| |
Akademie Schloss Solitude, Stuttgart, Nemačka Bojan: Ovaj razgovor vodi
se povodom tvog nedavnog tromesečnog boravka na programu artist in residence u
Akademie Schloss Solitude u Nemačkoj. Odakle želiš da počnemo?
Bojan: Prvo
želim da objasnim oblik samointervjua (self-interview). Kada sam dobio ponudu
da napišem tekst za "Scenu" o svom boravku u Solitudeu, bio sam zbunjen:
da li tome treba pristupiti kao profesionalnom dnevniku, ili pisati iz neutralne
pozicije kao objektivni posmatrač i u trećem licu, ili napraviti manifest, ili...
U stvari, od samog početka znao sam da ništa pomenuto nije baš opcija, a šta god
da napišem imaće dozu narcizma. Tako sam odlučio da taj narcizam ne ignorišem
već da ga eksplicitno sprovedem u formi samointervjua. Osim toga, samointervju
je u poslednje vreme popularna forma u krugovima izvođačkih umetnosti koje smatram
bliskim. Takođe, sâm grafički izgled intervjua vizuelno je blizak dijaloškom dramskom
tekstu, što je zanimljivo i odgovarajuće s obzirom na to da sam ja reditelj i
da je ovo časopis o pozorištu. Šta si me ono pitao? b: Odakle da počnemo.
Objasnio si startnu poziciju ovog teksta a sad malo o Solitudeu.
B: Akademie
Schloss Solitude (Stuttgart) nije edukativna ustanova kako bi moglo da se zaključi
iz imena. To je jedna od artist in residence institucija/programa relativno rasprostranjenih
u zemljama zapada - sistem ateljea/studija za umetnike kojima se omogućava rad
na projektu u određenom periodu. Institucija umetnicima obezbeđuje prostor za
stanovanje, rad, pokriva troškove boravka i produkcije. b: Kako si ti
dospeo tamo?
B: Mi - Sena Đorović, glumica, Siniša Ilić vizuelni umetnik
i ja, Bojan Đorđev, pozorišni reditelj, prijavili smo se kao umetnička grupa za
stipendiju iz izvođačkih umetnosti. Siniša i ja smo od 2000. članovi i suosnivači
umetničko-teorijske grupe, a kasnije i časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti
"Teorija koja hoda" (TKH). Od 2002. sa Senom smo počeli istraživanje
pozorišne forme za tri izvođača/autora - svako u svojoj disciplini, ali i svo
troje na sceni i svo troje kao jedini autori. Rezultati našeg rada u Beogradu
su predstave FRIDA KAHLO una pierna y tres corezones iz 2002. i Arheologija/autopsija
predstave ''Čekajući'' iz 2003. i u inostranstvu The Dracula Project (Beč/Lyon
- grupa saradnika) i B-ing in the Desert of Pictures (Gent/Zagreb - Ilić&Đorđev).
Srpska kultura generalno je sumnjičava prema eksperimentu, tako da je ovakav način
rada obično eksces u našoj sredini i nije moguća podrška neke institucije. U tom
smislu, kada je prihvaćena naša prijava za Solitude i kada smo dobili tromesečni
rezidens, to je značilo da ćemo konačno imati prilike da se posvetimo radu i istraživanju.
Možda je sad zanimljivo pročitati nešto što smo Siniša i ja pričali o Solitudeu
pre nego što smo otišli tamo, u intervjuu za Remont Review1 RR:
Recite nam nešto o stipendiji koju ste dobili u vidu tromesečnog boravka u
zamku Schloss Solitude u proleće 2004. Koliko je ona važna za vašu karijeru?
BOJAN:
Kao što je Siniša pomenuo kad je pričao o New Moment Ideas Campusu, nama se mnogo
osladilo da dobijamo narudžbine i da radimo za inostranstvo, tako da smo u tom
smislu nekako uspeli da održimo kontinuitet, da od 2001. svake godine dobijamo
po jednu porudžbinu. U tom smislu, taj residence koji smo dobili u Šlos Solitudu
kao performans grupa - dakle, Sena Đorović, Siniša i ja - odlična je stvar, zato
što se nadam da ćemo tamo konačno dobiti prostor i vreme da ovo što smo uspeli
da, kad dobijemo priliku, kad uleti nešto, ispipavamo, da tamo i elaboriramo.
