Primenjujući danas aktuelno i jednako provokativno postkolonijalno čitanje u sažetoj analizi izabranog, egzemplarnog fragmenta drame MAMU MU JEBEM, KO JE PRVI POČEO1 Dejana Dukovskog (1969), trenutno najeksponiranijeg dramskog autora u Makedoniji, ovaj tekst nudi jedno alternativno promišljanje odnosa znanja, obrazovanja i životnog iskustva.
Tekst je primer case study (ili studije konkretnog slučaja), u kojoj je primenjen intertekstualni metod (ili čitanje jednog teksta u okvirima drugog), kao metod uzajamnog rasvetljavanja i eksplikacije dvaju ili više tekstova iz različitih disciplinarnih sfera. Primenjena interdisciplinarna metodologija, odnosno ukršteno analitičko čitanje drame, poseže ne samo za odgovarajućom književnom interpretacijom već i za najdubljim i transgresivnim promišljanjima politike znanja, kao i za odgovarajućom ideološkom moći znanja.
Zato, polazeći od aktuelne subverzije i preispitivanja falocentrizma, tj. metafizičke tradicije zapadne misli – ovaj tekst će uključiti i autorefleksivnu raspravu, o samim pojmovima predavački metod, figura Učitelja, najcenjeniji model Znanja, primenjena politika znanja – sve to na osnovi postmodernističkog podrivanja i prevrednovanja osnova falocentrizma, odnosno zapadnoevropske metafizičke tradicije. Konačno, i o znanju kao svojevrsnom (neokolonijalnom) žigosanju.
Zato ćemo pročitati VERU, treći deo drame MMJ..., kao egzemplarnu priču, tj. narativ indikativan za predstavljanje nekih recentnih poimanja znanja i suočavanje s njima – znanje kao zavođenje, telesno upisivanje, alijenacija, kastracija, dominacija.
Iako naslov ovog dela drame jeste VERA, čitanje nam otkriva da je, s obzirom na sadržinu dramskog konflikta, ovaj naslov ironičan (pa čak i ciničan). Radnja se zbiva u specifičnom hronotopu, u zabačenoj nemačkoj krčmi Crno prase (ako sledimo stanovišta Mihaila Bahtina, krčma, kao i pijace, sajmovi, trgovi i sl. – spada među one hronotope koji potpomažu dijalošku individualizaciju čoveka).
S druge strane, drama MMJ... napisana je u specifičnom, postmodernom idiomu, uslovljenom metafizičkim nihilizmom, odnosno, radikalnim prevrednovanjem osnovnih, široko prihvaćenih, zapadnih kulturnih vrednosti i tradicije. Takođe, interesantno je naglasiti, da je u ovoj drami zastupljeno više referenci na metateatar, odnosno više autoreferencijalne prakse i postupaka, koji uključuju raznovrsne citate semiotičke tradicije drame i teatra.
Glavni likovi koji učestvuju u ovom fragmentu jesu dr Falus (lik s veoma indikativnim imenom, koje se kasnije razotkriva kao efektna, paronomastička i intertekstualna referenca na Fausta, glavnog junaka istoimene Geteove poema) – i Mladić (anonimni došljak i student opsednut svojom voljom za znanjem, kao i bazično erotskim mitom potrage).
Oba lika su ideološke sinegdohe, tj. predstavnici određenih i zaokruženih sistema razumevanja i vrednosti, predstavnici određenih identitetskih uloga, ili, šire uzev, određenih (i indikativnih) kulturnih i imagoloških referenci. Oni poseduju višestruke, ukrštene, paralelne identitete. Tako se, na primer, može iscrtati sledeća shema

Seksualni identitet i orijentacija Nacionalni identitet Kulturni identitet Intertekstualni identitet Epistemološki identitet

Dr Falus homoseksualac Nemac Evropljanin Dr Faust učitelj (volja za moć)

Mladić heteroseksualac Makedonac Balkanac lik bildungsromana student (volja za znanjem)

