Da li su mladi dramski pisci zaista nezadovoljni svojim statusom u pozorišnom sistemu ili je problem u nečem drugom?
U razgovoru s mladim dramskim piscima, čije su drame objavljene na sajtu www.nova-drama.org, otkrivamo njihove stavove u vezi sa Sterijinim pozorjem i savremenom srpskom dramaturgijom.

Učestvuju:
Staša Bajac
Iva Petrović-Modli
Ivan Makragić
Jelena Kajgo
Jordan Cvetanović
Marko Milin
Ivan Pravdić
Aleksandar Novaković

Šta je za vas Sterijino pozorje?

Jelena Kajgo: Dragoceni festival dramskog teksta, slika pethodne pozorišne sezone. Dobro je što Festival u poslednje veme dovodi i predstave naših autora izvedene u nostranstvu.
Iva Petrović-Modli: Zasad ništa, ali onog momenta kad/ako pređem iz neafimisane u afirmisanu kategoriju, računam da će se moje interesovanje po tom pitanju promeniti... Naravno, to podrazumeva potpuno novu atmosferu na srpskoj pozorišnoj sceni - masa pisaca, zdrava konkurencija, masovna produkcija komada svih kategorija redom...
Aleksandar Novaković: Fešta domaćeg dramskog teksta koja je iz godine u godinu sve diskutabilnija, ne toliko zbog namene koliko zbog selekcije koja uvek nikome ili skoro nikome ne odgovara, a svi bi hteli nagradu. Rekoh i olakšah dušu svoju!
Staša Bajac: Skromnija verzija Bitefa.
Jordan Cvetanović: Najvažniji festival domaćeg teksta ove naše zemljice.
Ivan Makragić: Svakako jedini domaći festival koji neguje samo domaću dramu, naše pisce i presek savremene i klasične dramaturgije. Ostali festivali, kojih je zaista i previše, odigravaju se svake nedelje, meseca pa nekad i dana kad se preklapaju - po celoj Srbiji, i deluju mi dosta izveštačeno i estradno, bez jasne koncepcije. Sterijino pozorje je, ipak, na neki način održalo kontinuitet i dostojanstvo, i nije oskudevalo u dobrim predstavama. Naravno, bilo je i promašaja, mada izbor selektora, koji god da je, većinom se pokazao kao sasvim podnošljiv. Jedino je bruka da Šine Milene Marković (JDP) onomad nisu išle na Pozorje. Ima takvih propusta koji su mi nelogični i nedopustivi, a Ivan Medenica se pravdao da je to odličan tekst, ali ne i predstava. Ne slažem se s tim ni najmanje, ali dobro. S druge strane, ne treba forsirati drame Biljane Srbljanović na svakom mogućem Pozorju.
Marko Milin: Sve (ne znam kako bih živeo da Ono ne postoji).
Ivan Pravdić: Istorija.

Šta mislite da bi Sterijino pozorje trebalo da bude?

Aleksandar Novaković: Više smotra tj. presek novijih tekstova, plus jedan ili dva klasika, a manje takmičarski grabež. Ne verujem da mi bolje pisce, osim nekoliko klasika, nemamo, ili da nemamo bar one koji su tog ranga.
Marko Milin: Ništa (lakše bih živeo).
Staša Bajac: Institucija koja bi predstavama koje okuplja podržavala dekonstrukciju, novo čitanje i sveže vraćanje starim tekstovima i postavljanje novih tekstova pisaca mlađe i srednje generacije.
Ivan Pravdić: Sajam aktuelnosti.
Ivan Makragić: Pozorje ne bi trebalo da insistira sve vreme na klasicima ili već viđenim raznim izvedbama poznatih komada, već da se neguje domaća savremena drama. Više se, ipak, prikazuju adaptacije raznih klasika: Ace Popovića, Nušića, Sterije, Vece Lukića, Selenića, sve što vole da režiraju i dopisuju Egon Savin, Kokan Mladenović, Nikita Milivojević... Pozdravljam to, ali MORA biti više savremene drame. Pozorje bi moralo biti okrenuto PRAIZVEDBAMA komada, ne novim čitanjima! Nadam se da će to neko primeniti.
Jelena Kajgo: Upravo to - festival dramskog teksta, a često se dešava da preovladaju drugi kriterijumi, kvalitet režije ili predstave u celini. Mislim da dobar tekst, čak i u lošoj režiji, treba da ima šansu da dobije Sterijinu nagradu.
Jordan Cvetanović: Sve već jeste da bih sada izmišljao toplu vodu. Na kraju krajeva, nemam priliku toliko da putujem i da vidim kakvi su drugi nacionalni festivali, ali ovaj je sasvim o kej. Ne vidim šta bi nam još trebalo. Zaboga, mi smo jedna mala zemlja, male kulture, male umetnosti, imamo i previše festivala. Sterijno pozorje, ovakvo kakvo jeste, potpuno je odgovarajuće ljudima koji stvaraju na ovom tlu, pardon, prostoru.
Iva Petrović-Modli: Nešto što će čikati i najveće flegme, malodušnike i nevernike među piscima i rediteljima, da požele da se nađu u konkurenciji. Imidž je sve, ako podrazumevamo koka-kolin kvalitet, pre svega. Ili, slikovito - da je za mene to što je za tebe Evrovizija.

