Pozorište u Makedoniji je u rukama mladih pisaca, glumaca, reditelja i onih koji su nastavili da rade i u proteklih desetak godina sa svojim poštovanim i velikim teatarskim bagažom

Makedonska pozorišna slagalica u poslednjih desetak godina puna je različitih sličica svih boja koje tačno govore o onome šta se događalo ili događa u teatru, bez obzira da li su u pitanju profesionalni ansambli ili grupe, kulturni centri, trupe ili sami glumci koji su pošli svojim putem odmetnuti od institucije.
S obzirom na sve događaje koji prate Balkan u poslednjoj deceniji i malo više, ponekad su ulica, skupština, parlament, fabrika, železnica, škola, rudnik... veće pozorište od onog u kome su profesionalni pozorišni ljudi. U vreme raznoraznih izbora, menjanja vlada, neuki kandidati u svojim marketinškim govorima redovno koriste reč teatar u negativnom kontekstu. Mnogi nikad nisu ušli u njega, ali vređajući protivkandidate govore: on samo pravi teatar!
I nekolicina pravih pozorišnih znalaca bila je u tim kampanjama, neki nisu uspeli da ostvare snove u politici, neki su dogurali i do diplomatije i ministarskih fotelja. Reditelj Ljubiša Georgievski je 1994. bio jedan od dvojice kandidata za predsednika države, a zatim je, kao utehu za prekinuti predsednički san, pre tri godine dobio mesto ambasadora Makedonije u Bugarskoj. Dramski pisac Jordan Plevneš je ambasador u Francuskoj. U biografiji reditelja Slobodana Unkovskog piše da je bio makedonski ministar za kulturu. Aktuelni ministar za kulturu je Blagoja Stefanovski, dugogodišnji direktor najuspešnijeg pozorišta u Makedoniji – Narodnog teatra u Bitolju, kuće u kojoj su trajale večne muke teatra s državom. Tokom poslednje decenije, kada nikako nije bilo novca za pozorište i kulturu uopšte, upravo ovo pozorište uspostavilo je nezavisni model rada prelazeći preko svih muka i problema, imajući na svojoj strani publiku koja uvek puni sale na svim izvođenjima, sedam, osam pa i deset premijera u godini, što je nedostižni san drugih profesionalnih kuća.
Glumica Valentina Božinovska je skoro četiri godine bila narodni poslanik i nikad na parlamentarnoj govornici nije rekla ni reč o glumcu, a i filmski reditelj Stole Popov je na sličan način prošao kroz parlamentarnu salu tokom svog mandata... Glumci ili dramski pisci imali su svoje poslaničke kandidature...
Srećom, pozorište je išlo svojim putem, s ljudima koji uvek sanjaju i govore iste snove: biće novih predstava, biće više novca, više publike u pozorišnim salama.
U Makedoniji je sada deset „starih” pozorišta (Drama Makedonskog narodnog teatra, Dramski teatar, Teatar narodnosti s Albanskom i Turskom dramom – sva u Skoplju, narodna pozorišta u Bitolju, Prilepu, Velesu, Kumanovu, Štipu i Strumici) s tradicijom od skoro šest ili pet decenija, a jedino „novo” radi već deset godina, a to je Teatar za decu i omladince u Skoplju, gde je direktor (istovremeno i narodni poslanik) Ljubomir Čadikovski. Ovo pozorište ima najmlađi i najmanji ansambl – desetak članova – ali i brojnu publiku i mnoštvo pravih predstava, skoro hitova, mnogbrojna gostovanja i nagrade na balkanskim i evropskim festivalima, dakako u svojoj kategoriji.
Novi je i Dečji pozorišni centar formiran 1999, a cilj mu je edukacija dece različitog etničkog potekla, kojima uz pomoć pozorišnog jezika treba da se razvije svest o zajedničkom životu, demokratiji i međuetničkim odnosima. Sve preko afirmacije mladih autora za decu i svoje produkcije, kao i s još jednim ciljem: da se teatar kao predmet uvede i u škole.
Pravi Teatar se ipak događao i događa u Teatru – na pozorišnoj sceni, među pozorišnim znalcima, među onima koji uvek sanjaju, kao deca – samo lepe snove, verujući da će već sutra biti bolje, više novca, više novih predstava.
Dve godine je na snazi novi Zakon o kulturi od koga pozorište nema baš ništa, jer je bivša ministarka za kulturu „više ulagala u mrtvu kulturu” – u obnovu i zaštitu spomenika kulture, izgradnju crkvenih hramova, adaptaciju otvorenih ili antičkih scena i teatara... Godinama se priprema nacionalni program za kulturu za koji se veruje da će konačno biti gotov do juna, a kako kaže ministar Stefanovski, konačno će dovesti do toga da se ulaže u „živu kulturu” čiji je deo i teatar...
