Ćaskanje s Milenom Marković povodom Specijalne Sterijine nagrade za tekst savremene drame ŠINE na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, mada bi ćaskanje imalo smisla i da neposredan povod ne postoji

Ona je jedna od onih divno dragih ljudi, koji su dragi čim ih upoznate. Iskrena i neposredna, skromna i nenaporna. Čudno topla, dok govori ulično i neumiveno. U njenim ćete rečenicama, i pisanim i izgovorenim, jednako često sresti i "pičku" i "mili".
Upoznala sam je dok sam bila asistent režije Slobodanu Unkovskom na praizvedbi njene drame ŠINE, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, jeseni 2002. Pridružila se ekipi nenametljivo, bez autorskih zahteva, bez mistifikatorskih priča o tome šta ko u drami treba da predstavlja, o čemu "mora da se vodi računa" i sličnih rečenica, kojima pisci neretko štite svoje krhko biće na prvim probama. Sedela je i slušala, osmehivala se dok su poznati beogradski scenski šmekeri (Đuričko, Glogovac, Trifunović) udisali život u njene replike, Jelena Đokić dirljivo personifikovala žensku žrtvu, Boris Milivojević nas ubedio da ne samo saosećamo nego se i divimo neadekvatnom članu ekipe, Marinko Madžgalj i Nebojša Milovanović nas zasmejavali nečim što nam je prethodne decenije bilo gorko i krvavo... Unkovski je sklapao mozaik od nečega što nije bilo njegova priča, ali je osećao ono metaforično u njoj. Ono zbog čega ja najviše cenim Milenine drame jeste poezija koja izviruje iz uličnog jezika, iskrsava iz nasilja, vuče se kao veo za fabulom...

Prošle godine bio je svojevrstan pozorišni skandal što selektor Sterijinog pozorja Ivan Medenica nije uvrstio pomenutu predstavu u program Festivala. Bio je to novi tekst perspektivne autorke, zvezdana ekipa koja stoji iza projekta, predstava atraktivna u svakom pozorišno-medijskom smislu. Ove godine selektor je odlučio da omogući tekstu da se takmiči. Izvela ga je ekipa Teatra Polski iz Poznanja. Odmah su, naravno, krenula poređenja...
Marković: U Poljskoj je ta predstava prilično dobro išla i dobro je da se razlikuje, to su različite sredine i različiti ljudi su radili isti tekst.
Krnajski: Poljaci su napravili časnu generacijsku predstavu, bolje su namirisali Blokove, verovatno zato što im je autentična energija bila važna, nisu hteli otklon od dnevnog i konkretnog kao Unkovski.
M: Rafal Sabara je moj vršnjak, u tome je stvar, a ne u Blokovima, što se tiče energije. Unkovski ima svoju estetiku.

K: Moram da priznam da je za mene najveći šok u toku procesa rada na Šinama u JDP-u bila prva parada kostima Angeline Atlagić. Tad sam pomislila: "Pobogu, ovo nije fashion week! Ovi ljudi stvarno postoje, čim pređeš most i naiđeš na usijani beton!". Onda sam, u skladu s takvom stilizacijom stvarnog života, predložila Unku štrih poslednje scene u komadu, ono kad se Rupica i Veseli sreću u raju. Bilo mi je veoma stalo da ta scena bude otkinuta od tkiva predstave, da bude luda i nežna kao tvoja pesma, koja se drsko ušetala u tvoju dramu. Sećam se da ti se dopao taj štrih. A i Unkovski je bio laf, pa je razumeo...
M: Sećam se i sama da mi se dopao štrih, ali nisam bila baš najsvesnija šta se i kako radi, mene probe fasciniraju, u stanju sam da promenim mišljenje o sopstvenom, samo kad stvar krene da živi. Zato je režija za mene polje hipnoze i magije, ti glumci su magična stvorenja i ja ne znam ništa da im objasnim, što si i sama imala prilike da vidiš. Prema tome, to što ja hoću, to je jedna stvar, a što ti divni ljudi izvode, to je njihovo. Zato ja stojim samo iza svoje lirike. I čitam je sama javno. Jezivo čitam, ali to je to.

