Ove godine Festival je bio obeležen angažovanim antiglobalističkim temama i pobunom protiv državnih autoriteta i ekonomske presije. Novina na ovoj jedinstvenoj umetničkoj manifestaciji bila je odluka novih mladih direktora Festivala da spoje uloge umetničkog direktora i producenta i zajedno osmisle ceo događaj, uz pomoć "pridruženog umetnika", nemačkog reditelja Tomasa Ostermajera koji je izboru predstava ove godine dao svoj osoben pečat

Ovogodišnji pozorišni festival u francuskom gradu Avinjonu, koji je trajao od 3. do 27. jula, obeležile su angažovane teme, neobične forme i raznolikost programa. Pored novih direktora festivala Ortanz Aršambo i Vensana Bodrijea, tome je znatno doprineo i nemački reditelj i upravnik Šaubine u Berlinu Tomas Ostermajer, kojem je ove godine pripala uloga "pridruženog umetnika". Njegov zadatak bio je da osmisli scenski program i prateće aktivnosti i da tako celom festivalu da svoj, lični pečat. Ove godine ceo događaj obeležile su antiglobalističke ideje, pobuna protiv državnih autoriteta i pritisaka koje nameću novac i socijalni status.
Ortanz Aršambo i Vensan Bodrije proteklih deset godina učestvovali su u organizaciji ovog umetničkog događaja, kao desna ruka bivšeg direktora festivala Bernara Fevra D'Arsijea. Ove godine, odlučili su da zajedno rukovode jednim od najznačajnijih umetničkih događaja u Francuskoj, te da tako objedine poslove producenta i umetničkog direktora. Ovo dvoje mladih ljudi zajedno je učestvovalo u odabiru programa, organizovali su dolazak učesnika, brinuli se o finansijama. Novina na ovogodišnjem festivalu jeste i uloga "pridruženog umetnika" koja će od sada biti dodeljivana svake godine nekoj ličnosti značajnoj u svetu pozorišne umetnosti. Sledeće godine to će biti Jan Fabr, nakon njega Jožef Nađ, a 2007. Frederik Fizbah.
Mladi tandem koji od ove godine rukovodi Festivalom prožeo je ceo događaj duhom pobune. Osim što su se komadi mahom bavili osetljivim socijalnim i političkim temama, umetnici su bili pozvani da se predstave neobičnim formama koje više prostora daju samom izrazu i emocijama glumaca i publike.
"Želimo da preispitamo mesto umetnika. Oni nisu tu samo da bi igrali predstave, nego i da bi širili svoj rad, svoje delo, obezbeđujući sebi više mesta, više vazduha i prostora za vlastite želje", rekao je za francuski "Mond" Vensan Bodrije.
Od učesnika Festivala, kao i od publike, dvoje mladih rukovodilaca dobilo je pohvale za sjajnu organizaciju i izuzetno kreativan pristup poslu. Svake večeri organizovali su i debate u kojima su učestvovali ne samo umetnici nego i filozofi, mislioci, sociolozi i drugi. Smatrajući da je razgovor osnova svakog rešenja, Ortanz i Vensan pozvali su učesnike Festivala i publiku da razmene mišljenja i stavove o gorućim društveno-političkim temama.
Tomas Ostermajer, u čijem je znaku prošao 58. avinjonski festival, jedan je od najznačajnijih savremenih reditelja nemačke pozorišne scene. Odrastao je u Zapadnom Berlinu i, kako sam kaže, nosi u sebi nasleđe Stare Evrope. Eksperimentalnim pozorištem počeo je da se bavi čim je završio školovanje i dobio posao u Dojčes Teatru u Berlinu. Pored zgrade ovog pozorišta nalazile su se barake, preostale od radnika koji su renovirali zgradu, i u tim prostorijama rodile su se ideje za njegove najbolje eksperimentalne komade. Birajući tekstove umetnika koji su živeli davno pre njega, obrađuje ih tako da oni postaju bliski modernom čoveku. Spaja prošlost i sadašnjost. Socijalna i politička pitanja, koja ni nakon mnogo vremena ne gube ništa od svoje aktuelnosti, ističe kao najznačajnije teme umetnosti koja mora da bude angažovana, ako želi da se stopi s ljudskom svakodnevicom, da utiče na nju i da je promeni.
