Bela Kalo, glumac mlađe generacije Narodnog pozorišta/Népszínház u Subotici, prvi je dobitnik nagrade „Patakijev prsten” koju su ustanovili Drama na mađarskom jeziku subotičkog teatra i Novosadsko pozorište/Újvidéki színház. Bela Kalo je ovu nagradu dobio za ulogu Džonija u monodrami DŽONI POD ORUŽJEM Daltona Tromboa, u adaptaciji Bredlija Renda Smita i u režiji Ilana Eldada iz Izraela.
Nagradu koja nosi ime jednog od najznačajnijih glumaca na jugoslovenskim scenama (na mađarskom jeziku) Lasla Patakija, dodelio je žiri u sastavu: Žužana Franjo, Laslo Gerold i Roža Jodal.

Jurij Ljubimov dobio je Orden Legije časti koji mu je, 27. novembra, uručen u Francuskoj ambasadi u Moskvi.
Tom prilikom, ambasador Francuske Klod Blanšmezon rekao je, pored ostalog, da je ovaj orden tek „skromna nagrada koja će poslužiti kao zalog za buduće uspehe jednom od vodećih svetskih pozorišnih reditelja”.

Venko Andonovski, pisac hit drame KANDID U ZEMLJI ČUDA po kojoj je Sašo Milenkovski napravio hit predstavu na makedonskoj pozorišnoj sceni, dobitnik je Uneskove nagrade „Balkanika” za 2001, za roman PUPAK SVETA.
”Ta knjiga je pokušaj da raščistim sa glavnom zabludom u žanru politike. O Balkanu postoji mišljenje da je poslednja stanica u Evropi. Balkanofobija je dugo (bila) prisutna i kod nas i u drugim zemljama regiona. Ja ne prihvatam da je Balkan slepo crevo Evrope. Ova knjiga je pokušaj da pokažemo da je Balkan kovčežić koji čuva memoriju evropske kulture”, kaže Andonovski.

Drama REKVIZITER Uglješe Šajtinca prvo je delo jugoslovenskog dramskog autora na sceni kanadskog nacionalnog teatra National Arts Center u Otavi. Ovu dramu našeg mladog autora, u prevodu Duške Radosavljević-Heni, režirao je Dimitrije Stanišić u formi scenskog glumačkog čitanja, uz minimalni mizanscen.

Miodrag Krivokapić, koji u Teatru di Đenova u Italiji igra u predstavi MAJKA HRABROST Bertolta Brehta, dobio je sjajne kritike nakon premijernog izvođenja. Predstavu je režirao Mario Šakaluga, koji je prilikom kastinga upravo insistirao na glumcu iz Jugoslavije.

Ivan Medenica, pozorišni kritičar mlađe generacije iz Beograda, izabran je za selektora Sterijinog pozorja. Medenica je, istovremeno, predsednik Organizacionog komiteta Međunarodnog simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa koji će ove godine raspravljati o temi: Nova evropska drama: umetnost ili roba.

