Vinaverovih tekstova, raznostranost njegovih interesovanja i razgranatost njegove mašte, odaju nam gotovo fizičku želju da se izađe izvan granica jednog jedinog života - oduševljenje Bergsonovom filozofijom, "slatko videlo matematike". Posebnu pažnju Hristić posvećuje Vinaverovoj teoriji o melodiji našeg jezika - deseteračko koje izražava plemensko i kolektivno, nedeseteračko koje odjekuje univerzalnim, traganje za melodijom nadgramatičkom i nadmetričkom koja će biti savršeni izraz, formula raznolikosti i sklada. Vinaver je jedan od najsmelijih eksperimentatora u našoj poeziji. Njemu su i muzika i matematika služile u simbolističke svrhe.
U eseju o Isidori Sekulić sadržan je ceo jedan esej o eseju, tačnije, autopoetički stav esejiste. Hristić sublimira suštinu esejističkog stila: prirodnu stopljenost filozofske uopštenosti i pesničke konkretnosti: "Obično smo spremni da kažemo kako esej počiva na izvesnom broju jednostavnih velikih istina, ali pri tom zaboravljamo kako esej nije izlaganje istina, već proveravanje istina." On još ne vidi jasno način na koji se tekstovi Isidore Sekulić mogu složiti u koherentnu celinu i zaključuje, setno: ostala je "rasut pisac", uklet, tragično, fragmentom. Čovek razgovora je atipičan esej u ovoj zbirci. Njime se upućuje na još jednu osobenost esejističkog stila - epistolarnost. "Pišem Vam pismo zato što mislim na ono što je Marić rekao jednom o eseju: da je esej razgovor, da 'esejista razgovara'; i pismo je oblik razgovora, oblik eseja. To više ne vidimo, zato što se prava pisma danas malo pišu. A kako su se nekad pisala", priseća se Hristić.
U drugom poglavlju su eseji o dramskim piscima u kojima se, kao najdominantnija crta, ističe Hristićeva težnja da se, osim analitičkog poniranja u dramska dela naših pisaca, dokuči odnosno rekonstruiše epoha u kojoj su stvarali. Srbi su Traedokomediju videli kao svoju prvu istorijsku dramu. Ali šta ako drama Kozačinskog uopšte nije istorijska drama, već nešto sasvim drugo, pita se Hristić u eseju O "Traedokomediji" Kozačinskog. I analizirajući "dejstvo" po dejstvu odnosno scenu po scenu, utvrđuje da je srpska istorija, Kozačinskom, strancu, poslužila kao sredstvo da se kaže ne samo panegirik Vikentiju Jovanoviću nego da se stvori "scenario", čvrsta dramska konstrukcija, kao osnova bogatog baroknog spektakla, potpuni teatar. Tako čitana Traedokomedija ima veći značaj za stvaranje naše drame. U eseju Sterijine komedije i njihova dramaturgija Hristić nas uverava da do Nušića u istoriji srpske drame nema pisca koji bi bio uporediv sa Sterijom. Hristić izražava sumnju da mi nismo do kraja razumeli šta znači to što je Sterija ne prvi značajni, nego i potpuni dramski pisac. Uzori i izvori: upravo zahvaljujući tim ugledanjima i pozajmicama, drama je postajala moguća u srpskom jeziku i književnosti. Kada se uzme odnos Sterije prema Molijeru utvrdi se da: "ne stoji Sterija tako loše u odnosu prema svome velikom prethodniku". "Osnovni Sterijin cilj je", naglašava Hristić, "da poučava svoje čitaoce odnosno gledaoce - 'ispravlenije', 'lek za bolesti moralne'". Događaji u Sterijinim komedijama zato izgledaju bez čvrste dramske priče, jer je njegova namera da predstavi svojim savremenicima od čega boluju. Naposletku, Hristić "savetuje" da Sterijine komedije valja čitati od kraja! Tako bi se u njima ispod tanušnog sloja moralne pouke lakše uočila dubina smisla koji je trajniji i značajniji od izrečenog naravoučenija...
