Borislav Mihajlović-Mihiz (1922-1997), književnik, kritičar, slobodni umetnik, filmadžija, izdavač, upravnik Biblioteke Matice srpske, novinar, bio je jedna od najupečatljivijih figura jugoslovenske i srpske kulturne scene. Fondacija koja nosi njegovo ime, prošle godine utemeljila je nagradu za dramsko stvaralaštvo, a započela je i naučnoistraživačku delatnost: ovih dana u Vrdniku (blizu Mihizovog rodnog Iriga, a u saradnji s iriškom Srpskom čitaonicom), organizovala je simpozijum "Mihizova drama u evropskom kontekstu".
Tema je okupila najbolje znalce njegovog dramskog opusa, dugogodišnje saradnike i prijatelje, koji su započeli preispitivanja i (pre)vrednovanja Mihizove poetike i iscrpnije osvetlili ukorenjenost njegovih drama u aktuelne okvire moderne dramaturgije.
Prisećajući se vremena kada su Mira Trailović i Borislav Mihajlović bili centralne ličnosti Ateljea 212, Jovan Ćirilov se setio da su Maratonce… - studentsku dramu Dušana Kovačevića, čitali zajedno. Mihiz je u Atelje došao 1968, godinu dana posle njega, s namerom i sa zadatkom da otkriva domaće avangardne pisce, a i sam je bio vrhunski.
- Pročitao sam gotovo sve što je napisao, a to je mnogo, i dobro sam ga poznavao, rekao je Ćirilov. Mihiz je voleo paradoks - i u životu i u literaturi. Bio je dubok kao ličnost, duhovit i vedar, od mladosti do mudrosti. Smatrali su ga cinikom, a bio je duša od čoveka. Proglasili su ga opasnim nacionalistom, a bio je patriota, što svako treba da bude. Mihiz nikada nije glorifikovao ni svoj nacion ni svoje istorijske likove; prema svima uvek je imao ironičan otklon. Zaboravljeno je da je početkom devedesetih zapisao kako zna da istorija nije učiteljica života, već učiteljica smrti.
U SANU nisu hteli da ga prime oni koji su uradili i napisali deset puta manje. A Mihizove drame, naročito Banović Strahinja, spadaju u sam vrh srpske dramske književnosti, zaključio je Ćirilov.
Borislav Mihajlović-Mihiz bio je amblematska ličnost Karlovačke gimnazije, posvedočila je Vida Ognjenović, i sama učenica znamenite škole. Oboma je književnost predavala i mnogostruko na njih uticala legendarna Teodora Petrović Majica. Mnoge đake, šta god da (ne)urade, profesori su korili Mihizom, koji je bio stariji u svemu.
- Kasnije je bio moj prijatelj i podrška, moralni stub i strogi kritičar, kaže Vida Ognjenović. - Uvek sam mu sa zebnjom donosila ono što sam napisala. Tačna je anegdota da mu je Borislav Pekić doneo rukopis na 800 strana; Mihiz je izbacio celih 300, ali Pekić je dopisao 50. Delili smo kulturnu radoznalost, stvojstvenu karlovačkim đacima, a njegova nepregledna erudicija često je bila moj Internet. Mihiz je mnogo uticao na razvoj našeg pozorišta, kako izvanrednim dramatizacijama, tako i sopstvenim, vrhunskim dramama. On je utemeljitelj dramatizacije u našem teatru.
Ulogom ženskih likova u Mihizovim dramama bavila se Vesna Jezerkić. Uz žaljenje što je Mihizov život (za života) zasenio njegovo delo, ona ga je uporedila s Oskarom Vajldom, koji je svojevremeno rekao: "Svoj gen dao sam u život, u svoja dela ugradio sam talenat."
- Ženski likovi veoma su retki u Mihizovim dramama: tri majke, dve žene i jedna devojka, a samo jedna ima lično ime. I ličnosti i kontekst o kojima je pisao, bili su istorijski. To govore i naslovi njegovih drama: Banović Strahinja, Komandant Sajler, Kraljević Marko, Optuženi Pera Todorović. U takvom svetu, sudbina žene definiše se isključivo preko njenih muškaraca: muža, oca, sina - smatra Vesna Jezerkić.
