Kad sam sredinom maja prošle godine poslala „Sceni” naručeni tekst o dramatičarkama i total-autorkama koje su stvarale od početka sedamdestih do maja 2002, nisam ni u jednom trenu pomislila da sam sve obuhvatila, sve žene dramske spisateljke. Nije mi to bila namera. To je prvi put da je neko pokušao da uspostavi kontinuitet ženskog dramskog stvaralaštva, i u ime toga se ne ograđujem od namernih previda, ali zbog jedne izuzetne pojave na beogradskoj, i ne samo srpskoj sceni, zbog autorke koju jednostavno do tada nisam čitala, ni gledala predstave po njenim tekstovima u pozorištu, pišem ovaj Post scriptum. Ali, da bih došla do nje, do Milene Marković, nužno je da sada kažem koju reč o tome zašto neke spisateljice imaju manje prostora u pomenutom tekstu pod naslovom Strah od slobode, a čije sam drame čitala, ili čitala i gledala.
Postoji tačka oko koje se i dramatičari i pozorišni kritičari slažu – da je za dobru dramu potrebno dve godine rada. Ne bih u ovom trenutku govorila o svom iskustvu, ali bih iz navedene floskule postavila pitanje dramatičarkama: zašto odustaju od drame i okreću se literaturi, prozi, tačnije? Da li se priče brže i lakše pišu? A romani? Da li je lakše pisati za čitaoce nego za gledaoce? Da li osoba koja kreativno završava svoj literarni posao za radnim stolom ima više prostora, koncentracije da prosledi svoje ideje? Kako bilo, neke naše dramatičarke imaju uspeha više kao beletrističarke. Mnogo više odjeka nego sa svojim dramama, jednom, dve. Dovoljno je spomenuti ime naše najbolje spisateljice kratke priče Ivane Dimić. Ili sjajni prozni ulazak na literarnu scenu Vesne Janković. Ili osećaj Tatjane Pavišić da je našla svoje literarno mesto u romanu. Ili slučaj Mirjane Otašević koja je radni vek provela kao nezaobilazna urednica u dramskoj redakciji TV Beograd, a svoj autorski imidž stekla u prozi. I obrnuto. Pozorišna rediteljka Mirjana Ojdanić, posle dvadesetak godina rediteljskog rada, objavljuje dramski tekst u „Sceni”, a pozorišna kritičarka i novinarka Branka Krilović objavljuje zbirku priča. Ima neke „tajne veze” u ženskom poimanju uloge i položaja pozorišta u ličnom, konkretnom javnom životu. O tome bi vredelo praviti kulturološka poređenja i odgonetati „zašto”. Ili, poslednja vest na ovu temu, da je Jelica Zupanc napisala roman koji već pobira hvalospeve. Istina po stvarnosti jeste da se i mnoge pesnikinje okrenu romanu, i da neke iznimne književnice pišu romane, poeziju i drame. Retke su spisateljice koje mogu da na dugu prugu izdrže više literarnih formi. Bila jednom Biljana Jovanović.
Sticajem okolnosti, nisam uspela da pročitam dramu PAVILJONI Milene Marković oktobra 1998, kada ju je predala kao diplomski rad na dramaturgiji. Ni kasnije, u „Sceni”. Nisam bila na premijeri, iz tehničkih (za kulturu nebitnih razloga). A ono što sam čitala i čula o premijeri ili o gostovanju na Sterijinim igrama nije bilo intrigantno više od činjenice da je odigrana drama jedne debitantkinje. Kako me je prevarilo, to naše široko pozorišno javno mnenje! Milena Marković je autentična dramatičarka takvog volumena da sve domaće drame igrane na našim scenama poslednjih godina ne mogu ni da se uporede s ovom. A od marketinga, ništa. Osim onog na „javku”, koji je najubedljiviji i najsvrsishodniji, na ovim terenima još uvek.
Ako će Biljana Srbljanović sa svojim prvim dvema dramama obeležiti vreme srpske dramske tranzicije, da bi se trećom, SUPERMARKETOM, pridružila evropskom trendu (drame „krvi i sperme”), što nije bilo lako ni osmisliti ni sprovesti, i u evropskom svetu se naći među izabranim dramatičarima, Milena Marković, kao prva dramatičarka trećeg milenijuma, ima sve izglede da se susretne negde u svetu, na nekom aerodromu, sa Srbljanovićevom, dok čekiraju karte za različite pravce. Došlo je vreme da ovdašnje dramatičarke obilaze svet, ne prenebregavajući kulturološku istinu o plodnoj istoriji beogradskog, ili jugoslovenskog, kako hoćete, ženskog dramskog spisateljstva. Ko se u Evropi može pohvaliti ovolikim brojem dramatičarki ili total-autorki? Vredelo bi to istražiti.
Kao kometa, Milena Marković se u javnosti pojavljuje zbirkom pesama PAS KOJI JE POJEO SUNCE, aprila 2001, negde pred beogradsku premijeru PAVILJONA. Njena poezija, po razornoj ubojitosti i jednovremenoj nežnosti, podseća jedino na Silviju Plat. Ne znam ništa slično u ovdašnjoj poeziji. Da li sam odviše „komplementirala”? Može biti. Ne kajem se preteranosti.
Iz tog Silvijinog proosećanja sveta sledi tok dramatskog Mileninog kazivanja. Kao putokaz u odmotavanju motivacionog klupka njenih drama. Paviljoni ima jedno „ili”, a onda sledi ravnopravni naslov: KUDA IDEM, ODAKLE DOLAZIM I ŠTA IMA ZA VEČERU. Predstava se u Jugoslovenskom dramskom igra pod naslovom PAVILJONI. Oslanjajući se na značenje „paviljonskog” u komadu, katalog predstave u celini je preplavljen paviljonskom problematikom, a mimo pozorišne inscenacije Alise Stojanović, koja čita dramu kao razbijeno ogledalo ovdašnje svakodnevice čija jednovremenost događanja obezbeđuje razumevanje za ništavilo zbivanja u odnosu među likovima i među paralelnim svetovima drame u celini. Rediteljska tačnost, kataloška nepotrebna antropologija konkretne novobeogradske „paviljonštine”, svakako.
Predstava u istom pozorištu koja se igra pod naslovom ŠINE (premijera: novembra 2002), poseduje takođe očito namerni, autorski paradoks. Prvi naslov glasi: BOG NAS JE POGLEDAO, a ispod njega stoji – ŠINE i, u zagradi, engleska reč – TRACKS. Za razumevanje ovog dramskog teksta bitno je, recimo, i obrazloženje „zvukova” – „njima se završava svaka scena. Oni su kombinacija klanja svinja, harmonike, smeha, ljudskih jauka i zapomaganja, ali tako pomešani da se ne raspozna odmah šta je u pitanju”. U režiji Slobodana Unkovskog sve se to oseća i čuje, a pevaju se neki stari i novi šlageri, pevne doskočice iz predratnih, devedesetih.
„Činilo se vekovima, vuk na ovcu pravo ima”…odjekuje beogradskim školama. Nikad više kao pre! Nikad posle poslednjeg građansko-svetskog rata na južnoslovenskim prostorima, nikada više ovakve, naoko dečje pesme, neće se pevati deci uz uzglavlje.

januara, 2003.