Na ovogodišnjem Avinjonskom festivalu Ostermajerova trupa odigrala je četiri predstave i to na nemačkom jeziku. Francusko-nemački savez, srce Stare Evrope, učvršćen prošle godine u jedinstvenom suprotstavljanju ratu u Iraku, ovde je potvrđen u novom, suptilnom umetničkom obliku.
"Prema mom mišljenju, sjajno je to što je jedan nemački reditelj ove godine bio 'pridruženi organizator' Festivala", kaže Ostermajer. "To znači odgovornost prema istoriji. Počeo sam da radim sa Ortanz i Vensanom baš onda kad su Francuska i Nemačka odlučile da ne učestvuju u ratu u Iraku. Bilo nam je više nego zadovoljstvo da potvrdimo taj francusko-nemački savez preko ovog umetničkog događaja i da pozovemo reditelje stare Evrope na Festival. Pitali smo se i šta bi u današnje vreme mogao da bude angažovani teatar. I kako opstati u vremenu u kojem ekonomski pritisak postaje sve brutalniji, u kojem se postavlja pitanje slobodnih umetnika, penzije, mondijalizacije? Želeli smo da avinjonska scena bude mesto otpora, slobode, humanosti i anarhije".
Među predstavama mladog nemačkog reditelja najzapaženiji bio je VOJCEK Georga Bihnera. Glavni lik, mladić s društvene margine, koji strepi od samovolje jednog lokalnog razbojnika, suočen s ludilom jednog lekara, i povređen ljubavnom izdajom, tokom celog komada traga, kroz haos urbanog sveta, za ljudskošću i dobrotom i sve to uz zvuke repa.
U predstavi LUTKINA KUĆA Henrika Ibzena, reditelj na svoj način gradi lik Nore, žene koja ne prihvata, kako kaže sam autor, ulogu u društvenoj komediji bračne sreće. Ostermajer je izjavio u jednom intervjuu da mu je želja bila da se u ovom komadu ogledaju sve mane buržoazije, "društvenog sloja koji postoji svuda u Evropi gde mu ekonomske prilike dozvoljavaju da nastane".
Predstava po Željama SluŠalaca na neki način nastavlja priču o ženi koja je u ovom komadu usamljena, napuštena od društva, povučena u svoj svet. Autor ovog komada je Franc Ksaver Krec, jedan od najizvođenijih autora u Nemačkoj osamdesetih godina koga je Ostermajer nazvao ocem svih umetnika angažovanih na sceni Šaubine.
Najzad, Ostermajerova trupa odigrala je i predstavu DISKO SVINJE Ende Volša, koja govori o odrastanju i prelasku iz detinjstva u period adolescencije. Ovaj performans podsećao je više na rok koncert, a na pozornici su kao jedini rekviziti stajali jedna stolica i bubnjevi.
Nemački reditelj je, pored ovih predstava, priredio veče čitanja odlomaka iz tekstova savremenih pisaca, zatim izložbu posvećenu njemu i njegovom stvaranju u Šaubine, kao i emisiju u kojoj je prikazan njegov celokupan rad.
Suprotno Ostermajeru, reditelj Frank Kastorf rođen je i odrastao s istočne strane Berlinskog zida gde i danas živi i već dvanaest godina radi kao upravnik pozorišta Folksbine. Svojevremeno, režim u Istočnoj Nemačkoj proglasio ga je izopačenim umetnikom, zbog čega je bio prognan iz Berlina i poslat da živi u Anklamu gde je izgradio svoj vatreni, buntovnički stil koji je zadržao do danas. Kad se nakon pada Berlinskog zida vratio u prestonicu i postao upravnik Folksbine, svoje pozorište odmah je nazvao "gnezdom otpora".