No, pođimo redom. Pozorište u Makedoniji je ipak u rukama mladih pisaca, glumaca, reditelja i onih koji su nastavili da rade i u ovih desetak godina sa svojim poštovanim i velikim teatarskim bagažom.
Protekla decenija u makedonskom teatru u znaku je novog dramskog pisca. To su najpre Dejan Dukovski, Saško Nasev, Venko Andonovski, Jugoslav Petrovski... čiji se drame postavljaju na scenu još dok se toner na papiru na kojem su štampane nije osušio. Ali nisu manje prisutni ni tekstovi kao SUD ili CRNILA Koleta Čašula, DIVLJE MESO, TETOVIRANE DUŠE, BAHANALIJE ili CRNA RUPA Gorana Stefanovskog, ERIGON ili novi tekstovi Jordana Plevneša: SREĆA JE NOVA IDEJA U EVROPI i NAŠA DAMA U PARIZU ili tekstovi dramskog nasleđa – Vasila Iljoskog, Antona Panova, Rista Krleta ili Vojdana Černodrinskog. Novembra 2000. obeležena je stogodišnjica prvog izvođenja na makedonskom jeziku drame MAKEDONSKA KRAVAVA SVADBA Vojdana Černodrinskog, objavljena je luksuzna knjiga s originalnim dramskim tekstom i analizama o „osnovoložniku” makedonskog teatra, a snimljen je i TV film koji je radila dr Jelena Lužina; jedan autor i njegov teatar slavljeni su i u Makedonskoj akademiji za nauku i umetnost, gde je bilo centralno obeležavanje.
Drame pisaca s početka 20. veka ili njegove prve polovine imaju kontinuitet poslednjih desetak godina na sceni Narodnog teatra u Bitolju. U pitanju je novo čitanje dramskog nasleđa, u kontekstu i s konotacijom ovog vremena, s visokim pozorišnim dometom, priznatim i nagrađivanim i na scenama u inostranstvu: u Rusiji, Francuskoj, Sloveniji, Srbiji, Bugarskoj i Australiji, gde je Teatar imao dva gostovanja od mesec dana.
Na pozorišnim scenama Skoplja desetak godina hitovi su predstave po delima mladih dramskih pisaca. Autori tih novih drama uglavnom su rođeni oko 1970, dakle sada su u tridesetoj ili tridest i nekoj godini.
Na sceni Dramskog teatra početkom prošle decenije debitovao je Saško Nasev s komadima koji su stekli veliku popularnost: ČIJA SI, GREH ILI ŠPRICER i HAREM. Njegova drama POZITIVNO MIŠLJENJE godinama je bila hit (sve su u režiji Dimitra Stankoskog) koji se upravo sada, posle pet godina igranja, obnavlja, opet kao nezavisni projekat, a u međuvremenu su mu izvedene drame LIBRETO VAGNER, SERDAR, SPIRO CARE, PROČIŠĆAVANJE... Nasev je predstavnik talasa kojim se u makedonskoj dramaturgiji, od devedesetih naovamo, superiorno afirmiše način dramskog pisanja imenovan kao post-postmodernizam, zasnovan na kombinaciji realističkog skriptorskog postupka, apliciran na prepoznatljivu popularnu matricu, najčešće melodramu.
Na makedonskoj pozorišnoj sceni u poslednjih desetak godina (od 1994) je i Venko Andonovski, vrsni prozni i dramski autor. Sve njegove drame: ADSKA MAŠINA, BUNT U DOMU STARACA, SLOVENSKI KOVČEG, KANDID U ZEMLJI ČUDA i CRNE LUTKICE, izvedene su u Drami MNT, Dramskom teatru ili Turskoj drami Teatra narodnosti u Skoplju, poslednja kao nezavisni projekat, a prva na sceni u Strumici. Dramski rukopis Andonovskog prati postulate moderne i postmoderne dramaturgije, s velikim umećem struktuira, tematizuje i teatralizuje lako prepoznatljive situacije iz života.
Jugoslav Petrovski je dramski autor koji superiorno vlada dramskim zanatom, vešto operiše pozorišnim znacima i simbolima i uvek privlači pažnju teatarske i književne publike. Sve njegove drame – JEVANĐELJE PO JUDI, GREŠNI SU SE UTEŠILI, KILIBA, ZMAJEVI DOLAZE, ELEŠNIK, SONATA U A-MOLU, VAZA OD PORCELANA (nagrađena Šekspirovom nagradom u Engleskoj) izvedene su na raznim scenama a postavili su ih različiti reditelji, tekstovi su nagrađeni, a glumci i publika vole da igraju odnosno gledaju predstave po njegovim dramama.
