„Nad njegovim delom i nad njegovom ličnošću kao da lebdi neka vrsta lavovskog divljeg duha. Suština njegove privlačnosti je u tome što vi sednete da čitate svaku njegovu dramu sa izvesnim očekivanjima neočekivanog: nikada, dođavola, ne znate, šta će se dogoditi u sledećem sekundu.”
Ovo je objavljeno u jednom od retkih (videće se zašto) intervjua koje je Harold Pinter dao Indipendentu, štampanom umesto pogovora njegovim IZABRANIM NOVIM DRAMAMA (izdavač Istar, Beograd). Deo Pinterovog „lavovskog divljeg duha” prepoznatljiv je i na stranicama knjige RAZNI GLASOVI. Knjiga ima četiri odeljka „Proza”, „Priče”, „Poezija” i „Politika”. Najzanimljiviji delovi se odnose na Pinterovo samodefinisanje kao dramskog pisca i njegove jetke, cinične i duhovite definicije sopstvene stvaralačke alhemije. Harold Pinter (1930), autor koji je napisao više od tredeset drama, učio za glumca, igrao Magbeta u školskim predstavama, režirao, napisao nekoliko filmskih scenarija, među njima i ŽENA FRANCUSKOG PORUČNIKA i nikad snimljenog filma TRAGANJE ZA IZGUBLJENIM VREMENOM (zajedno sa Džozefom Louzijem), fanatik kriketa, zanet borbom za ugrožena ljudska prava, za svoj osnovni angažman kaže: „Ja pišem drame onako kako sam u stanju da ih pišem i to je sve” (Pisanje za pozorište). „Jedan čovek sretne ili traži drugog i već imamo dramsku situaciju”, kaže Pinter, situaciju kada nije u stanju da piše upoređuje sa unutrašnjim egzilom. Piteru Vudu, reditelju ROĐENDANA (1958), piše: „Pretpostavljam da želiš da ubacim neko pojašnjenje, ili moralni sud, ili autorov ugao, nešto iz prve ruke. Cenim tvoju želju, ali to ne mogu učiniti. Stvar se začela i sama sebe odgajila. Sledila je sopstvenu logiku. Ja sam se mešao samo u tehničkom smislu. Odgovor: Pitaj berberina.” Kada su ga pitali o čemu je reč u njegovim dramama odgovorio je „O lasici pod vitrinom za piće”. „Bila je to velika greška, jer su me posle citirali. To je opasnost govorenja za javnost, (O nemačkoj nagradi Šekspir u Hamburgu). Dva neprikosnovena dramska autoriteta za Pintera su Šekspir i Beket. „Šekspir je otvorena rana. Toj rani on ne pomišlja da odstrani bol, niti da je zašije.” Pobrojao je ravno sto epiteta za Šekspirov jezik; grlen, papren, škrt, umeren, mahnit, rogobatan, delikatan, mucav.... O Beketu: najhrabriji i najnemilosrdniji pisac koji se može naći.
Baš kao i likovi drama Harolda Pintera, tako su i „njegovi” pripovedači samostalni. Priče se pojavljuju, odnosno izranjaju iz svesti autora. Tako je priču „Poslednji izveštaj sa berze” izgubio i pronašao. To bi mogao biti model „pronađenog rukopisa”, jedno od važnijih svojstava postmodernističke poetike. Ono što ove priče odlikuje kao postmodernističke je i odsustvo fabulativnosti kao i nejedinstvo pripovednih glasova.
Među stihovima ima i intimnih obraćanja „Dodir moj počiva u okretu tvom”, podsećanja na Eliota i satirično-parodijskih i angažovanih tonova. Tu je i pesma „Razbucavanje medija – Američki fudbal/razmišljanje o zalivskom ratu” sa stihovima poput „Naterali smo ih da se useru u gaće...”. Uz nju Pinter daje objašnjenje: „Pesma je potekla iz trijumfalizma, mačizma i pobedničkih parada tog vremena (1991). Odbili su da je objave, s raznim izgovorima, London Review of Books, Gardian (Urednik: Baš si mi zadao glavobolje, Harolde!), Observer, Indipendent, Njujork rivju of buks. Štampana je tek godinu dana kasnije u listu s ograničenim tiražem, Socialist.”
Među političkim spisima jasno se vidi piščev politički stav. Kritičar spoljnopolitičkih komentara, autor političkih pesama i pisama premijeru, Pinter je zapisao: „Verujem da ovde, baš kao i tamo, aktuelnu vlast moramo proceniti ne na osnovu onoga što ona kaže da jeste, ili na osnovu onoga što navodno namerava da učini, već na osnovu onoga šta čini.”
Tu su objavljeni tekstovi protesta protiv ugrožavanja ljudskih prava „malih” od strane „velikih”, nemirenja s političkom hipokrizijom tačerizma, članak objavljen u Gardijanu Pinter isuviše nepristojan za osuđenike o tome kako je upravnik jednog zatvora zabranio izvođenje tri Pinterove pozorišne drame među zatvorenicima, jer ih „kvari” spominjući teror, nasilje i ubistva, što nije i jedini primer Pinterovog suočavanja sa cenzurom. Zabeležen je i slučaj kada su naoružani policajci upali u prostorije u kojima su kurdski glumci, većinom izbeglice iz Turske, uvežbavali Pinterov komad BRĐANSKI JEZIK.
Iako se kloni i gadi „definitivnih izjava” (sindrom „lasice ispod...”), Pintera ipak odaju neke od njih, kao: „Glumac sam celog svog života”, „Nisam religiozan Jevrejin, ali sam Jevrejin” ili „Moj život pisanja je život uzbuđenja, izazova i uživanja” o čemu svedoči i knjiga RAZNI GLASOVI.