Mada naslov OBLOM OFF gledaoca može i da zavara, u ovoj predstavi koju je po svom komadu režirao u moskovskom Centru režije i dramaturgije (pozorištu koje je na prošlom Bitefu prikazalo komad Vasilija Sigareva PLASTELIN), iskusni ruski scenarista i dramatičar Mihail Ugarov, nije reč o klasičnom romanu Ivana Aleksandroviča Gončarova. Savremenu verziju OBLOMOVA od Ugarova je naručio Oleg Jefremov, ali posle smrti velikog reditelja, ovaj komad je predugo tavorio po fiokama moskovskog MHAT-a, pa se Ugarov na kraju sam prihvatio i režije, i to debitantske a pod stare dane. Ideja komada, čiji je prvobitan naslov glasio SMRT ILJE ILJIČA, ima zamisao da je na svetu danas preostalo još samo ljudi kakav je Štolc, dok je Ilja Iljič Oblomov kao tip davno izumro i upravo zbog toga može da se smatra nacionalnim herojem a oblomovština, u školskim udžbenicima nekoć ozloglašena i klevetana – izgubljenim zemaljskim rajem. Opštepoznati spor Štolca i Oblomova pisac/reditelj rešava kao opoziciju suvog ali preduzimljivog Zapada i sočnog, živopisnog Istoka, koji u predstavi odnosi nesumnjivu prevagu. I sam Oblomov u predstavi izgleda kao kakav uskooki crnomorski Skit, kao zagonetno, ne samo nonkonformističko već i sumasišavše, jurodivo i naročito detinjasto stvorenje. Ne bez razloga sve vreme igra se dečjih igara i od ostalih lica razlikuje se samo po tome što ne želi da izađe iz svoje „kućice za igru”, ispod stola gde se krije, dok su njegovi drugovi iz detinjih igara poodrasli i ozbiljnosti radi počeli da nose naočari s običnim staklom. OBLOM OFF, pobednik konkursa festivala „Nova drama” za najbolju savremenu rusku dramu, ne odvija se ni u 19. ni u 20. veku. Njegovi junaci žive u, kako je napisao jedan ruski kritičar, „velikom nigde ruske književnosti”. To je neka neugodna ničija zemlja, po kojoj oni tumaraju vodeći beskonačne razgovore, živeći u oblacima, gradeći kule u vazduhu. Ali gledaocu zastaje dah upravo zbog toga što kroz ironiju nepogrešivo prepoznaje znakove svog detinjstva. I pri tom je nevažno da li poznaje pravila nekadašnje verzije šugice ili ne, jer ovde je reč o „šugici sa smrću”. Rolan Bart je svojevremeno odredio tragičnog junaka kao „zatvorenog čoveka” – kao čoveka koji nije sposoban da izađe iz granica uskog prostora u kojem se odigrava tragedija. U luci pod jedrima već stoje brodovi i zdravorazumski nastrojeni poverenici nagovaraju junaka da se spasi bekstvom i zaživi običnim a ne tragičnim životom. Ali „zatvorenost” junaka znak je njegove izabranosti. Raspored činova je odlučen, kraj puta neminovan. Famoznu Oblomovljevu lenjost Ugarov tumači upravo kao znak njegove izabranosti, darovitosti. Zatvorivši Oblomova u njegovu „kućicu za igru”, on je preosmislio Gončarovljev roman kao tragediju koja se dešava u netragično vreme.

Delo Alfreda Radoka (1914–1976), reditelja Nacionalnog teatra iz Praga i „Laterne Magike”, predstavlja jedan od vrhunaca češke pozorišne režije 20. veka. Od 1992, češki pozorišni kritičari svakog proleća biraju najbolje pozorišne predstave i ostvarenja i dodeljuju im nagrade koje nose ovo ime. Nagradu za najbolji komad prošle godine dobile su PRIČE OBIČNOG LUDILA (Príbehy obyčejného šílenství) Petra Zelenke, u izvođenju pozorišta Dejvické divadlo. Inspiraciju za pisanje svog debitantskog komada Zelenka (r. 1967), koji je inače filmski reditelj (poznat po filmovima SAMOTNJACI, 2000. i GODINA ĐAVOLA, 2002), našao je u svom scenariju za film DOBROČINITELJI (koji nikada nije snimio) i u tekstovima Čarlsa Bukovskog. Njegova crna komedija se, kako naslov nagoveštava, bavi ludilom, ali tako da likove navodi da svojim porocima i izopačenostima daju nekakav smisao, kao i da se oslobode ustaljenih matrica svojih života. Moramo već jednom, kao da poručuje Zelenka, da počnemo da se u svojoj koži osećamo dobro, iako to često nije lako. Zelenka portretiše svet neprilagođenih i neuravnoteženih ličnosti. Njihovo „ludilo” je izraz nemogućnosti da pronađu put do drugih ljudi i oni svoje usamljene sudbine proživljavaju umotani u sopstvene traume, fiksacije, strepnje i poraze. Tako je, na primer, jedan od glavnih likova kompozitor koji ne uspeva da naplati tantijeme za muziku koju je komponovao za liftove.