Namerno, na kraju pregleda o mladim dramskim piscima ostavljam Dejana Dukovskog, najmlađeg po godinam a najizvođenijeg u makedonskim pozorištima, autora tekstova koji su godinama na repertoaru, predstava koje su u pravom smislu hitovi i koje su gostovale na raznim festivalima po Evropi. Njegove tekstove u poslednjih desetak godina izvode pozorišta u Makedoniji, širom Balkana, ali i teatri u Evropi, Americi i Aziji. Pre svega, to je BURE BARUTA, apsolutno najizvođenija makedonska drama u svetu, postavljena na dvadeset jednu scenu – od Skoplja, do Njujorka i Tokija. Prošle godine, u maju, u Gdanjsku je održan i simpozijum: Bure baruta – stanje i provokacija. Dukovski je autor i drugih mnogo izvođenih drama na raznim scenama – BALKANSKA GROTESKA, POSLEDNJI BALKANSKI VAMPIR, BALKAN NIJE MRTAV, MAMU MU JEBEM KO JE PRVI POČEO, DRAKULA... Naslovi drama kazuju mnogo. Sve su to, naime, priče o Balkanu koje lično doživljavam kao ljubavne komade, kao priče koje govore o ljubavi koja nedostaje svima i svuda u svetu, o osećanju za kojim svi tragamo, o tome koliko ga nema, o tome koliko smo jedni drugima potrebni; no, to su u isti mah i drame o nasilju, komadi koji zahtevaju da se upustimo u dijalog i da se razumemo. Drame Dukovskog istovremeno su i priče o malom čoveku na Balkanu (i svuda u svetu) tretiranom kao „guzica sveta”, gde se živi i umire po posebnim pravilima.
U ovoj priči su i tekstovi rađeni po starim ili novim tekstovima Gorana Stefanovskog. Njegove drame DIVLJE MESO i TETOVIRANE DUŠE osamdesetih godina bili su hitovi u nekadašnjem YU teatarskom prostoru. Izvodile su se ili gostovale u kazalištu, pozorištu, gledališču, teatru. Prvi tekst bio je praizveden u režiji Slobodana Unkovskog (1980), a drugi u režiji Paola Mađelija (1985) – oba na sceni Dramskog teatara, a oba su opet, već treću godinu, na sceni Dramskog teatra. I opet su hitovi.
Ljudi u pozorištima Makedonije, uostalom kao i svuda u svetu, imaju isti san: žele da promene svet, uprkos ludim vremenima, a od svoje publike traže da veruje u dolazak humanije, dostojanstvenije, lepše sutrašnjice. Makedonski teatar u svoju savremenost unosi vlastitu tradiciju, a glumci su u njemu glavni stub, reditelji su okrenuti domaćem autoru bez obzira na to da li od njega traže novi tekst ili prave rimejk predstava; tu je i publika koja voli predstave u kojima prepoznaje svoju nimalo veselu društvenu situaciju i svakidašnjicu. A u predstavama su uglavnom mladi, ili malo stariji glumci: Nikola Ristanovski, Dejan Lilić, Irena Ristić, Nikolina Kujača, Toni Mihajlovski, Vlado Jovanovski, Biljana Dragičević, Dragan Spasov, Biljana Beličanec, Risto Gogovski, Kalina Naumovska, Tanja Kočovska, Maja Veljković, Elena Moše, Amernis Nokšići, Gabriela Petruševska, Refet Abazi, Petar Gorko, Đorđi Jolevski, Senko Velinov, Jelena Žugić, Zvezda Angelovska, Iskra Veterova, Vasil Zafirčev, Vladimir Jačev...
Pet predstava po isto toliko drama Gorana Stefanovskog i Dejana Dukovskog sada su hit predstave na dve scene u Skoplju. Na sceni Dramskog teatra to su TETOVIRANE DUŠE i DIVLJE MESO Stefanovskog, a BURE BARUTA (igra se od 1994), MAMU MU JEBEM KO JE PRVI POČEO (od 1996) i BALKAN NIJE MRTAV (2001) Dukovskog su na repertoaru Drame Makedonskog narodnog pozorišta. Zanimljivo je da su sve te predstave režirala samo dva mlada reditelja – Aleksandar Popovski i Sašo Milenkovski.
Popovski je reditelj DIVLJEG MESA, predstave koja je gostovala u Parizu, Padovi, Beču, Podgorici, Beogradu, Novom Sadu... i dobila mnoge nagrade. Recimo i da je prvo DIVLJE MESO (1980) proglašeno za predstavu 20. veka u makedonskom pozorišnom prostoru. Popovski je režirao i hit predstave u Drami MNT MAMU MU JEBEM KO JE PRVI POČEO (prikazana i na nekoliko scena u inostranstvu) te BALKAN NIJE MRTAV (mnogobrojna inostrana gostovanja). Milenkovski je reditelj praizvedbe BURETA BARUTA i rimejka TETOVIRANIH DUŠA u Dramskom.
