| |
STVARANJE POZORIŠTA SUNCA 2003
Poslednje konačište za karavane (Odiseje) I
Arijanin konac Dok, iz godine u godinu, u takozvanom slobodnom svetu, zemlje
koje primaju doseljenike postaju tesne kao šagrinska koža, ili se, jednostavno,
pretvaraju u izbegličke kampove, hermetička rešeta u kojima se guraju oni koji
su došli s namerom da "osvoje" naše napredne demokratije, Pozorište
Sunca otvorilo je vrata za reč ovih hiljada, miliona izbeglih koje ratovi i razni
oblici totalitarnih režima svakodnevno teraju na put. Svedočiti, preneti sećanje,
prihvatiti živu reč žrtava političkih sporazuma, ratova, svih oblika nepravde,
bilo umetničkim delom (Strašna ali nedovršena priča Norodoma Sihanuka, kralja
Kambodže, Indijada ili Indija njihovih snova, Grad izdajstva ili buđenje Erinija,
Iznenada besane noći, Doboši na nasipu), bilo političkim ili građanskim angažovanjem
(prihvatanje izbeglih Tibetanaca, podrška imigrantima bez papira, borba protiv
mondijalizacije kulture itd.), put Pozorišta Sunca prošiven je Arijaninim koncem.
U SUROVOJ RECI, prvom delu komada POSLEDNJE KONAČIŠTE ZA KARAVANE (ODISEJE), prikazanom
3. aprila 2003. i u njegovom drugom delu, pod nazivom POREKLA I SUDBINE, postavljenom
u jesen 2003, prikazuje se zemlja azila, mesto kratkotrajnog boravka različitih
ljudi, prinudnih nomada: imigranata, iseljenika, ilegalnih izbeglica bez papira,
bez budućnosti, koje lutaju svetom u potrazi za nekom obećanom zemljom u kojoj
još ima slobode, poštovanja ljudskih prava i gostoljubive demokratije. Ove izbeglice,
koje glumci Pozorišta Sunca prihvataju telom i srcem, jesu pojedinci koji su došli
sami ili s porodicom, "koji su dobili snagu, sreću i neophodan novac da odu
iz logora u kojima se tiskaju gomile bednika izbeglih preko granice. To nije neka
anonimna gomila, niti gladna rulja koja je došla da jede naš hleb - kaže Arijana
Mnuškina. To su vrlo često obrazovani ljudi koji su bili trgovci, profesori, informatičari,
bilijarski asovi, bokserske nade, glumci, pozorišni pisci, očevi porodica, učiteljice.
Danas, oni su niko i ništa. Tamo su ostavili svoja materijalna i duhovna dobra,
roditelje, prijatelje, kuću, znanje, zanimanje, jer je u njihovim domovinama postalo
nemoguće živeti zbog režima koji u njima vlada".
Pobegli su iz: Irana,
Iraka, Avganistana, Kurdistana, Palestine, zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, putovali
su kamionima ili čamcima, jedni prema jugoistoku, prelazeći Indoneziju na putu
ka Australiji gde će se, na kraju, naći iza rešetaka prihvatnih centara, drugi
prema zapadu, da bi završili, nakon više meseci, čak i godina potucanja, u hangaru
Sangat koji je 1999. uredio Crveni krst. Izbeglice, ilegalni putnici bez karte
za slobodu u obećanoj zemlji. II Postupak Arijana Mnuškina
je, zajedno sa Šagjg Behešti, odlazila da se sretne s izbeglicama i da zabeleži
autentična svedočenja više desetina ljudi u Sangatu, od maja 2001. do decembra
2002, u prihvatnim centrima u Vilavudu (Australija) u januru 2002, u Oklendu (Novi
Zeland) i Mararamu na ostrvu Lombok (Indonezija) u februaru 2002. Šta je danas
s njima? Neki žive u Francuskoj, neki su prihvaćeni u Engleskoj i Australiji,
drugi, odbijeni, vratili su se u svoje zemlje ili borave još u australijskim i
novozelandskim logorima, mnogi su izgubljeni iz vida, trojica, jedan irački Kurd,
Sarkav Gorani, Avganistanac Aizizulah Hamraj i Iranac Golam Reza Hoseini, žive
i rade u Pozorištu Sunca.
Od pamtiveka, istorija beleži samo ratove, genocide,
progone, duge izbegličke kolone, masovne pogrome, egzile, lutanja, sve te užase
koji se danas, potpomognuti mondijalizacijom, umnogostručavaju.