Nagradu „Dora”, koja se dodeljuje najboljim pozorišnim ostvarenjima Toronta, prošle godine dobio je PLAN BE (Plan B) Majkla Hilija. Ovaj duhovit komad dešava se u bliskoj budućnosti, u kojoj grupa od četvoro kanadskih političara, dvojica iz anglofonog i dvoje iz frankofonog dela države, neposredno nakon što su kvebečki separatisti na referendumu dobili većinu od 53 procenta, te je otcepljenje Kvebeka skoro sigurno, pregovara o tome kako da se dogovoreno razdvajanje sprovede u delo. Ispostavlja se, naravno, da podela zemlje funkcioniše bolje u teoriji nego u praksi. Ali, nije reč o pukom političkom komentaru pretočenom u dramsku formu; pisca, u stvari, zanima veza intimnosti i politike, seksualnosti i političnosti. Komad se odvija u jednom hotelu u gradu Halu (između Otave i Montreala), gde seksualna tenzija postaje neizbežna oduška za Majkla (saveznog ministra za finansije) i Lizu (ministarku za veze dve vlade), koji se nalaze na suprotnim stranama u ovoj ciničnoj sesiji nadvlačenja i cenkanja na visokom državnom nivou. Kako se osećanja mešaju s nekontrolisanim fizičkim vragolijama, tako ulog za razrešenje slučaja sve više narasta. Dijalog je na trenutke do te mere prožet dvosmislenošću da gledalac nije siguran da li to Majkl i Liza konverziraju o svojoj ljubavnoj avanturi ili o kompleksnim pitanjima koja Kanadu dovode u raskorak sa samom sobom. Kanađani kažu da je najimpresivnije u Hilijevom komadu studiozno obrazlaganje različitih političkih pozicija. Tako, na primer, treći pregovarač, kvebečki premijer Matje, dirljiv u veri koju Anglo-Kanada smatra gnusnom izdajom, objašnjava da jedino čega se „Francuzi” plaše manje od ostanka u zajedničkoj državi jeste njeno napuštanje, dok četvrti, zapadnjački senator Kolin, sirov i fanatičan federalista poganog jezika, zbunjen motivima separatističkog pokreta koji odbija da jasnije artikuliše svoje želje, postavlja pitanje: „Šta ćete da radite bez te vaše mržnje?” Apsurd doživljava kulminaciju sa svih strana u trenutku kada se pojavi američka kompanija „Dizni” sa ponudama za otkup ostrva Princ Edvard (koje se nalazi u Sen Lorensovom zalivu i obuhvata jednu čitavu kanadsku provinciju), čime se aludira na ideju da su i Otava i Kvebek potencijalne mete američkih interesa. Komad je inače napisan i na engleskom i na francuskom jeziku a glumci tokom predstave prelaze iz jednog u drugi jezik, baš kao što bi njihovi likovi to činili i u stvarnosti. Hilijev PLAN BE je hrabar korak u političku satiru dramatičara koji, kažu, preko noći postaje „kućno ime” severnoameričkog teatra. Retko je kada cinična priroda savremene svetske političke pozornice – koja je po Hiliju leglo osrednjosti – predstavljena na tako ubedljiv i komičan način.

