Na vrhuncu ekonomske depresije, Orson Vels i njegova crnačka trupa upotrebili federalni budžet za novo tumačenje "Magbeta"

Stanovnici Harlema koji su se šetali između Leksington avenije i Brodveja, na potezu od 125. do 140. ulice, danima su viđali natpis Magbet, ispisan svetlucavim bojama na svakom uglu. Njujorška afroamerička zajednica mesecima je raspravljala o novoj produkciji Crnačkog odseka Saveznog pozorišnog projekta (Federal Theater Project' Negro Unit) s pomešanim osećajima ponosa i teskobe, a na dan premijere, 14. aprila 1936, očekivanja su dovedena do usijanja. U šest i trideset posle podne, deset hiljada ljudi tiskalo se oko Lafajet teatra na Sedmoj aveniji blizu 131. ulice, zakrčujući aveniju u dužini od deset blokova i zaustavljajući saobraćaj u smeru severa više od sat vremena.
Reflektori su šarali po gomili dok su se policajci na konjima trudili da omoguće pristup u pozorište onima koji su imali ulaznice, ujedinjenoj grupi "Harlemaca u hermelinu, s orhidejama i gardenijama, i Brodvejaca u večernjim odelima", kako je sutradan zabeležio New York World-Telegram. Svako od 1223 sedišta u Lafajetu bilo je zauzeto, a tapkaroši su uzimali po tri dolara za par ulaznica od 40 centi. Foaje je bio u toj meri nabijen da ljudi nisu mogli da dopru do svojih sedišta; premda je početak bio zakazan za 20.45, zavesa se nije podigla do 21.30. Kada je konačno podignuta, otkrivajući na sceni džunglu sa sve vešticama i "vudu" bubnjevima, mahnito raspoloženje izvan pozorišta prenelo se i na atmosferu unutar njega.
VUDU MAGBET - kako je ova, potpuno crna verzija, smeštena u milje Haitija u devetnaestom veku, kasnije nazvana - bio je značajan iz nekoliko razloga. To je, najpre, bila jedna od četiri menhetenske premijere s proleća 1936, koje su učvrstile klimavi ugled Saveznog Pozorišnog projekta (FTP), najkontroverznijeg dela Works Progress Administration's art programs (program je bio napadan još od svog utemeljenja u avgustu 1935, zbog trošenja novca poreskih obveznika na honorare, a bez vidljivog povećanja broja predstava koje bi zainteresovale publiku). MAGBET je lansirao meteorsku rediteljsku karijeru Orsona Velsa - u vreme premijere još nije imao 21 godinu - koji će uskoro zaprepastiti njujorške pozorišne gledaoce s nekoliko još smelijih scenskih poduhvata, pre odlaska u Holivud 1939. Najzad, predstava je afroameričkim izvođačima, dotle obično ograničenim na igranje i pevanje pred belačkim auditorijumom, pružila priliku da pokažu kako su sposobni za predstavljanje klasika.
Pored svih svojih individualnih briljantnosti VUDU MAGBET je bio i prilično dobar predstavnik američkog pozorišta tridesetih godina, u deceniji čije su strasne političke rasprave i opšti osećaj da su stvari u svetu pošle naopako - bez obzira da li se smatralo da opasnost dolazi od fašističke Nemačke, komunističke Rusije ili kapitalističkog Zapada - izgleda našle svoj najpotpuniji izraz u drami. Bučna premijera MAGBETA predstavljala je stoga jedan od nekolicine najpodsticajnijih pozorišnih događaja sredinom tridesetih. Zbog KOLEVKE KOJA SE LJULJA (The Cradle Will Rock, takođe u Velsovoj režiji), novog FTP projekta koji je u poslednjem trenutku obustavio zvaničnik koji je smatrao kako su osećanja ove radničke opere suviše radikalna, publika je pratila glumce dvadeset blokova ka periferiji do drugog pozorišta i urlicima izražavala odobravanje, dok su glumci (kojima je njihov sindikat zabranio da se pojave na sceni) pevali svoje role iz gledališta. ČEKAJUĆI LEVAKA (Waiting for Lefty) Kliforda Odetsa, u produkciji Group theatre, takođe drama o radničkoj klasi, podstakla je premijersku publiku (oko 1400 ljudi) da završnicu predstave dočeka na nogama, skandirajući "Štrajk! Štrajk!".
MAGBET je, međutim, počeo prilično tiho u jesen 1935, kada je Džon Hauzmen postao rukovodilac Crnačkog odseka Saveznog pozorišnog projekta u Njujorku. Holi Flanagan, paradni šef FTP na saveznom nivou, želela je na tom mestu afroameričkog rukovodioca, ali su crni profesionalci koje je konsultovala smatrali da bi belac na tom položaju pribavio Odseku dodatnu ubedljivost i ugled. Trideset trogodišnji Hauzmen režirao je operu ČETIRI SVECA U TRI ČINA (Four saints in Three Acts) Virdžila Tomsona i Gertrude Stajn, a njegov rad na predstavi s potpuno crnim ansamblom uverio je Flanaganovu kako on poseduje senzibilitet i takt potrebne belom operativcu koji vodi afroameričku trupu.
