1975. rođen u Nišu, 9. avgusta, lav u horoskopu (podznak: devica)
1984. zahvaljujući ocu, vojnom licu, putešestvija po Srbiji konačno okončana preseljenjem u Beograd. Novi.
1992. upoznao svoju prvu devojku, Sanju.
1993. od decembra radio na tezgi, na Bulevaru. Prodavao knjižarski materijal i igračke. Omiljena zabava mi je bila da mušterijama cene govorim u poljskim zlotima.
1996. u novembru počeo da radim na Radiju B92 kao muzički saradnik.
u januaru počeo da pišem za muzički mesečnik "Ukus nestašnih", sve dok se novine nisu ugasile 2002. godine.
1997. upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, smer Dramaturgija.
na Radiju B92 osmislio muzičku emisiju "Slušaj sad ovo", koja se bavila ekstremnim i marginalizovanim izvođačima tzv. nezavisne muzike. Emisija je, u međuvremenu, promenila i termin i ime, i sada ide sredom od ponoći kao "Moć veštica". Ime nema nikakve veze sa sektama, kako mnogi misle, već se referiše na McCarthyjev (ne)slavni lov na veštice. Autor sam svih džinglova, špica i najava emitovanih u emisiji.
2000. u januaru počeo redovno da pišem za nedeljnik "Vreme" recenzije albuma i koncerata, kao i tematskih tekstova, i vremenom, uz Dragana Kremera, postao dežurni kritičar muzičkih dešavanja.
2001. od aprila na TV B92 radio sam kao muzički saradnik, a potom i kao ko-urednik i voditelj dve emisije serijala MTB (Muzička televizija Balkan): "Lolipop"- koja se bavila kontroverznim i kič video spotovima i "Black Market"- koja se bavila crnom muzikom (hip hopom i r'n'b-ijem)
2002. upoznao Mašu.
u septembru sam se odazvao na srdačan poziv Vojske Jugoslavije da im se pridružim tokom devet meseci. Najužasniji period moga života ikada!
2003. u aprilu diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, smer Dramaturgija, sa prosečnom ocenom 9,19.
u maju, u pozorištu "Duško Radović", na Večernjoj sceni, premijerno je izvedena moja diplomska predstava "Poslednja smrt Frenkija Suzice". Pozorišni kritičar Ivan Medenica uprkos obećanjima i pozitivnim komentarima nikada nije napisao kritiku. Komad se još igra u istom pozorištu.
u septembru počeo da radim za kompaniju "MASCOM", kao label manager za tzv. nezavisni repertoar.
u oktobru počeo da radim kao copy writer za marketinšku agenciju "Afirma". Radio sam na ATL/BTL kampanjama svih klijenata agencije (SCJ, Nivea, Samsung, mineralna voda Karađorđe, Austrian Tabak, Baby King...)
u oktobru počeo da pišem za mesečnik "Time Out Teen" koji je vremenom iz tinejdžerskog časopisa izrastao u jedinu žanrovski neprofilisanu muzičku novinu na tržištu Srbije.

METAFORA O ZLOSTAVLJANJU

ŽANR: bulevarska komedija
BROJ LICA: šest (četiri muška+jedno žensko+dete)
VREME DEŠAVANJA: devedesete godine upravo minulog veka
MESTO DEŠAVANJA: Srbija, mada i bilo koja druga siromašna zemlja u tranziciji, ili bilo kakvom drugom šlajfovanju.

Ovo je lokalna, sočna i bespoštedna drama o vremenu koje smo živeli i koje, nažalost, još živimo. Stilizovana i nesentimentalna ispovest jednog nadarenog mladog autora koji, koristeći banalni, dnevni problem - nemogućnost običnog čoveka u Srbiji devedesetih (i, evo, dvehiljaditih) da ostvari najosnovnije potrebe sebe i svoje porodice, što ga dovodi i do neplaćanja struje i kirije, gradi metaforičnu priču o univerzalnom zlostavljanju, sistemu koji drobi pojedinca, svetu u kojem su pravila važnija od ljudskog života.
Dramu otvara scena u kojoj trojica pravednika u crnom fizički maltretiraju bračni par i njihovo dete zbog neplaćenog računa, sa namerom da ih prvo nauče pameti, a potom polako ubiju.
U sledećoj sceni, beskrupulozni tarantinovski mučitelji (surovost heklana humorom podseća na Reservoir Dogs) bespomoćni su slepci kojima su bukavci iskopali oči, zato što su zli (ovaj gotski motiv kopanja očiju inspirisan je pripovetkom NOĆ BUKAVACA Gabrijela Garsije Markesa), a maltretirana porodica s početka je sad njihov mučitelj i sudija.
Na taj način Slobodan Vujanović, naizmenično menjajući ulogu dželata i žrtava, postiže, pored vrlo sceničnog pumpanja dinamike priče, i filozofsku superiornost onog ko preuzima odgovornost. Jer, ruku na srce, naš je narod koliko trpan, toliko i nedisciplinovan, nezahvalan i nedokazan, pa su pozicije koljača i žrtava odvajkada konfuzno izmešane. A u poređenju sa osamdesetim, devedesete su vapile za preuzimanjem ogovornosti.
Autor se u replikama svoja tri proroka vrlo duhovito igra i kosovskom mitomanijom, tako karakte-rističnom za naše narodsko bitisanje i danas, čime pojačava svoju žanrovsku odrednicu za NOĆ BUKAVACA - bulevarska komedija, a tome pridodaje i ciničan odabir muzičke numere koju preporučuje u jednoj didaskaliji - Madonna "Like a Prayer"...
Dragi čitaoci, pred vama je pametan i duhovit ot-klon od svakodnevnog, dragi reditelji, pred vama - svež i originalan teatarski izazov!

Ksenija KRNAJSKI

LICA:

Milan, Zoran, Igor
muškarac, žena, dete (imaju dvostruke uloge)

Između scena čuje se zvuk uličnih protesta. On je iz scene u scenu sve glasniji, ali poslednji put kada se čuje jasno je da on ide s neke stare ploče, koja počinje da preskače pre poslednje scene.

1.

Spavaća soba. Veliki krevet na sredini scene. Na njemu leži muškarac, preko njegovih nogu žena, njoj naslonjeno na stomak leži dete. Svima su im ruke na leđima, a usta zavezana maramom. Zoran, Igor i Milan obučeni su u crne mantile, ispod kojih imaju crne pantalone. Jedan sedi na ivici kreveta i miluje ženu po kosi, drugi sedi desno od kreveta na stolici, a levo od kreveta stoji Milan.