Kada je Kenet Tajnan, renomirani britanski pozorišni kritičar, ubedio 1960. svog prijatelja Orsona Velsa da režira englesku praizvedbu Joneskovog NOSOROGA u londonskom Rojal Kort teatru, nadao se da će se time sam probiti do važne funkcije dramaturga u Kraljevskom nacionalnom teatru (koji je tada tek bio u osnivanju) i da će pride pogurati Velsovu karijeru, koja nikada nije do kraja ispunila očekivanja koja je pobudilo njegovo rano remek-delo GRAĐANIN KEJN. U ovom čudnom zamešateljstvu našao se i legendarni Lorens Olivije, tek postavljen za prvog upravnika Kraljevskog nacionalnog teatra i ponesen lovorikama stečenim ulogom u Ozbornovom ZABAVLJAČU. Ovaj susret dvojice glumačkih velikana trebalo je da bude velelepan pozorišni događaj. Umesto toga, predstavljao je razočaranje, i to naročito za Velsa, koji je kasnije uvek govorio da je Olivije sabotirao njegovu režiju i praktično ga isključio iz projekta. Bilo je to neko novo vreme za britansko pozorište i „Lari”, koji je u njemu predstavljao ono staro i valjano, žudeo je da dokaže da ga vreme nije pregazilo. Ali, za obojicu to je bio dramatičan životni period. Izopšten iz Holivuda, Vels je na sve načine pokušavao da sakupi novac za snimanje svojih PONOĆNIH ZVONA (njegovu verziju Šekspirovog FALSTAFA), dok je Olivije pabirčio sredstva za svog MAKBETA i pritom bio rastrzan između nerazrešive bračne veze s lepom, krhkom i manično-depresivnom Vivijen Li i tek probuđene ljubavne veze s mladom, lepom i realnom Džoan Plourajt, s kojom će upravo i zaigrati u Joneskovom čuvenom komadu o fašističkom konformizmu. Drugim rečima, sijaset velikih imena s istovetnim egoima našlo se jednog dana u probnoj sali u pokušaju da napravi predstavu – eto šta čini polaznu tačku komada ORSONOVA SENKA (Orson's Shadow) poznatog njujorškog glumca, reditelja i pozorišnog upravnika Ostina Pendltona, kojem je pripala prošlogodišnja nagrada losanđeleskog kruga kritičara za najbolji pozorišni komad godine. Ali Pendltona ne zanima trivijalno zakulisje, već sudar dve složene ličnosti, kao i ekvilibristika podjednako složenog Tajnanovog lika u želji i naporima da objedini talente ove dvojice. Ako veliki deo onoga što Pendlton prikazuje i jeste izmaštano, karakterizacije i motivacije likova svejedno se čine istinitim i validnim, a izmišljene scene odigravaju se kao da su se uistinu i desile. Po Pendltonovoj verziji, Vels je heroj, pompezna i dominantna silesija koja režira Olivijeu, koji je uglađen, ali i te kako nesiguran i uplašen za svoju ulogu i pri tom svestan da je manji umetnik i da radi u Orsonovoj senci. S druge strane, Vivijen Li i njene melodramatske poze, geste i elegancija, južnjački osmesi i frazirung (? la Skarlet O’Hara), kao i njeno lagano skretanje ka histeriji i ludilu, suprotstavljeni su svežini, neposrednom glumačkom stilu i jednostavnoj iskrenosti Plourajtove. Sve u svemu, ORSONOVA SENKA pruža zanimljiv pogled na omiljene junake iz istorije angloameričkog pozorišta, i to tako da se u jednom trenutku vidi kako se uzdižu da budu veći od života a već u drugom kako se sunovraćuju do svoje uskogrude ništavnosti, pomračeni senkom sopstvenog dara i potencijala. Kako je krhak i ranjiv talenat a kako užasna cena koju umetnik plaća za neprestano davanje i izlaganje riziku!

