Branko Stavrev, reditelj, ugledni je makedonski "teatardžija" (to je skoro tačan, ali neprevodiv izraz u srpskom jeziku za pozorišnog stvaraoca, svedenog do zanata, ali bez imalo podsmešljivog i pogrdnog u označavanju delatnosti!) koji je nedavno pozorišnoj javnosti predočio zbirku "teatropisa"- eseja ZATVORENIK U ORAHOVOJ LJUSCI, u kojima se na duhovit, britak, ponegde opor, pogdekad liričan način osvetljava, analizira, opisuje ili kontemplira makedonski teatarski život, ali i život svakodnevni "ovde i sega".
Uočljiva je jednako prisutna težnja autora da, ma koji problem razmatra u dvadeset šest tematski raznorodnih eseja, istovremeno odgovori i na pitanje "Šta može teatar danas?". To je pitanje, u stvari, centralna nit koja povezuje ove eseje u koherentnu celinu. Druge organizacije u strukturi knjige i nema, ali se ipak razaznaju žanrovski oblici: životvorni portreti "teatardžija" (reditelja, glumaca, dramskih pisaca), pozorišni putopisi, analize rediteljskih pristupa...
Uvodni esej govori o izlišnosti nastojanja da se teatar učini realističnim, životvornim, jer na sceni se vidi ono što se gleda i u životu. Drugim rečima, život opasno konkuriše teatru: "Izmešaj se sa narodom, sa horom nesrećnika, vidi!... Čoveku danas jedino Crveni krst pomaže! Svi drugi mu kuju crn krst, kao Hristu..." Tužna i opora povest o preplitanju teatarske i stvarne stvarnosti nastavlja se i u eseju koji sledi, "Muk ili Krvava makedonska svadba", gde se u formi dijaloga koji vode talenat i obožavalac, aludirajući jasno na komad Nikolaja Ostrovskog, izriče skoro vapijući prekor umetnicima: "Samo umetnici mogu da spasu državu. Zemlju! Samo, vi ćutite! Vaša blaga reč gvozdena vrata otvara. Čega se bojite? Znam da ste slabo plaćeni! Nema za nas, nema ni za vas! Ali to ne znači da ćutite!" Autor podseća i na nekadašnje slavne dane makedonskog teatra, na uspehe na Sterijinom pozorju i na paradoksalnu situaciju danas: "Moguće je da smo bili moćni. Sada, kada smo postali nezavisni, nismo u igri."
Stavrev razmatra i neke danas posve zapostavljene pozorišne pojave. Takva je, na primer, "predstava korisnica". Autor prati njenu modifikaciju u savremenom makedonskom pozorištu zaključujući da je talenat ostao talenat, a da su obožavaoci evoluirali u sponzore, ali isto tako primećuje da ljubavna ili dramatična igra među njima i danas traje. U značajne stranice ove knjige spadaju portreti Petra Prlička, Rista Šiškova, Ilije Milčina, te drugih pozorišnih i drugih stavaralaca u Makedoniji.
Sarkazmom, jetkom ironijom natopljeni su tekstovi koji se odnose na odnos države prema kulturi. Autor ne krije zebnju da se ne ukinu teatri u malim mestima, ili da se ne obistini i drastičnija pretnja ("Čujem da će i operu da zatvore"), ali istovremeno nastoji svim silama da bude objektivan, da razume zlehudost teatra na Balkanskom poluostrvu: "Opštine nemaju para da plate ulično osvetljenje, godinama su u mraku. Odakle im pare da izdržavaju kulturu. To što se događa nama danas, Englezima se događalo u šesnaestom veku."
Na čitaoca snažan utisak naročito ostavlja uzbudljiva pozorišna priča "Gozba u vreme kuge ili Ti etava hatel, Žorž Danden". To je dinamična, upečatljiva, delomice autobigrafska povest reditelja Stavreva o postavci Molijerovog dela ŽORŽ DANDEN, u čuvenom moskovskom teatru "Mala Brona", u vreme dramatičnog raspada socijalizma, u ono sumorno doba kada je masa "poniženih i uvređenih boravila na dnu metro-stanica, kada je gomila naroda čekala da se otvori zemlja da ga proguta". Reditelj Stavrev, stvarajući u to vreme velikih istorijskih promena bio je naročito ponosan što je nad njegovom režijom predstave ŽORŽ DANDEN, u kojoj se ogledala i moskovska i skopska realnost, lebdela senka velikog Anatolija Efrosa, kako je isticala moskovska kritika. Istu dramatsku snagu sadrži putopis "Canadian-macedonian place ili duh slobode", priča o premijeri predstava DUH SLOBODE Vojdana Černodrinskog, u Torontu - "Daleko od Makedonije u Makedoniji", među pečalbarima, u dijaspori. Dirljiva, tipično makedonska priča: "mala drama o velikoj istorijskoj, ilindenskoj epopeji. Žestoka igra sudbine ocrtava se upečatljivo na licima ovog naroda što je došao da vidi istoriju na sceni, onu istoriju koja ga je dovela na obalu Ontarija".
Autor odbija da bude zatvorenik u orahovoj ljusci u životu i u pozorištu, odbija udobnost nezainteresovanosti umetnika za zemne stvari. On bira žestoki angažman, u službi je pozorišta i života. I zato, bilo o čemu da piše, Branko Stavrev piše o pozorištu. A kad god piše o pozorištu, Stavrev piše, u stvari, i o politici, društvu, istoriji, kulturi, životu. Ili kako on to duhovito beleži: "Šta je to teatar? Mnogo života. Šta je život? Mnogo teatra." Autorovo poslanstvo je, uistinu, da deluje iskreno na svim planovima, što je dužnost intelektualca. Iz ovih zapisa mogao bi se izvući i sastaviti priručnik o rediteljskoj poetici i rediteljskom umeću uopšte, pogledima na rediteljsku umetnost, pouke i svakodnevne rediteljske prakse ("Prezirem papagajska ponavljanja, 'štancovanja', kako ga nazivaju 'profesionalci'", "Zašto će vama teatar. Gledajte televiziju sa golim ženama", "Šta dobija a šta gubi stari tekst kada ga oblačimo u novi kostim?", "Loša proba, dobra premijera").
Jedna od osobenosti stila Branka Stavreva jeste česta upotreba dijaloške forme. Taj dijalog teče prirodno, nenamešteno, ima svoj ritam, izvesnu protivtežu, ponekad teče i u saglasju ili deluje monološki, ponekad apartno, povremeno je svađalački zapenušan, ređe liričan, ispovedan... Prosto, odražava prirodu govorne komunikacije i daje tekstu gustinu dramskog.