Kao centralni događaj Transevropskog foruma, u organizaciji Centra za nove medije "kuda.org", Građanskog pakta za jugoistočnu Evropu, Kulturnog centra grada i Instituta za nestabilne medije "V2" iz Roterdama, koji je krajem aprila u Novom Sadu pretresao pitanja vezana za umetnost i medije u tranziciji, bila je višemedijalna pseudoopera KRALJ ŠUME u režiji Andraša Urbana, rađena po priči KRALJ ŠUME ILI POKUŠAJ PRLJANJA Slobodana Tišme. Pseudoopera je premijerno izvedena na Gradilištu (EXIT) neposredno nakon ponoći i prijema deset zemalja bivšeg "istočnog bloka" u Evropsku uniju, konteksta za koji se slobodno može reći da je u našoj zemlji ponovo u prvi plan doveo pitanja o pripadnosti, identitetu i razlozima vekovne usamljenosti i neprihvaćenosti.
S druge strane, ponoćno oslobađanje Tišminih daemona je po "manifestu" Centra za nove medije "kuda.org" označio početnu tačku projekta "Trajni čas umetnosti" kao simboličkog nastavka akcije "Javni čas umetnosti" koji su 1970. na Dunavskom keju realizovali gotovo svi protagonisti novosadske konceptualne scene okupljeni oko Tribine mladih. To je vreme kada je Vojvodina bila specifično vreme i prostor u kom se pojavilo i razvilo eksperimentalno prožimanje vizuelne umetnosti, filozofski, sociološki i književni rad, razvoj koji je kao i sve drugo u našoj sredini (ali i u domenima svetske kultivizacije civilizacijskih tekovina) sprečen i posečen veoma efikasnim sredstvima društveno-političke (ne)podobnosti.
Tišmin KRALJ ŠUME ILI POKUŠAJ PRLJANJA je, ukratko, priča o umetniku, operskom pevaču, koji nakon odlaska u penziju pati od nemogućnosti pevanja omiljenih arija - njegove nasušne potrebe. Skučen u stanu okruženom komšijama uvek netrpeljivim prema svima koji su drugačiji, on u jednoj šetnji ipak nalazi raj za slobodno ispoljavanje unutrašnjih (prirođenih) potreba, šumu pored Dunava, gde može da peva do mile volje. Međutim, spokoj za života čoveku nije suđen i pevač shvata da u šumi ne žive samo ptice. Ukazuje mu se čovek-utvara, koji se s umetnikovom težnjom može pomiriti samo kroz borbu - groteskni ples, shvatanje da su oni jedan drugom, u stvari, prijatelji i davno izgubljena braća.
Dakle, priča o kralju šume ima neskrivenu potku u mitu o Virbiju, rimsko-antičkom gospodaru Aricijskog gaja Peloponeskog ostrva u koji su se sklanjali odbegli robovi. Tako Virbis, da bi sačuvao teško stečenu slobodu, mora budan da stražari i stalno motri. Taj mit se direktno nadovezao na mit iz grčke antike o Hipolitu i Tezeju. Hipolitu je, po nalogu Posejdona, uzet život padom pod kočije, a Artemida ga je uvila u plašt i prenela u Aricijski gaj gde on, u stvari, živi zagrobni život. Venčan je sa Egerijom, rekom koja teče kroz Ariciju...
Kroz Tišminu vizuru, Hipolit/Virbije je anti-Edip, što je omiljena tema moderne filozofije kojoj je svu njenu vulkansku snagu pročepio Niče, a što su još i Delez i Gatari iskoristili za uvođenje paradigme o novoj subjektivnosti. Subjektivnosti koja je pokušavala da se oslobodi hrišćanske pokornosti i sudbine Isusovih ovčica. Takođe, nova subjektivnost stoji nasuprot Frojdovim idejama psihoanalize oceubojstva. S kraljem šume je obrnuto, njemu otac ne dozvoljava da živi spokojno. Kao žrtva božanske ljubomore, Hipolit/Virbije ne uspeva da savlada patrijarhalni princip i zli demijurg nastavlja da se poigrava s njim, dok on u zagrobno-šizofrenom stanju, pateći od ontološke rascepljenosti, zapada u stanja hibernacije i sna. Tu na scenu stupa "umetnik sa isukanim mačem"...