Koji kriterijumi bi trebalo da određuju selekciju SP?

Ivan Makragić: Odličan savremeni tekst - praizvedba, vešta i ubedljiva glumačka interpretacija, sjajna rediteljska rešenja i nova, zanimljiva i maštovita čitanja poznatih klasika, koja pomeraju granice u svakom pogledu, neobične adaptacije postojećih kultnih tekstova i uglavnom svi nizovi uspeha preko teksta i realizacije istog, uz uverljive glumce!
Jelena Kajgo: Isključivo kvalitet dramskog teksta, sa dodatkom da je bitnije plasirati nove tekstove nego igrati na festivalu klasike, dakle proporcionalno bih povećala udeo nove dramaturgije.
Ivan Pravdić: Inovacija.
Aleksandar Novaković: Mislim da je sad priča o kriterijumima SP sekundarna (ionako je selekcija uvek čisto subjektivna stvar), a da je primarna ona u kojoj dolazi do reforme pozorišta.
Staša Bajac: Da se zadrže isti kriterijumi, ali i da se otvore vrata predstavama koje su u sezoni bile manje popularne ali sadržajnije, originalnije i savremenijeg pristupa.
Iva Petrović-Modli: Između ostalog, da za te predstave zaista postoji određena ciljna grupa koja istinski uživa u njima. Neka vrsta popularnosti, loženja, strasti i zarade na blagajnama, valjda.
Jordan Cvetanović: Iskreno se nadam da je jedini kriterijum kojim bi trebalo da se vodi bilo koji selektor Sterijinog pozorja, isključivo dobar tekst.
Marko Milin: Crnogorska veza (sa Cetinja, razume se).

Da li postoji neka predstava na ovogodišnjem SP za koju mislite da joj nije tamo mesto?

Jordan Cvetanović: Je l' vi to pokušavate da me naterate da se zamerim gospodinu Medenici?
Staša Bajac: Ne želim da odgovorim.
Ivan Makragić: Da, naravno, ali taj sled selekcije sam i predvideo, samo sam se nadao da će ipak ovaj put biti drugačije. A Halflajf treba podržati, iako relne šanse nema da pobedi. Ta drama će, moguće, biti zalutali primerak na festivalu, jer će sva pažnja biti usmerena na Skakavce, Paradoks... No, čuda su moguća, ali čisto sumnjam.
Aleksandar Novaković: Drago mi je kad vidim nekog novog na Pozorju, novo autorsko ime. Filip Vujošević je tu, to je odlično i to iskreno mislim.
Iva Petrović-Modli: Ako su one tri koje si mi rekla, jednu sam gledala... Baš adekvatno za odgovor.
Jelena Kajgo: Nisam gledala Teslu, ni zagrebačke Skakavce, a ostale su u redu.
Marko Milin: Ko će ga znati...
Ivan Pravdić: Nemam pojma.

Da li srpsko pozorište, ovakvo kakvo je danas, ima uticaja na društvo i da li mislite da bi trebalo da ima?