Na ovogodišnjem Festivalu Kastorfova trupa gostovala je s predstavom KOKAIN, nastalom prema romanu Pitigrilija. Kao što se po naslovu može zaključiti, komad govori o zavisniku od kokaina koji živi mondenskim životom i prolazi kroz raj i pakao poroka.
Pozorišni kritičari saglasni su da su Kastorfovi komadi puni kontradiktornosti.
"Ima u meni nešto što me tera da čim vidim nešto belo, odmah kažem da je to crno i obrnuto. Volim da budem kontradiktoran", kaže Kastorf o sebi.
Ove godine na Festival je prvi put pozvan švajcarski reditelj Kristof Martaler. On je postavio komad GRUNDINGS (prinudna sletanja), jedna varijanta nade za koji je imao dve inspiracije. Ideju za ovaj komad dobio je kad je bio smenjen s mesta upravnika Šaušpilhausa u Cirihu, s objašnjenjem da nije dobro vodio računa o finansijama. Duboko povređen ovim neosnovanim optužbama, poželeo je da postavi komad koji bi bio svojevrsna pobuna protiv administracije koja se meša u sve sfere života, pa i u umetnost. Osim toga, na stvaranje ovog komada podstakle su ga i reakcije uprave švajcarske aviokompanije Sviser nakon bankrota.
"Želeo sam da prikažem tu Švajcarsku, tako sigurnu u sebe, koja se ograđuje od čitavog sveta i veruje da se ništa ne menja i da se nikad ništa i neće menjati, Švajcarsku koja veruje da je neranjiva i kao takva sve više tone u letargiju."
Ovaj švajcarski reditelj nedavno je napustio Cirih i sada živi na relaciji Berlin-Pariz. Tvrdi da više neće prihvatati upravljanje nekim većim pozorištem i da bi, od sada, vodio smo neku manju trupu u kojoj bi se mogao posvetiti istraživanju.
Iz Italije, ove godine ponovo, došao je Pipo Delbono s predstavama HENRI V, Vilijama Šekspira i URLIK, nastalom prema motivima bit pesnika Alena Ginzberga i Pjera Paola Pazolinija. Delbonova glavna inspiracija jeste želja za moći koja počiva u svakom ljudskom biću, bilo da je reč o detetu koje rukovodi majkom iz utrobe, o diktatoru ili o reditelju u pozorištu. U predstavi URLik, kako autor sam kaže, nije želeo direktno da govori o aktuelnom italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju, ali jasno je da mu je i on bio jedna od inspiracija. Ipak, Delbono ostavlja mesta nadi, jer u svojim komadima ne priča samo o moći i suverenoj vladavini već i o anarhiji, odnosno odlučnosti čoveka da ne prihvati ulogu koja mu je nametnuta.
HENRI V je poema o hrabrosti. Bitka koja se odigrava na pozornici u stvari je bitka koju svaki čovek vodi sam sa sobom, strepeći da se u njoj ne izgubi.
Španski reditelj Rodrigo Garsija postavio je komad PRIČA O RONALDU, klovnu iz Mek Donaldsa koji je na ovom Festivalu doživeo veliki uspeh. Zaštitni znak brze hrane i jednog "nesvarljivog" sveta, klovn se ovde pojavljuje kao zavodljiv, ali istovremeno i opasan lik koji se smeje pričajući o svojim zlodelima. Glumci u predstavi razgovaraju o raznim globalnim temama i komentarišu slike Margaret Tačer i Toma i Džerija. Upitan jednom prilikom kako je odlučio da postavi jedan, po formi tako "neteatarski" komad, Rodrigo Garsija je odgovorio:
"Tekstovi koji, naizgled, najmanje odgovaraju pozorištu mogu na sceni da dožive veliki uspeh. Nasuprot tome, komadi koji prilikom prvog izvođenja oduševe publiku i kritičare sliju se vremenom u vodu koja konstantno pokreće mlin konvencionalnog pozorišta... Napisao sam ovaj komad imajući stalno na pameti glavnog glumca. Teme jesu moje i jesu intimne, ali energija i ritam smišljeni su tako da posluže, pre svega, glumcu. Recimo da pravim prsten od svog materijala, ali da već znam debljinu prsta koji će ga nositi."