MILAN (Uzima mobilni telefon iz džepa i pritiska brojeve. Neko vreme čeka. Par trenutaka kasnije Igor koji sedi na stolici, uzima svoj telefon, ali nastavlja da čačka nešto na cipelama.): Alo! E! De si, care?
IGOR (Iznenađeno.): Brate!
MILAN: Radiš?!
IGOR: Nema zezanja.
MILAN: Ja sam se nešto umorio.
IGOR (Pogleda ga.): Pa što ne sedneš?
MILAN: Kako znaš da stojim?
IGOR: Brate, pa ti sediš jedino kad karaš.
MILAN: Brate, imam te na nišanu. (Hvata se za međunožje i skakuće ka Igoru.) Špric! Špric! Špric! Sav si isprskan.
ZORAN (Prestaje da miluje ženu.): Trebalo bi da se jave.
IGOR (Ustaje.): Oni se uvek jave. Mi uvek čekamo. Ali (Naglašava.) oni se uvek jave.
MILAN: Ja sam se nešto umorio. (Zoranu.) Baš sam se javio Igoru i kažem mu - Brate, ja sam se nešto umorio.
ZORAN: Nisi rekao - brate.
MILAN: Kako znaš? Opet prisluškuješ!
IGOR: Mali nešto mrda nogama! (Detetu.) Oćeš u ve-ce? (Dete odmahuje glavom.) Ima nešto u ovom klincu... što me tera da ga otvorim i vidim šta je to. (Vadi nož iza leđa i prilazi detetu. Dete se strese od straha, muškarac i žena se trzaju. Zoran ih udari da legnu i mahne Igoru da se udalji. Ovaj se vraća na stolicu. Igor se smeje.)
MILAN (Muškarcu i ženi.): Mi smo iz elektrodistribucije. Mi smo fini ljudi. Vaš račun od sedam hiljada dvesta tri dinara za mesec april nije plaćen u zakonskom roku. Mi smo prinuđeni da vam isključimo struju, pa se vi javite.
IGOR (Viče.): Ne plaćati struju! Pa to je protivno svakoj zakonitosti. (Zajuri se ka krevetu.) Vi sprečavate elektrone da se slobodno kreću. Ej!
MILAN: A to vas automatski pravi neprijateljima ovog naroda!
ZORAN (Ustaje.): Čudi me da se ne javljaju!
IGOR: Ja sam za to da ih pobijemo bez pitanja, jer ih svaki put pobijemo.
MILAN: Nije bilo svaki put.
ZORAN: Jeste, svaki put.
MILAN: A, nije. Jednom smo ih gurnuli u onu rupu ispod lifta.
IGOR: To je bio slobodan pad.
MILAN: A što smo se onda spustili liftom do podruma i skakali po podu?!
ZORAN (Hvata se za telefon.): Alo?! Da. Da. Da. (Vraća telefon u mantil. Ova dvojica ga gledaju nestrpljivo. Zoran se vraća ka krevetu i seda uz uzglavlje muškarca.) Ti si, brate, nešto mnogo kriv. (Pauza.) Toliko si kriv da ćeš uskoro tako nakrivljen glavom da dodirneš zemlju.
MILAN (Smeje se.): E, jebem ti filozofa!
IGOR: Ja rokam žene. Radim to brzo i ekonomično. Takoreći, kao Supersecko. Gospođo, pratite šta radim. (Prilazi ženi.)
MILAN: Pa, ne mogu ja stalno decu! Imajte malo duše.
IGOR: Šta je sad?
MILAN: Pa ne mogu, bre. Što je manje to me više izluđuje! Te - čiko, a je l' to vaš pištolj, a i moj tata ima isti, a šta to stavljate na vrh. A šta je to prigušivač? I svaki put ja moram da im pokažem kako radi?
IGOR (Začuđeno.): I?!
MILAN: Je l' ovaj muško? (Prilazi krevetu i gleda.) Ajde dobro -
još samo ovaj! Ali curice! To više neću!
ZORAN: Diže ti se na klinke?!
IGOR (Vadi pištolj.): Buši ih gde stigne!
MILAN: Poslednji put... stojim ja pred njom... To je bilo, bre, kod onih što nisu platili infostan sedam meseci, jer su "kao" sve pare dali za sahranu one babe što je "kao" umrla od gladi - sećaš se, bre?! (Igor klima glavom). Ja stojim, a ona ispred mene, u nekoj majičici, i suzice joj kaplju, pa sve na onu majicu, počele sisice da joj se vide. (Hvata se za srce.) A mene blam da joj kažem...
IGOR: Nego ti se digo pa je bocka po stomaku...
MILAN (Ignoriše ga.): Stojim ja, stoji ona. Ja vadim pištolj, kažem joj ono što uvek kažem. Kako je to viša sila, u nekim zemljama ljudi stradaju, u drugima ne. U nekim ginu, jer se voze na krovu autobusa, a kod nas iz nekih drugih razloga. Mislim, gde da zamaram dete u odsudnom času.
IGOR (Seda na stolicu.): I?!
MILAN: Stojim ja, stoji ona.
ZORAN: Brate, nije ni čudo što si umoran!
MILAN: I ja uperim pištolj u nju. A ona plače... A meni nekako neprijatno. Ladno u onom kupatilu. Smrzava se dete, a ja razvlačim. Uperim ja onaj pištolj, kad ono ispod nje počelo nešto da kaplje. Ja gledam dole, a ono krv. Ništa mi nije jasno. Gledam u pištolj, nisam opalio. Gledam u dete, a ono se trese, a ovo dole kaplje. (Žena na krevetu počinje da se trese, i želi da ustane.) Sad će kraj, gospođo, polako! (Zoran je udari u stomak i ova se smiri.) Ja joj skinem onaj povez, a ona samo stenje. Ja joj kažem - pa gde sam te pogodio, curice?!
IGOR: Brate, što nisi došao do kuhinje, ja bi ti dao kevin uložak?
MILAN: Ćuti, toliko sam se iznervirao kad sam shvatio šta je posredi - da sam izrokao ceo šaržer u nju.
ZORAN: Pa nek curi na sve strane!
IGOR: Jeste, i ja kažem!
MILAN: Digni mi dečka. (Igor ga podiže i odvede do Milana. Muškarac hoće da se podigne, Zoran naglo izvadi pištolj i pritisne ga čoveku na grudi, a ovaj se samo trzne. Mrtav je.)
ZORAN: Ja sam gotov.
IGOR (Prilazi ženi koja se rita.): Gospođo, polako! (Ona krene da ga udari među noge. On je uhvati za nogu.) Gospođo, ima ovde (Pokazuje rukom na međunožje.) male dece! Kako vas nije sramota?! (Prilazi i pritisne joj pištolj na grlo. Žena se trzne i padne na krevet. Milan za to vreme pritiska dečaka uz sebe i grli ga, ovaj je sve vreme okrenut leđima i ne vidi šta se dešava. Nakon toga Zoran seda na krevet i nastavlja da mazi ženu, i s vremena na vreme briše ruke o muškarca kao da se umazao krvlju. Igor se vraća na stolicu i gleda u Milana.)
MILAN (Dečaku.): Sine, znaš li ti kad sam ja prvi put saznao za svog oca? (Pauza) Pre pet dana.
IGOR: Pa ne moraš da ga ložiš. Mislim, neće mu biti lakše od toga...
MILAN: Ne, stvarno. (Klekne i stavi dečaka u krilo.) Ja sam mislio da sam siroče. Moja keva i kad je trezna pije, tako da ne možeš da zamisliš ko je meni sve bio ćale po njoj - od komšije Joksima do Diznija - na sve sam ličio.
ZORAN (Gleda na sat.): Požuri zbog dečaka, treba da legne posle crtanog.
MILAN: I javlja ti se meni moja keva pre neki dan. Trezna. Kaže umro ti tata. Poginuo.
IGOR: A ti njoj, nije, mama, umro, nego je zaleđen. (Smeje se.)
MILAN: Ja kažem - kako, mama? A ona meni, komšija Jozo ga skenjao dok je kenjao.
ZORAN: Stoka seljačka!
MILAN: Kažem mami - mama, ma je l' moguće? (Imitira je.) Moguće je, kad je mrtav. Ja mu kažem, đubre matoro, ne kenjaj nad septičkom nego idi u klozet, ali on navik'o. Kako ga je pogodilo tako je pao unutra, tri dana smo ga prali. Kaže, morali su toliko tamjana da zapale da se pop skoro ugušio.
IGOR (Dečaku.): Slušaj šta priča čika, a vidi kako si ti imao srećno detinjstvo. Upoznao si oca.
MILAN: Pitam - mama, a ko je to bio? Kaže - čika Joksim, pa on ti je otac. (Tišina.)
IGOR: I?!
MILAN: Ovo je bilo prvi put da je nekoga dvaput spomenula kao mog oca. (Tišina.) Toliko mi je teško bilo. (Igor mu prilazi i zagrli ga. Ćute tako nekoliko trenutaka, zatim Milan poviče.) Toliko mi je teško bilo! (Uperi pištolj detetu u stomak.) A mogao je ćale Volt Dizni da mi bude! (Drugom rukom prigrli dete i nabije ga na pištolj. Dete se zatrese i on ga nežno spusti na pod. Igor mu priđe i stavi mu ruku na rame.)
IGOR: Jebi ga, ti si za svog barem saznao.
ZORAN (Prilazi im i zagrli ih obojicu.): Al kukate! Mene je moj toliko šibao da su mi dvaput šivali kožu na leđima. Kad ga je pregazio tramvaj, šest dana sam plaćao kartu u tramvaju.
MILAN (Briše oči.): Da krenemo?!
IGOR: Oni nas čekaju.
(Svi izlaze.)