Arijana Mnuškina
prenela je u svoje pozorište tu stvarnost, u svoj njenoj aktuelnosti i autentičnosti,
stvarnost koju su doživeli pojedinci, ne uzimajući u obzir njeno istorijsko značenje,
nego mitsku vrednost, oslanjajući se na Odiseja, simbol lutanja, i na tradiciju
priče, stare koliko i svet, za koju je konačište za karavane ovde bilo improvizovana
scena, dok su putnici, u trenucima predaha, postajali pripovedači.
Ali Arijani
Mnuškinoj važno je da stvori pozorište sadašnjosti.
"Pokušali smo već
više puta, a ovaj put možda smo u tome otišli najdalje, da stvorimo pozorište
sadašnjosti, što bi značilo da se situacije koje gledalac prati na pozorišnoj
sceni istovremeno odvijaju u stvarnom životu. Taj pokušaj da se stvori pozorište
sadašnjosti ne nameće, ni u jednom trenutku, potiskivanje umetničkog aspekta.
Upravo umetnost je ta koja saopštava istinu. Transformacija, kao pozorišni princip,
više govori o stvarnosti nego njena doslovna reprodukcija. U suprotnom, umetnost
ne bi ničemu služila. Po mom mišljenju, u pozorišnom komadu mora da se počne od
posledice, da bi se pokazao uzrok. Treba voditi računa i da se ne prevarimo oko
uzroka. Kad je reč o izbeglicama, mi često ne vidimo spoljašnji uzrok situacije
u kojoj su se našli, mi koji smo ga i pustili da stvori posledicu, a da nismo
reagovali."
Sakupljena svedočenja i priče - više od 100 sati snimljene
žive reči - glavni cilj Arijane Mnuškine bio je da od toga napravi pozorišnu predstavu,
a ne dokumentarac.
"Ono što u novinama ili televizijskoj emisiji ostaje
apstraktno, odnosno onaj ko priča, u pozorištu je otelovljeno, sastoji se od krvi
i mesa, od mašte i poezije. Pozorište ima moć podsećanja, mogućnost da u nekoliko
sekundi dočara prostor, bilo da je to Tihi ili Indijski okean, stepa, šuma u Srbiji
ili pustinja."
POSLEDNJE KONAČIŠTE ZA KARAVANE rađeno je iz dva dela.
"Na početku, hteli smo da napravimo jednu predstavu. Brzo smo uvideli
da je materija preobimna. Otuda dva dela ove predstave. Isto tako, najpre smo
mislili da napravimo predstavu punu prelaza, da bismo mogli, svake večeri, da
menjamo redosled scena, da ih raspoređujemo na različite načine. Odustala sam
od toga, jer u komadu, iako sastavljenom iz odvojenih priča, isečaka iz života
i tragova postojanja i, iako nije urađen po logici hronologije, ipak postoji harmonija.
Muzika Žan-Žaka Lemetra koji je prisustvovao stvaranju predstave, njene spone
i veze, pletu dramaturšku potku unutar koje ništa ne može da se menja. Drugi deo
predstave koji je rađen u jesen 2003. bio je brže završen, jer je već postojala
utabana staza, neke scene bile su već obrađene. Iako na kraju, kad je proteklo
određeno vreme, nismo bili sasvim isti, a ličnosti čije smo sudbine postavili
na scenu, nisu bile više tamo gde su se nalazile kad smo počeli da radimo. Ni
istorijska i politička situacija u svetu više nije bila ista: pogoršala se. Tako
su se pojavile i druge scene tokom dva meseca pripremanja drugog dela POREKLA
I SUDBINA."
Cilj ovog postupka, istovremeno etički i estetički, bio je
da se pronađe forma predstave, a da ona ne liči ni na dokumentarac, ni na suvo
prenošenje činjenica, nego da se u pozorište prenese materija prikupljena tokom
susreta s izbeglicama, ali tako da se tim ljudima ne oduzme uloga u njihovim sopstvenim
pričama, nego, naprotiv, da se oni, preko svojih reči, osete kao glumci, koautori
komada. Otuda izvestan broj pravila koja smo ponekad doživljavali i kao stege,
ali su nam poslužila kao osnova za stvaranje.
Tako smo odlučili i da sačuvamo
direktan, grub govor izbeglica, njihov doslovan izraz onakav kakav je bio zabeležen,
autentična reč nije bila podređena reči autora ili glumca, autentični jezik nije
bio podređen francuskom jeziku. III Kolektivno pisanje prirodno i neprirodno Arijana
Mnuškina voli da istakne da je ova predstava zasnovana na kolektivnom pisanju.