Rodrigo Garsija uglavnom u svojim komadima prikazuje potrošačko društvo u svoj njegovoj izopačenosti i lažnom sjaju. Pre PRIČE O RONALDU, postavio je i komad IKEA u kojem se, osim potrošačkog mentaliteta, vrlo otvoreno kritikuje i porodica.
Na 58. avinjonskom festivalu Belgiju je plesom predstavljalo troje umetnika. "Flamanski trio", kako su ih kritičari nazivali, činili su: Sidi Larbi Šerkaui, Marokanac po ocu, a Belgijanac po majci, koji obožava Gan, grad u kome radi i stvara i koji za njega predstavlja simbol lepote i slobode, zatim tu je Jan Fabr koji svoje komade prožima ljubavlju prema Anveru, gradu u kome je odrastao i, najzad, američka umetnica Meg Stjuart koja poslednjih deset godina živi u Briselu.
Plesni spektakl Sidija Larbija Šerkauija pod naslovom TEMPUS FUGIT posvećen je vremenu. Ovaj fenomen, međutim, reditelj i koreograf ne posmatra samo kao univerzalni pojam već i kao lični doživljaj. Šerkaui iz svojih izvođača crpi uspomene na neke trenutke iz prošlosti, vadi ih na površinu i pokazuje koliki je značaj ovih malenih delova večnosti koji su, uprkos svojoj kratkotrajnosti, za čoveka neizbrisivi.
Jan Fabr postavio je sopstveni komad ANĐEO SMRTI. Ovaj spektakl imao je posebnu formu. Bina je bila okružena platnima na kojima se prikazivao ples koreografa Vilijema Forsajta, a jedinu živu ulogu igra balerina iz Zagreba Ivana Jozić, koja već dve godine radi s Janom Fabrom. Istovremeno, na pozornici se odigravao plesni spektakl koji je simbolično predstavljao umiranje i život koji se nastavlja posle smrti.
U komadima Jana Fabra jasno je da se autor u velikoj meri bavi materijom, telom i mirisima.
"Obožavam mirise, kakvi god da su", rekao je Fabr u jednom intervjuu. "A mirisi polako nestaju u našem društvu koje živi u strahu od prljavštine i hrane. Uzmimo za primer miris krvi koji sam nekad osećao kad god prolazim pored mesare. Danas, on više ne postoji, nestao je."
Kao i kod Šerkauija, u predstavama Fabra vidan je uticaj flamanskog slikarstva.
Meg Stjuart nastupila je u plesnom spektaklu za koji je sama uradila koreografiju, a partner joj je bio Benoa Lašambr. Muziku za komad, pod naslovom Krivotvorenje, ljubav i ostalo, napisao je Han Rov. Dvoje umetnika igraju ljubavnu igru na sceni i, zavodeći publiku, vode je u nemirne vode uzbudljivih osećanja.
Američka umetnica u Briselu pronašla je, pre svega, materijalnu sigurnost, a zatim i poštovanje i divljenje.
"Belgijsko okruženje veoma stimulativno deluje na umetnika", rekla je Meg Stjuart u jednom intervjuu. "Komadi Alena Platela, Jana Fabra, trupe 'Nid kompani' pravi su rudnici ideja. Uskoro ću se preseliti u Berlin, ali nastaviću da održavam kontakte s belgijskim umetnicima."