2.

Slabo svetlo u svim parnim scenama, uglavnom fokusirano samo na aktere. Troja vrata postavljena su na oko metar od tri stolice. Ispred srednjih i desnih sedi žena, koja ima crnu punđu, i ljulja se u stolici za ljuljanje. Milan, Zoran i Igor u parnim scenama su slepi i ponašaju se tako. U ovoj sceni stoje ispred rampe, okrenuti leđima ženi i mlateći glavama gledaju u publiku. Svaka parna scena počinje izlaskom dečaka iz vrata levo koji pušta ploču koja je na gramofonu ispred njih. Zatim se vraća u sobu. Muzika svira neko vreme, zatim prestane.

MILAN: Idemo!
ZORAN: Daj ruku! (Milan ga hvata ispod ruke, i Igora s druge strane. Okreću se sva trojica i kreću ka srednjim vratima, sapliću se o stolice, zatim ih ispravljaju i kreću ka vratima, guraju se koji će pre da izađe.)
SVA TROJICA: Odlazimo. (Svi izađu, zatim nakon nekoliko trenutaka uđu. Jedan dohvati ženinu ruku u prolazu, ali ga ona odmah udari drugom, tako da on vrlo brzo povuče svoju ruku. Stoje ispred vrata. Zatim se srednja vrata otvaraju i iza njih se pojavljuje muškarac.)
MUŠKARAC: Sklonite se da prođem. (Oni se pomere malo napred, još ovaj desno nagazi ženu, a ova ga drugom nogom šutne.)
MUŠKARAC: Još se niste pomerili. (Oni se opet pomeraju malo napred.) Još ste pred vratima. (Šutne ih nogom, oni padnu preko stolica.)
SVA TROJICA: Ne možemo otići odavde. Bukavci su nam iskopali oči.
(Tišina. Muškarac prolazi pored njih i donosi još jednu stolicu koju postavlja ispred levih vrata i gleda ih dok oni uspevaju da postave sve tri stolice, bliže njemu, tako da žena iza nije u potpunosti zaklonjena.)
ŽENA: Bukavci?!
MUŠKARAC: Bukavci! (Uzdahne kao da razmišlja šta je to.) Bukavci! (Iza njega otvaraju se vrata. Ulazi dečak koji prolazeći iza ove trojice svakom udara čvrgu, nakon čega svaki od ovih krikne. Dečak izađe na vrata desno.)
ŽENA: Mi smo bili jasni. Oni koji ne žele da žive ne treba da žive.
MUŠKARAC: A živeti treba po svaku cenu! (Žena klima glavom.)
MILAN (U sredini.): To je i moj otac govorio.
IGOR: Laže, on nije ni znao ko mu je otac!
ZORAN: Ja sam jedini imao oca! Pravog oca!
MILAN: Ja samo hoću da kažem da se slažem.
IGOR: I ja.
ZORAN: I ja.
ŽENA: Jednostavno, ko ne želi da uživa u prolećnim jutrima punim sitne magle i lakog mraza i ne treba da uživa u njima.
MUŠKARAC: A Srbija je dovoljno lepa da svi u njoj mogu da uživaju!
MILAN: Jeste.
IGOR (Milanu): Ti si iz Bosne.
ZORAN: Ja sam jedini odavde. I mogu samo da se složim.
MILAN: I ja.
IGOR: I ja.
ŽENA: Bukavci, a?!
MILAN: Mi smo sve uradili kako treba.
IGOR (Želi da ustane, ali ga ova dvojica povuku nadole.) Mi smo sedeli u kafani.
ZORAN: Bila je noć...
MILAN: I doletelo je šest-sedam njih i iskopalo nam oči.
(Žena naglo ustaje i prilazi im iza leđa. Zagrli ih.)
ŽENA: Lepo.
MUŠKARAC: Lepo. Baš tako. (Obilaze ih i ponavljaju to, ova trojica se vrte, sudaraju glavama u želji da prate odakle dolazi glas.)
MILAN: Mi smo sve uradili!
IGOR: Ko neće da živi taj više ne živi!
ZORAN: Da! Imao je uslove, a ako neće - neće!
MILAN: Mi smo sve uradili!
IGOR: Kako ste vi hteli!
ZORAN: Baš sve!
ŽENA (Muškarcu): Bukavci žive na šumovitim planinama. (Ovaj klima glavom.) Otkud onda bukavci u gradu? Otkud? (Udara jednog po jednog po glavi.) Otkud?
MUŠKARAC: Ja mislim da oni nas lažu.
ŽENA: Nas svi lažu.
MUŠKARAC: I niko nas ne voli.
MILAN: Mi vas volimo.
IGOR: I ja.
ZORAN: I ja.
ŽENA: A voleli smo vas kao da ste naša deca!
MUŠKARAC: I ja sam vas voleo.
MILAN (Ustaje.): Mi moramo da idemo.
IGOR: Bukavci su nam iskopali oči.
ZORAN: Treba da se lečimo. (Muškarac im priđe i gurne Zorana da sedne, ova druga dvojica u talasu i sami posedaju. U tom trenutku iz desnih vrata prilazi dečak i maše rukama kao ptica, kada prođe pored svakoga uspeva da ga udari rukom kao u letu. Ovi opet redom kriknu preplašeni. Skoro padnu na pod.)
MILAN: Mi smo sve uradili.
IGOR: Ne sećamo se samo šta je bilo pre toga.
ZORAN: Sedeli smo u kafani, i bukavci su sleteli i iskopali nam oči.
ŽENA (Vraća se u stolicu.): Bukavci!
MUŠKARAC: To su njihovi!
ŽENA: Svi su protiv nas!
MUŠKARAC: Svi!
ŽENA: Ne umeju ni da se dive!
MUŠKARAC: U drugim zemljama ljudi ginu jer se voze na krovu autobusa...
ZORAN (Prekida ga.): To i ja kažem.
MUŠKARAC: Neće da žive, to je! Neće!!!
ŽENA: A kako je ovde lepo! Sneno ujutro, pirgavo uveče.
MUŠKARAC (Prilazi ženi.) Možda ako opet čujemo...
ŽENA: Možda... (Oboje izlaze kroz srednja vrata. Ova trojica neko vreme sede, zatim ustaju i počinju da bauljaju izlazeći i ulazeći kroz vrata. Nakon nekog vremena sva trojica se vraćaju i sedaju na stolice, zatim se žena i muškarac vraćaju i svako seda na svoju stolicu s početka. Milan ustaje i počinje da govori.)
MILAN: Ti kod kojih smo te večeri prvo bili skroz su siromašni...
(Zavesa)

3.

Kuhinja. Levo je frižider. Na sredini je sto. Na stolici u dnu stola sedi muškarac kome je glava priljubljena za sto, a ruke mu vise sa strane. Žena leži s desne strane, jedna noga prebačena joj je preko stolice kao da je gurnuta nakon što je ubijena. Dete leži na stomaku ispod stola i jedna ruka mu je pružena ka majci. Zoran gleda nešto u frižideru, Igor sedi i ljulja se na stolici, dok Milan naslonjen na sudoper s desne strane briše pištolj.