"Kad kažem 'kolektivno pisanje', to nije stilska figura. Nisam odmah
dala glumcima da saslušaju zabeležena svedočenja. Najpre sam ih zamolila da započnu
improvizacije inspirisani sopstvenim iskustvom, onim što su oni čuli od ljudi
koje su sreli, izbeglica koje su dolazile kod nas u Pozorište Sunca, od ljudi
kojima smo pomogli da, malo po malo, dobiju papire od kojih su neki u našoj trupi
postali glumci, tehničari ili su učestvovali u kolektivnom pisanju, prenoseći
svoje životno iskustvo.
Uvek kažem kolektivno pisanje zato što, u suštini,
niko ne piše, svi improvizuju. Ono što smo probali beležili smo kamerom, da bismo
kasnije to gledali i dorađivali.
Helena Siksu koja je učestvovala u pisanju
ovaj put nije ništa prepravljala. Osim toga, bilo je vrlo malo teksta, najčešće
je pripovedanje bilo neprevedeno, pa smo uvrstili i strane jezike.
Moj rediteljski
posao bio je ovaj put drugačiji. Zasnivao se na tome da glumcima dam potpunu slobodu,
stavljajući im, u početku, na raspolaganje korisno oruđe. Kad su jednom uzeli
stvar u svoje ruke, počeli su da mi daju predloge i za improvizacije, uređenje
scenskog prostora, dekor. Oni su postali pravi pravcati autori. Ja sam samo gledala
kako se scene pojavljuju: mnoge su bile veoma bliske onome što je stajalo u tekstu
komada, druge su eliminisane, na nekima je još bilo rađeno."
Kolektivno
pisanje POSLEDNJEG KONAČIŠTA ZA KARAVANE ne zasniva se samo na tekstu. Njega čine
i slike, postupci, znaci, metafore, podsećanje, doživljaj u prostoru istovremeno
prirodnom i neprirodnom.
"Mislim da je to bio dobar način da se prikaže
sadašnjost, savremeni svet, a da on na sceni ne bude lišen emocija, poezije, lepote,
ritma, harmonije, muzike.
Često se uzdam u rečenicu koju je, mislim, rekao
Sezan: 'Ne slika se duša, nego telo'. Očigledno je želeo da kaže da dušu vidimo
kroz telo. U pozorištu se događa ista stvar, na sceni nema ideja, na sceni su
živa tela. I ta tela podstiču nas, gledaoce, da se pitamo, razmišljamo, diraju
nas u srce i imaju sposobnost da nas pokolebaju u našim ubeđenjima i neznanju."
Zadatak
glumca zasniva se na tome da pronađe način kako da ulogu ne glumi, kako da se
postavi što je moguće vernije na mesto drugog, a da mu ga ne oduzme, da ne prisvoji
njegova osećanja, i da, glumeći, ne stvori iluziju potpune spoznaje, da ne dozvoli
da bude zaveden dobrim namerama, "da se ne oklizne između čiste i nečiste
savesti". Ukratko, glumac ne treba da bude bilo čije otelovljenje, niti ekran
na kome se očitava istina i s koga se odašilje vizija koja bi mogla da bude zloupotrebljena.
Ostati
uvek između "glume" i "svoga ja", glumiti znacima, metaforama,
stvoriti poetiku lutanja, to je bio put koji su glumci morali da slede.
"Radeći,
neprekidno smo sebi postavljali pitanja: kako predstaviti nama dobro poznatu temu
publici koja je nije dobro poznavala, kako pokazati svu kompleksnost i višeznačnost
različitih tački gledišta, kako predstaviti one koji prihvataju, one koji odlaze
ili pokušavaju da odu, one koji im pomažu da odu, dželate koji i dalje zarađuju
na žrtvama i nastavljaju da ih maltretiraju i ovde kod nas, ako ih mi pustimo
da to rade. Kako da probudimo savest, a da nikog ne optužimo? Kako objasniti drugima
šta znači otići, preći reku, videti kako našu ćerku odnosi voda, a ne moći ništa
učiniti? Kako objasniti da se to može desiti svakom od nas? Cilj našeg komada
nije da predstavimo sudbinu izbeglica, nego snagu njihove borbe." IV
Odiseje bezimenih Od sakupljenih svedočanstava i poruka nastalo je 239
priča, naslovljenih sekvenci, koje se odigravaju na 17 različitih mesta, pozornica
izbegličkih lutanja: granični prelazi, šume, Avganistan, Iran, Grčka, Bugarska,
Moskva, Afrika, Sangat, Roasi, Australija, London itd. U komadu polifone strukture,
sastavljenom kao mozaik sekvenci, uklapaju se putevi izbeglih koje glumi četrdesetak
glumaca, uključujući i petoro dece.