K: Kakva je danas nekadašnja ekipa iz Blokova? Da li si u PAVILJONIMA i ŠINAMA pokušala da zamrzneš, u fikciji naravno, deliće njih, sočnih i zabavnih kakvi su bili, ili je to onaj autoironičan osvrt na devedeste u kojima nam je "Volim te" i "Stalo mi je" bilo previše patetično za izgovaranje? Pitam ovo i u kontekstu tvoje pobunjeničke "U ime svih nas"...
M: Pesma "U ime svih nas" jedna je od mojih neomiljenih. Sasvim slučajno je ušla u zbirku, to je mladalačka pesma. I ona nije pobunjenička, ona je patnička. Što se tiče Blokova i ekipe, ona me ne zanima, niti me je tad zanimala, ja sam pisala o tužnim ljudima koji žive na rubu nekih svetova, to može biti bilo koje predgrađe. Predgrađe je simbol i možda stanje, a ne odrednica. Što iz toga curi život, to je usled moje ljubavi prema likovima. Ironija je odbrana. Cinizam je bezmuđe.

K: Dok sam čitala tvoju pesmu "U parku sedim", koja se završava u lagano ciničnom, a ipak optimističnom ključu: "...meni se posrala ptica na leđa to je sreća.", setila sam se jednog simpatičnog Nemca, disk džokeja, s kojim smo se družili letos na moru. Sedeli smo na popodnevnoj kafi, njemu se sveže ptičje govno razlilo po podlaktici, ja sam oduševljeno viknula: "Ah, to je sreća!", a on je zbunjeno odvratio: "Jel? A ja sam mislio da je to prosto - govno..." Kako ti se čini da stranci kapiraju tvoje drame? Neke aluzije i neki cinizmi sigurno ih zaobilaze...? Ja nisam bila baš srećna s poljskim ŠINAMA, nedostajao mi je političko/geografski sok iz tvoje drame. U našoj verziji čak me je nerviralo što je on toliko banalno prisutan, ovde je njegovo odsustvo malo osušilo gorčinu percepcije...
M: Taj političko-geografski sok je u suštini mana drame, kad bolje razmislim. Za mene je to priča o ljubavi i smrti, to sam ja htela da ispričam. A što se tiče stranaca i uopšte njihovog doživljaja bilo čega, ili ima emocije, ili nema. Geografsko-politički sok je tu sporedna stvar. Postoji, naravno, uvek problem s prevodom koji ja ne mogu da kontrolišem i zato, kad prevodim pesme, to traje i traje, i uvek gledam da se prepeva, ne da se bukvalno prevede, jer se izgubi dosta. Govno ili ne, to je pesma o čežnji.

K: Šta po tvom mišljenju pesmu čini pesmom?
M: Ne postoji odgovor na to pitanje. Mogu da ti kažem zašto su neki pesnici koje volim bolji od drugih, po meni, ali za svakog je to nešto drugo, nema pravila i različite stvari se uzimaju u obzir. Neki su izvrtali kožu na bubanj, neki su svetlucali, neki su ređali reči u savršenom skladu, neki u agoniji, nekima je duvao vetar u leđa, drugi su umirali u bedi. Sad je prošlo vreme proroka, došlo je vreme trgovaca. Gotovo je s poezijom. Vitmen je, na primer, rekao: "Ja sam pesnik tela i ja sam pesnik duše blaženstva tela su kod mene i kod mene su muke paklene."

K: Šta misliš o samopromovisanju dramskih pisaca i pisaca uopšte?
M: Promocija je potpuno legitimna stvar. Sad, neko to voli više, neko manje. Ovde vlada neverovatan medijski primitivizam tako da sam ja malo povučena u tom smislu. Ali to nije moj autentični stav, nisam ja uopšte iznad toga, to sam odlučila posle nekog vremena, kad sam videla kako stoje stvari.