ZORAN: E, jebem ti kuću u kojoj nemaju "dobro jutro"! Nego ovo đubre! (Uzima neki drugi margarin i baca ga na pod.) Samo nek je jeftino!
IGOR: A nisu samo siti bili na Kosovu polju, pa kako smo ih sredili!
MILAN: Bili su to bolji ljudi! A ne ko ovi danas!
ZORAN (Pretura.): A, jebote, al smrdi!!! (Vadi neku salamu i baca je na pod.)
IGOR: Možda im je tu hrana za kuče stajala! (Smeje se.)
ZORAN: Je l' zna neko da prži jaja, ogladneo sam! (Gleda ih.)
IGOR (Podiže glavu muškarcu hvatajući ga za kosu i viče kao da zna da ga ovaj neće čuti.): E, brate, aj kaži ženi da nam spremi kajganu!
MILAN (Prilazi ženi i drma je nogom.): 'Ajde, lenštino, na noge! Došli gosti, a ti tako!
ZORAN: Stoka jedna! Al' znaju da kukaju! Te im smeta što ne radi saobraćaj, te im smeta što kad radi moraju da plate karte! A što im smrdi iz usta od ovih govana što jedu, nikom ništa! (Opet baca nešto iz frižidera.) Stoka!
MILAN: A jesi gledo film Kosovska bitka?! Jesi video kako su Srbi jurili?! Ma ne može Turčin ni danas mirno da protera cisternu od Subotice do Sofije koliko je preplašen!
IGOR: Nego spavaju dok voze!
MILAN: Bolji ti je Srbin u snu, brate, nego u realnosti!
ZORAN (Sve pobaca iz frižidera i rešetke, samo u ruci drži tri jajeta.): E, pa sad nećete ništa ni da jedete! Kad ne umete da kupite šta valja, bolje da ste gladni! (Gleda u ovu dvojicu.) Ko zna jaja da napravi? (Ovi ga zbunjeno gledaju.) E, jebi ga! Ništa od kajgane! (Baci i jaja na pod. Prilazi ženi, nogom gurne njenu nogu, izvuče stolicu i sedne na nju. Neko vreme sva trojica ćute.)
MILAN (Hvata se za telefon.): Alo?! Alo?! 'De si, Lazare?! Ša ima?! Ma, bolje ti je da se ne vraćaš! Ništa od ovih! Stoka! To i ja kažem. Ma, umetnuli se svi na Brankoviće! (Smeje se.)
IGOR (Prilazi mu.) Lazar, jebote! (Gleda u Zorana.) Lazar!
MILAN: A kako je Milica?! Godine su to... Znam. Reći ću mu. (Vraća telefon u džep.) Pozdravio te Lazar, Igore.
IGOR: Lazar!
MILAN: Kaže da ti je bio s ćaletom!
IGOR: Lazar?!
MILAN: Najebo mu se keve!
IGOR: Je l' zbog Kosova?
MILAN: Ma ne, tek onako. Lazar krati sve živo. (Smeje se.)
IGOR: Ti mene zajebavaš?
MILAN (Odgurne ga.): Idi, bre!
IGOR (Izvadi pištolj.): Ti mene zajebavaš? A?!
MILAN: Igore, reći ću te mami!
IGOR: Paf! I gotov si!
ZORAN (Ustaje.): Momci, ako biste mogli da se strpite još pola sata da skenjamo i ove ostale za danas, pa da se u miru raziđemo.
MILAN (Seda na Igorovu stolicu. Ovaj dođe do njega, a Milan gurne muškarca sa stolice, i pokaže Igoru da sedne na nju.): A ko je bio ovaj? (Pokazuje na muškarca.)
ZORAN: Neki rudar.
IGOR: Pa ti ginu i sami.
MILAN: Da, kad su lepo vaspitani. A ne kao ovaj! Celom selu je rastrubio kako umire od gladi i kako će da se ubije, i sebe i ženu i decu!
IGOR: Baksuz!
ZORAN: A mogao je da poživi još par godina, pa da ga snađe neka fina nesrećica, jer kvarova uvek ima. Fala Bogu, ko radi taj i greši. Mogao je da zbrine svoje samo tako.
MILAN: Ima finih ljudi uvek. Mogli su decu lepo da mu školuju o državnom trošku, samo da se strpeo malo. Ali ne može on!
ZORAN: Stoka jedna! (Milan šutne muškarca nogom.) Petsto godina žive lepo pod Turcima, a sad malo-malo pa im nešto smeta.
IGOR: Sto godina da živim nikada neću razumeti ljude!
ZORAN (Milanu): Kako ti je majka? Nešto si mi pričao da se žalila na bubrege.
MILAN (Kuca u drvo.): Da kucnem u drvo, sad joj je bolje! Bilo je steglo da je jedva govorila, a i kad je progovorila samo je psovala. Jedva sam joj lekove našao!
IGOR: Nisi ti, nego ja!
MILAN: Ja sam čuo prvi!
IGOR: A ko se setio?
MILAN: Dobro, ti si se setio! (Zoran ih zbunjeno gleda.) Igor je bio sa mnom da kupimo lek. Kad su nam rekli da nema, on je kao toliko zajaukao, da se neka baba sažalila i rekla nam da krenemo kod nje, da će nam ona dati taj lek.
ZORAN: I?!
IGOR: Ja roknuo babu.
ZORAN: E, jebem ti nečoveka. Žena 'oće da pomogne, a ti tako.
IGOR (Milanu.): Kaži mu ti kako je bilo! Kaži!
MILAN: Baba je na gajbi imala osamnaest kila lekova. Igor i ja smo merili kutiju po kutiju na vagi.
IGOR: Za sve što može da te zaboli! Svaki dan ode u drugu apoteku i pošto joj je ćerka lekarka samo joj piše recepte, a ova podiže!
MILAN: Ali nije to što je ona toliko lekova kupila da posle pošten narod nema, nego što je htela i nama da proda.
IGOR: Za devize!
ZORAN (Pljune.): E, kakvih ljudi ima! (Šutne ženu pored sebe.): E, Lazare, Lazare, koga si za sobom ostavio. Brankovići prokleti, trag vam se utro! (Opet je šutne.) Trebalo je da je rokneš tu. (Pokazuje na mesto spajanja kičmenog stuba i vratnog dela.) Dva sata da umire, kao što sam ja ovu narikaču skenjao!
MILAN: Prvo, Igor je roknuo babu dva'esdva puta u to mesto, ali je zbog izliva krvi u mozak umrla nešto ranije, a drugo, nisi ti izrokao ovu (pokazuje na ženu) nego ja.
ZORAN (Skoči.) Ti je izrokao?!
MILAN: Ja!
ZORAN: Ti?
MILAN: Ja!
ZORAN (Igoru.): On?!
IGOR: On!
MILAN: Ja!