Da se vratim na prethodno pitanje: pod teškim uslovima i na kulturnoj sceni kakva
je u Beogradu, teško je mladim umetnicima... Mislim, Srbija generalno i kao država,
od najvišeg mogućeg nivoa pa do najnižeg ima problem s kontinuitetom. Pođimo od
istorije. Meni lično treba kontinuitet. E, sad, da li će ta tri meseca tamo da
mi obezbede bar neku vrstu kontinuiteta - da ja te stvari na koje nabasam, pa
ponekad napravim nešto jako lepo, pa onda u sledećih šest meseci ništa, zato što
jednostavno nemam ni prostora ni vremena, ni finansija, ni podršku, moralnu, ni
bilo kakvu drugu (čast izuzecima) da radim na sebi - ja, konkretno, samo to tražim
od svega toga. A Akademie Schloss Solitude, koliko sam shvatio, jeste internacionalna
institucija u koju dolaze umetnici iz svih mogućih disciplina, počevši od pisanja,
preko vizuelnih umetnosti, muzike, kompozicije i tako dalje. (RR: Jesu li mladi
?) Pravo da ti kažem, ne znam, ne mogu da se setim tačno da li postoji neki age
limit, ali ima i starijih - mi smo od mlađih. Mislim, najmlađi smo dobitnici u
ovom krugu. SINIŠA: Zanimljivo je, i mene interesuje, ako imaš neometana
tri meseca za neko svoje istraživanje ili bilo kakvu vrstu umetničkog delovanja
- kako je snaći se. Za tako nešto to je dugo vreme - tri meseca nije puno, ali
ako su ta tri meseca stvarno namenjena samo tome - to je izazov. Stvarno je zanimljivo
koliko vremena ti, u stvari, u svakodnevnom životu provodiš radeći, koliko je
to produktivno vreme i kako se koristi ako je samo za to odvojeno. b: Koliko
su se ostvarile vaše pretpostavke?
B: Izgleda da smo u priličnoj meri bili
vidoviti. Ili je nešto drugo u pitanju... U svakom slučaju, u Solitudeu smo uspeli
da za tri meseca napravimo čak dve produkcije i da učestvujemo u koncertu 'fluksusovske'
muzike s trećim mini-performansom.
U Solitudeovim ateljeima u svakom trenutku
cirkuliše prosečno četrdeset umetnika iz raznih disciplina, tako da je mesto zaista
stimulativno. Svaki umetnik ima stan i studio i sav potreban materijal za rad.
Solitude podržava projekte iako nisi obavezan da napraviš bilo kakav završni projekat.
Ali ako hoćeš, dobijaš kompletnu infrastrukturu za realizaciju: od troškova za
materijal, pa do koprodukcije s institucijama kulture iz Stuttgarta ili čak Evrope,
koje su zainteresovane i za 'distribuciju' i promociju rada. b: Iz perspektive
Beograda to zvuči kao utopija. Kako se takav sistem održava, gde je tu interes
finansijera?
B: Zaista ne znam. Ne razumem se mnogo u ekonomiju ali pretpostavljam
da su velike poreske olakšice za korporacije koje podržavaju umetnost. S druge
strane, Solitude kompletno finansira država Baden Würtemberg čiji je Stuttgart
glavni grad. U Nemačkoj svaka država/pokrajina ima ministarstvo kulture koja su
u međusobnom nadmetanju - ko više daje za kulturu. Baden Würtemberg je najbogatija
država u sadašnjoj Nemačkoj, tako da ekstravaganciju kakva je dvorac Solitude
može sebi da dozvoli. b: Šta ste vi tamo konkretno radili?
B:
Mi smo tamo bili samo tri meseca, tako da o ozbiljnijoj saradnji s nekom gradskom
institucijom kulture nismo ni razmišljali, bilo je premalo vremena za logistiku.
Pošto nam se stipendija nastavlja sledeće godine - još tri meseca s mogućnošću
produžetka u slučaju koprodukcije, radićemo na pozicioniranju. Nama je bilo bitno,
kao što smo rekli u onom starom intervjuu, da imamo dovoljno vremena i prostora
za rad. U Beogradu smo imali puno poluprilika za izvođenje koje smo sve iskoristili,
ali nismo imali prave uslove za rad.
Neke stvari koje smo radili u Solitudeu
bile su otvorene za javnost, dok su neke bile work-in-progress, prikazane u krugu
umetnika koji su takođe bili na stipendiji. To se pokazalo jako korisno jer smo
imali priliku da nas posmatra izuzetno stručna publika: umetnici različitih senzibiliteta
i iz različitih disciplina, s kojima je zaista bilo zadovoljstvo razgovarati o
radu.
