Ingmar Vilkvist je pseudonim Jaroslava Svijeršća (1960), profesora Akademije lepih umetnosti u Varšavi. NOĆ HELVERA objavljena je u ciklusu jednočinki (uz OSKAR I RUT i ANAEROBI) u „Dijalogu”. Vilkvist/Svijeršć je drugi autor po prostoru koji zauzima u ovom časopisu. Prva je Biljana Srbljanović.
Drama NOĆ HELVERA događa se nekoliko godina pred Drugi svetski rat, negde na severu Starog kontinenta, u jutro fašizma i traje nekoliko noći. Sve je u njoj uzrok ili posledica nasilja. Preplitanje i ulančavanje zločina je dramski čvor ove kamerne tragedije. Dok totalitarizam tridesetih godina počinje histerijom i terorom, u sopstvenom „krugu pakla” stradaju Ona i On, Helver i Karla. Njihova drama počinje mentalnim iscrpljivanjem a završava se ubistvom. Helver čini nasilje, nesvestan toga. Bolestan je, hendikepiran, njegova slabost je u rukama militantnog Gilberta, od koga će i stradati, iako ga „svesno” ubija Karla, nežno, tabletama različitih boja, koje mu svakodnevno daje da bi ozdravio. Pilule, vođene ljudskom rukom, čine zlo iz „dobrih namera”. Kao i ljudi, uostalom.
Odnos Helvera i Karle zarobljen je u nekoliko „krugova”. U jednom se vrti njihova mentalna i fizička bolest, u drugom odnos muškarca i žene, zatim odnos deteta i majke. (Vilkvist, kao svaki vešt dramatičar, ne zatvara ovim svoje „krugove”.) Da li je Karlina suluda potreba za Helverom osećaj griže savesti zbog nebrige za svoje dete, koje, tek rođeno i hendikepirano, ostavlja u Domu iz kojeg uzima Helvera? Karla i Helvera šalje daleko, u neki Elmit, ali neće uspeti da ga spasi, kao što nije uspela da spasi ni svoje dete. Ili je to „slanje na daljinu” njena nemoć da s nekim bude bliska? Nemoć koju nastoji da uguši u sebi ubistvom Helvera. „Znaci” ljubavi Karle prema Helveru retorični su do pretnje (preti mu i Klinikom, gde na „glavu priključe neke žice i puštaju struju”). On „ljubav” uzvraća grubošću. Ubistvo na kraju postaje i ubistvo iz potrebe za ljubavlju.
Dobar „tehničar” Vilkvist prividnu lakoću žestokoj temi obezbeđuje mehanizmom sveprisutne „igre”. Sem što je Karlino „usvajanje” Helvera „igranje” majke i deteta, Ona ga vezuje za sebe igračkama, koje će u njegovom nezdravom biću potkrepiti militarizam. On se s njom „igra” vojničke naredbe i prisiljava je da igra/pleše na muziku koja je svirala na njenoj svadbi. I smrt stiže kao igra sastavljanja mozaika od crvenih, zelenih i belih pilula, koje su Helvera održavale u životu. Sve njihove „igre” odvijaju se uz gromoglasnu i sablasnu Igru Istorije.
U Zapisu prevodioca na kraju knjige, Biserka Rajčić piše da je NOĆ HELVERA bliska psihološkim dramama skandinavskih autora. Čini se, međutim, da će našeg pozorišnog čitaoca/gledaoca da podseti i na Krecov scenski naturalizam, a da će u njenom postmodernističkom maniru prepoznati „štimung” drama Nikolaja Koljade. NOĆ HELVERA može se „čitati” u duhu simboličkog realizma, kao intimna drama apsurda u kojoj je sve determinisano pre njenog početka, kao ekspresionistička vizija užasa koji prelaze kućni prag. Drama Ingmara Vilkvista je drama izuzetne tenzije, obnevidelih likova, prejakih slika, snažnog jezika i gorkih reči.