Marko Milin: Možda ima uticaja na nas nesrećne sa treće galerije Narodnog pozorišta (i na one srećne koji sede u parteru, peti red, treće i četvrto mesto, sa desne strane).
Staša Bajac: Teatar je vrlo moćna socijalna alatka i od velikog je značaja da se to shvati, prihvati, ima u vidu i koristi jer naše društvo (upravo ovakvo kakvo je) nudi nebrojano mnogo tema o kojima bi domaći autori morali nešto novo, i sa akcentom na ovo novo, da kažu. Kada se govori o socijalno provokativnom teatru, postoji tendencija da se on svodi na usko političke teme, što mislim da je pogrešno. Melodrama o jednom ljubavnom paru može da da bolji presek društvenog stanja od "Vesti dana".
Iva Petrović-Modli: Utiče da, na dnevnoj bazi, publika koja ima trunku samopoštovanja ili mozga, odustaje od pozorišta... Čisto blamiranje, jer to uopšte nije realno stanje stvari. Ali videla sam i mnogo strastvenije, razvijenije grupe, od sfw tripa, koje su umrle pre pravog početka. Ako bi se novo pisanje samo malo probilo napred i potvrdilo svoje postojanje, to bi već bio veliki korak; sve što postoji, nađe na nekog da utiče.
Ivan Makragić: Nema preveliki uticaj, pozorište ne menja život, ali na trenutak ta čarolija uspeva da nas ispuni - u pogledu katarze, što je već neki pomak i napredak, mada se publika više oduševljava lakim komadima, vole da beže iz (surove) stvarnosti. Želeo bih da teatar ima veći uticaj i da menja svet, i da samo savremeni komadi sa aktuelnom problematikom budu izvođeni, dosta mi je dosadne klasike kojom više nema šta novo da se kaže. Ali, upravnici i vlast izbegavaju domaće savremene teme.
Ivan Pravdić: Nema, a neće ga ni imati dok se drame ne budu gledale, od srednje škole pa nadalje...
Jelena Kajgo: Vrlo malo, gotovo zanemarljivo malo. Procenat ljudi koji redovno idu u pozorište je mali, a moć medija i tok-šou programa neuporedivo veći od moći pozorišta. A pozorište bi, naravno, trebalo da ima uticaja, što ne znači da treba ugađati publici i praviti komercijalne predstave, naprotiv.
Jordan Cvetanović: Pa teško. Što bi rekao Branimir Dimitrijević, "pozorištem cirkuliše 900 ljudi". Ostali gledaju Grand šou, čitaju Skandal, duvaju ispred zgrade, ili jednostavno ne rade ništa. U tom slučaju, ne možemo pričati o uticaju pozorišta na društvo. Generalno mislim da je umetnost tu jako nemoćna. Humanosti je sve manje, i umetnost nema šanse. Ali, ne treba se predati. Medenica je jednom rekao - "Nada poslednja umire." Ili je mislio na NADA-u?
Aleksandar Novaković: Trebalo bi i ne, nema. Pozorište je danas značajno samo za sticanje bodića koji će ti popunjavati CV i omogućiti da postaneš neki funkcionerski prca, negde, nekome, u pozorištu, produkcijskoj kući, na faksu. Pozorište je postalo samoživa životinja, krmača koja ždere svoje prasiće.

Da li se danas može govoriti o estetici nove srpske drame odnosno da li postoji nešto što povezuje nove dramske pisce?