Prvi performans koji smo pretpremijerno izveli u umetničkom centru Vooruit
u Belgiji, na promociji zbornika radova jednog simpozijuma na kojem smo Siniša
i ja učestvovali 2002, a kasnije i u samom Solitudeu, bila je improvizacija na
temu naracije - Snow White Session. To je ikonička analiza poznatog arhetipskog
narativa uobličenog i definisanig početkom 19. veka u bajku "Snežana i sedam
patuljaka" braće Grimm. Reč je o pripovedačkom (storytelling) performansu
gde se priča izvodi/čita u integralnoj verziji bez izmena, dok se cela 'inscenacija'
(kritika i dekonstrukcija) dešava u uživo/real time animiranom crtanom filmu koji
se emituje iznad glava izvođača. Jedan od izvođača (Siniša) rukuje video-kamerom
povezanom s projektorom i on na licu mesta, na stolu za animaciju, manipuliše
gomilom sličica - bazom podataka vizuelnih referenci koje se u samom izvođenju
uspostavljaju kao likovi, tableauxi, scenografije i situacije iz poznate bajke.
Bazu podataka sačinjavaju sličice (koje nemaju nikakve eksplicitne veze s bajkom)
isečene iz ilustrovanih časopisa, reklamnih brošura, slikovnica, pa čak i inserti
iz poznatog Disneyevog filma. Izvođači sinhronizuju tako nastali 'crtani film'
ili 'crtani film' inscenira radiodramsko izvođenje kojem prisustvuje publika.
Rezultat je performans koji podseća na živu slikovnicu, a bajku plasira kao ambivalentnu
priču o pasivnosti, lakomislenosti, odgovornosti i surovosti.
Drugi projekat,
mnogo manjih razmera (bar kad je u pitanju naše učešće) jeste naša saradnja s
irskom kompozitorkom Jennifer Walshe, koja je pravila celodnevni koncert Solitude
Sound Geography - a Walk in the Park. Ovaj koncert bio je svojevrsna digest istorija
muzičke avangarde 20. veka, počevši od Ur Sonate Kurta Schwittersa, preko fluksusovskih
konceptualnih komada, pa sve do najrecentnijih komada irskih i britanskih kompozitora.
Specifičnost ovih kompozicija je što se ne izvode na tradicionalnim instrumentima
ili tradicionalnim korišćenjem instrumenata, tako da se zvuk proizvodi glasom,
govorom, povlačenjem violine po podu ili 'kuvanjem' violončela itd. Nas troje
izvodili smo Timetable Event Georga Brechta koji je deo njegove konceptualne kompozicije-rebusa
Water Yam čija se partitura sastoji od kutije pune kartončića sa (na-prvi-pogled-kriptičnim)
uputstvima za izvođenje. Ceo koncert savršeno se uklapio u ambijent rokoko dvorca
Solitude jer je, izvođen u nekadašnjim lavirintskim baštama, jako podsećao na
osamnaestovekovne fešte koje je sebi verovatno priređivao Karl Emanuel Virtemberški,
graditelj dvorca.
Treći performans je bio i naš finalni projekat: Actress (Work)
in Progress - an Intellectual Striptease. Reč je o predstavi koja direktno zavisi
od ukusa publike. Publici je unapred ponuđeno da na web-site-u www.akademie-solitude.de/actress
glasa za performans koji bi želela da vidi. Na siteu se nalazi 10 fotografija,
tableauxa iz nepostojećih predstava na kojima je Sena Đorović - glumica iz naslova.
Sve fotografije bave se stereotipima glumice 20. veka, prikazujući je u lako prepoznatiljivim
kontekstima zavodnice, heroine, raznim kombinacijama androginih i high-femme persona.