ZORAN: Znači, ja lažem! (Ovi klimaju glavom.) Znači, tako! (Prilazi Igoru i gurne ga sa stolice, zatim vraća muškarca na stolicu. Potom diže ženu i pokušava da joj podboči glavu rukom, ali pošto mu ne uspeva i njenu glavu spušta na sto.) Nije baš kao da pričaju, ali poslužiće... (Zatim hvata dete za nogu i vuče ga do frižidera.) Milane, gde si ga skenjao! (Diže ga kao plen.)
MILAN: Tamo, malo dalje.
ZORAN: Ovde?!
(Milan klima glavom.)
ZORAN: Kako si ga to skenjao kad je odanda dopuzao pod sto?
MILAN: Nije dopuzao sam, nego sam ga ja gurkao u dupe dok je cvileo ka mami, ako baš hoćeš da znaš!
ZORAN: I mi smo ušli kroz ona tamo vrata (Pokazuje na prostor između sudopere i rampe). Dobar dan - dobar dan! Mi smo iz stambene komisije, ovde nije plaćeno sve što treba da bude plaćeno. I tu sam ja prišao ženi (Prilazi joj.) i pokazao joj račune. Komunalije tri' iljade osamsto, telefon ako nećete više da koristite da drugome date, vodu sad možete i u prodavnici da kupite, zato vam je neće više ni uključivati.
IGOR: Tu sam ja prišao gazdi. (Prilazi muškarcu.) Dobar dan - dobar dan. Kako je u jami? A? Bolje nego partizanima! (Smeje se.) Tu se i on nasmejao! (Pokušava da mu raširi usne u osmeh.) Pitao je da l' smo mi s televizije?
MILAN: I ti si mu rekao da smo iz ekipe "Srbija danas", zatim si ga zagrlio i rekao mu da ništa ne brine... i paf!
ZORAN: Onda je ova skočila! Ja sam joj na brzinu rekao da neće biti padavina u južnoj Srbiji i paf! Ona se lagano spustila.
MILAN: Ja sam otišao po klinca. Roknuo sam ga u sobi, ali sam ga doneo tu, jer poštujem našu naviku da nam svi uvek budu pred očima. Spustio sam ga ovde. Onda je mali počeo da stenje i da zove mamu...
IGOR: Pa se ova razbudila!...
MILAN: I dok si se ti (Zoranu) gurao da pronađeš nešto u frižideru, ja sam malog gurkao u dupe da vidim dokle će da dopuzi, pa je ova krenula da se saginje da ga vidi, i dok si se ti okrenuo, ja sam joj pritrčao i paf! paf! u kosicu!
ZORAN: Pa ovo je da čovek ne poveruje! Sad je ona bila živa?!
MILAN: Mrdala se!
IGOR (Klima glavom.): Mrdala se.
ZORAN: Pa mrdao se i tvoj mali, više nego ona!
MILAN: Ja sam je skenjao!
ZORAN: A šta sam ja, imao proliv, pa je nije bolelo?!
IGOR: On je. (Pokazuje na Milana.)
ZORAN (Hvata se za glavu i seda.): Ovo je da čovek ne poveruje.
(Neko vreme sede i ćute, tupo se gledajući međusobno.)
MILAN: Jeste javili svojima da će šećer da poskupi?
ZORAN: Jao da! (Uzima mobilni telefon, što čini i Milan.) Alo, mama! Zoki...
MILAN (Gleda kako i Igor uzima telefon.): A koga ćeš ti da zoveš? Pa ti nemaš kevu!
IGOR (Tužno.): Zvaću komšinicu!
ZORAN (Nastavlja.): Mama, k-u-p-i š-e-ć-e-r! Po-sku-pe-će! Da, kupi jedno šest-sedam kila! Da! Volim i ja tebe! Zdravo! (Gleda u Milana i Igora.) Eto!
MILAN: Igor nema ni mamu.
ZORAN (Prilazi mu.): E, što je to glupo!
MILAN: Alo, Žaklina! Milan ovde! Ne Ivan, nego Milan! Alo, Žaklina! (Gleda u telefon.) Spustila mi slušalicu!
ZORAN: E, što je to glupo! (Igor se smeje.)
IGOR: Bitno je da imamo jedni druge.
ZORAN: Da nije bilo gazde nikada se ne bismo našli.
MILAN: Tačno. A ne bismo ni mogli pre svih da saznamo da će šećer da poskupi.
ZORAN: Baš je čudno kako gazda sve sazna.
IGOR: Radi čovek. 'Oće da živi, a ne k'o drugi. Samo čekaju da im se javi da će nešto da poskupi, a onda jure i prazne rafove.
ZORAN: Stoka, kažem ja!
MILAN: Sila je gazda! Lepo on nama kaže - moramo da eliminišemo loše Srbe, koji se ne trude da bolje žive. I ja kažem - istina - uvek je bilo onih koji su nas gurali i vukli dole, uvek!
IGOR: Meni je sve odmah bilo jasno. Ne može država da funkcioniše ako niko neće i ne može da plati struju, vodu, komunalije, telefon...
MILAN: Đubretare...
IGOR: Đubretare.
ZORAN: Istina. Neće da plate, pa to ti je. (Diže ruke.) E, jebem ti zemlju u kojoj živim!
IGOR: Koje nevaspitanje!
MILAN: Nemati novca za komunalije!
IGOR: Čoveče, mi smo Turke na Kosovu izrokali, bre, a nije bilo ni struje, ni mobilnih, ni vode... Je l' vodu nosila ona... kako se zove... Kosovka Devojka, i to u bokalu!
ZORAN: Nije bilo ono - dobar dan, dobar dan - ja sam Miloš Obilić, je l' može dva'es piva za mene i borce pre nego što roknemo Murata!
MILAN: To su bili ljudi. Sila!
IGOR: A ne danas! Neće da pomognu zemlji, da se pomuče malo, ma - samo da žele da žive! Da ti vidiš neki osmeh na ulici, da ti je jasno da čovek radi, da želi da radi, da hoće da privređuje...
MILAN: Svi su ti k'o ovaj - samo broje crkavicu, a onda legnu i kukaju - kako je sve skupo!
ZORAN: K'o zombiji, jebo te lebac! (Šutne muškarca.)
IGOR: Ali, očistićemo mi zemlju od takvih! Ko neće da privređuje, da voli život, taj u Srbiji i ne zaslužuje da živi!
MILAN: Bruka za Kosovo! Bruka!
ZORAN (Uzima mobilni telefon i pokazuje rukama ovima da ućute.): Alo! Da. Da. Da. Pišemo. (Pokazuje rukama ovima da zapišu.) Učiteljska, ne... Učitelj Ivan Ćorović...
(Zavesa)

