"U pedeset godina ja tako nešto nisam video, ni pre, ni kasnije. Predstava je zaustavljena. Publika je vriskala, urlala, udarala nogama."
Događaj koji opisuje Karl Malden je premijera predstave TRAKLIN KAFE Maksvela Andersona, koju su na Brodveju, 1944, režirali Harold Klurman i Elija Kazan, tačnije, reakcija publike na monolog koji izgovara glumac debitant, po imenu - Marlon Brando.
Imao je tada dvadeset godina, za sobom "sumorno detinjstvo" s ocem koji nije prezao da ga, u svakoj "zgodnoj" prilici, ponižava i majkom alkoholičarkom, što će u velikoj meri obeležiti čitav njegov život: kratak, nevoljan i stoga neuspeo pokušaj školovanja na vojnoj akademiji, presudan susret sa Stelom Adler ("... Stela Adler bila je prva žena, prva kultivisana osoba koju sam upoznao. Bio sam tada tek provincijalac iz Nebraske... Stela, njena kćerka i njen muž Harold Klurman omogućili su mi da sretnem mnogo ljudi u Njujorku i da shvatim stvari koje nikada sam ne bih razumeo") i samo tri godine delile su ga od trenutka kada će postati mit, "sveto čudovište" i glumac koji je imao čitave generacije posvećenih sledbenika ali i nedostojnih imitatora, jer gluma od tada postoji kao ona pre i ona posle Branda!
Dogodilo se to 3. decembra 1947, na brodvejskoj premijeri komada Tenesija Vilijamsa TRAMVAJ ZVANI ŽELJA. Bilo je tu sve ono po čemu prepoznajemo Stenlija Kovalskog: pocepana bela majica ispod koje se vrlo dobro naslućuje neodoljivi torzo, sto koji je Brando, iz večeri u veče, a uvek različito, prevrtao lomeći tanjire (Elija Kazan: "Baš kao da su to bili tanjiri njegove majke...") i nešto još bitnije: uništavajući magnetizam, "nepristojni" erotizam, duboko razumevanje lika, instinkt poete. Uspeh je trenutan! Brando ima 24 godine, publika ga uzdiže, glumci počinju da mrmljaju imitirajući njegov stil, a bele majice postaju modni hit. Brando, međutim, s čudnim, ambivalentnim odnosom prema teatru i odricanjem da prihvati njegovu - po merilima tog anarhoidnog duha - krutu disciplinu, zauvek napušta scenu. Napušta i Aktors studio (Martin Balzam: "Brando je došao u Aktors studio s onim što je nosio sobom i otišao iz njega gotovo nepromenjen") Lija Strazberga koga, zapravo, nikada nije priznavao za učitelja i ismevao njegove metode, ostajući privržen Steli Adler koja je u Ameriku, a iz Rusije, direktno od Stanislavskog, donela njegov "sistem". Strazberg je, međutim, čitav svoj pedagoški autoritet izgradio upravo na Brandovoj harizmi i laži koja je i danas u opticaju: da je on stvorio glumca od njega!
Odlazak u Holivud doneo je Brandu svetsku slavu, nekoliko antologijskih uloga (TRAMVAJ ZVANI ŽELJA, DIVLJAK, NA DOKOVIMA NJUJORKA - i prvog Oskara - ZMIJSKA KOŽA, JULIJE CEZAR, KUM - i drugog Oskara kojeg odbija da primi lično - POSLEDNJI TANGO U PARIZU - i nezaboravan, potresan, kažu autobiografski, vrlo intimni monolog - APOKALIPSA SADA), uloge u veličanstveno lošim ili samo lošim filmovima i mnogo intimne nesreće koju, između ostalog, duguje i svom autodestruktivnom karakteru. Holivud, kojem u suštini nikada nije do kraja pripadao, možda će mu, tek sada, oprostiti angažman na strani Crnih pantera, Martina Lutera Kinga, Indijanaca, antinuklearnog pokreta...
"Verajeti", pod dramatičnim naslovom "Don je mrtav", piše da je Holivud, koji je Branda isključio iz svog establišmenta, iznenada postao svestan da je izgubio svog "kuma", a "Boston herald" piše: "Zaboravimo komplimente! Kad bi bilo pravde na zemlji, taj čovek bi morao da dobije mesto na brdu Rašmor."
Marlon Brando umro je od "plućne insuficijencije", 1. jula, u Los Anđelesu. Imao je 80 godina. Njegov odlazak označava kraj mita, jedinstvenog u svetu glume.