Zbog ovoga se dramski dijalog, nesumnjivo, može pratiti i kao simulacija socijalne komunikacije, odnosno, kao poseben tip interaktivnog konflikta, s određenim socijalnim ulogama.
Uzajamni odnos likova mogao bi se opisati kao inicijacija –  dr Falus je onaj ko, s obzirom na svoju kompetentnost, obučenost, iskustvo, treba da rakovodi tim procesom inicijacije i da bude Učitelj, dok se drugi – Mladić nalazi u ulozi aspiranta, koji bi trebalo da prođe kroz inicijacijski ritual (što je, kao što je poznato, neminovno uključivalo i podrazumevalo izvestan stepen telesnog bola, obeležavanje i žrtvu).
Prema Deridinom tumačenju, proces podučuvanja je veoma sličan procesu transfera (prenosa, predavanja) i prevođenja (adaptacije) određenog korpusa znanja – a, opet, sve to je, takođe, propraćeno odnosom koji je inkorporiran i u osnovni psihoanalitički čin – transfer. Reč je o ljubavi.
Daleko od toga da bude samo prikladna Deridina hipotetička konstrukcija, ova duboka bliskost znanja i erotizma odavno je uočena, i to, možda, još u biblijskom mitu o progonstvu Adama i Eve iz raja – zbog neposlušnosti, ili, bolje rečeno, zbog gubitka seksualne nevinosti, odnosno duhovnog neznanja.
Prema Platonu, erotizam podjednako uključuje telesna iskustva, kao i iskustva mističnog, religioznog i filozofskog vida.
U 17. veku, u vreme prosvetiteljstva, postoji veoma provokativna situacija – nalazimo etimološko podudaranje između reči knjiga (libre – tj. sloboda) i libertenskog pokreta – kao nove argumente za naše proučavanje čvrstih veza između znanja i erotizma.
Svakako, ne treba prevideti i Ničea, čiji pojam vesela nauka, kao i celina njegovog opusa, mogu biti sagledani kao svojevrsna apologija ekstatičnog filozofskog subjekta...
Pored ostalog, i Manov pojam erotska ironija upućuje na neizbežnu (na momente, čak, ponižavajuću i podređenu) ulogu duhovnog na račun senzualnog, telesnog, životno pulsirajućeg iskustva.
No, da se vratimo dr Falusu!
On se ne nalazi samo u ulozi majstora i učitelja već i u ulozi Zavodnika. Prema teoretičarima, zavođenje nije samo sebi cilj, već, prvenstveno, medijum za sticanje nadmoći nad Drugim (provocirajući i budeći njegovu želju, žeđ i uživanje).
Prema Delezu, figure učitelja i instruktora imaju u suštini falokratske, edipalizujuće, kastrirajuće uloge. Učitelj je veliki, kastrirajući, muški Drugi. Zato, preko pojma edukacije kao telesnog upisivanja, postajemo svesni (upozoreni) penetrantnih, otuđujućih, nasilničkih (kakvi su, uostalom, i u ovoj drami), čak i paranoidnih (dekomponujućih) efekata, koje ostvaruje znanje kada počne da okoštava u sistem (interesantno podudaranje, u našem slučaju, jeste podnaslov MMJ... – PARANOJA). Tako se pokreće rasprava o mogućnosti ideopolitičke zloupotrebe i manipulacije znanjem u okviru falocentričnog modela.
Takva manipulacija podjednako je moguća na horizontalnoj, tj. intrakulturalnoj, kao i na vertikalnoj, tj. interkulturalnoj osi. Prema Mišelu Fukou, „svaki edukativni sistem je politički način da se zaštiti, sačuva ili promeni usvajanje diskursa, znanja i moći koje oni sobom nose”. Drugim rečima, svako znanje, kao i proces, odnosno, način sticanja i akumuliranja znanja, neminovno uključuje strategije moći, odnosno, njegove ideo-političke konotacije nipošto ne treba zanemarivati.
U dramskom fragmentu koji je predmet našeg interesovanja a, istovremeno, i provokacija za traženje neke alternative falocentričnog sistema obrazovanja, znanja i podučavanja – pored ostalog, aktuelizuje se binarna, interkulturna opozicija Balkana i Evrope: u okviru tog dramaturškog East-West diskursa, dr Falus predstavlja evropski, kolonijalni, a Mladić balkanski, postkolonijalni subjekt.
Prema postojećim imagološkim standardima, Evropa je pozitivna referentna grupa, kojoj Mladić usmerava svoje aspirativno Ja, prilagođeno propisanim evropskim modelima i očekivanjima.
Istovremeno, negovo učenje, ili dolaženje do znanja, podseća nas na hadžiluk, putovanje, put (na svoj način, dosta blisko antičkoj praksi samospoznavanja i samoedukacije preko putovanja i avantura).
No, postavlja se sledeće pitanje: Da li je željeni transfer znanja uopšte moguć? Da li je on recipročan ili, pak, asimetričan? Da li je zasnovan na muškosti ili na demokratičnosti (intresantna je beleška Tomasa Mana da su muškost i demokratija po prirodi stvari nespojivi)? Da li se iza svega toga krije još nešto?