Mit je u teatru kao na domaćem terenu, ali s ovako bogatom konceptualnom pozadinom evidentno je da se puni sjaj insceniranja mogao postići samo smelošću i zahtevima temeljnijim od puke "repertoarsko-pozorišne" namere. "Nasuprot" književnoj "jednodimenzionalnosti", reditelj Andraš Urban, kompozitor Erne Verebeš, kostimografkinja Tinde Varga, režiser filma Sabolč Tolnai i glumci Suzana Vuković, Peter Ferenc, Zoltan Molnar, Zoltan Pletl, Heni Varga i Sanja Moravčić, upustili su se u neizvesnu avanturu da Tišminu prozu i iskonsku mitologiju pretoče u višedimenzionalni teatarski izraz, koji je kompleksnošću u mnogo čemu prevazišao klasične forme predstave (predstavljanja)1 i koji je plesno-ritualnim karakterom izazvao magiju da nastupi.
Bez ikakvog distanciranja, dramske pauze ili najave, žamor posetilaca prekinuo je početak spektakla. Mizanscensku dezorijentaciju bez "uputstva za upotrebu" zakuvala je fantastična iskorišćenost prostora, a o pragovima percepcije, baš kao i u stvarnosti, niko nije brinuo. Na samom ulazu susreće se početak, praslika mešanja gradivnog materijala za sve što će doći - zemlje i krvi. Autorski opus Ernea Verbeša disonancom daje naznake potrage za harmonijom, a sa svih strana vrebaju kreature prekrivene granjem u božanski belim (i nevinim?) kostimima naglašene drevnosti.
U uglu, naš junak jecajući pati pribijen uz zid dok ga zavodljivo mame gradilišno-betonizirane projekcije trave. Nemilosrdnim zakonom prirode udahnut mu je život, takav kakav je. Centralni deo ispunjen vodom, prostor je za Kralja šume i poprište visoko stilizovane borbe koja se naslućuje u zraku i sve nemirnijem begu šumskih vila od lančanih ulara njihovih lovaca. Igra se sve više zahuktava i dinamikom vrtloga odvija se i ispred i iza. Levo i desno, i gore i dole. Još jedna rediteljska zamisao je ispunjena - publika počinje da se oseća kao kod svoje kuće i deli se na one koji imaju preča posla od praćenja (za)datog i one koji opčinjeni motre šta se to (do đavola) dešava.
Kroz haos istraumatizirane i uvek bar pomalo paranoične egzistencije, čovek svim silama zapomaže i traži - šta, šta, šta? Pitanja i odgovore? Kako kad reči samo talasaju na površini? Kako kad nema tih međunarodnih snaga koje će nas spasiti?2 Kako kad proces koji je velikim praskom davno započeo ne možemo vratiti unazad?
Tokom finalnog susreta na blatnjavo-vodenom podijumu, gde je stolica samo jedna, susreću se sva bića, a naš junak s Kraljem šume vodi divovsku borbu kojoj je ishod teško proceniti. Zatim svi oni rastrčani obaraju kulise i beže u prirodu, u okrilje noći, trave i drveća, a ostali ostaju tamo gde su i dovedeni. Na granici pseudoizbora. Mit se otkrio, a na nama je da ga tumačimo...

1 Stariji poznavaoci domaćeg pozorišnog života bili su prilično složni da nešto slično nisu videli još iz zlatnog doba Ljubiše Ristića
2 U pseudooperi "Kralj šume" korišćen je i tekst iz knjige "Blues diary" Slobodana Tišme