Kakva sreća po Beograd, po Jugoslovensko dramsko pozorište, a i po njegovog gosta, kad im se svaka premijera pozlati. Slobodan Unkovski, stanovnik grada Skoplja a čovek bez granica kad su kultura, umetnost, pozorište u pitanju, režirao je četiri predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na sreću i radost beogradskih poklonika. Radio je i širom Druge Jugoslavije i, evo, ove Treće i – širom sveta. Gde god su gostovale njegove predstave, Unkovski je s njima pobirao lovorike, istina, više u lepim rečima, sjajnim ktitikama, ovacijama publike, no u odgovarajućim kulturološkim priznanjima (i honorarima).
Sterijina nagrada za režiju jeste prestižna, ali njome se ne završavaju teatrološka i sociološko- -kulturna smeštanja poduhvata jednog očito darovitog reditelja. Na ovim terenima uvek nam je nedostajalo ljudi koji umeju da misle o ulozi i položaju jednog rediteljskog istupa sa stanovišta kulturologije. Kao da je SOCIOLOGIJA POZORIŠTA Žana Divinjoa, prevedena pre četvrt veka, nedostupna pozorišnim radnicima. Poneki intervju s autorom, i tako to…
7. XII 1982. bila je premijera HRVATSKOG FAUSTA. „Tout Belgrade” – s razlogom. Datum koji će ostati velikim slovima upisan u istoriju pozorišta ovog podneblja. U obe države: novoj Republici Hrvatskoj i ovoj okljaštrenoj Jugoslaviji. Bliže – u Beogradu i Zagrebu, ili obrnuto. Kad malo vreme odmakne od priča koliko ćemo intelektualno profitirati od „međuetiničke saradnje” kroz edukaciju evropsko-američkih mirovnih korporacija, možda će i druge sredine (koje su stradale u poslednjem ratu na tlu Druge Jugoslavije) ovaj datum uzeti kao nezaobilazan za istoriju sopstvenog pozorišta. Pitanje anomije nema granica, ni kulturnih, ni geopolitičkih. To je Unkovski znao pre dvadeset godina. Mefisto i Margareta, Faust i Mefisto, kakvi parovi! I stražari logora anomičnog društva, u kome je sve moguće što je nedostojno ljudskog roda. Unkovski je dočitao Slobodana Šnajdera, a glumci, čitav ansambl, prenosili su te vibracije od kojih srsi idu uz kičmu – kao u poslednje balkansko vreme dok se viorio ideološki i bratoubilački rat. Scena je bila u obliku majke utrobe koja je sve likove, i prvog, i drugog partnera drame, podnela doslovno i jasno. Na tlu bivše, Druge Jugoslavije niko nije tako beskompromisno režirao ovu dramu, ni u Splitu, ni u Varaždinu.
3. IV 1991. bila je premijera Kornejevih POZORIŠNIH ILUZIJA. Igrala se dvestotinak puta, i neki jubilej je proslavljen… Koji? Otkad je zgrada Jugoslovenskog dramskog izgorela mnogi podaci nedostaju, trenutno se od marketinške službe može čuti da je kompjuterski interni link zastao… Kako i ne bi kad pozorište radi u nemogućim uslovima…
Početkom devedesetih, beogradsko pozorište je vrvelo od vodvilja, nacionalnih komada, antikomunističkih, pogotovo antilevičarskih, anticivilizacijskih. A stari, dobri klasicista Pjer Kornej je baš tada našao svog reditelja u Unkovskom i na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta je zatreperila najbolja struna „velikog” pozorišta po meri gledalaca željnih visoke, tragične strasti, ljubavi i neumitnog praštanja. Do karte se teško dolazilo sve tamo do pedesete predstave, preprodavci karata su radili kao na stadionu. Kostimi – ah ti kostimi u to vreme sirotinje koja je nagrnula u grad! – i scenografija po meri udobnog sveta kome je rašta radovati se, i smejati. A glumci? Vojislav Brajović je konačno ulogom u ovoj predstavi postao – veliki glumac i za kritiku i za publiku. Samo zbog toga je vredelo otići u pozorište. Reditelj čini čuda, pozorišni gledaoci su se po ko zna koji put mogli uveriti.
18. III l995. Unkovski postavlja tekst nove nade makedonske drame Dejana Dukovskog: BURE BARUTA. To je bio pravi pogodak u to doba već stečene svesti o kriminogenom društvu u ratnim i poratnim južnoslovenskim vremenima. Predstava je doživela zlatne jubileje. Replike Dejana Dukovskog su ušle u žargon Beograda, mnogi su predstavu gledali više puta, zbog svega – režije, teksta, glumaca, i obrnuto. Sve u ovoj predstavi vodilo je ka katarzi, tako željenoj u salama beogradskih pozorišta. Makedonski savremeni dramski tekst, na savremenu temu, u rukama proverenog internacionalnog reditelja Slobodana Unkovskog, podvukao je crtu u edukaciji o multikulturalnosti u Beogradu. Kakve priče o dobrobiti koja stiže sa Zapada, kada mir srca i spokoj duše nalaziš u sebi i oko sebe – ukoliko se samo osvrneš, ali ne u gnevu. Prirodno, ovu predstvu su gledali skoro svi intelektualci Beograda, umetnici, pa tako i filmski reditelji. Jedan je kasnije, Goran Paskaljević, napravio i istoimeni film. No, poređenja po umetničkoj snazi nema. Slava BURETA BARUTA pripada Slobodanu Unkovskom. I ansamblu koji ga je tako zdušno i tačno igrao u Jugoslovenskom dramskom.
Poslednja Unkova predstava – ŠINE Milene Marković, briljantne dramatičarke (pridev se odnosi na lepotu i snagu dramskog talenta dramatičarke) – 25. XI 2002. Kakvo iskušenje za reditelje i kakav odgovor iz rediteljske projekcije. Milena Marković je čvrsto započela dramsku putanju dramom PAVILJONI u istom pozorištu, ŠINAMA je definitivno utrla put budućim dramatičarkama trećeg milenijuma. Tu više nema govora o jadnim mladima (jer su im roditelji napravili od života haos). Oni jesu mladi i kriminogeni – i svesni svojih moći i nemoći.
„Činilo se vekovima, vuk na ovcu pravo ima…”, stih iz dečje popularne pesmice, nikad više neće biti olako zapevan na kakvoj lepoj priredbi za decu – i roditelje. Hvala za to Mileni, i Unku.
Da sumiramo „multikulturalne poene” Slobodana Unkovskog, samo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: prvo hrvatski pisac, pa francuski, pa makedonski, i onda beogradski. Tako, znači: Slobodan Unkovski je „multikulturan” koliko je i – beogradski reditelj! Bez njegovog imena nema verodostojne istorije beogradskog pozorišta.