Ove predstave prikazuju se pred uvek punim salama i pred, najčešće, mladom publikom. To je, svakako, posledica prepoznavanja u onome o čemu te predstave govore. A one su fokusirane direktno na svet u koji su mladi do guše utopljeni.
U međuvremenu odigrane su mnoge predstave. Svaka ima svoju sudbinu. Mnoge su prikazane i na festivalskim scenama u Makedoniji – na Makedonskom teatarskom festivalu „Vojdan Černodrinski”, Festivalu kamernog teatra „Risto Šiškov”, Danima komedije, Ohridskom letu. Mnogo se i gostovalo – na svim većim festivalima u Evropi – Berlinskom pozorišnom festivalu, Bonskom bijenalu, festivalu u Ukrajini, u Moskvi i Sanktpetersburgu, Parizu, Avinjonu, Grenoblu, Kanu, Marseju i drugde u Francuskoj, na Siciliji, Kopenhagenu, Oslu i Stokholmu, u Rigi, Beču, Lajpcigu, Kairu, Atini i Patri u Grčkoj, u Kairu, Johanesburgu, Kazablanci, Albaniji i Bugarskoj… skoro na svim pozorišnim scenama nekadašnjih jugoslovenskih pozorišnih prestonica...
Ovaj proces stvaranja makedonskog pozorišta, ne samo tokom poslednjih desetak godina, zaokružen je i ovekovečen i kao TEATAR NA MAKEDONSKOM TLU – kao enciklopedija koja je prošle godine objavljena kao interaktivno digitalno izdanje na CD-u. Ona sadrži sve relevantne podatke o scenskoj umetnosti na makedonskom tlu tokom minulih dvadeset pet vekova. Izdavač je Fakultet za dramsku umetnost – Institut za teatrologiju, projekat je finansiralo Ministrstvo za kulturu RM, a štampao je „Soni” iz Dizeldorfa.
CD obuhvata sistematizovan, obrađen i prikazan period od dvadeset pet vekova, od kojih se dvadeset četiri tretiraju kao istorija, dok je teatar 20. stoleća na makedonskom tlu istražen kroz konkretne pokazatelje. Ova enciklopedija se ne bavi samo dramskim teatrom već i baletskom i operskom umetnošću, alternativnim i amaterskim pozorištem, istorijom albanskog i turskog teatra, romskom pozorišnom umetnošću, festivalima, biografijama svih učesnika u procesu nastanka predstava... Reč je o multikulturnom i multietničkom projektu, bogatom podacima o razvoju pozorišnih institucija, o predstavama, kao i biografskim podacima učesnika.
Digitalno izdanje TEATAR NA MAKEDONSKOM TLU, koje za sada nema ni jedna nacionalna kultura na Balkanu, sadži više od 3.500 stranica teksta, organizovano je u šest hiljada enciklopedijskih jedinica, sadrži podatke o 3.642 pozorišne predstave, 1.630 predstava na pet najvažnijih festivala, 680 biografija glumaca, reditelja, dramskih pisaca, dramaturga, operskih i baletskih igrača, scenografa, kostimografa, pozorišnih kritičara, teatrologa, teatrografa... Na CD-u je i više od 2.500 fotografija, uporedne hronologije, rečnik s 450 teatarskih termina, poseban 3D model – rekonstrukcija antičkog Teatra Heraklea Linkestis, pri čemu „4 minute i 4 sekunde može da se šeta po negovom prostoru”, tu su i dvadeset četiri video-inserta u trajanju od 32 minuta, 17 audio-inserata u trajanju od 30 minuta, pet trodimenzionalnih fotografija…
Podaci su prikupljeni iz makedonske teatrološke baze koju već pet godina sistematizije istraživački tim Instituta za teatrologiju na Fakultetu dramskih ume-tnosti u Skoplju. Autorski tim ove digitalne enciklopedije čine: profesor Jelena Lužina, voditelj i glavni redaktor projekta, Andrej Timofejev, tehnički menadžer, autori tekstova su: Snežana Anastasova Čadikovska, Sonja Zdravkovska Džeparovska, Liljana Mazova, Mišel Pavlovski i Viktorija Temova Rangelova, a u realizaciji je učestvovalo dvadeset osam autora, konsultanata i saradnika.
Svašta se još dešavalo u pozorištu u Makedoniji u proteklih desetak godina. Ipak, dobro je zaustaviti se tamo gde su rezultati lepi i dostojni poštovanja.