Kosti Trfikoviću Hristić izriče najviše pohvale: komediografska ostvarenja Koste Trifkovića on smatra malim savršenstvima, izvanrednim jednočinkama, ali zaključuje da su zvezdani časovi njegovih komedija prošli. Zaboravilo ga je čak i njegovo Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, ne bez gorčine konstatuje Hrsitić u eseju Naš vodviljist Kosta Trifiković. Uprkos tome, ima on ugledno mesto u istoriji srpske drame, koje, koliko god to surovo zvučalo, prema Hristiću, zauzima zato što do Nušića nemamo, po daru i ostvarenju, pisca koji bi ga mogao zauzeti. Hristić ističe značaj Trifkovićev: on je našu zabavu podigao do vredne dramske književnosti podastirući dokaze, navodeći "šaljive igre" koje su se igrale u njegovo doba. Posebnu pažnju Hristić posvećuje drami Mladost Dositija Obradovića, koju određuje kao melodramu i procenjuje da bi Trifković u tom žanru stvorio značajna dela. Potom Hristić usmerava pažnju na Izbiračicu, potvrđujući već odavno formirano mišljenje o ovom vodvilju kao jednoj od naših najboljih komedija. Tako se ovaj esej pretvara u malu, blistavu analizu formalnog oblika vodvilja, hvaleći geometrijsku konstrukciju odnosno nepogrešivost vodviljske forme - "bez geometrije nema vodvilja", egzaktan je Hristić. Naposletku, tu je i odgovor na pitanje zašto je Trifković pisao jednočinke, kojim se opovrgava ustaljeno mišljenje da je Trifikovićev dar bio kratkog daha. Ne. Trifkovićeve besprekorne "šaljive igre", razvijene dramske dosetke odnosno jednočinke, jesu vladajuća dramska forma bidermajer epohe, koja je kod nas još trajala i u Trifkovićeveo vreme, a koju je odlikovao i proces "deheroizacije" vojvođanskog građanstva.
Hristić smatra da je pozornica jedan od bitnih ključeva za razumevanje drama Milutina Bojića. Teatarske elemente nalazimo i u njegovoj poeziji, a u njegovim dramama obnovu dramskog stiha, u tom smislu poređen je s Rostanom. Despotova kruna pisana desetercem i četrnaestercem, deluje kao vežba i istraživanje mogućnosti našeg dramskog stiha, ali u Kraljevoj jeseni... Bojić takođe piše jednočinke, to je odomaćena i popularna forma, dramatizovane metafore kojima je jedan čin dostatan.
Kada piše o Dubrovačkoj trilogiji Ive Vojnovića, Hristić tvrdi kako najtemeljniji poznavalac dela ovog pisca Darko Suvin nije u pravu kada ovu dramu iz života propadajuće dubrovačke vlastele svrstava u "otvorenu dramaturgiju", jer su one opisane posve klasično, u melodramskom podžanru. U te tri lirske a dramatske slike (Allons enfants, Suton, Na taraci) Hristić posmatra Vojnovićeve likove u odnosu na njihovu klasnu pripadnost - služavke, pučani, bonvivani, vlastela...
Dva sveta - svet pozorišta i svet svakodnevne stvarnosti sudaraju se u drami Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića. Hristić stepenuje suočavanja i preplitanja života u ovoj drami: odricanje od pozorišta pod pritiskom stvarnosti (Vasilije Šopalović i Jelisaveta Protić); preobražavanje stvarnosti pod pritiskom umetnosti (Sofija Subotić i batinaš Drobac); umetnost najdublje preobražava život, ali i umetnost takođe biva preobražena (Filip Trnavac). Putujuće pozorište Šopalović nije samo drama o odnosu umetnosti i života nego i drama o spasitelju, razvijena od realisitčke opipljivosti do pesničke slike. Hristić traga za trenutkom kada se dramskom piscu Simoviću pridružio pesnik Simović.
U trećem poglavlju su eseji Neprolazna čar predsokratovaca, u kom iz prošlosti izranjaju mislioci koji u razmišljanju kreću od zvezda do ljudskog tela, oni koji su su svet svodili na njegove najmanje zajedničke materijalne imenitelje - sunce, voda, vazduh i vatra. Što smo dalji od Grka i Latina, oni su nam potrebniji, tvrdi Hristić i objašnjava zašto je to tako.
Četvorica junaka novovekovne mitologije: Faust, Hamlet, Don Kihot i Don Žuan, četiri simbolička lika u kojima su sadržana neka od najbitnijih pitanja ljudske sudbine predmet su eseja Hamlet i njegovi savremenici u kojem Hristić nastoji da odgovori šta im je zajedničko. Prvo - oni ne delaju sami, nego u parovima: Faust i Mefisto, Hamlet i Horacio, Don Kihot i Sančo, Don Žuan i Zganarel (Katalinon kod Tirsa de Moline), kao predstavnici "ovozemaljskog sveta", a onda Hristić otkriva da oni imaju još po jednog saputnika "s one strane granice našeg opažanja": Faust ima Vagnera, Hamlet Duha, Don Kihot Samsona Karaska, a Don Žuan Komandorovu statuu. Tako se pokazuju njihove i komične i tragične strane, parodijske namere autora, odnos dve stvarnosti - jedne koja je potpuna i savršena i druge u koju ni oni sami ne veruje da još postoji, ali postoji.
Izabrane eseje Jovana Hristića, svrstane po srodnosti u četiri bloka, ujedinjuje način mišljenja i metod kritičkog razmatranja obrađenih tema. Ponegde se samo detalj nađe kao zajednički elemenat svima njima. Ali, ono što nam se čini važnijim, jeste činjenica da Izabrani eseji na ponajbolji način oslikavaju celovit intelektualni obzor Jovana Hristića, jer obuhvataju sva ona tematska područja kojima se on predano i dosledno bavio u svojoj dugogodišnjoj kritičarskoj praksi, dramskom stvaranju, poeziji, filozofiji.