Dizajn pozorišnog plakata svakako je odraz vremena u kome nastaje, ali i odraz odnosa sredine i epohe prema teatru i njegovim dostignućima. Istovremeno, to je i vid sinteze ove dve umetnosti, jer pozorišni plakat pre svega poštuje zakonitosti grafičkog oblikovanja i iskaza, zatim i marketinga, ali u svojoj srži daje sliku pozorišnog čina, bez kojeg bi bio samo ljuštura lišena suštinskog sadržaja. Svake tri godine saberu se najbolji plakati i druge štampane publikacije koje prate pozorišne predstave u našoj zemlji i prikažu u okviru Sterijinog pozorja. Tako je i ove godine, jedanaesti put, održana Izložba pozorišnog plakata i grafičkog oblikovanja u donjem foajeu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde je postavljeno više od stotinu odabranih ostvarenja. Uz Trijenale održana je, u gornjem foajeu, samostalna izložba pozorišnih plakata Atile Kapitanja, dobitnika Prve nagrade na prethodnom Trijenalu.
Brojni su pristupi dizajnera pozorištu, a među ovogodišnjim nagrađenim autorima preovladava duh dosetke, gega, koji lako pridobija gledaoca. Tako Darko Vuković za predstavu ANĐELI VAVILONA plakat rešava montažom glave i stražnjice, a na drugom plakatu vidimo ljudsku nagost zaklonjenu kravatom umesto smokvinog lista. Dušan Arsenić poigrava se spajanjem flaše žestokog pića i dugih eksera koji iz nje izbijaju (ŠTA JE TO U LJUDSKOM BIĆU ŠTO GA TERA PREMA PIĆU), ili cipela s pedalama (DOKTOR ŠUSTER), a Željko Katanić za ŽIVOTINJSKU FARMU rešenje nalazi u štipaljci sa zubima.
Duhovit i adekvatan je plakat i program Radovana Vučkovića za predstavu TERORIZAM sa scenom gonjenja pištoljima, a takav oblik, samo u tri dimenzije, ima i programska brošura. Aksis studio za predstavu AMERIKA DRUGI DEO daje upečatljivo rešenje s velikom jabukom (simbol Njujorka) i muvom, kao i srušenim kulama bliznakinjama. Atila Kuruc takođe daje asocijativno rešenje za VILIAMA VILSONA s otvorenom lobanjom izdeljenom zidovima. Ipak, najupečatljiviji je rad Atile Kapitanja za OSAMDESETDEVETU sa presečenom, a zatim kanapom zavezanom nogom.
Maštovitošću i neobičnošću, kombinacijom fotografije i grafike, odlikuju se rešenja Tamare Popović, Viktorije Kresanko i Radula Boškovića, a pozorišni programi Vladana Srdića pokazuju mnogo smisla za humor i igru (predstave KAPETAN DŽON PIPLFOKS i SEKS ZA POČETNIKE).

Nagradna samostalna izložba Atile Kapitanja, iako neprimereno redukovane postavke, pokazuje sve vrline ovog mladog, jednog od najoriginalnijih i najprovokativnijih vojvođanskih grafičkih dizajnera. On osnovnu funkciju pozorišnog plakata nadograđuje svojevrsnim umetničkim iskazom, sopstvenim i već prepoznatljivim pogledom na svet, kreativnom provokacijom neobičnih figuralnih sklopova. Naime, Kapitanj u plakate uvodi uzbudljivu priču svoje generacije pritisnute blizinom ratova, nemaštine, opšteg propadanja, ali daje i elemente njene pobune. Koncepcija ovih plakata je jasna, ponekad i brutalna, baš kao i stvarnost okruženja. Najčešće intervencije kreativne montaže Kapitanj izvodi na fotografijama ljudskog tela, jer identifikacija gledaoca s tim je najjača. Ljudski udovi su probodeni šrafovima, krvavi ili vezani, leđa izbušena mecima, ponegde su zubi u prvom planu. Telo čoveka i svinje u jednom momentu stapaju se, u drugom ljudski par spojen je nad kiblom. Kapitanj ne preza ni da efektnom fotomontažom stvori alegorijsku fotelju satkanu od krvavog mesa, niti da pozorišni festival nove umetnosti poveže sa slivnikom, univerzalnom kloakom. Njegovi plakati stajali bi kao angažovani umetnički iskazi i da pozorišnih predstava nema, kao snažne poruke realizovane upečatljivim slikama koje neumoljivo opominju.