4.

Dečak ulazi u prostoriju i pušta muziku ("Like a prayer" - Madonna), zatim na ista vrata izlazi iz sobe. Žena je zaspala u stolici. Njih trojica su priljubljeni jedan uz drugog. Muškarac je podbočen rukom o koleno.

MILAN: Onda smo krenuli tamo kod učitelja... (Počinje da plače. Igor ga grli.)
IGOR: Mogu li da mu donesem vode? To ga obično umiri. (Muškarac mu klimne glavom.) Mogu li? (Muškarac mu odmahne rukom ne dižući glavu.) Idem?! (Kreće polako, sapliće se preko Zoranovih nogu i pada preko žene.)
ŽENA (Naglo ustane i gurne ga sa sebe, ovaj padne na pod. Zatim se obrati muškarcu gazeći preko Igora.): Znaš, ja ne mogu da se setim da li sam to sanjala ili nisam, ali u novinama su stvarno juče pisali da su neke ljude u jednoj kafani napali bukavci i iskopali im oči. (Ugleda Igora pod nogama i ove kako sede.) Šta vi tu radite?
MILAN (Plačno.): Nama su bukavci iskopali oči!
ŽENA: Znači, istina je.
MUŠKARAC: Da, vidiš, i ja se toga, kao, sećam. Jedino što mislim da su to prikazali na televiziji. (Namigne ženi, zaboravljajući da ova trojica i ovako ne mogu da vide da joj je on namignuo.) Kažu da je jedan pevao kao bukavci, i da ih je to namamilo. (Igor lagano ustaje i vraća se na stolicu.) Pevali ste kao bukavci. (Unosi im se u lice.) Pevali! (Iz sobe se pojavljuje dečak i svakog od ove trojice udari rukom u prolazu. Ovi kriknu preplašeni. Muškarac i žena ignorišu dečakove prolaske.)
MILAN: Mi nikome ništa nismo rekli.
ZORAN: Ni ja.
IGOR: Ni ja.
ŽENA: Možda su bukavci nekome nešto ispričali.
MILAN: Bukavci ne govore.
ZORAN: Ni mi.
IGOR: Ni ja.
MUŠKARAC: Na televiziji su rekli da je vrt bio pun ljudi. Zašto njih nisu napali nego baš vas?
ŽENA (Hvata Zorana za glavu i okreće je nagore.): Zato što nepoštenim ljudima oči sijaju u mraku! Eto, zašto! Lopovima i prevarantima! Izdajnicima!
ZORAN: Mi ništa nismo rekli.
ŽENA: Otkud ste onda došli baš u tu kafanu?
IGOR: Ne znam.
ZORAN: Ni ja.
MILAN: Mi ne znamo.
MUŠKARAC: Ne sećate se?! To je jako čudno. (Odlazi ka vratima levo, otvara ih i izvlači odatle jedan mrtvački kovčeg.) Možda će vas ovo podsetiti.
MILAN: Miriše mrtvački kovčeg!
IGOR: Kako znaš?!
MILAN: Prepoznajem miris ustajale odeće.
ZORAN (Gurne nogu u prostor i kad opipa kovčeg, lupka nogom o njega.): Drvo! Kovčeg je!
ŽENA: Da li se sada sećate šta se desilo?
MILAN (Panično viče.): Nama su bukavci iskopali oči. Zaslužujemo malo pažnje zbog toga!
IGOR: A ne samo maltretiranje!
ZORAN (Ustaje i pada u kovčeg, jer mu ga muškarac gurne pod noge.) Ah! (Padne.) Prazan je! Prazan! (Igor i Milan ustaju naglo.)
IGOR: Mi smo uvek radili sve što ste nam nalagali. Uvek i sve!
ZORAN (Pokušava da ustane.): Nikada nismo pogrešili!
MILAN: Mi ne grešimo.
IGOR: Ni ja.
ZORAN: Ni ja. (Ustaje, ova dvojica mu pomažu, zatim pokušavaju da pobegnu, ali stalno udaraju u zid. Muškarac i žena iznova im se sklanjaju s puta, izmiču, guraju ih ka zidu. Ova trojica na kraju iscrpljeno padnu na pod.)
MUŠKARAC: Nije ni trebalo da pomažemo ovoj zemlji nezahvalnika.
ŽENA: Nije ni trebalo da ih podsećamo na slavno Kosovo!
MUŠKARAC: Nezahvalnici! Izdajnici!
ŽENA: Neuredna nacija sklona neredu!
MUŠKARAC: I ovi su isti kao i svi! Ne plaćaju! Jedu! Ne bore se za život!
ŽENA: Za izgradnju života, lepšeg i boljeg svima nama!
MILAN: Mi smo dobri.
IGOR: Trudimo se!
ZORAN: Želimo da živimo!
MUŠKARAC: A bukavci su izdajnici?!
ŽENA: Uvek su drugi krivi! Ko vas je tome naučio? Ko?
MUŠKARCA: Vi ste za sve krivi! Vi! Nezahvalnici!
MILAN: Dete!
IGOR: Dete!?
ZORAN: Dete!?
MILAN: Ono zna! Dete zna!
MUŠKARCA (Urla.): Poštedeli ste nekoga?!
ŽENA (Hvata se za glavu.): Neko je preživeo?! (Smeje se histerično. Muškarcu.) Oni bi da nam naude. Da nam se osvete! Svi oni, znam ja!
MUŠKARAC: Smiri se!
ŽENA: Svi hoće da nam naude (Govori to panično i histerično, ali kroz smeh.) Žele da nam otmu našu decu! Mi uvek sve plaćamo! Sve račune - uvek mi! Mi se borimo za vas! Mi!
MUŠKARAC: Smiri se, draga. (Ovima.) Dete?! Kakvo dete?!
MILAN: Ono je preživelo. Ali ko je mogao znati da će ono reći... Ono je bilo...
(Zavesa)

5.

Kupatilo. Zoran sedi u kadi u dnu scene, na podu, nogama okrenuti njemu a glavama publici, leže na stomaku muškarac i žena. Ruke su im svezane na leđima, a usta zapušena maramom. Igor sedi na ve-ce šolji i vrši nuždu. Na kolenima drži novine, koje je uzeo s gomile pored ve-ce šolje.