Belgijski reditelj Jan Lauvers došao je u Avinjon sa svojim komadom IZABELINA SOBA za koji je sam osmislio i scenografiju. Priča o ženi od 94 godine koja svedoči o prelasku jednog veka u drugi, dobila je izrazito lični pečat svog autora. Nakon smrti oca, koji mu je u nasleđe ostavio kolekciju od oko 4.000 raznih umetničkih eksponata, ali i običnih, svakodnevnih predmeta sakupljenih na svim meridijanima, Lauvers je poželeo da postavi komad u kojem će ta bogata, egzotična kolekcija dobiti glavnu ulogu. Postavljeni na scenu, ti predmeti dobijaju viši smisao kao simboli različitosti i tolerancije. Ovaj reditelj posebno je opterećen ksenofobijom, jer je, zajedno sa suprugom Indonežankom Grejs Elen Berki, balerinom i koreografkinjom, u Anveru gde je ranije živeo, doživljavao brojne neprijatnosti, pa i napade ksenofoba. Pre deset godina umetnički par preselio se u Brisel, ali je u njima ostao duboko uvrežen strah od netrpeljivosti i mržnje prema različitom.
"Postavljajući na scenu sve te predmete, želeo sam da pokažem da sve što je strano nije i neprijateljsko, da egzotičnost drugoga ne treba da bude razlog za neprijateljstvo. Naprotiv, to je izvor iz koga može da se crpi sloboda. Prihvatiti drugog, to je garancija naše sopstvene slobode", objasnio je u jednom intervjuu francuskom "Mondu" Jan Lauvers. "Nadam se da bi ovi predmeti mogli da posluže da pronađemo humanost u ovom društvu u kome je zlo prisutnije i ekstremnije nego ikad."
Osim tema okupacije, uzdizanja nacizma, događaja '68 i razočarenja koja su usledila za njima, globalizacije, rata i krvoprolića, jedno od najznačajnijih pitanja na koje su angažovani umetnici pokušali da daju odgovor u Avinjonu jeste i socijalna beda, uslovljena nehumanošću savremenog društva. Svi ovi umetnici pitali su se kako promeniti nešto, kako uticati na svet i društvo. Francuski pisac Fransoa Bon, autor komada DAEWOO u kome se govori o četiri žene koje ostaju bez posla kad se iznenada zatvore fabrike u kojima su radile, smatra da nije nimalo jednostavno naći odgovor na to pitanje.
"Tvrditi da postoji angažovani pisac znači verovati da knjige mogu da promene svet. Ali, u stvarnosti, pitanja s kojima se susrećemo zaslužuju mnogo opširniji odgovor. Dakle, u komadu DAEWOO nismo hteli da opišemo stvarne događaje, to je posao medija i sociologa. Ne, ideja je bila da pokušamo da dokučimo šta pozorište može da uradi u jednoj teškoj situaciji, da li može da odigra neku ulogu na mestu gde se događa zatvaranje fabrike, otpuštanja radnika. Pozorište može da predstavi onu intimnu unutrašnju dramu čoveka koji doživljava jednu takvu nesreću."
Veliku pažnju gledalaca na ovom festivalu privukao je i plesni spektakl IMPROMPTUS, koreografkinje i rediteljke Saše Valc, na muziku Franca Šuberta. Osnovna ideja nemačke koreografkinje bila je da postavi na scenu ljudska osećanja, u svim njihovim nijansama, od najobičnijeg do najsnažnijeg. Ljubav, mržnja, samoća, radost, melanholija prepliću se u igri sedam umetnika koji plesom, čas vatrenim, čas laganim i smirujućim, dočaravaju prelaze iz jednog raspoloženja u drugo.
Saša Valc bila je četiri godine u upravi berlinskog Šaubine, kao saradnik Tomasa Ostermajera. Danas ona traži sopstveni put, jer njen izraz poprimio je neke specifične karakteristike, a umetnica se posvetila savremenim pitanjima, do sad retko obrađivanim u pozorištu. Kloniranje, trgovina organima, estetska hirurgija i seksualno vaspitanje neke su od njenih omiljenih tema.