Svakako da. Krije se homotopija: simbolični prostor sazdavanja i konstruisanja identiteta (A.Ćosev). Taj simbolički prostor operiše opšteprisutnim duboko dejstvujućim, neizbežnim kulturnim predrasudama.
A takve homotopije, u razmatranoj drami, jesu Balkan, s jedne, i Evropa, s druge strane. Oni proizvode fundamentalni strukturalni rascep između Nas (Zapadnoevropljani, domaći, liberalni, kompetentni) i Njih (Jugoistočnoevropljani, došljaci, neliberalni, neupućeni). Ne samo u ovoj drami, danas nas ubeđuju da se ovaj interkulturni jaz ne može premostiti, te da i ne treba uopšte da bude premošten.
Zato što samo opstanak ovog jaza omogućava i čuva zapadnoevropskim velikim meštrima ekskluzivno pravo da proglašavaju, potvrđuju, čuvaju, pripisuju – ne samo znanje po sebi već i moć (manipulisanje, represija, uticaj, vladanje drugima), odnosno, određenu politiku znanja. Ovo pak s druge strane znači da su oni privilegovani, u skladu sa sopstvenim egoističnim interesima – da rukovode, usmeravaju ili uređuju buduće razvojne procese u tzv. drugostepenim, drugorazrednim balkanskim zemljama.
No, da se vratimo erotskim mogućnostima dr Falusa. Njegov, po meni, najupečatljiviji iskaz glasi: „Ja volim sve ono što znam.”
Svakako je neobičan učitelj onaj ko prvenstveno igra ulogu zavodnika. A još jedna od važnih osobina zavođenja, prema Žanu Bodrijaru, jeste subverzija moći i autoriteta sistema. Da li, ako uvedemo drugačiji vid znanja (podstičući negovu erotsku suštinu), možemo izbeći veliku zloupotrebu znanja? Ili, bar, da pokušamo da prevaziđemo njegove očigledne granice?
Možda treba da se okrenemo drugačijem vidu znanja, ne samo postojanom anamnestičkom, reproduktivnom već i ekstatičnom, kreativnom samospoznavanju? Možda, umesto o znanju, najpre treba da govorimo o alternativi lične mudrosti? Ili bi, sledeći Šopenhauera, u znanju prvo trebalo da gledamo medijum samootkrivanja i lične soteriologije? Možda treba u većoj meri da poštujemo prednosti „egzistencijalnog tetoviranja”, za koje se zalaže Peter Sloterdijk?
Neki od aktuelnih mislilaca već su se okrenuli vrednostima svojstvenim tzv. telesnom saznavanju, koje je legitiman, punopravan segment i čak garant smisla i opravdanosti znanja.
Tako se i dr Falus podsmeva tradicionalnom pojmu i slici na znanja – on se autoironično deklariše kao kompleksna kurva. Svoju nauku on imenuje kao kuromantiju. Tradicionalni tip znanja je kumulativan, konzumentski, kvantitativno usmeren – najčešće nemoćan da postigne zadovoljavajući učinak na subjekta. Zato dr Falus uvek deluje nezadovoljno, razočarano, prazno...
Dok Mladić uvek biva ulovljen, zarobljen, neuspešan, (mentalno) silovan, žigosan (da se podsetimo da identifikacija znači da se neko poistoveti s drugima i preko drugih – kao Drugi).
A, njegovo veličanstvo, znanje postojano ne dorasta... i ne okončava se...
Dok naša duboka predodređenost jeste da kopnimo za znanjem... kao fatalnom strategijom, kao pretećom silom i iskustvom...
Nikada definitivno (da) nismo naučeni!
To nas vraća Lakanovoj formuli frustriranog pisma, pisma (u našem slučaju – znanje) koje je osuđeno da ne dosegne svoj istinski cilj, da bude i ostane fluentno, fluidno, nomadsko.
Kao što, uostalom, poručuje i Cvetan Todorov, u svom opredeljenju za dijalošku kritiku: „Više volim da tragam za istinom nego da raspolažem njome.” Upravo ova kritika razgovara s tekstom, i ne obraća se samo razumu već i imaginaciji. Dijaloški princip, utemeljen u Bahtinovom delu, i zasnovan na iskustvenoj podlozi humanistike, na tzv. životnoj arhitekturi analitičara – koja pre svega odbija sopstvenu reifikaciju.
Zato, ukoliko prihvatimo dijaloški pristup kao preduslov, i mi, ovde, u Letnjoj školi2, mogli bismo malo da analiziramo i sami sebe. Možda su i ovakve letnje škole deo tzv. „drugih (isključenih) prostora”, o kojima govori M. Fuko. Tako samo postojanje ovakvih mesta dokazuje da je društvo u situaciji da isključi, lokalizuje, ograniči svoje unutrašnje, drugo (samokritično znanje).
Sposobno da vrši svoju heterotopičnu funkciju, znanje je u stanju da dekonstruiše čak i samo sebe, i upravo to je, možda, jedan od razloga njegove primamljivosti... Tako i predavanje (podučuvanje) nije samo transfer (prenos) i prevod (adaptacija) već i transgresija (prestup, preskok otud) znanja.
A u to se možemo uveriti posmatrajući bizarnu fotografiju tehno-dizajniranog Žana Bodrijara, snimljenog u kazinu u Las Vegasu pokraj jedne zečice, za vreme njegovog mnogoposećenog predavanja...

S makedonskog prevela
Ljiljana PEŠIKAN-LJUŠTANOVIĆ