Jordan Cvetanović: Prvo, uz sve uvažavanje ljudi koji nešto rade (iako ne pripadam ljudima koji baš imaju živaca da trpe svaki trud ili trzaj, jer mislim da samo trud nije dovoljan, nešto je prosto dobro ili nije dobro, proces me ne zanima), mišljenja sam da se ovde još nije stvorila, kako vi to kažete, estetika nove srpske drame, ma šta to značilo. Hteli mi to da priznamo ili ne, posle Biljane Srbljanović i Milene Marković nije se pojavio ozbiljan dramski pisac. Pisac koji će da napravi revoluciju u ovom našem siromašnom prostoru, ojađenoj kulturi, koja šlajfuje. Pratim rad nekih kolega, idem na premijere, i ono što mogu da primetim, a što mi jako smeta, u tekstovima samo pronalazim teze. Pozorište nije teza. Našem pozorištu tako fali neko nov, neko ko ima petlju, ko ne mulja, ko želi da ljudima da emociju, dijalog, sukob, priču, likove, karaktere, sve ono što vas nauče na prvoj godini studija. Ako vas nauče.
Aleksandar Novaković: Dve su tendencije: jedna je gomila dramskih tekstova punih studenata dizajna iz "kruga dvojke" koji se fiksaju i druga koja govori o realnim ljudima (svima ostalima). Sve ostale podele su suviše uske, tačnije, svaki pisac je pravac za sebe.
Iva Petrović-Modli: Nove dramske pisce povezuju oglodane koske koje im se nude sve u stilu nepristojne ponude - uvredljivi tretman njihovih komada i još uvredljiviji honorari, scene veličine pomoćne prostorije... To je što se socijalne strane tiče, ali trenutno, to me i najviše muči. Etika ispred estetike, do daljnjeg.
Staša Bajac: Koncentrisanje na motiv promašenih života mladih u Srbiji.
Ivan Makragić: Teško da postoji bilo šta slično, jer su mnogi kvaziautori koji uporno vladaju na raznim scenama različiti i nemaju pravih dodirnih tačaka. Sličan senzibilitet postoji u tom "muškom pisanju" dve Milene - Marković i Bogavac, a i Srbljanovićka ima taj stil grubosti jer piše o izvitoperenosti i devijantnosti društva. Estetika, ona prava ne postoji, više je to lutanje i pucanje u prazno, ali neka, dobro je da se drame ipak izvode, pa nema veze što su teme već istrošene, samo neka se igraju i dugo žive.
Jelena Kajgo: To je verovatno revolt, žestina i gorčina upakovani u slične forme, tekstovi su sličnih senzibiliteta, generacijski.
Marko Milin: Želja.
Ivan Pravdić: Jedino to što im se drame retko igraju.

Šta je to subverzivno u našem društvu i našem pozorištu?

Ivan Makragić: Na ovo pitanje ne bih odgovorio, ne zato što ne želim, naprotiv, imao bih i na ovu temu dosta toga da kažem, ali mislim da su moji opširni odgovori i opservacije sasvim dovoljni da se sve to sublimira kao odgovor na ovo pitanje.
Jelena Kajgo: Trenutno nema prevratničkih tekstova, radikalno drugačijih, koji iskaču iz ustaljenih pozorišnih konvencija.
Jordan Cvetanović: Talenat i kreativni ljudi. Mislim, da je to u našem slučaju strašno opasno. Tako mi bar izgleda iz partera.
Marko Milin: Evo šta uništava pozorište: sredovečni bračni par, na kraju prvog čina ustaje, suprug džentlmenski pridržava kaput svojoj ženici, a ona komentariše: "Baš je LEPA predstava." Nakon toga izlaze...
Aleksandar Novaković: Najsubverzivnija stvar je danas podsetiti publiku da su ljudi i da treba voleti. Sit sam pseudointelektualnih proseravanja kojima se ironišu ljudi koji vole, veruju, stvaraju, bore se, a veličaju sjebani likovi. Budi sjeban, većina nas jeste, ali budi fajter, napravi preokret, daj mi takve likove, daj mi takve drame, daj mi takve ljude.
Ivan Pravdić: Sve što postoji je subverzivno, zato ništa i ne postoji u našem društvu, ni u pozorištu.
Staša Bajac: Mislim da ga nedostaje u velikim količinama.
Iva Petrović-Modli: Ništa nisam namirisala, nisam toliki idealista, sve je jasno ko dan i crno ko noć.

Da li mislite da postoji publika za savremene srpske drame?