K: Kako se onda nekome ko izda drugu zbirku pesama (ISTINA IMA TERANJE, LOM, 2003), posle divnog uspeha prve (zbirka PAS KOJI JE POJO SUNCE doživela je tri izdanja, LOM), a ne napravi čak ni promociju, a kamo li turneju po radio i tv emisijama kulturnog i kvaz-kulturnog sadržaja, uopšte desio uspeh? Ko te je otkrio?
M: Promociju za knjige namerno nismo pravili. Što se tiče pesama, izdavač je moj dobar prijatelj, jedan redak slobodan čovek, Flavio Rigonat, koji je meni generacijski bio jako bitan i njegova izdavačka kuća Haos, pa Lom, i njegovi fantastični prevodi Bukovskog i, uopšte, taj čovek je poseban. Što se tiče otkrivanja, nudila sam ja njemu od malih nogu priče i pesme, a on je izdao knjigu kad je smatrao da je to dovoljno dobro. Sama činjenica da je moja poezija izašla u toj kući dovoljna je promocija, a nas malo i mrzi... Rigonat je sam sebi reklama, ne mora da se pegla s medijima.
Što se tiče drama, Gorčin (Stojanović, reditelj) pio je kafu s prijateljicom, uzeo tekst koji je stajao kod nje na stolu, stavio ga pod mišku, nudio, i, kad je postao umetnički direktor, on je to postavio. Jednostavno, verovao je da je to nešto što treba da se postavi na scenu. Ja nikad nisam bila na stazi slonova, ali pošto ljudi o tome uglavnom lažu, čitava priča je besmislena. Skoro sam čitala razgovor s nekim režiserom koji tvrdi da je slučajno počeo time da se bavi. To je budalaština. Ljudi se ozbiljno pripremaju za to, završavaju škole, sanjaju, žive u tome, nema tu slučajno. Ja stalno pišem, to mi je život. Ali, karijera je tako počela i to je moja priča. Sticaj okolnosti. I dobila sam tu nagradu u Beču, to je dosta pomoglo. Ali, poslala sam tekst u Beč. Moj brat je poslao, ja sam mislila da nema šanse da me neko primeti. Uživala sam u toj neprimetnoj ulozi. I to je vrsta promocije.

K: Motiv smrti kanda zaokuplja tvoje pisanje, vrlo eksplicitno. U novoj zbirci čak postoji pesma "Bis" koja neodoljivo podseća na Junakovo zamišljanje sopstvene sahrane u ŠINAMA.
M: Smrt mi dahće za vratom već godinama, kroz ljude koji su otišli, kroz svet koji propada, kroz moje telo koje propada. A ja tako volim život... Sa smrću moram da opštim da bi mi bila saveznik, a ne babaroga. I potpuno sam sigurna da nema ništa posle, mada bih volela da verujem, ali ne mogu. "Bis" je u suštini sujetna pesma, imam ja "smrtnije" pesme. A Junak je moje čedo.

K: A interpunkcija...? Gotovo potpuni izostanak u tvojoj poeziji, značenje u dramama? Da li je to da ne bismo znali kad ti zastane dah ili...?
M: Onako kako izlazi, tako nek gutaju.

K: Unkovski, Alisa, Burhan, Sabara... Saradnje, susreti s materijalizacijom metafizičkog, razočaranja, kompromisi, srećice...?1
M: Alisa mi je dala šansu, Unkovski me je proslavio, Burhan je radio neki drugi tekst, a ne moj - takav je bio rezultat, a Sabara mi je čovek-drug, i to je sve prošlo vreme. Što se tiče materijalizacije, ona je uvek kompromis, razočaranja su vid sazrevanja, a srećice nema.

K: Jesi li nadmudrila nekog cara?
M: Nisam. Carevi ne postoje. Kad bi kojim slučajem postojali, ja ih ne bih nadmudrivala, nego bih pucala u njih.

Razgovarala Ksenija KRNAJSKI

1 Prvu dramu Milene Marković PAVILJONI režirala je pre nekoliko godina Alisa Stojanović u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, potom su ŠINE dva puta inscenirane (u Beogradu Slobodan Unkovski, u Poznanju Rafal Sabara), prošlog leta je Rahim Burhan režirao njen BELI, BELI SVET, dramu nastalu po motivima romskih bajki, najpre po bajci "Devojka cara nadmudrila".