IGOR: Što mrzim da psujem?
ZORAN: I ja.
IGOR: Baš ne volim to da radim, ali jebem ti stoku intelektualnu kad može ovakvim papirom da briše dupe!
ZORAN: Nemaština pa nemaština! Pa jebem ti tu nemaštinu kad ti slova ostaju na dupetu umesto u glavi!
IGOR: Vala baš mrzim da psujem! Nije mi bliska nekultura, pa to ti je!
ZORAN: Ti si iz doma, tamo je vaspitanje vrhunsko!
IGOR: Naravno da je vrhunsko! (Obraća se muškarcu.) E, učitelju, učitelju, zar se ovako školstvo održava! (Okreće stranu u novinama, osmehne se, zatim presavije novine i iz džepa izvuče olovku.) Sad ćemo, učitelju, da vidimo koliko si pametan! (Gleda u novine.) Kožna bolest, pet slova.
ZORAN (Viri iz kade i udari ga drškom pištolja po leđima.) Odgovori gospodinu kad te pita! (Muškarac se trza.) Ne znaš?!
IGOR: Ne zna! 'Ajd ovo! Veslačka trka, šest slova!
ZORAN (Sedi na ivici kade i gazi po nogama muškarca.): Učitelju, nemoj da se brukaš pred đacima! Veslačka trka! Učitelju! (Ustaje iz kade i prilazi ve-ce šolji, uzima četku i udara učitelja po glavi.) A znate da se bunite kako ste slabo plaćeni i da nam decu zavodite! Našu decu! A svoju čuvaš!
IGOR: 'Ajd ovo je lako, učitelju, američka filmska nagrada, pet slova!
ZORAN: Učitelju, opšte obrazovanje! Širina! (Šutne ga.) Kako misliš da nam deca odu iz zemlje, ako osnovno ne znaju? Ali ti se zato ne bojiš! (Šutne ga. Igor ga pogodi novinama s ve-ce šolje. U tom trenutku žena uspeva da izbaci maramu iz usta.)
ŽENA (Viče.): Oskar! Oskar! (Zoran se trgne uplašeno, mahinalno izvadi pištolj i prisloni ga ženi na vrat, a ova se samo trgne i glava joj padne na pod.)
ZORAN: Al me uplaši! Jebo je Oskar!
IGOR (Briše stražnjicu novinama.): Nemoj da psuješ pred učiteljem! Učitelj je herojčina! Dva je sina u vojsku poslao! Momčine!
ZORAN (Šutne učitelja.): Ali zato naveliko priča kako najmlađeg neće slati u vojsku! Pa gde to ima, učitelju?! Zar mi, koji narodu treba da pružimo primer, ovako da se grubo šalimo?
IGOR (Navlači pantalone.): Al' da me izgrebala ova "Duga"! (Baca novine na pod.)
ZORAN: Uzmi "Bazar"!
IGOR: Isti kurac! (Gleda se odstraga.) Evo mi se dupe sija kao cirkus! (Zatim prilazi učitelju.) Kako sina u vojsku da ne šalješ, učitelju?! Zar da Brankoviće od njih od malih nogu pravimo?
ZORAN: Da nam se Lazar u grobu prevrće brže nego leskovački ćevap!
IGOR: E, sad, leskovački ćevap!
ZORAN: Mislim, figurativno!
IGOR: Dva si sina u vojsku poslao, jedan ti se iz nje vratio!
ZORAN: Mi, koji ni jednog nemamo, svake noći ne zaspimo a da na njih ne pomislimo. Moja majka dana ne sastavi, a da ne zakuka što još jednog junaka Srbiji nije dala!
IGOR: A ti tako! (Otvara beležnicu.) 12. avgusta 1971. dobio blizance Jovana i Aleksandra. 3. aprila 1993. momci poslati u Bosnu, a u sklopu bratske pomoći srpskom narodu. 3. maja, dakle mesec dana kasnije, Aleksandar je hrabro poginuo pokušavajući da spasi muslimansku devojčicu ispod Unproforovog vozila, a pred (Sve vreme čita i takav mu je ton.) očima specijalnih posmatrača Visokog komesarijata, što je srpskoj vojsci u predstojećim mesecima donelo ugled časnog i humanog borca. 9. decembra iste godine Jovan se vraća na odsustvo gde ga čeka spremljena karta i 1250 nemačkih maraka s kojima preko bugarske granice uspeva da stigne do Kanade gde je danas jedan od najboljih studenata univerziteta za atomsku fiziku u gradu Vankuveru. Treći sin Goran, rođen 2. aprila 1985. za tri godine trebalo bi da ide u vojsku, ali ti si već svima razglasio da se to neće desiti. Što je izazvalo niz... i tako dalje i tako dalje...
ZORAN: Učitelju, to ti je krupan prekršaj! Jesi ti čitao Daleko je sunce, učitelju, jesi video kako se kažnjavaju partizani zbog izdaje? (Muškarac nepokretno gleda u ženu, pokušavajući glavom da joj dodirne glavu, budući da joj je kosa pala preko lica, i očigledno ne znaj da je ova mrtva. Zoran ga nogom odgurne od nje, i prevrne ga na leđa. Zatim stane iznad njega i gleda ga nekoliko trenutaka u tišini.) Ovo neće na dobro da izađe!
IGOR: Gde je Milan s klincem? Kao da je otišao iz "Laze Lazarevića" da ga preuzme! Lepo sam mu sve objasnio!
ZORAN: Možda nas je učitelj slagao! (Šutne ga, ovaj se presavije od bolova.) Nije to kao nekada, ja sam, bre, nedavno gledao onu seriju "Idemo dalje". Gde igra Gaga Nikolić, znaš! To je bio učitelj! Idemo dalje, idemo dalje! On ti je sve nas i doveo dovde, a s ovakvima kao što je ovaj ovde nikuda nećemo stići!
IGOR: A kad pomislim koliko smo samo mozgova izvezli u svet! Pa mi smo ti svetska sila! Kakva Amerika, kakva Nemačka! Mi im liferujemo godišnje i Ničea i Ajnštajna i Teslu u kompletu! Da nema nas znaš kad bi oni bili svetske sile? Nikada!
IGOR: A, učitelju?! Sila smo mi, nego svet to neće da nam prizna! To je još od svetog Save pamet u nama! (Zamisli se.) Nego, u svakom žitu ima kukolja, a kod nas se baš najviše zapatilo! Gde nam je sloga, učitelju? Neobrazovani, polupismeni, neće da uče, sve im nešto nema smisla, a kako zemlji da pomognu neobrazovani neradnici? Kako? (Ulazi Milan, u jednoj ruci drži kavez s bukavcem, a drugom rukom krije dete iza leđa.)
MILAN: Šta je? Učitelj je još uvek živ? (Igor prilazi učitelju, gurne Zorana i spusti pištolj učitelju na grudi. Muškarac se samo trzne.)
ZORAN: Nije više.
MILAN: Nećete verovati šta mi se sve desilo. Dođem ja u školu...
IGOR: Dobar dan - dobar dan...
MILAN (Zbunjeno.): Da... I tražim ovog klinca, kažu oni to vam je specijalno odeljenje tamo dole desno. Mislim se ja najebao sam - ako me čeka neki dvoglavi klinac, ili dete-tele, ili neki genije koji usta neće zatvarati, dođem ja tamo, a ono... (Okrene se klincu i šapne mu nešto.) Sad ćete da čujete šta mi je ovaj tamo rekao... Kaži čikama.
DETE (Milan ga postavi ispred sebe.): Tata. (Tišina. Svi ćute i gledaju se. Igor prilazi dečaku i pomiluje ga po glavi, zatim čučne i zagrli ga. Zatim se Zoran zaleti i zagrli ga i on gotovo otimajući dete od Igora. )
MILAN: Meni je reko! (Gura ih obojicu i privija dete uz sebe.) 'Ajd ponovi!
DETE: Tata.
IGOR: Tata.
ZORAN: Tata. Stvarno je to rekao. (Primeti da se dete čudno pomera.) Pa, on je... slep.
IGOR (Okreće ga sebi.): Slep je!
MILAN: Meni je rekao tata. (Plačnim glasom.) Meni. (Privija dete uz sebe.) Poneo sam mu i ovog bukavca. To je dobio kao nagradu za najlepši sastav pod naslovom "Moja braća" (Igor i Zoran gledaju se i spuštaju glave, jer im je neprijatno. Milan spušta kavez na pod. Zatim prigrli dete i privije ga uz sebe.) On je i malo.. (Pokazuje rukom da je dete malo zaostalo.) A sladak je.
IGOR: Baš je lepo dete.
ZORAN: I liči na tebe, mislim usta. (Igor ga zapanjeno gleda.)
IGOR: A je l' bilo još takvih da uzmem i ja sebi jednog!
ZORAN: A za mene?!
MILAN: Ima ih koliko hoćeš! Jedino što oni imaju jednu manu!
IGOR: Koji? 'Ajde...
MILAN: Imaju roditelje!
IGOR: Aa. (Sedne na ve-ce šolju.)
ZORAN: Nećeš valjda ponovo...
IGOR (Ignoriše ga. Zatim spušta glavu u ruke i počinje da plače.) E, jebi ga!
MILAN (Ustane): Ej, šta ti je, pa pozajmiću ti klinca! Može da bude naš zajednički!
IGOR (Podiže glavu i osmehuje se Milanu.): Ja sam imao brata. Bio je sa mnom u domu. Odveli su ga i više ga nikada nisam video.
ZORAN (Priđe mu.): To je baš glupo.
MILAN: Šta vam je? Klinac je naš. Pozajmiću vam ga.
ZORAN (Milanu): Ne razumeš.
MILAN: Šta?!
ZORAN: Da je učitelj živ pa da ti objasni. To ti je kad čovek dođe u određene godine, a nigde nema nikog svog, pa ga sve tako stigne. A Igor baš nikoga nema.
MILAN: Ima nas.
ZORAN (Igoru.): Jeste, imaš nas.
IGOR: Ne znam. Tako sam nekako tužan.
MILAN: To je zbog bukavca. Kažu da oni kopaju oči ljudima.
ZORAN: Svim ljudima?!
MILAN (Zastane.): Samo zlim ljudima!
ZORAN: Ja ne verujem u to. A i mi nismo zli.
MILAN: Nismo. (Detetu.) 'Ajde kaži čikama da mi nismo zli. (Dete ćuti.) 'Ajde, ne stidi se!
DETE: Tata!
MILAN: Eto, vidiš!
IGOR: Pa, ništa nije rekao.
MILAN: Je l' znaš ti neko dete koje bi svog oca oslovilo s tata, a da je ovaj stvarno zao.
IGOR: Pa, slepo - bi. A i ti mu nisi otac.
DETE: Tata.
MILAN: Mili moj, oni su budale. I zli su. Zavide mi. Hoće da mi te otmu. (Sve više ga steže uz sebe.)
ZORAN (Uzima pištolj i uperi ga u klinca.): OK, porodico Jovanović, fajront! Milane, skloni se da roknem klinca, pa da idemo kod "Tri hrasta" na večeru, umirem od gladi.
MILAN (Ustaje i staje ispred klinca.): Šta ti je? Nećeš valjda da mi rokneš klinca!? (Ogorčen je.)
IGOR: Kakvog klinca? On nije tvoj.
MILAN (Odgurne ih.): Ja sam mu tata.
ZORAN: Brate, nije problem da roknemo i tebe.
IGOR (Osmehuje se Zoranu.) Nije.
MILAN (Otužno.): A ja mislio da smo mi porodica.
ZORAN: Mi radimo zajedno na oporavku Srbije.
IGOR: Fizičkom i psihičkom.
ZORAN: Program obuhvata i eliminaciju nesposobnih, a u te spadaju i slepi. Jebi ga! Srbija i nor-malnih koji ništa ne vrede ima previše!
MILAN: Roknućete mi klinca?! (Ova dvojica klimaju glavom.) Pa je l' može makar da pusti svog bukavca? (Ova dvojica se pogledaju, zatim klimaju glavom. Milan uzima klinca za ruku, a u drugoj ruci kavez i obojica odlaze u dno scene i otvaraju prozor iznad kade kroz koji puštaju bukavca napolje. Zatim se vraćaju.) Ja ću da ga roknem. (Ova dvojica se ponovo pogledaju i namignu jedan drugom.)
ZORAN: OK!
IGOR: Izvini! Srbiji treba preporod! (Milan klima glavom. Zoran i Igor izlaze. Milan prilazi klincu i šapuće mu nešto. Klinac nakon toga legne. Milan ga poljubi. Zatim uperi pištolj u njega. Dugo stoji. Igor se pojavljuje s leve strane i viri. Milan se nakašlje, i pritisne klincu pištolj na grudi. Klinac se zatrese. Milan počinje da plače. Igor mu prilazi, grli ga i obojica izlaze. Na vratima ih čeka Zoran koji im se pridruži zagrlivši Milana s druge strane. Nakon izvesnog vremena klinac ustane, i ne ponašajući se kao slepo dete, izađe za njima.)
(Zavesa)