Inspirisan primerom ČETIRI SVECA U TRI ČINA, za koje su on i Virdžil Tompson odabrali crne pevače koji će tumačiti Špance iz šesnaestog veka isključivo na osnovu glasa i fizičkog izgleda, Hauzmen je odlučio da jedan deo Crnačkog odseka treba da igra klasične komade "bez ustupaka i obraćanja pažnje na boju". On je tačno znao koga želi kao reditelja ovog smelog poduhvata: "čudovišnog momka" čije ga je tumačenje Tibalta u ROMEU I JULIJI Ketrin Kornel fasciniralo godinu dana ranije, i s kojim je tokom proleća 1935. razgovarao o postavljanju savremenih verzija elizabetanskih drama. Jedina rediteljska iskustva ovog glumca bila su studentska produkcija JULIJA CEZARA i postavka TRILBIJA na letnjem festivalu u Ilinoisu.
Orson Vels je stekao reputaciju ćudljivog saradnika (što je podrazumevalo i šale na tuđ račun kao i hronična zakašnjavanja) tokom turneje ROMEA I JULIJE i nije bilo verovatno da poseduje zrelost potrebnu za vođenje veoma neiskusnog ansambla kroz gustiše Šekspirovih stihova. Ali Hauzmen je do kraja verovao u Velsov talenat i, s psihološkom prepredenošću koja je odlikovala čitavu njegovu karijeru, osetio je da će samouvereni, protejski glumac pokazati da je dorastao izazovu. Ponudio je Velsu režiju prvog klasičnog komada s njujorškim ansamblom i zatražio od njega da sam predloži naslov.
Velsova žena Virdžinija došla je na ideju da se MAGBET postavi u ambijent devetnaestovekovnog Haitija, s vešticama pretvorenim u "vudu" sveštenike, a Vels je to prihvatio s oduševljenjem. On je drastično preradio Šekspirov tekst da bi razvio uloge veštica, a Hekatu je pretvorio u muškog predvodnika sila tame, koje su dominirale dramom i kontrolisale Magbeta od samog početka. Pošto je njegova interpretacija ograničila središnji motiv drame o čoveku razdiranom ambicijama, to je omogućilo da upadljivi vizuelni i zvučni efekti dobiju u predstavi bar isto toliko značaja koliko i gluma. Težnja vidljiva u svakoj predstavi i filmu koji je Vels posle toga režirao.
...Probe su otpočele uz ogromnu napetost koja se osećala u vazduhu. Harlemska zajednica uopšte nije znala šta da misli o "Šekspiru s crno obojenim licem" kojeg režira belac. Neki Afroamerikanci su se plašili kako će ova predstava učiniti njihovu rasu smešnom. Jedan lokalni fanatik, ubeđen da reditelj MAGBETA namerno hoće da napravi travestiju koja bi ponizila crne, napao je Velsa brijačem u foajeu pozorišta Lafajet, očigledno mu ne nanevši nikakve povrede. U samom FTP (Saveznom pozorišnom projektu) pojavio se memorandum u kome se prebacivalo kako MAGBET troši nesrazmerno veliki deo budžeta Crnačkog odseka, kao i vremena zaposlenih - komentar koji su izgleda potvrđivali složeni kostimi i živopisna scenografija pravljena po zamisli Neta Karsona (u stvari, budžet predstave iznosio je pukih dve hiljade dolara, malo čak i za tridesete, premda darežljivo sa stanovišta FTP-a).
...Kako je produkcija dobijala konačni oblik tokom tehničkih progona, postalo je jasno da je Vels stvorio dinamičnu, vrtoglavo teatralnu verziju MAGBETA, koja je, istovremeno, i nadoknađivala slabosti glumaca, ali i u najvećoj mogućoj meri iskoristila njihove kvalitete. Glumci su izgovarali Šekspirove stihove na jednostavan, prirodan način, savršeno prilagođen surovo neposrednom stilu predstave. U najznačajnijim prizorima, Vels je njihovim neuvežbanim glasovima dao dodatnu upečatljivost koristeći bubnjeve, činjele i zvučne efekte kao podlogu.
...Scene s vešticama delovale su istinski zlokobno, s kostimima, scenerijom džungle i "vudu" bubnjanjima i napevima koji su stvarali uverljivu atmosferu natprirodnog. U VEŠTICAMA I JEZUITIMA, svojoj provokativnoj knjizi posvećenoj MAGBETU, Geri Vils tvrdi da većina psihološki orijentisanih modernih interpretacija nije uspela da stvori celovit duhovni okvir/kontekst, bitan za razumevanje Magbetovog sloma. Čini se da je Vels instinktivno shvatio kako "vudu" može biti prikladna zamena za elizabetansko verovanje u veštice kao sluge đavola; otuda smo kao konačni efekat dobili univerzum nasilja u kome gospodari đavo. U Velsovoj preradi, završnica komada ne upućuje više na pomirenje niti preporod; umesto toga, sugeriše se da će Malkolm biti sledeća žrtva veštica. I premda Velsova interpretacija nije bila otvoreno politička, ova košmarna vizija imala je odjeka u svetu nad kojim se nadvijala opasnost od fašizma i svetskog rata.

S engleskog preveo Ljubomir Pavlov