Dramaturgija komada obeležena je vremenskim
i prostornim diskontinuitetom, zbrkom prošlosti i sadašnjosti. Scene, koje se
odigravaju pre, posle i na samom kraju putovanja, smenjuju se, ukrštaju i prepliću.
Prelazi se neprekidno iz jednog prostora u drugi. Tako, na primer, s granice između
Kirgistana i Kazahstana u sekvenci "Prelaz", prelazi se u Sangat, zatim
u Moskvu, Teheran, Avganistan, Kale itd.
Na praznoj pozornici, obloženoj sivim
štofom, pojavljuje se i nekoliko predmeta (drvo, bicikl...) koje unose glumci.
Scenografski elementi u nekoliko scena (zaklon, koliba Crvenog krsta, delovi barake,
čun...) postavljeni su na pokretnu platformu koju guraju glumci, dok protagonisti,
krećući se po pozornici na skejt bordovima, ne dodiruju nikad tlo. Kao da im je
to zabranjeno. U polutami naziru se siluete, noćni fantomi, uznemireni, putnici
košmara. Iskrsavaju žive slike, tragične scene užasa, varvarstva, bekstva, straha,
svakodnevne bede. Nada i beznađe, raspršeni snovi, kratkotrajni blesak čovečnosti,
bića gurnuta u buku i bes elemenata, čoveka, istorije. To je slika našeg sveta.
Arijana
Mnuškina stvara predstavu pred očima gledalaca, razotkrivajući tako pozorišnu
iluziju. Svojim genijem ona podstiče maštu gledalaca uz minimum scenskih sredstava,
vrlo jednostavnih, kao što su, na primer, dugački velovi koje glumci složno mrdaju,
proizvodeći zvučni efekat oluje na jednoj reci koju izbeglice pokušavaju da pregaze
da bi prešle granicu. Scene, različitog trajanja, ponekad čak od jedva jednog
minuta, vezuju se neobično jasno: poruke, adresirana pisma, svedočenja izbeglih
na njihovom maternjem jeziku smenjuju se s prikazanim situacijama. Govor izbeglica
i dijalozi protagonista, prevedeni na francuski, projektuju se na ekranima ili
elementima scenografije. Scene slede jedna za drugom, one su raspršeni delići
lutanja ilegalnih Odiseja: nasilne, uznemirujuće, ponekad nepodnošljive i cinične:
represija talibana, zabrane, bedni životi, smrtne kazne, prelaženje granice po
cenu života, razdvojene porodice, menjanje dolara, trgovina ženama, decom, oružjem,
dokumentima, pojam zagrobnog života koji opravdava sve vrste nasilja i poniženja,
iznenadno spasenje i pojedinačno odolevanje nesreći.
Odlučnost begunaca, poput
onog mladića koji se žurno udaljava u maloj barci na uzburkanoj reci govoreći:
"Više volim da se udavim u reci, nego u suzama."
Cilj komada još
je jasnije prikazan u drugom delu POREKLA I SUDBINA preko tema odbijanja i prihvatanja
imigranata pristiglih u čamcima, vraćanja na silu avionom, teškoća izbeglica da
se suoče sa životom u logoru, sukobljavanja žrtava i dželata u zemlji u koju su
zajedno stigli, itd.
Nema realizma u režiji koja se zasniva na stilizaciji,
metafori slika i kinematografskoj tehnici, korišćenoj u montaži scena, ritmu,
kadriranju unutrašnjeg scenskog prostora, kao i u dočaravanju atmosfere van logora
(zvuci, buka, jedva nagovešteno nečije prisustvo). Snaga ove predstave leži, istovremeno,
u igri glumaca, dinamičnoj, jednostavnoj, preciznoj, lišenoj patetike, u emotivnoj
naglašenosti i inteligenciji, savršenom jedinstvu dramaturške strukture, kompleksne
i jasne, u prikazivanju fragmenata, direktnih, sažetih, koji ukazuju na suštinsko,
bez ikakvih komentara, opredeljujući se jedino za ljudsko dostojanstvo. Bez dogmatizma,
bez moralne prinude i senzibilizma, ovaj komad suočava nas s egzistencijom, haosom,
bolom i patnjom ljudi u bezizlaznom položaju koji ne traže ništa drugo osim prava
da žive slobodno. Prevela Bojana JANJUŠEVIĆ |