6.

Njih trojica sede snuždeno na stolicama. Levo sedi muškarac okrenut njima. Dijagonalno iza njih, sedi žena. Dete ulazi, pušta muziku, zatim se vraća i donosi stolicu, seda ispred njih, i u krilu drži knjigu koju povremeno vrti kao da je volan automobila.

MUŠKARAC: Da li je to bio ovaj dečak?
MILAN: Nemoguće! On je mrtav! Ja sam ga ubio!
IGOR: On ga je ubio.
ZORAN: Skroz.
MUŠKARAC: Da li je to ovaj dečak?
MILAN: Koji?
MUŠKARAC: Ovaj! (Dečaku.) Ustani i priđi im!
DETE: Njima?!
MILAN (Ovoj dvojici.): On je! (Zatim ustaje i prilazi dečaku rukama pipajući ispred sebe. Hvata dečaka za glavu, pipa ga po licu. Dečak pokušava da izvuče glavu, mršti se.) Sine! Kaži - tata! (Milan počinje da ga grli, Igor i Zoran ustaju obradovani i prilaze Milanu i pokušavaju i oni da pomaze dečaka, Milan oseća i tuđe ruke pod svojima, iznenađen je.) Moj sin! Sada smo obojica slepi. (Dete se nasmeje. Detetu ne prija tolika pažnja, gleda u muškarca, zatim se osvrće ka ženi, kao da traži odobrenje, zatim naglo ustaje sa stolice i udaljava se od ove trojice. Prilazi ženi, naslanja knjigu na njeno rame i nastavlja da čita kao da se ništa nije desilo. Žena ga mazi po ruci. Milan plačno.) Sine! Ja sam, tata! (Igor i Zoran se osvrću tražeći dete.)
IGOR: On je, tata!
ZORAN: Ja sam tata!
IGOR: Ja!
MUŠKARAC: Zašto im ne priđeš? Pa, oni su ti spasli život!
MILAN: Ja sam mu spasao život!
IGOR: Mi smo!
ZORAN: Mi smo!
ŽENA: Mili, ja kažem da bi trebalo da ih pobijemo odmah!
MILAN: Nas!?
IGOR: Mene i njih!?
ZORAN: Samo mene!?
MUŠKARAC: A šta kažeš da pošaljemo malog da ih vrati tamo gde žive i da kaže da su im bukavci iskopali oči?!
DETE: Niko mi ne bi verovao! Drugi dečaci bi me gađali kamenjem!
ŽENA (Zagrli dečaka.): Zlato moje. Šumska lasto moja. Niko neće gađati moje dete!
MILAN (Slomljeno.): Ali oni su ubili tvoje roditelje!
DETE: Ali oni su moji roditelji! (Gleda u muškarca i ženu.)
IGOR: Ali ja sam ubio tvoju majku!
DETE: Ali ovo je moja majka!
ZORAN: Ali nama su bukavci iskopali oči!
DETE: To su trenirani bukavci! (Muškarac i žena se smeju.)
MILAN (Hvata se za stolicu i baca je u pravcu smeha. Zatim pada slomljeno na pod. Igor i Zoran čine isto. Bolesno bauljaju scenom dok se muškarac i žena i dete drže za ruke i skaču oko njih smejući se. Igor i Zoran padaju iscrpljeni na pod.): Nama su bukavci iskopali oči! (Muškarac se smeje.) Jesu! Jesu!
IGOR: Mi smo sve uvek radili kako ste vi tražili od nas!
ŽENA: Tražili smo da ubijete i treće dete!
MUŠKARAC: Kazna za neposlušnost je smrt!
MILAN: Ja vas nisam poslušao.
IGOR: On vas nije poslušao!
ZORAN: Nama su bukavci iskopali oči!
MUŠKARAC (S gađenjem): Srbi!
ŽENA (Prilazi dnu scene i čini pokrete kao da gleda kroz prozor.): Sviće. Trebalo bi da ih se rešimo...
MUŠKARAC: Ja mislim da bi trebalo da im ponudimo još jednu šansu. (Žena i dete ga iznenađeno pogledaju. On im prilazi i nešto im šapuće. Za to vreme Milan se naslanja na Igora, koji ga odgurne, dok Zoran spušta glavu na pod i zatvara oči. Muškarac se zatim okrene njima.) Imate još jednu šansu!
MILAN: Šansu!
IGOR: Ali mi smo slepi!
ZORAN: Nama su bukavci iskopali oči!
MUŠKARAC: Ali mi nismo slepi! (Smeje se.) Ići ćete ulicama i prilaziti ljudima i govoriti im o zlim Srbima koji su među nama. Pokazujte prstima ka masi. Govorite o izdajnicima!
ŽENA: Pevajte o tome! (Dete se smeje.)
MUŠKARAC: Hodajte Srbijom! Sećajte Srbe na njima drag zaboravak - na Kosovo slavno! Sećajte ih na junake kakvi su im pradedovi bili!
ŽENA: Pevajte o tome! (Dete se smeje.)
MUŠKARAC (Govori to odlazeći.): Kažite im da će im bukavci iskopati oči ako ne budu bili dobri! (Žena i dete se smeju. Muškarac im pruža ruke i oni odlaze sa njim. Ostaju ova trojica. Sviće.)
IGOR: Idemo li?!
ZORAN: Živi smo!
IGOR: Bežimo odavde!
ZORAN: Trebalo je da zahvalimo ovim dobrim ljudima koji brinu za nas i Srbiju.
MILAN (Skoro za sebe.): Nama su bukavci iskopali oči.
IGOR: Zaboravi to. Ukazana nam je pomoć!
ZORAN: Ima još nade za nas! Nemamo oči, ali imamo volju!
IGOR: Biće nam malo teže, ali preživećemo!
MILAN: Ali nama su bukavci iskopali oči!
IGOR: Ali ja sam tek sada progledao! (Stavlja naočare za sunce.) Kao da sam se ponovo rodio...
ZORAN (Prekida ga u eforiji.): Mi još uvek možemo da izmenimo našu budućnost! (Stavlja naočare za sunce.)
IGOR: Idemo!
MILAN: Još ne. Sačekajmo barem da sunce počne da nam greje lica.
(Zavesa)

K R A J