Osim pomenutih reditelja, koreografa i pisaca, na ovogodišnjem Festivalu svojim ostvarenjima predstavili su se i Patrik Pino, Bernar Sobel, Rene Poleš, Đovana Marini, Johan Simons, Olivje Kadjo, Lidovik Lagard, Reza Baraheni, Tijeri Bedar, Konstanca Makras, Frederik Fizbah, Lik Perseval, Patrik Buve, Siril Teste i mnogi drugi. Gotovo svi komadi, a prikazano ih je četrdesetak, pobrali su dobre kritike, a sami autori i izvođači otišli su zadovoljni s Festivala.
Ove godine dešavanja na sceni pratili su i brojni performansi, koncerti, književne večeri, izložbe i susreti s umetnicima. I publika je bila raznovrsna: od umetnika iz celog sveta do ljudi iz političkog života koji su, verovatno, došli da opipaju puls kulturnih dešavanja ne samo u Francuskoj nego i u celoj Evropi. Računa se da je oko 108.000 ljudi posetilo Festival. Kako su sami direktori Festivala rekli, umetnici, scenski istraživači i autori komada pozvani su da, među kamenim zidinama avinjonskog dvorca, predstave jedni drugima bogatstvo svog sopstvenog sveta i da druge u taj svet puste, pomažući im da razumeju njihovo delo putem poruka koje su upućivane sa scene.
Prošle godine Festival je bio otkazan zbog finansijskih poteškoća. To se dogodilo prvi put od 1947. godine, kad ga je osnovao Žan Vilar. Ove godine u organizaciju je uloženo oko 9,6 miliona evra. Festival je protekao u znaku traženja prava slobodnih umetnika na socijalno osiguranje u periodima kad nisu angažovani. Prošle godine širom Francuske organizovani su protesti slobodnih umetnika koji su se ponegde završavali i tučama s policijom, jer im je država, između ostalog, ukinula neke olakšice za ostvarivanje zdravstvenog osiguranja. Avinjonski festival uzdigao je ove umetnike na nivo simbola umetničke slobode koji ne smeju nestati, jer su neka vrsta garancije slobodnog izražavanja i demokratije.
"Maštali smo o tome da novo poglavlje u istoriji Festivala otvorimo jednim opštim slavljenjem umetnosti na sceni. U isto vreme, u istom gradu, sakupili smo snažne i jedinstvene ljude iz umetničkog sveta koji se međusobno sjajno uklapaju i od kojih svako na svoj način krči put do srca gledalaca", rekli su po zatvaranju Festivala Ortanz Aršambo i Vensan Bodrije.
Ovogodišnji direktori koji su ton angažovanosti dali celom događaju u izjavi objavljenoj na zvaničnom sajtu Avinjonskog festivala zaključuju da ne može umetnost sama promeniti svet. Ipak, svaki pojedinac koji na pravi način doživi neku umetničku poruku, uzbuđen i uzdrman njenim sadržajem dopustiće svesno ili nesvesno da to utiče na njegov način razmišljanja, da promeni neke stavove i da mu, možda, da malo hrabrosti da se suoči sa stvarnim svetom u svoj njegovoj surovosti.
"Naša ambicija", kažu direktori Festivala, "jeste da omogućimo taj susret gledaoca i umetničkog dela i to tako da on zaista urodi plodom i unese neku značajnu promenu... Pozvali smo umetnike, stvaraoce i inovatore da prosanjaju svoj Avinjon susrećući se s njegovim kamenjem i njegovom svetlošću. Bogatstvo njihovog univerzuma podstaklo nas je da im pomognemo da ga još prošire. Zbog toga smo, pored samog prikazivanja dela, omogućili publici da se raznim putevima približe umetnicima. Organizovali smo koncerte, večeri čitanja poezije i dramskih tekstova, filmove samih autora ili nekih njima srodnih umetnika, izložbe, debate i susrete."
Organizatori se nadaju da se situacija od prošle godine neće nikad više ponoviti, kao i da će sledeće godine dobiti više novca za organizaciju. Uz Jana Fabra, koji će sledeći festival začiniti sopstvenom notom, Ortanz Aršambo i Vensan Bodrije najavljuju još bolji program sledeće godine.