Banović Strahinjom, najzrelijom (inače prvom) Mihizovom dramom, bavila se i Vladislava Gordić-Petković, u izlaganju "Potraga za podvigom: ženski likovi i ženski svetovi". Naglašavajući da ovaj tekst nudi novi ključ za čitanje epske poezije i epske ideologije, ona je rekla:
- Mihizova drama o preljubi, kazni i praštanju koncipira ženske likove generički, sa ambicijom da demonstrira delanje principa a ne ličnosti, modela ponašanja, a ne individualnog izbora. Žena Strahinjića Bana tako može svojim unutarnjim konfliktom da pokrene zaplet, a da i dalje nema ime ni identitet. Njene odluke su uzaludne u "priči veka" koja teče po pravilima istorijske nužnosti, a ne volje pojedinca - iako je ona rat, smrt i razaranje iskoristila za svoj lični obračun s poretkom.
Gojko Božović govorio je o politici i epu u Banović Strahinji. Postupak karakterizacije glavnog lika u kontekstu žanrovskih konvencija, od epske pesme do Mihizove drame, objasnio je Miroslav Radonjić.
- Naročitu ulogu u građenju lika Banović Strahinje, igraju osobeni jezički izraz i razvijena dramska priča. Jezik kojim govore svi Mihizovi junaci, nije isključivo orijentisan na ilustraciju njihovog društvenog, socijalnog i kulturološkog statusa, niti je odvojen od neposrednih događaja i postupaka likova (što je, recimo, slučaj u avangardnoj dramskoj književnosti 20. veka: Beket, Adamov, Jonesko, Žene). On je apsolutno u funkciji karakterizacije i logične motivacije likova i situacija koje oni svojim angažovanjem oblikuju. Razvijena dramska priča u skladu s određenjima realističke dramaturgije, ipak je u dobroj meri oslobođena strogih stilsko-poetskih zahteva i uz ironični otklon otkriva novi značenjski nivo teksta - utvrdio je Radonjić.
Boško Milin bavio se Optuženim Perom Todorovićem, a moderator Simpozijuma Svetislav Jovanov izneo je nekoliko teza o evropskim i srpskim, istorijskim i savremenim kontekstima Mihizovih drama. Obrazlažući činjenični, poetički, savremeni i retro kontekst, on je, između ostalog, rekao:
- Afirmacija individualističkih principa i dekonstrukcija svake dogme o posebnoj svrhovitosti Istorije, jesu osobine koje Mihizovu dramaturgiju suštinski dovode u vezu sa vitalnom maticom evropske filozofsko-poetske dramaturgije četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka: tačnije, s njena dva najatraktivnija predstavnika, Sartrom i Žiroduom. Konkretno, poređenje glavnog protagoniste Mihizovog Banović Strahinje i Sartrovog arhi-buntovnika Geca iz drame Đavo i Gospod Bog. Pandan Mihizovom Jugu iz Banović Strahinje, po Jovanovu je Hektor iz Žiroduovog remek-dela Neće biti Trojanskog rata.
Simpozijum "Mihizova drama u evropskom kontekstu" održan je pod pokroviteljstvom Izvršnog veća AP Vojvodine, a sva saopštenja biće naknadno objavljena u istoimenom zborniku.

Užeži ćerko kandilo
- Mihiz i ja uvek smo se pozdravljali pesmom Milenka Grčića "Užeži ćerko kandilo", prisećala se Vida Ognjenović. Stihove je otpočinjao onaj ko prvi spazi drugog i tako naizmenično, do kraja pesme. Veselio me je svaki susret s Borislavom Mihajlovićem.
Volela sam kako mi je produžavao ime i često govorio: "Draga moja Vidosava, ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako."-

"Drame" Milene Marković
Fond "Borislav Mihajlović Mihiz" i Srpska čitaonica Irig (najstarije domaće čitalište, osnovana 1842), u biblioteci "Akt", objavili su nedavno Drame Milene Marković (1974), jedne od najznačajnijih domaćih dramskih spisateljica. Ona je prvi dobitnik Nagrade za dramsko stvaralaštvo (za 2005) koja nosi Mihizovo ime i podrazumeva objavljivanje dela laureata. Knjigu je priredio Svetislav Jovanov, a reč je, zapravo, o sabranim, višestruko nagrađivanim dramama Milene Marković: Paviljoni, ili Kuda idem, dakle dolazim i šta ima za večeru, Šine i Brod za lutke.