Posle glasanja, performans se pravi prema pobedničkoj fotografiji. Ona se na tipično
pozorišni način 'verno' rekonstruiše na sceni uz pomoć kulisa, kostima, svetla
muzike itd. Međutim, nekoliko minuta pošto publika uđe i performans 'počne', glumica
'ustaje' iz 3D fotografije, skida svoj kostim, rastura scenografiju, potpuno raščisti
scenu i počne svoj improvizovani monolog, obraćajući se direktno publici - o tome
kako su glasali, zašto su baš to odabrali i kako njihov izbor projektuje njihove
želje, stavove prema pozorištu i figuri glumice uopšte kao objektu želje. Performans
se nastavlja razgovorom s nama dvojicom koji sedimo iza publike na liniji brkanja/sukoba
privatnog i profesionalnog. Ceo performans se najviše igra s očekivanjima publike
i pokušava da na neki način zamuti liniju koja razdvaja fiktivno-doslovno, privatno-profesionalno
razvlačeći pri tom konvencije i definicije pozorišta do krajnjih granica: većina
teksta se čita, dramaturgija performansa ide 'unazad' jer se počinje 'završenim
produktom' - scenskom slikom, a preko rasturanja scene, dijaloga i 'čitajuće probe'
stiže se i do manifesta i koncepta performansa u kom se otkriva da je glasanje
bilo namešteno i da nije 'pobedila' fotografija koja je zaista dobila najviše
glasova već ona koju smo mi, autori, unapred odabrali. b: Dobro, posle
ovog iscrpnog izveštaja o vašim projektima, reci nešto o atmosferi u Nemačkoj
kad su izvođačke umetnosti u pitanju. Da li ste videli nešto zanimljivo i kako
stvari koje ste tamo izveli korespondiraju sa sredinom?
B: Na svu sreću,
u trenutku kad smo mi bili na rezidensu, bilo je dosta prilike da vidimo gotove
projekte nekolicine stipendista koji se direktno mogu povezati s izvođačkim umetnostima.
Pre svega, nekoliko eksperimentalnih komada muzičkog teatra/nove opere. Pored
toga, kulturna ponuda Stuttgarta, koji je po nemačkim kriterijumima ipak provincija,
nas je zaista prijatno iznenadila, posebno festival Stuttgartskog Staatstheatera
(Državno pozorište, karakteristično za svaki veći nemački grad) koji je ponudio
najrecentniju zapadnoevropsku produkciju uključujući i takve zvezde eksperimentalnog
teatra kakve su američko-belgijska koreografkinja Meg Stuart i nemački reditelj
René Pollesch (inače bivši stipendista Solitudea), kao i najnoviji projekat Bojane
Cvejić i Jana Ritseme Pipelines - a Construction. Okvirno rečeno, generalni trend
u izvođačkim umetnostima na Zapadu - najrelevantniji centri su svakako Nemačka
i Belgija - jeste neka vrsta samorefleksivnosti. Ono što je bilo karakteristično
za likovne umetnosti krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, s pojavom i grananjem
konceptualne umetnosti, krajem devedestedih i početkom 2000. pojavljuje se u izvođačkim
umetnostima (pozorištu, plesu, performansu operi…). Po toj analogiji, ako je cilj
konceptualne umetnosti bio da proizvede neobjektnu, cerebralnu umetnost propozicija,
koncepta, teorije, tako je i s novim izvođačkim praksama u kojima se izbegavaju
fiksne pozicije već se institucija teatra ili koncept izvođenja svakim novim radom
iznova definiše i dovodi u pitanje. Takođe je tipičan i problem reprezentacije
i problematizacija jednog medija kroz drugi. U tom smislu naš rad s "Teorijom
koja hoda", kao i u našim nezavisnim projektima, specifična je varijanta
ovog generalnog pokreta s nekada manje, nekada više prisutnim 'šmekom' postsocijalističke
jugoistočne Evrope. b: Šta to konkretno znači?
B: Recimo da je
društveno-politički kontekst u kom nastaju naši radovi dosta drugačiji od onog
na Zapadu. U poslednjih nekoliko godina u zapadnoj Evropi postoji izvesni Balkan
vogue, pre svega izložbe i festivali specijalizovani za umetnost s politički nestabilnih
područja jugoistočne Evrope. To je velika zamka za umetnike s Balkana, jer je
manevarski prostor jako mali. Na svu sreću, mi se s tom vrstom postkolonijalnog
kolonijalizma ili strogo kontrolisane 'obrnute kolonizacije' nismo u tolikoj meri
susretali u Solitudeu ili drugim mestima gde smo nešto izvodili ili učestvovali
u radionicama (Vooruit, Gent, Belgija i Festival Theaterformen - RePUBLICaction
Braunschweig - Hannover, Nemačka) i to je veliko olakšanje. b: Hvala
ti na ovom razgovoru.
B: Hvala tebi na pomoći s pitanjima.
1
Razgovor za Remont Review vodila Irena Šentevska.
|