Staša Bajac: Mislim da postoji, ali da se srpsko gledalište uspešno uspavljuje tapkanjem u mestu. Pisci i reditelji, kao glas savremenog, imaju obavezu da publiku informišu i obrazuju. To nije odnos u kome je publika u inferiornom položaju, već najnormalnija stvar. Jednom, kada posle predstave iz pozorišta izađete pametniji i prodrmani, želećete da se vratite po još.
Aleksandar Novaković: Publika postoji, interesovanje takođe, još samo da se nađe volja u pozorištima za tako nešto i da znamo ko odlučuje o izboru tekstova: direktor ili umetnički direktor ili dramaturg ili onaj ko daje lovu za predstavu.
Iva Petrović-Modli: Naravno, to je srećom neizbežno. I kod najnetalentovanijih predstavnika tj. najlažnijih, najćoravijih, oseća se, u nekom rukavcu, loš zadah našeg vremena, a to je već lepo.
Ivan Makragić: Da, naravno. Ne previše, ali kao što vole dobre domaće filmove (kojih kao da više nigde nema i neće ih ni biti), uživaju u dobro skrojenim komadima domaćih pisaca u teatru. Ipak se drame Milene Marković, Biljane Srbljanović, Stevana Koprivice, Gorana Markovića, Dušana Kovačevića, Nebojše Romčevića i jedan komad Uglješe Šajtinca dosta dugo igraju, i uvek su sale pune, a nažalost, najveći reper je - Pozorište Slavija. Tamo su sramotni, laki komadi, samo dno bulevarskog pozorišta, gde pišu i režiraju tri i po čoveka, ali - igraju se bar 85% domaći autori. I te lake domaće komedije po pravilu pune su i na kartu više, a ta previše zahvalana publika eto ipak voli te savremene, a površne estradno obrađene teme. Opet, Zvezdara teatar, Kult i Moderna garaža neguju uglavnom domaće autore i to po poluprivatnom sistemu produkcije kao i Slavija, i imaju komercijalni potencijal i zavidan uspeh. Ali, savremene drame novih, mladih pisaca, do 30 godina, zasada nemaju u većoj meri svoj prostor, jer im komadi prolaze slabo kod publike i kritičara, koji ih ignorišu i nipodaštavaju. Zato medijski prostor ne pripada njima, samim tim i tretman njihovih dela se tako oslikava. Dakle, drame se izvedu, ali ne žive dugo, bar po praksi do sada. Izdrže one jednu sezonu i to im je kraj.
Jelena Kajgo: Postoji.
Jordan Cvetanović: Publika postoji za sve pa i za savremene srpske drame.
Marko Milin: Možda.
Ivan Pravdić: Ne, ali bi je bilo kada bi se možda neki profesionalac potrudio da je bude.

Da li mislite da je realno da se u budućnosti stvori kompetentna scena nove srpske drame?

Ivan Makragić: Mislim da nije realno nimalo, nema šanse. Znam po sebi i drugim kolegama koji nemaju šanse da se istaknu, a imaju dobre drame, što se i vidi na sajtu Nove Drame - NADA. Problem je u upravnicima i dramaturzima pozorišta, kao i sujetnim rediteljima, koji više žele da režiraju savremene strane pisce (nemačke, holandske, norveške, engleske, ruske, švedske, francuske), ili strane klasike (Šekspir, Molijer, Čehov), ili domaće klasike, ili savremene obrade savremenih klasika. A i na FDU reditelji ne sarađuju s dramaturzima gotovo nikad, i režiraju samo neke strance i proverene pisce, kako im profesori narede, a i sam ispit nije nam organizovan da nam se drame izvedu, već samo da se čitaju, što je van pameti. Teško se može stvoriti prava srpska scena mladih pisaca, već će najjači tretman imati samo proverena imena, sa kojima se ipak ne rizikuje, a za mlade bez prave veze i "leđa" upravnici i reditelji apsolutno su nezainteresovani. I tako će biti i nadalje.
Staša Bajac: Jeste, i iako treba da je povezuje i objedinjuje ideja savremenog, pisci među sobom moraju da budu različiti i da se međusobno ne kloniraju. Kada bude dovoljno različitog, moći će da se govori o ponudi, a samim tim i o sceni.
Jelena Kajgo: Da, ako se pozorišne uprave više usredsrede na pružanje podrške piscima i novim domaćim tekstovima. Mislim da je tretman koji pisci imaju u ovoj zemlji nedopustiv i sraman. I dalje živimo u vremenu i prostoru u kome caruje rediteljsko pozorište.
Aleksandar Novaković: Ako vidimo ono što se danas događa - teško, ali to ne zavisi od autora, nego od svega ostalog, nažalost.
Jordan Cvetanović: Ona je već stvorena. Što se mene tiče, očekujem peti oktobar srpskog teatra. Jedva čekam da vidim kako će izgledati taj bagerista.
Marko Milin: Još jednom: možda.
Ivan Pravdić: Ne, dokle god se bude samo pisalo a ne i igralo.
Iva Petrović-Modli: Realno je samo ako se tome siledžijski pristupi. Isto onako kako vladajući održavaoci statusa kvo drugima ne daju da dišu. I to što pre, jer malodušnost je čudo. Ogroman postotak moje generacije je u raznim razvijenim fazama najrazličitijih vrsta odustajanja. Ali, posle, ne kao posle 5. oktobra, nego bez pajtanja sa onima koji su te držali pod čizmom, ma koliko nevini bili, ko sad nije za nas, protiv je nas. Vrlo komunjarski i sa stavom.