KOZA ILI KO JE SILVIJA (The Goat or Who is Sylvia), novi komad Edvarda Olbija (r. 1928) nagrađen prošlogodišnjim Tonijem, brodvejskim Oskarom, čudan je, neki bi rekli i skaredan, zagonetan, uznemirujući i snažan. Olbi najpre izaziva gledaoca da se dvoumi oko toga da li se ono što se naizgled dešava u svetu komada uistinu i dešava, a kada ovaj dođe do kakvog zaključka, izazov postaje, kao i u svakoj odličnoj drami, odgonetanje načinâ na koje komad može da se doživi ili razume. A kada zavesa padne, gledalac mora da se pomiri s tim da mu, kao i često kod Olbija, neće sve biti savršeno jasno. A i zašto bi? Na nivou kompleksnosti na kojem se Olbi njime bavi, život je previše klizak da bismo uopšte mogli da ga obuhvatimo. (Klizak, eto još jednog epiteta koji bismo mogli da pripišemo ovom čudnom i uzbudljivom komadu.) Na početku se čini da je reč o pukoj sredovečnoj krizi. Jedan svetski poznat arhitekta, neposredno pošto je primio neku međunarodnu nagradu, pošto mu je bio poveren još jedan unosan posao i pošto je proslavio svoj pedeseti rođendan, postaje očigledno nervozan – rasejan do mere da ne zna koji je dan i zaboravan toliko da ne može da se seti kako mu se zovu prijatelji. Ćaskajući sa ženom, onako usput, dobaci da ima ljubavnu vezu s jednom kozom. Žena se, dakako, nasmeje odvrativši mu šaljivo da će na povratku od frizerke skoknuti po stočnu hranu. Ali ovaj čovek zaista ima ljubavnu vezu s kozom, i to ne kao ljudi koji su posebno privrženi svom psu ili vezani za svoju mačku; on ima pravu pravcatu ljubavnu vezu, sa svim što ona podrazumeva. Reč je o kozi u koju je on svim svojim bićem zaljubljen! Kada se njegova žena uveri u zbilju, on pokuša da joj stvari objasni, ona pokuša da ih razume, i ova sukobna scena čini srž komada. To je, kako objašnjava, njegova prva ljubavna afera, posle 22 godine braka u kome se još oseća srećno. Sve je isto samo što je sada tu i Silvija – kako se koza zove – čije pitanje treba rešiti. Silvijino pitanje se naravno rešava u poslednjoj sceni komada koja, kako kažu očevici, gledaoca tera da se smeje, plače ili vrišteći beži iz pozorišta. „Dešava se”, pre toga kaže zaljubljeni. I to je sve što ovaj čovek može da kaže sebi u korist a da pri tom nije ni slatkorečiv ni ironičan. KOZA je komad o čoveku, i to očigledno čestitom, brižnom i slobodoumnom, inteligentnom čoveku jakih principa, koji dopusti da mu se desi nešto što ne bi smelo. To je isto tako komad o prirodi ovog dopuštanja – reči kao što su „tolerancija” ili „razumevanje” ili čak „opravdavanje” nisu sasvim adekvatne – jer kroz ovog čoveka Olbi vodi gledaoca tamo gde će ovaj gotovo prihvatiti nemoguću (?) premisu komada. A kada se komadu priđe kroz gledište junakove žene, KOZA je komad i o tome kako izaći na kraj s nečim što je nečuveno, užasno i lomno po život. Pored toga, ovaj provokativan, duhovit i obespokojavajući komad dotiče se i poznatih Olbijevih tema kao što su mit o američkom snu i hipokrizija žustrog američkog establišmenta, ali i nekih koje su manje očekivane, kao što su iracionalna homofobija ili razočaranje ljudima na vlasti. S vremena na vreme gledaoca prenu prizvuci prethodnih Olbijevih komada, kao što su KO SE BOJI VIRDŽINIJE VULF ili KOMAD O BEBI, a primetni su i odjeci Pirandelove drame ŠEST LICA TRAŽE PISCA, stoga što Olbi istražuje ideju identiteta i pita se da li smo mi oni koji jesmo u najintenzivnijim činovima našeg života ili oni koji jesmo dan za danom u našim običnim, tipičnim trenucima. Primajući Tonija prošle godine, Olbi se zahvalio svojim producentima na „gnusnoj veri u to da je Brodvej spreman da vidi jedan komad o ljubavi”.